Priviđenje

Ko je diktator na Forum-u???

, 20 2012 23:42:01 +0200

- Želim da znam, jer na to imam prava, ko me obrisao sa foruma i zbog čega? Ko je taj koji određuje ko može biti na forumu a ko nikako ne sme? Zbog kojih se razloga neko bez ikakvog prethodnog objašnjenja briše sa foruma? Moj nick, ako se tako kaže, bio je Priviđenje. Kada sam danas pokušao da se registrujem na forumu, taj koji upravlja njime, odgovorio mi je da to korisničko ime ne postoji. Kako je to moguće? Ako mislite da na taj način uređujete forum, onda vam sasvim slobodno mogu reći da ste jedna neopevana stoka, i to ona nomadska sa obronka planine Golije. Forum će vam umreti, ako već nije, zato što se ponašate tako primitivno i zatucano kao Tito i Milošević zajedno. Niko nema prava da meni određuje šta ću ja na forumu da napišem, jer forum, ako niste znali, služi upravo zato da se na njemu pokreću svakojake teme, i da se iste komentarišu, ako je neko zainteresovan, ili da se jednostavno ne komentarišu ako za iste niko nije zainteresovan. I zaista ne znam čemu drama. Da li se administrator uvredio pa je raširio muda, jer mu se dalo pa može, i zbog svoje sopstvene sujete mene namerno obrisao sa foruma, onda je dokazao koliko je mali i sitan, prazan i prost, jer ne zna, ne ume, da adekvatno odgovori, ili objasni, forumašu u čemu greši. Konstantno sam bio ignorisan na tom usranom forumu samo zato što sam slobodouman i pišem ono što rihtig mislim i osećam. Velika je šteta što ste tako konzervativni imbecili koji ne vide dalje od svog nosa i mislite da ste vi jedini koji ste pametni i imate šta da kažete, a to baš i nisam primetio. Ono što jesam primetio, bilo je da se jedna te ista osoba pod raznim, različitim, nadimcima (nick-ovima) dopisuje sama sa sobom. Žalosno. Tragično.

- Da li je uređivač foruma taj dmc, il kako se već zove, ili jovana80, il kako se već zove, ili ko god to bio, ja stvarno ne znam, ali je groteskno smešno što taj/ta, koji/a mrsi muda/pičku na forumu i glumi nekog baju, gazdu, il koga već, radi takve stvari. To je strašno neozbiljno i aparthejdno. Degradirati nekog ko samo slobodno misli i piše to što misli, liči na tragi-farsu umobolnika kojima je to smešno. Takve persone nazivaju se idiotima zbog zaostalog mentaliteta.

- Na kraju i nemam više šta da dodam, jer bi sve ostalo, što bih napisao, bilo besmisleno, pišanje uz vetar, razgovor sa zidom, premda bi me zid i saslušao, ali gazde-diktatori sa foruma očigledno ne, jer njima je bitno da se oni međusobno dopisuju i gospodare forumom koji dnevno poseti 5-6 osoba. Katastrofa. Iskreno mi vas je žao, jer ljudi koji ne prihvataju šalu na svoj račun, naprosto su degenerici. Ako niste znali, prihvatanje šale na svoj račun je odlika mudrih ljudi. A vi ste očigledno dokazali da ste baš ono suprotno. Toliko.

Totalni Eksodus (storija jedne vaške)

, 13 2012 22:28:08 +0200

- Ovo je neka vrsta oproštajnog pisma. Moja oporuka. Izgubio sam sve, a uskoro ću i svoj sopstveni život. Sve ovo pišem iz samo jednog jedinog razloga, kako bih ostavio trag na bar jednoj istorijskoj stranici u hodnicima sećanja svih vrsta i podvrsta koji naseljavaju naš univerzum. Ovu priču ostavljam, u duhovni amanet, svoj svojoj braći i svim svojim sestrama iz svih plemena naše vrste, da znaju golu istinu i da pamte ovaj tragični, varvarski čin, koji je doveo do potpunog istrebljenja jednog naroda. A sve je počelo ovako...

- Rođen sam leta gospodnjeg ’92. godine na obronku Glave nekog urbanog seljaka iz južne Srbije. Neposredno pre mog rođenja desila se sedamnaesta seoba mog plemena. Kako mi je majka pričala, početkom te ’92. godine u našem kraju kulminirala je ekspanzija Skinsa, te smo usled seče šume i totalitarnog uništavanja našeg zaseoka morali da bežimo kud koji mili moji. Pre no što je ispustila svoju plemenitu dušu, moja majka se otvorila i ispričala mi golu istinu. Nikada neću zaboraviti njene vodene oči dok mi je govorila o tragičnom stradanju mojih predaka. Sa stomakom do zuba moja draga mati uspela je da spasi 20-oro mojih braće i sestara, ali je za sobom ostavila svoga muža, moga oca, i na stotine naših saplemenika, bližih i daljih rođaka. Sa suzama u očima gledala je destrukciju našeg zaseoka. Prokleti Skinsi. Nakon mnogih peripetija naše osakaćeno pleme uspelo je da se usidri na Glavi ortodoksnog metalca, urbanog seljaka iz južne Srbije. Nedugo zatim rodio sam se i ja, a dve godine kasnije umrla je moja majka. Taj nemili događaj odigrao se u vuhoru bezumlja i to kada je naš zaseok zapljusnuo prokleti metalac najnovijom hemijskom bombom zvanom: šampon od koprive. Mnogo mojih saplemenika je nestalo u vihoru tog bezumlja, a moja majka, rasečena na pola i gotovo spaljena, izdahnula mi je na rukama. Nismo imali vremena da žalimo za izgubljenim, morali smo brže-bolje da bežimo u novi zaseok. Nekako smo uspeli da preživimo, ali ne našom zaslugom već zaslugom glupog metalca kome je ponestalo najnovije hemijsko naoružanje. Otada je slušao samo Sepulturu i kresao neku nimfo-rejverku na čijoj Glavi nije moglo da se živi, jer se grešnica jedna maloumna non-stop prefarbavala u jarko crvenu boju, što je za nas bilo i te kako smrtno toksično. Zarad njenog ličnog zadovoljstva, odnosno sebičluka, a zbog naše bezbednosti, moji saplemenici i ja morali smo da ostanemo na Glavi kudravog, zbog čega smo, od ostalih plemena naše vrste, i dobili naziv „ortodoksni metalci“. Nismo voleli što nas ostali tako oslovljavaju, ali smo barem bili živi, zdravi i bezbedni. No to nije bio i kraj svih naših muka i nedaća. Potresali su nas razni zemljotresi usled orgazniranja psiho-metalca i njegove rejv-fukse. Dašak slobode osećali smo tek kad bi drtina jedna kudrava zaspala. Jedino i samo tada mogli smo slobodno da se šetamo, igramo i izvodimo naše obrede. Najveća žurka na prostoru Glave šašavog metalca ikada, odigrala se ’95. odmah nakon završetka nekog bratoubilačkog rata u kome su se međusobno trsili pripadnici ljudske vrste na prostoru države koja danas više ne postoji. Metalac je sa svojom ekipicom slavio mir, a naše pleme radovalo se novim prinovama. Više od 6.000 novih članova našeg plemena te večeri ugledalo je svetlost dana. Bili smo pijani ko pičke od kiše votke koja je ko blesava padala unaokolo duže od 6 sati. I bili smo letvosani kao nikada do tada, i nikada posle toga. To je bilo nezaboravno veče. Toliko smo se prebili od kiše votke da smo onako letvosani zaigrali naše čuveno „vaškasto kolo“ i to na sred Glave Radeta Seljaka iz Smrdana. Tako su ljudi oslovljavali metal-manijaka i njegovu selendru udaljenu 1.000 svetlosnih godina od svih njegovih neostvarenih snova. Glupi ljudići oduvek su mislili da mi vaške ne čujemo i ne razumemo njihov govor, ali su se tu, na našu sreću, malkice zajebali. Razumeli smo ih apso-jebeno-lutno sve, no pravili smo se ludi. Smatrali smo, i još uvek smatramo, da glodanje reči ne znači pamet, već samo i isključivo narušavanje tišine, koja je za nas ideal slobode. Ljudi misle da se mi vaške sporazumevamo nogama, rukama, ili „nemuštim jezikom“. Smešno, ali to su samo ljudi. Nemaju oni pojma. Mi jednostavno šapućemo dok govorimo, ne remeteći tišinu, i niko nas ne čuje, ali se zato mi međusobno fantastično kapiramo. Šaputanje je naša bezbedna zona, ali šta o tome znaju ljudska bića. Oni s jednog kraja planete lete na drugi onim neartikulisanim uzurpatorima savršene tišine, lete i van planete, na Mesec, Mars i ko zna gde sve ne, ali zato nemaju veze s mozgom šta se to dešava na planeti Zemlji - njihovoj prvoj postojbini. Kakva tragedija. Al šta da im radiš, to su ipak samo ljudska bića. Samo ljudska bića i samo najveće siledžije na planeti Zemlji. Raširili se po njoj, zauzeli je, prisvojili ko da su je lično oni gradili, a ne znaju da smo mi naseljavali Zemlju dok oni još nisu bili ni u planu da se poseju na njoj. Eh, kako je naša planeta bila lepa bez tih sisara-ubica. Bilo nekad... Uglavnom, te ’95. po čovečjem kalendaru, negde oko 21h. po ljudskom poimanju vremena, zaista ne znam šta će im ti datumi, te godine, ti časovnici i ostale koještarije koje im samo ograničavaju, pa čak i uskraćuju njihovo pravo na slobodu, recimo kretanja, ali dobro, to je njihova stvar, Rade Seljak uhitio je svoju crvenu flintu, što bi se reklo - na gomili! Neki panker Nišlija zabijao ga joj je do krajnika dok je Rade-metal-Seljak sakupljao delove sebe samo dve sobe od mesta greha, a mi slavili pijani, igrajući naše „vaškasto kolo“ na Glavi raspadnutog. Vlasnika Glave, na kojoj je egzistiralo naše pleme, ta scena pogodila je ko metak u čelo. Otada su i počele naše muke i naše stradanje. Zakleti metalac ošišao je svoju kosu na trojku i tim svojim sebičnim, varvarskim činom, pobio više od 7.000 naših saplemenika. To je bio jedan od najvećih genocida ikada počinjenim nad našim narodom. Još uvek me progone suze i jecaji mojih iskasapljenih saplemenika. Ali se masovni ubica nije na tome zaustavio. Počeo je da sluša folk sranja i da lomi čaše i flaše o svoju ludu Glavu, a tu smo najveći ceh plaćali mi vaške, mladi-gnjide i deca-puckavice. Parčad srča razbijenih čaša i flaša, kasapio je naše pleme od jutra do sutra. Taj pokolj odneo je nebrojeno mnogo naših žrtava. U tom istrebljenju stradao sam i ja. Amputirane su mi 3 leve noge i 2 desne ruke, a na glavi još uvek nosim ožiljke. Kasnije je Rade-folk-Seljak objavio primirje, te je naše poluosakaćeno pleme, koje je brojalo samo 500 članova, uglavnom staraca, žena i dece, pokušalo da se nanovo regeneriše. Morali smo opet da dižemo naše zaseoke i utvrđujemo bunkere. Dugo je trajao naš proces obnove ali je primirje dalo rezultata. Naše pleme se podnovilo i brojalo je više od 1.300 članova, usevi su dobro rađali, hrane je bilo na tone i sve je počelo izgledati savršeno fantastično. Radetova vugla je bila masna i prepuna peruti, što je za nas bilo super. Dakle, hrana u izobilju! Tada smo se malo i opustili i odlučili da izvedemo naš kultni obred „danak u krvi“. Za vreme obreda „danak u krvi“ svaka vaška, gnjida i puckavica mogla je da pije krv u bilo kom zaseoku na Glavi. Mi vaške nismo zli kao ljudi i tačno znamo kad je dosta. Mi ne crpemo naše prirodne resurse do iznemoglosti kao što to čine ljudska bića, već veoma pristojno, tek toliko da zadovoljimo sopstvene potrebe i ostavimo dovoljnu količinu crvenog zlata kako bi ono obnovilo svoj proces razmnožavanja i sasvim pristojno hranilo, kako čoveka na čijoj Glavi živimo, tako i nas. Tada mi to nije bilo najjasnije, ali sada, pred samu svoju smrt, zasigurno znam da je dokazano tačna moja sopstvena teza koja glasi ovako: biti vaška u svetu vaški - velika je privilegija. Biti vaška u svetu ljudi - užasno je grozna karakterna osobina. Rade se pretvarao u ovo drugo, postajao je vaška u svetu ljudi, nažalost. Dok je gajio nas i bio glupi metalac sve je bilo jupi, a kad je počeo da sluša folk sranja i da glumi dizela u masi istih, počeli su njegovi nervni slomovi i naše stradanje. Nažalost.

- Elem, jednog lepog posle podneva, moj mlađi brat Toma-gnjida i ja, krenuli smo da obiđemo planinu i pećinu Levo Uvo, koja je ujedno predstavljala naše najveće izvorište svih rudnih bogatstava i naš najveći kulturno-istorijski spomenik. Vreme je bilo sunčano i toplo, Seljak je spavao i mi smo se lagano i slobodno iz Gornje Šume spustili u podnožje Levog Uveta. Ja sam želeo da tu malo prilegnem i da se odmorim uz predivni pogled na levoj obali Zulofa, na kojoj su se u toplesu sunčale super-mlade ribe-gnjide. Taman sam ušacovao jednu super-ribu Zorku-gnjidu iz susednog zaseoka i počeo pogledom da je milujem, u čemu je ona baš-baš uživala, budući da se bila raskravila i raščešala, to jest raščešljala što bi rekli ljudi, moj ludi mlađi brat Toma-gnjida, koji je inače bio u fazi ekstremno zajebanog puberteta, uspentrao se na vrh planine Levog Uveta, pokazujući svoju naprednu muskulaturu, i krenuo da izvodi svoj Tarzan-trik, praveći se važan pred obiljem mlade pičadi koja je zauzela kompletnu levu obalu suncem okupanih Zulofa. E sad, moram priznati da je moj mlađi brat Toma-gnjida bio veliki šmeker i mnogo veći frajer od mene, ali je bio previše zelen te njegovo ludilo, onda kada se pretvarao u pravo govedo jedno neopaorsko, baš kao i ovom prilikom, nisam mogao da mu uzmem za zlo. Ipak je on dete bez roditelja, što bi rekli ljudi: siroče; sa samo jednim starijim bratom, a to sam bio ja. Te stoga i nisam mogao da mu se ljutim, niti da mu šta zameram. On je skakao s lijane na lijanu, na obronku vrha Levog Uveta, ispuštajući iz dupeta svoj bazd, kojim smo se mi, inače, udvarali kučkama, a na levoj obali Zulofa vladalo je opšte oduševljenje plus frenetični aplauzi pičetine koji su pratili svaki skok Tome-gnjide. A onda je lijana popustila... Ja sam bio u šoku, na levoj obali Zulofa vladao je muk, a Toma-gnjida završio je zdrobljenog tela u hrpi žutila na dnu pećine Levog Uveta. Rade džudža se naprasno probudio i istog trena zverski je svoj odvratni desni nokat malića zabio u pećinu Levog Uveta, i pokupio Tomu-gnjidu u hrpi žutila koju je kasnije studirao i proučavao. Tog trena kučke su se dale u beg put Gornje Šume, a ja nikako nisam mogao da pokupim telo svog mrtvog burazera, jer je džudža otvorio branu slavine i na nas pustio česma-cunami, čiji su talasi premašivali najnenormajlniju visinu i totali-jebeno-tarno poplavili kompletnu Čudesnu Šumu, odnosno naš dom. Još jedan Radetov sebični potez, i još jedno naše gadno stradanje. Toga dana nestalo je mnogo naših saplemenika čije oči više nikada nismo videli. Al nije nas kidalo samo to. Usled naleta česma-cunamija naše pleme gotovo da je bilo kompletno razbijeno, ostalo je samo stotinak članova. Naši usevi bili su uništeni, kao i zalihe hrane koju smo predano prikupljali, te smo usled ekonomske katastrofe i preležanog novog genocida morali da se damo u zbeg i glumimo hajdučiju. Mnogo dana i noći, nakon tog stravičnog događaja, nismo smeli ni da pisnemo šapat, a kamoli da se prcamo i kotimo. Morali smo da nepomični žmurimo uz stabla dlake i čekamo da se Rade-ubica-naše-vrste nekako primiri. Tada smo počeli čak i da se molimo i to ljudskom bogu, mada nas on, čini mi se, nije baš nešto posebno gotivio. Na prvi pogled reklo bi se da je on štaviše i uživao u našem stradanju. Ne znam, ne mogu da sudim jer naša vera to nedozvoljava. Inače, mi smo se u mnogo čemu razlikovali od čoveka, ali smo u isto vreme imali i velike sličnosti sa njim. Recimo to ovako:

- U našem svetu nije postojao sistem, kao što je to slučaj kod ljudskih bića, ali je postojala konstrukcija koja nalikuje čovečjem sistemu. Razlika je u tome što su ljudi podeljeni na robove i njihove vlasnike, a kod nas je svako imao podjednako pravo glasa i uživao svaku vrstu potpune slobode. Vođa našeg plemena bila je najstarija majka-vaška od svih najstarijih majki-vaški iz svih zaseoka na Glavi. Ona je, dakle, vodila pleme, ali su sve odluke i izbori za bilo što donošeni demokratskim putem, odnosno većinom glasova na koje su apsolutno podjednaka prava imali svi narodi i sve narodnosti, kao i sve vrste manjina ove ili one vrste, svih vaški, gnjida i puckavica iz svih zaseoka kompletne Čudesne Šume, to jest Glave. Najstariju majku-vašku, ukoliko bi nestala nakon napada na naše pleme, menjala je sledeća po redu najstarija majka-vaška. I tako redom. To je velika sličnost s ljudskim patrijarhatom, odnosno matrijarhatom iz prvobitne ljudske zajednice. Taj nazovi sistem vladavine, čovekoliki su pokupili od nas, a kasnije su počeli da uvode pravila i kazne, kao i neke sulude običaje kojih su se i sami gnušali. Npr: nakon ukidanja matrijarhata, da bi se bestidnici, sorta čovek, pol muški, što jače učvrstili na vlast i što duže opstali u toj izmišljenoj komuni, smislili su suprotni režim od postojećeg - patrijarhat. Odmah su doneli zakone, kao i kazne za one koji zakon nepoštuju. Jedan od prvih bio je taj da poglavar plemena, tačnije otac, ima pravo da prvi kresne bilo koje piče u svom plemenu, a to je mogla da bude i ćerka njegove 25-e žene, ili devojka njegovog sina, njegova buduća snaja. Kasnije se to otelo kontroli pa je vođa kresao sve ćerke svih svojih ćerki, čak i sve praunuke svih svojih žena, kao i sve žene svih svojih sinova, kako pre, tako i posle braka. Ukratko, prvo ga mune ćaća, pa tek onda sinak. Zatim su se sinovi pobunili i nastao je kratkotrajni haos. Nakon toga denešeni su novi zakoni, a jedan od njih bio je i zabrana spolnog opštenja sa bliskim srodnicima, odnosno incest. To sranje svi su proglasili za najgori smrtni greh, iako su se svi toga gnušali i prečesto tajno stavljali veto na sopstvenu zabranu, što i dan danas čine. Znači, javno se brani i sankcioniše, ali se tajno upražnjava i toleriše. Ludilo! Kod nas nema tih zakonodavnih sranja, ali postoji jedno pravilo, a to je da niti jednu majku-vašku, sem njenog jedinog mužjaka, niko ne sme da pipne, a braća i sestre vaške i gnjide, puckavice ne jer one nisu sazrele za seks, mogu međusobno da se karaju do iznemoglosti. I to se i te kako poštovalo. Pre svega jer smo se na taj način kotili ko blesavi, što je bilo veoma dobro zbog opstanka naše vrste. Dakle, imali smo velike sličnosti sa tom patrijarhalnom prvobitnom šatro ljudskom zajednicom, a mogu slobodno reći da i dan danas, s ovom modernom nadri moralnom, imamo velike sličnosti, s tim što se oni trajno jebu i trajno kažnjavaju za incest, a mi se samo jebemo. Kod nas bi, današnji incest ljudske vrste, mogao da bude validan jedino ukoliko neka vaška, ili gnjida, kresne svoju, ili tuđu majku-vašku. Tada se donosi nepobitna i konačna odluka da se grešnik protera, kako iz zaseoka u kojoj je greh počinjen, tako i iz svih zaseoka Glave i svih zaseoka svih Glava gde god da obitavaju pitome vaške, gnjide i puckavice, i auto-jebeno-matski potpada pod red vrste divljih vaški, što znači da je izgubio čin pitomih i da sada jedino može da naseljava prostor životinja na kome obitavaju divlje vaške. To je za pitomu vašku najmorbidnija kazna, gora čak i od same smrti. Ali kod nas se zna red! Tu nema koje! A postoje i još par sličnosti. Recimo, kod nas se, kao i kod ljudi, razlikuje boja oklopa, odnosno tela, iliti kože. Puckavice su bele, gnjide žućkaste, a vaške braonkaste i crne. Al mi na to ne gledamo na taj način kao što to, recimo, rade ljudi, jer smo mi totalno jednaki, odnosno totalno u istim govnima. I zato kod nas podela na boju kože ne dolazi u obzir, dok se ljudi međusobno besomučno tamane zbog boje kože. I šta da im radiš. Zbog toga što su oni zli i međusobno se brzo satiru, odlučili su da etiketiraju i nas vaške. Tako su nam i pripisali taj njihov greh, poistovetili ga s nama, iako mi nemamo nikakve veze s tim, i u isti koš nas bacili s onim bednim parazitima iz reda „odećne vaši“. Oni sami sebe tako nazivaju jer vole da se zavlače u štrokave delove odeće. Mi ih nazivamo „tifusari“ zato što one izlaze iz štrokave odeće jedino kad treba krvi da se nekom napiju, a i prenosnici su raznih boleština. Odavno smo ih mi prozreli i sikterisali od sebe, kao i „majmunare“ koji su veoma slični „divljim vaškama“, jer se zavlače u sve moguće toplokrvne životinje. Međutim, tu istinu ljudska vrsta još spoznala nije, te nas zbog svog neznanja, iliti plitkoumnosti, sasvim uspešno istrebljuju, svrstavajući nas u isti čabar s ostalim parazitnim vašima. I badava da ih edukuješ kad oni ne žele to da shvate. Mufloni jedni bezobzirni. Zbog toga nas je i Rade bitanga stalno proganjao. Nije nam dao ni da danemo! I tako jedne noći sedim ti ja, onako leđima navaljen na stablo jedne bele dlake, donjim nogama po rilici češkam jednu Slavku-vašku, to je bila opasna riba, jedna od najboljih na čitavoj Glavi, al je usled manjka vaški s kitom te noći zaglavila sa mnom, sakatom ovcom, al nema veze, bilo je „daj šta daš“, i taman ja krenuo onako fino da je češkam po telu i muvam za ševu, kad eto ti Radeta bitange s najnovijom hidrogenskom bombom. Baci je čova mrtav ladan i pobi nas ko zečeve! Jebo nam je mater milosnu! Govedo jedno neobrazovano. Skoro da nas je sve uništio. Ostavio je osakaćeno i jadno brojno stanje, komada 50. Ja sam u tom incidentu trajno izgubio svoju rilicu i obe donje noge, s kojima sam poslednji put milovao, sada već pokojnu, Slavku-vašku. Opet ništa karo nisam. A sve i da sam kasnije hteo, penis nije mogo da mi se ukruti. Izgleda mi da je tada doživeo neku zajebanu traumu. I tako smo se jadni i osakaćeni dali u poslednji zbeg, u zaseok koji je jedini preživeo hidrogensko bombardovanje. Otada više ništa nije bilo isto. Ostale su samo dve vaške sa zdravom kitom, ostali su bili impotentni, a ja zapao u post-traumatski-šok. Još uvek mi je kita bila zdrava, ali indisponirana za rad i razmnožavanje. Žene-vaške, kao i ribe-gnjide, naprasno su počele da oboljevaju od raka grlića materice i emfraksisa, što je sve posledica bombardovanja hidrogenskim naoružanjem, te je s toga obnova plemena bila veoma teška i strašno mukotrpna. No nekako smo uspeli da preživimo to razaranje i na jedvite jade smogli snage da ponovo stanemo na noge. Baš tada međ ljudskom vrstom nastalo je novo klanje u kome je bombardovana zemlja koja danas više ne postoji. Ljudi su ginuli ka vrapci, a mi smo se uspešno kotili. Ali nama to nije bilo svejedno, zato što su, u tom haosu, nestajale Glave na kojima smo mi obitavali. I zbog toga smo mi odlučili da zamolimo za pomoć naše ortake iz drugih plemena. Odmah su na naš SOS odgovorili „trkači“, najratobornije vaškasto pleme. Napali su pilote, koji su čučali u onim nastranim uzurpatorima tišine, i jebali im mater gulanfersku! Glupi ljudi, pleme Srbi, nisu nam ni fala rekli. Dabogda ih jebala Jelena Trivan sve od reda! Neće ništa da im fali. Zna Trivanka da ga onako baš-baš do iznemoglosti isisa. Ja ne znam, tako ljudi zbore...

- Kad se završilo to sranje od rata, Rade budala nalio se ko čep, i s nekom matorom radodajkom na svojoj gajbi slavio mir. Mi smo ponovo opleli naše „vaškasto kolo“ i žurkirali cele noći. A onda je Rade dijabola krenuo sa svojim moralno nakaznim porivima. Nekom marmeladom namazao je đanu svoje vile ravijojle i krenuo da je sumanuto krlja. Taj bestidni čin razvratnih pohotnika ispustao je neku vrstu šljapavog zvuka. Nešto kao „hlap-šljap-hlap-šljap-plak-pljak“ a povremeno je dobijao i zvuk nalik onom kao kada kroz slamčicu ustima uvlačite ostatke koka-kole sa dna plastične čaše; i tako u krug dok je drusla urlikala ko gladna žirafa. Morali smo sve puckavice, kao i mlađe gnjide da sklonimo u bunkere i zapušimo im uši, kako bi ih koliko-toliko zaštitili od zvuka koji su proizvodili to dvoje bludnika; nismo želeli da naši mladi dožive traumu koja bi ih pratila do kraja života. Ljudi su zaista moralne nakaze, naravno ne svi, ali velika većina sasvim sigurno jeste. Mi vaške to najbolje znamo, jer smo takvim situacijama prisilno primorani da prisustvujemo. Sutradan se Rade-poslednji-bludnik-Smrdana pretvorio u najkrvoločniju zver, saznavši da ga je njegova drdava dudara napustila preko noći i otperijala s nekim fotošopiranim imbecilom koji je tvrdio da je neka zajebano poznata multimedijalna ličnost. Ne znam šta mu to dođe, ali ko će ikada razumeti ovaj nakazni ljudski 21. vek. Od tog momenta krenula je naša apokalipsa...

- Rade-alko-kiler je u svom destruktivnom besu svoje maloumne persone, krenuo u bizarno uništavanje sebe i svega oko sebe. Polupao je celu svoju gajbu, a zatim je krenuo da menja svoj lični opis. Prvo je krenuo da reže svoje telo žiletom, kao klinci koji se samopovređuju u bezrazumnoj želji da osete najidiotalniji bolesno bestijalni trip Satana Panonskog. A onda je obrijao svoju sjebanu vugla, ostavivši samo perčin koji se pružao od stene Čela pa sve do centralnog parka Potiljak na kome smo mi, u trenucima slavlja, izvodili naše čuveno „vaškasto kolo“. Taj jezivi masakr, koji je učinjen nad našim polusakatim plemenom, izazvao je orkan nezadovoljstva i revolucionarni revolt kod preostalog preživelog našeg skoro potpuno sakatog plemena. I rešili smo, po prvi put u istoriji našeg naroda, da se bolesnom manijaku osvetimo na, po njega, najgori mogući način. Odlučili smo da mu vratimo milo za drago. Napravili smo dve falange s likovima koji su bili najzdraviji i imali sve potrebne elemente za taj poduhvat: rilice, noge i ruke. Uz pomoć rastopljenog margarina, koji smo maznuli od pobenavelog Radeta-ubicu, falange su se sa vrha stene Čela spustile, kao skijaši, do graničnog prelaza Obrve, a otuda, smrtonosnim spustom, jer je to bila samoubilačka misija, niz maljave grudi i trbuh do donjeg Penis-parka gde su krenule da cevče krv poremećenog dželata našeg plemena. Armada gnjida, niz najdužu skijašku stazu Kičma, spustila se u Prdež-park sa zadatkom da tamo dole napravi ršum. Dve baterije polusakatih vaški, među kojima sam spadao i ja, imale su zadatak da okupiraju pećine Levog i Desnog Uveta, kako bi odvukle pažnju zločincu. Na perčinu su ostale puckavice, koje su imale zadatak da se oklembese na stabla dlake i tako iritiraju pomahnitalog, i majke-vaške, koje su imale zadatak da od Radeta-Kanibala isisaju što više krvi iz njegovog raspalog mozga. Taman smo svi zauzeli svoje položaje kad se desilo ono čemu se ni u najgorim noćnim morama niko od nas nije nadao. Rade-Hitler gađao je svoj perčin najnovijim hemijsko-biološkim naoružanjem u vidu spreja zelene boje. Više nije bilo vremena za čekanje. Falange su prve krenule i napad na Penis-park odmah je dao rezultata. Rade-nesvrstani-satanizator obema rukama je napao naše falange u Penis-parku, drapao se ko nenormalan, počeo je da cvili i krklja, falange su i dalje odolevale njegovim napadima i uspešno izvršavale svoju misiju. Odmah zatim krenula je i armada u Prdež-parku. Konjoslav je sada morao da prerasporedi svoje šake, levom je branio Prdež-park, a desnom Penis-park. U tom momentu napad su izvršile baterije. Ja sam se nalazio u najdubljoj dubini pećine Levog Uveta i krenuo da rovarim po njemu, kao i ostatak mojih saboraca. Stočar je tada batalio donje delove i fokusirao se na odbranu svojih ušiju. Međutim, bilo nas je previše za njega samog, a bili smo i veoma dobro organizovani. Tako mu i treba kad se kači s nama vaškama. Burgijali smo ga i kasapili dok je on cvilio, urlao, skičao, vrištao, plakao, udarao glavom i šakama o pod, zatim je u panici naprasno skočio sa poda i uleteo u frižider. Zaiste ne znam šta je stočar hteo time da postigne, možda je mislio da će nas zalediti. HA! Zajebo se. Žešće se zajebo. U panici i paranoji, češajući svoje telo i uzduž i popreko, krenuo je ka kupatilu, rušeći sve pred sobom, i ostavljajući nesrazmerni haos za sobom. Uleteo je u kupatilo, otvorio slavinu, začepio kadu, čekajući da se ona napuni, skino se go, ko od majke rođen, uzeo mašinicu i krenuo da skida sve moguće i nemoguće dlake na svom telu, počevši od Glave, preko graničnog prelaza Obrve, zatim se bacio na grudi, tbuh i škemi, mesta na kojima mi nikada nismu ni privirili. Glupi čobanin. Nije imao vremena, razbijali smo ga, pao je na kolena sav u suzama, bacio je mašinicu i upao u polupunu kadu. I tako nam zadao strašan udarac i nenadoknadive gubitke. Svi na Glavi već su bili mrtvi, a ovaj udar dokusurio je i falange i armadu. Zatim je govnar uzo najoštriju ribaću četku koje su moje oči ikada videle, i krenuo da se trlja. Ubadao je veoma vešto onim kopljima, koji su virili iz drvene četke, sve moje saplemenike. Kad je krenuo da izvrši agresiju na Levo Uvo, ja sam se poslednjom levom nogom uhvatio za gotovo čelični mizdrak i prilepio se uz njega, gledajući sa suzama u očima svoje mrtve saplemenike koji su se na vrhovima tih mizdraka još uvek batrgali. Nikako nisam mogao da dohvatim vrh tog oružja jer je oklop bio od drveta plus natopljen vodom, znači klizavo, a sem toga ja sam imao samo jednu levu nogu kojom sam se čvrsto držao za vrh koplja. Svi su bili pobijeni. Svi sem mene. Desnim okom, pošto mi je levo bilo izbijeno, gledao sam Ishod svoga plemena. Bio je to najužasniji horor ikada. Zatim je manijakalni najmasovniji ubica vaški ikada, izleteo iz kade bacivši četku, sa mnom na njoj, u vodu po kojoj je plutalo moje mrtvo pleme. Četka je lagano tonula, a i ja sa njom... Osetio sam kako voda ulazi kroz moje pore, a neke čudne hemikalije, koje je Rade-Ajzenhauer bacao na mene i moje mrtvo pleme, pekle su me kao žar i živog me spaljivale... Dok je duša napuštala moje telo, poslednjim šapatom rekao sam:

- Neka se dobro zna i zapamti zauvek, najkrvoločnija zver na Zemlji je... čovek.

PREOKRET! ISTINA! Ko je ovde lud...

, 16 2012 16:32:37 +0100

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

- „ ... u svakom slučaju, bio ja pobeđen ili pobednik, još iste večeri uzeću svoju torbu, svoju torbu siromaha, ostaviću svu svoju imovinu, sve vaše poklone, sve vaše penzije i obećanja za buduća dobra i otići ću pešice, da život završim kao vaspitač kod nekog trgovca, ili da od gladi umrem iza kakvog plota. Rekao sam. Alea jacta est!“

- Fjodor M. Dostojevski -

- Dakle, niko ništa da učini. Vidim svi ćute, svi se prave ludi, kao da ovo nikoga ne zanima. E pa, JA NEĆU DA ĆUTIM! Ne želim da tolerišem stoku, smradove i ljige na putu PREOKRET za Leskovac. Zašto? Evo zašto...

... Ako prilazite jednom problemu na isti način, možete da očekujete da ćete dobiti isti rezultat kao i ranije. Ako nećete da menjate pristup, nemojte da se žalite što ćete opet imati iste rezultate.

AKO JE REZULTAT BIO LOŠ, MENJAJTE PRISTUP!

... Mene ne interesuju namere. Mene interesuju posledice. Svako ima dobre namere i mislim da je to stvar pristojnosti. Nemam nameru da diskutujem o nečijim namerama... Ako imate permanentno loše posledice, po meni je svejedno da li je na Božjoj pravdi, na nekoj drugoj pravdi zasnovano, ili na dobrim namerama, jer to na kraju dovodi do propasti te zajednice koja treba na kraju da uspe.

VAŽNO JE DA IMAMO JASAN PLAN I JASNU VIZIJU!

... Odrastimo jednom kao narod i kao ljudi, prihvatimo cenu za ciljeve koje smo prihvatili. Ima nekih koji kažu: daj da ponovo štampamo malo para, dosta nam je bilo te finansijske discipline, možda je bolje bilo za vreme Miloševića, jer kad god smo malo krenuli ka Beogradu, uvek su nam naštampali i dali, nije važno što je zemlja tonula, važno je da smo tog dana mogli da podelimo plate.

JEDNO JE DRŽATI ZAPALJIVE GOVORE I OBRAĆATI SE EMOCIJAMA,

A DRUGO JE PLANIRATI OZBILJNU DRŽAVNU POLITIKU!

... Zahvaljujući jasnom planu i čvrstoj viziji, mi ovu zemlju možemo da izvučemo iz najveće ekonomske bede u kojoj se jedna evropska zemlja nalazi, da je uvedemo u oporavak i ekonomski razvoj. Ali, uvek je važna vizija. Uvek morate da pitate - kuda ja to idem? Ne da li samo brzo trčim, ne da li trošim energiju, nego da li znam na koji cilj želim da stignem.

DA SE POGLEDAMO U OČI I KAŽEMO:

AKO HOĆEMO CILJ, MORAMO DA PRIHVATIMO I SREDSTVA

KOJA VODE DO TOG CILJA!

... Naš cilj je Evropska unija. Ne postoji nijedna prepreka koja može da nas zaustavi na tom putu. Kao čoveka koga drže pod vodom 50 godina, u njegovoj želji da dođe do vazduha, do kiseonika, tako i Srbiju ne može ništa da zaustavi na tom putu do kiseonika, a to je Evropa, porodica demokratskih, modernih, razvijenih zemalja...

Zoran Đinđić

oktobar 2001. godine

- Ja ovo nisam zaboravio, niti ću. Ali, čini mi se da su to zaboravili predstavnici LDP-a u Leskovcu, a naročito gospodin Bojan Bojović.

- Dotični „gospodin“ više ne zna ni gde je jadan, nit šta radi tako izgubljen u kofozi sopstvenog mozga. Ni njegova tačna funkcija se ne zna. Šta je on u lesovačkom ogranku LDP-a? Član, poverenik, mangup koji želi da nastavi stopama Bojana Kražića, Bobana Popovića, Dražena Ružića, Zorana Stoilkovića... da pljuje, vređa, ponižava, maltretira i prebija članove LDP-a, a naročito aktivne članove mladih za PREOKRET - Leskovac. To je mladima za PREOKRET - Leskovac jasno stavio do znanja, a kako, videćete na video-klipu na kraju članka.

- Bojan Bojović je na kraju svih krajeva uspeo da se, uz pomoć Radmile Gerov, neraskidive ekipe Dražen-Zoran i ostalih njihovih ljudi, koje su po nepotističkoj liniji dovukli u partiju, uvuče na mesto šefa IŠ-a. I sada nomad drakonskom anarhijom izdaje dekrete članovima LDP-a u Leskovcu šta i kako treba da rade, a ni on sam ne zna ko, šta, gde, kad i kako treba da radi. No, ima on svoju ekipicu koja mu u tome pomaže, pa će se nekako snaći. Sposobnijih kadrova od Bojana Bojovića i te kako ima u leskovačkom LDP-u, ali se članovi LDP-a u Leskovcu ne pitaju ništa, pita se gorepomenuta armada.

- Mali osvrt na skorašnje događaje:

- Na jednoj konferenciji za medije, koju je održao Dražen Ružić (tema je bila vezana za jedan napad na novinarku TV K-1, Ivanu Veličković koja je inače član LDP-a, koja je otišla, na poziv DSS-a, na Pašnjak da medijski proprati radove koji se tamo održavaju. Održavaju se mesecima, a ko ih i kako održava, zadržava ili šta već, ko će ga znati, jer ovde u Leskovcu se ništa ne zna javno, ali se zato tajno sve zna. I ko održava radove, i kako ih izvodi, na koji način to radi itd. Uglavnom, ta kvazi novinarka je napadnuta na terenu dok je šatro izveštavala o tim radovima na Pašnjaku, DSS-ovci se razbežali, ona najebala, a Dražen Ružić je odmah sazvao konferenciju za medije kako bi i javno zaštitio svoju štićenicu, koja, uzgred, dupe nije pomakla za LDP) prisustvovao je i Bojan Bojović, ne znam u kom svojstvu, a nije ni bitno. Ono što jeste bitno, i što jeste ISTINA, je da je, nakon saopštenja za javnost i osudu za napad na novinarku, kada su se pogasile kamere, ekipa novinara brutalno krenula da vređa pripadnike romske populacije na najgnusniji, najbezobrazniji i najdrskiji način, govoreći: „Oni smrde ko govna! Da li ste se ikada s njima vozili u autobusu? Niste, a? E pa da znate samo da smrde na ustajali kiseli kupus. Ja ih odlično znam (reče jedno držalo kamere) živim kraj Mahale u Podvorcu i oni, bre, smrde! Ne trpe se!“ I još svakojake uvrede izrečene su toga dana od strane nadri novinara i držača kamera svih lokalnih televizija na račun Roma. Ono što je tragično, jeste upravo konstatacija da se ni Dražen Ružić, niti Bojan Bojović, kao članovi LDP-a koji se ekstremno bori za jednakost svih vera, nacija, boja kože, za prava svih nacionalnih manjina, za prava pripadnika drugačije seksualne orijentacije i sl. nisu niti jednom jedinom reči ni pomislili, a kamoli usprotivili takvom fanatično huliganskom ponašanju pripadnika svih lokalnih medija. Ni jedna jedina reč. Ništa. Ćutali su i gledali u patos ko popišani, i sve mi se čini da se i oni u potpunosti slažu sa poremećenim i konzervativnim polunovinarčićima i trčkarala s kamericama. To su dokazali svojim ćutanjem. Toliko o njihovoj liberalnosti, preokretu, istini... I šta se desilo nakon svega? Upravo ti ljudići postavljeni su na čelnim funkcijama u LDP-u. I šta reći posle svega? ZEMLJO, OTVORI SE!!!

- I kao što sam i obećao, videćete video-klip (koji takođe možete pogledati i na you tube kanalu ’Ultrarabbit1’. Žešća ekipa stoji iza imena rebel! Revolucija je eksplodirala. SLOBODA ILI NIŠTA!) na kome se čuje razgovor Bojana Bojovića, šefa IŠ-a, i jednog od najaktivnijih članova mladih za PREOKRET - Leskovac. Tu ćete čuti svu „kulturu“, „liberalnost“, „demokratiju“, „pristojnost“, „pismenost“, „pamet“, „savest“, „konverzaciju“, „vaspitanje“, „mentalnu higijenu“, „obrazovanost“... vođe puta ’Šetnja za Zorana’ i šefa izbornog štaba LDP Leskovac Bojana Bojovića. Pa mi posle odgledanog snimka recite gde je Preokret, šta je ISTINA, i ko je ovde lud...

- Ko je ko u LDP-u Leskovac??

- Nažalost, još uvek se ne zna...

- Uzgred, sastanak je bio održan i u utorak 13. i u sredu 14. marta 2012. godine, ali na tim sastancima prisustvovala je samo ekipica laktaroša i secikesa; ostali aktivni članovi, kao i mladi za PREOKRET, namerno nisu pozvani na sastanak kako bi se ISTINA o svemu što se dogodilo, uspešno zataškala. Baš kao što je to rađeno i do sada...

„Non bene pro toto libertas venditur auro!“ ISTINA ILI NIŠTA!

LDP Leskovac - RETROSPEKTIVA!

, 16 2012 16:20:41 +0100

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

MEĐULJUDSKI ODNOSI U OPŠTINSKOJ ORGANIZACIJI LDP – LESKOVAC

- Međuljudski odnosi unutar opštinske organizacije (Opštinski odbor, Omladinska mreža, šire članstvo) LDP-a u Leskovcu su poremećeni još od predsedničkih izbora. Menadžera Bojana Kražića smatram najodgovornijim za to iz sledećih razloga:

Nesposobnost (ili nedostatak želje) za saradnju i timski rad:

- Bojan Kražić je samovoljno, bez konsultacije sa bilo kim, smislio i plasirao u javnost slogan lokalne kampanje „I Leskovac je Srbija“. Kada su mu ljudi to zamerili, „prihvatio“ je kritiku, da bi sutradan, pre konferencije za novinare, sa zida poskidao fotografije Zorana Đinđića i Čedomira Jovanovića i okačio zastavu sa pomenutim sloganom. Nakon dogovora da se lista odborničkih kandidata ne predaje posle konvencije, već da se dopuni sa još kandidata, bez konsultacija sa bilo kim (za to nije znao ni šef OIŠ-a), prijavio je predaju liste odmah sutradan, sa nalogom portparolki da ne obaveštava novinare, jer oni mogu da postavljaju nezgodna pitanja. I pored toga što je, kao menadžer, deo medijskog tima, samo jednom je prisustvovao sastanku tog tima, da bi kasnije prigovarao što se nije dovoljno pojavljivao u medijima. Odbijao je svaku saradnju sa šefom OIŠ-a, a za prenošenje njegovih naređenja teh. sekretaricama koristio je portparolku Ivanu Veličković. Organizovao je izbor poslaničkih kandidata iznenada, kada mnogi ljudi iz OO nisu bili u gradu.

Seksualne afere:

- Bez ulaženja u to da li je, ili nije, bio u nekakvoj vezi sa te dve devojke, jer me se ne tiče njegov privatni život, Bojan Kražić je svojim ponašanjem dao povoda da gradom krenu da kolaju priče o tome. Njegovo ponašanje u partiji nije bilo primereno, jer je najpre Jovani Dimitrijević dao prevelika ovlašćenja, da bi joj ih zatim oduzeo i preneo Ivani Veličković (ključ partije, pečat...) Na moja upozorenja da promeni svoje ponašanje, jer je percepcija ljudi takva da tu nešto ima, nije se obazirao. Krajnji ishod toga je da je Jovana Dimitrijević podnela više krivičnih prijava protiv njega, a da se Ivana Veličković u poslednje vreme ponašala kao da je njegova lična portparolka, a ne Opštinskog odbora. Pred same izbore jedva smo šef OIŠ-a i ja sprečili distribuciju letaka na kojima je Jovana predstavila Kražića kao Firera i na kojima je pisalo da je on sklon seksualnom nasilju i zlostavljnju žena. Taj isti letak su podržale i Žene za mir.

Sklonost ka nasilničkom ponašanju, spletkarenju i potpuni nedostatak samokontrole u javnosti:

- Bojan Kražić mi je lično saopštio 27.03.2008. da je upotrebom fizičke sile iz prostorija LDP-a izbacio Jovanu i Milana, sa pretnjom da će učiniti isto svaki put kad se pojave. Na moja upozorenja da to ne sme da radi, ponovo nije reagovao. Tada je dolazila policija, a krivične prijave su podneli Jovana i Slaviša (koji je pokušavao da ih zaštiti). Novu krivičnu prijavu Jovana je podnela zbog izbacivanja iz partije njenih umetničkih slika, zbog čega ona traži odštetu. Nekoliko dana pre izbora, najpre je verbalno, a zatim i fizički nasrnuo na Krcka, koji je bio revoltiran zbog upornog skidanja fotografija Zorana Đinđića i Čedomira Jovanovića, izbila je tuča i ponovo je dolazila policija. Na povratku sa konvencije u Nišu, Bojan Kražić je verbalno napao i maltretirao kandidatkinju za gradonačelnicu pred zgranutim članovima i simpatizerima LDP-a, a sve to zbog toga što je njegova portparolka, Ivana Veličković, navodno zapostavljena u medijima (iako se pojavljivala na svim konferencijama za novinare, predstavljanju odborničkih kandidata i ostalim događajima medijski propraćenim). Reakcije svedoka tog urlanja su bile jedno zaprepašćenje i osuda. Tada je, između ostalog, rekao da će pokazati on nama šta je hijerarhija u partiji i ko je tu menadžer, i da će više članova izbaciti iz partije. U više navrata je širio dezinformacije koje su bile tako smišljene da naprave razdor u partiji, čime je pokazao da sve nas tretira tako kao da smo mi pitomci zatvora, a ne slobodni ljudi.

Potpuno neprimereno predstavljanje programa LDP-a u javnosti:

- Poređenje Kosova i Metohije sa najvećom žabom koju treba progutati (TV Studio MT)

- Mi nismo stranka establišmenta (?), u našim redovima ima dosta ljudi sa sela... (TV Studio MT)

- „Mi moramo da idemo u tu jebenu Evropu...“ (tribina u Svircu)

- Više puta javno izrečeni fašistoidni stavovi prema homoseksualcima.

- Ovo nije sve, ali ja zaista više ne mogu da pišem o ovim mučnim stvarima. Sebe smatram odgovornom u smislu da sam ja predložila Kražića za v.d. menadžera (nisam ga dobro poznavala, a delovao mi je kao pristojan čovek), pa zato sada preuzimam na sebe da javno kažem ono što misli većina članova. Smatram da Kražić nema kapacitete da bude menadžer OO LDP-a u Leskovcu i da treba da ode sa tog mesta. Predlažem da se članovi OO izjasne o svemu što sam iznela.

Član OO LDP – Leskovac

Suzana Dimitrijević

- Sve ovo gorenavedeno napisao sam kako bih uporedio nekadašnje rasulo sa sadašnjim haosapokaliptičnim stanjem u LDP-u Leskovac.

1. Suzano, snajke, odelo ne čini čoveka čovekom. Ne možeš jednim pogledom na personu da oceniš kakve su njene karakterne osobine i šta se krije u unutrašnjosti tog bića. Neko može da nosi odelo i kravatu, a da bude ubica, na primer. A neko može da nosi kapuljaču preko kape a da bude sasvim normalna i dobra osoba. U to si se koliko vidim uverila, ali mnogi još uvek nisu, kao npr. Bojan Bojović o kome ću napisati poseban članak, a bogami i opširan. Zaslužio je...

2. Međuljudski odnosi unutar LDP-a Leskovac ne postoje. Postali su poremećeni (mada je to preblaga reč u odnosu na to šta se dešava u partiji) dolaskom Dražena Ružića na mesto v.d. menadžera LDP-a. Ne zna se tačno šta je gospodin Ružić u LDP-u Leskovac: menadžer, poverenik, gazda, vlasnik leskovačkog ogranka LDP-a... Ne zna se. Ali ono što se zna, jeste da pomenuta persona ne radi ništa za dobrobit LDP-a, sem što radi na sopstvenom reklamiranju samog sebe kao „ikone“ Leskovca, koja će od ovog zaklanog grada isisati preostalu zgrušanu krv, i onaj pepeo i prah koji su predhodnici slični njemu ostavili iza sebe. Takođe se svesrdno zalagao da Ivanu Veličković, koja se veoma, veoma retko pojavljivala na sastancima (o ostalim akcijama da i ne govorim, jer nikada nije želela da učestvuje u njima rekavši: „Ja znam kolikom vredim i meni ne priliči da delim flajere, lepim plakate i prikupljam sigurne glasove.“ Inače, to je ona retardirana nadri novinarka koja radi u TV K-1 i ne zna ni dva padeža a kamoli da sklopi jednu prostu rečenicu. Toliko o tome koliko dotična vredi), ubaci na što važnije mesto u LDP-u. Jedna od opcija bio je i OO LDP Leskovac. Da li je uopšte potrebno postavljati pitanje zašto? Mislim da ne, jer je sve sasvim jasno.

3. Što se tiče Jovane Dimitrijević, mladi za Preokret – Leskovac u više navrata pokušavali su da ubede Dražena Ružića i Zorana Stoilkovića, kao osobe koje su egzistirale na centralnim funkcijama u partiji, da na sve moguće načine kontaktiraju Jovanu, da joj se u ime LDP-a izvine i zamole je da se ponovo vrati u LDP i uključi u rad partije, jer je upravo ta Jovana Dimitrijević od samog nastanka LDP-a u Leskovcu bila glavni motor i pokretač svih akcija (od štandova, preko plakatiranja, predizbornih kampanja, itd. itd. pa sve do akcije od vrata do vrata), borila se za LDP, širila dalje, čuvala ideal LDP-a kao kap vode na dlanu, a LDP joj je za sve to vratio tako što je popljuvao i išutirao iz partije. Savršeno. (Rekao bih SRAMOTA, ali me sramota da kažem sramota, jer je to smešna reč u odnosu na zlodelo koje je počinjeno nad Jovanom Dimitrijević.) Na molbu mladih LDP-a Leskovac, ekipa Dražen-Zoran, odgovorili su: „Ma baš nas briga. Ne zanima nas nikakva Jovana. Ako želi da se vrati u partiju neka se vrati, ako ne želi – ne mora. Mi ne želimo nikoga da molimo, niti da se kome izvinjavamo. Imamo mi preča posla.“ (Pitam se samo koja li su? Ah da, već sam ih naveo u predhodnim člancima. BLAM, BLAM). Mladi su i dalje pokušavali da dopru do Jovane, naročito u toku revizije članstva, ali bezuspešno. Na kraju je LDP Leskovac izgubio jednog od najvrednijih članova zbog patološke bolesti Bojana Kražića i nemarnosti, nezainteresovanosti i kofoze Dražena Ružića i Zorana Stoilkovića, koji su svojim delima pokazali da njima članovi uopšte nisu bitni, već njihova lična karijera, a to je: preći cenzus i ući u lokalnu Skupštinu. (Samo ne znam kako će to postići ako se tako ponašaju prema članovima LDP-a. Zbog borbe za Jovanu, mladi su opet platili ceh i to tako što su izvređani i izbačeni iz prostorija LDP-a.) Jedino mi je žao što ideja Jovane Dimitrijević, da Bojana Kražića plakatira kao Firera, nije sprovedena u delo. No, dala mi je odličnu ideju da ja sprovedem u delo taj poduhvat, s tim što će Firer ovoga puta biti Dražen Ružić, a Jozef Mengele biće Zoran Stoilković. Čisto da javnost zna s kim ima posla, osim ako Beograd na vreme ne interveniše, i Dražena Ružića i Zorana Stoilkovića zauvek skloni sa čelnih funkcija i postavi ih tamo gde im je i mesto. Po mom mišljenju takvim devastatorima mesto je u kanalizaciji, ali neka konačnu odluku donese Predsedništvo LDP-a. Nadam se samo da će biti brza, efikasna i pravična, jer LDP Leskovac nema vremena za gubljenje. LDP – Leskovac želi Preokret, želi ISTINU!

4. Stanje u LDP-u Leskovac od Bojana Kražića do danas uopšte se nije promenilo. Ni za milimetar. Članovi LDP-a su zaista pitomci zatvora koji se zove ’Radikalni komunizam’. Zoran Stoilković je jasno mladima stavio do znanja šta je to hijerarhija i kako se ona sprovodi. A sproveo je na sledeći način: popljuvao je, izvređao, ponižavao, pretio i fizički nasrtao na mlade LDP-a. I, kao što rekoh, prošao apsolutno nekažnjeno. Dalo mu se pa može. Dakle, to je taj liberalizam koji se sprovodi u LDP-u Leskovac. Pitam se samo dokle će Predsedništvo LDP-a u Beogradu da ćuti o ovome. Ova destrukcija u leskovačkom LDP-u, nit je LDP, niti je PREOKRET, a kamoli ISTINA! Dakle, od slobode samo korbač, od Preokreta samo trt, a od ISTINE ni mojega. Zbrka, nered, haos, anarhija, despotizam, drakonizam, smak... A dokle? Zar nije prioritet staviti dva prsta na čist obraz i tri prsta na čisto srce i reći: MI SMO ISTINA!? Ili je prioritet lagati narod samo da bi se prešao taj cenzus i došlo na vlast? Recite mi EL PREZIDENTE, učinite nešto po tom pitanju, sprečite ovaj haos i rasulo u LDP-u Leskovac, jer mi to zaslužujemo, jer leskovački LDP ima mnogo kvalitetnije kadrove no što su to neodahije Dražen Ružić, Zoran Stoilković, Bojan Bojović...

- Halo, Beograde! Zovem te iz provincije! Da li se čujemo???

„I ubij me, po putu ni traga,

zalutasmo, pa šta ćemo sada?

Nečisti nas je u polja zaveo,

kovitla nas i desno i levo.

Šta ih je, i kud ih teraju,

i što tako žalosno pevaju?

Domaćeg li duha sahranjuju,

ili možda vešticu udaju?

A. S. Puškin

Alea jacta est! ISTINA ILI NIŠTA!

LDP Leskovac - Istorijat!

, 13 2012 19:31:29 +0100

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

- „Zašto su Justiciji, Boginji pravde, zavezane oči? Otkuda joj i čemu služi ona neprozirna krpa koja je lišava vida? Da li je mač Justicijin, koji drži u jednoj, a vagu u drugoj ruci, valja shvatiti kao drevnu i vrhovnu zapovijest prava da je istina uvijek na strani jačega i da je dužnost sudija jedino u tome da tumače volju gospodara koji im, iznad glava i iznad presuda, kovitlaju isukanim bičevima?“

- Vuk Drašković -

Lista kandidata za OO LDP-a koje predlažu članovi za izbornu skupštinu LDP-a Leskovac, 22.09.2007.

Vladica Pavlović
Radosav Popović
Nenad Mitrović
Cveta Đorđević
Aleksandar Mitić
Dalibor Stanojković
Aleksandar Jovičić
Tomislav Mašković
Nikola Nikolić
Vladimir Ranđelović

- Za menadžera OO LDP Leskovac kandidovao se Dejan Mitić.

- Na osnovu člana 7. Pravilnika o kandidovanju menadžera i članova Gradskih i Opštinskih odbora LDP, Predsedništvo LDP, razmatrajući žalbu v.d. menadžera OO LDP Leskovac, izjavljenu na postupak kandidovanja Dejana Mitića za menadžera i 10 članova LDP za Opštinski odbor, na sednici održanoj dana 13.09.2007. godine, donelo je sledeću odluku:

- NE PRIHVATAJU SE KANDIDATURE, jer nisu u skladu sa procedurom propisanom Pravilnikom o kandidovanju menadžera i članova Gradskih i Opštinskih odbora LDP i to:

- Za menadžera OO LDP Leskovac: Mitić Dejana.

- Za članove OO LDP Leskovac: Pavlović Vladice, Popović Radosava, Mitrović Nenada, Đorđević Cvete, Mitić Aleksandra, Mašković Tomislava, Nikolić Nikole, Ranđelović Vladimira, Stanojković Dalibora i Jovičić Aleksandra.

OBRAZLOŽENJE:

- U žalbi koju je Predsedništvu LDP podneo v.d. menadžera i članove OO LDP Leskovac od strane lica navedenih u dispozitivu ove Odluke nisu validne.

- Naime, nakon podnošenja kandidature koje su u prilogu sadržale i potreban broj potpisa (koje nažalost nisam uspeo da dostavim na uvid), izvršena je provera od strane Izborne komisije i utvrđeno je u ličnom kontaktu da mnogi navodni potpisnici kandidatura nisu ni upoznati sa kandidovanjem tih lica a kamoli da su iste potpisali. (Pa naravno kad ih je potpisivala ruka samokandidovanih kandidata.) Svojim pisanim i potpisanim izjavama to su i potvrdili iz čega jasno proizilazi da su potpisi za kandidovanja falsifikovani.

- Iz navedenih razloga se ne prihvataju kandidature navedenih članova LDP za menadžera i članove OO LDP Leskovac.

Ova Odluka je konačna.

Beograd, Predsedništvo LDP

13.09.2007.god.

- E moj EL PREZIDENTE ČEDOMIRE JOVANOVIĆU... a tako sam ti verovao...

- No, da se mi vratimo na temu. Sve je to lepo i krasno, jer je napokon Predsedništvo LDP reagovalo pravovremeno i efikasno, sprečivši u korenu sve moguće posledice koje bi se kasnije fatalno odrazile po leskovački LDP. Međutim, Predsedništvo LDP previdelo je krajnju podmuklost i malignost kvazi LDP-ovaca iz Leskovca. Skoro 5 godina kasnije, sudarili smo se sa veoma identičnom tragihaotičnom situacijom. Za početak izdvojiću samo jedan jedini primer od mnoštvo istih, ili veoma sličnih.

- Tomislav Mašković ponovo se našao na listi kandidata za OO LDP Leskovac, onako furiozno na najmorbidniji način. Svima nama je potpuno jasno da je nepotizam svugde prisutan i da smo se gotovo navikli na njega, ali što je mnogo – mnogo je. Tomislav Mašković nije se pojavljivao ni na jednom štandu, plakatiranju, sastanku... opravdavajući svoje izostanke gnusnim lažima i to tek kad bi se javio na telefon. Mnogo puta je pozivan, mnogo puta je bio nedostupan, ili je obećavao da će prisustvovati akcijama LDP-a u Leskovcu, ali se nikada nije pojavljivao. (O tome nema zvaničnih dokaza jer su svi zapisnici netragom nestali.) Pojavio se tek na jednom kvazi sastanku, krajem februara tekuće godine, koji je organizovala Radmila Gerov u prostorijama LDP-a u Leskovcu i to tek nakon poziva Dražena Ružića. Dakle, došlo je vreme da gospodin Ružić dovede i smesti svoje ljude oko sebe, kako bi imao što veću podršku u svojoj lukavo isplaniranoj ujdurmi da ukoliko LDP u Leskovcu pređe cenzus, Dražen Ružić zauzme dugo snivano mesto u fotelji gradske Skupštine. Gospodin Ružić nije skrivao svoje zadovoljstvo nit ozarenost na licu kada se na sastanku pojavio Tomislav Mašković. Ustao je u sred sastanka, pošto je dotični kasnio, „opravdano“ naravno, i rekao za svog pulena: „Eto to je naš Mašković“, predstavljajući ga gospođi Gerov, koja je, verovatno nesvesno ali zato veoma eksplicitno, stavila svima da znanja da je on taj i taj od toga i toga, i da ona odlično poznaje njegove roditelje, tetke i strine, rukovali su se s onim politikasterskim kezom na licu, i za tili-čas je Tomislav Mašković ubačen u spisak kandidata za OO LDP Leskovac. (Ostali članovi, koji su do tada bili veoma aktivni, bačeni su na marginu, šutnuti u zaborav, jer su svoje zadatke uspešno ispunili i sad im više nisu potrebni.)

- Dakle, mladi za Preokret – Leskovac držali su štandove, delili flajere, radili reviziju članstva, plakatirali grad, prikupljali sigurne glasove i potpise za deklaraciju: SRBIJU U EVROPU, EVROPU U SRBIJU! A od Tomislava Maškovića tada nije bilo ni traga ni glasa. Ali je zato sada tu i to po crti nepotizma, ušetavši se nonšalantno u listu odborničkih kandidata. I šta reći... Leskovac - mrtav grad! A PREOKRET - do mojega!

- Tomislav Mašković je samo jedan jedini primer u masi istih koji su na identičan način dospeli na tu listu kandidata za OO LDP Leskovac, koju su gradili gospođa Radmila Gerov, kao vrhovni komandant, zatim Dražen Ružić, propali političar, ispušena muštikla, persona non grata koja se čvrsto uhvatila za slamku LDP-a, nadajući se da će i on, s onim smešnim odelom i narandžastom kravatom, uspeti da se uvuče u lokalnu Skupštinu, onda imamo tu i Bojana Bojovića koji je, onako iz senke, vrebao svoju šansu, a kako sada stvari stoje, uspeo je u tome, i na kraju, a to nikako ne smemo da zaboravimo, u toj konspiraciji učestvovao je i Zoran Stoilković, propali rukometni trener, koji sam za sebe tvrdi da je u toj sferi jedan od najboljih na Balkanu (meni je to smešno, ali mi dođe i da zaplačem, onako tiho, nečujno, u skutu mog zaboravljenog i izmrcvarenog grada), persona s pregršt kompleksa, isfrustrirani sado-agresivac, koji je u više navrata vređao i ponižavao mlade LDP-a Leskovac. (Citiraću jednu njegovu rečenicu izgovorenu iz njegovih poganih ustiju na jednom od sastanaka: „Dajte da pozovemo ove iz organizacije mladih, ove mlade lepe devojčice da nam privuku birače. One su mlade, lepe, zgodne, malo ovo-ono, znate...“ itd. Da ste tom prilikom videli njegovu ubalavljenu i pohotnu fizionomiju, shvatili biste me u potpunosti o čemu vam govorim.) Na jednom sastanku, na kome je bio prisutan i Dražen Ružić, otvoreno je vređao, pretio, čak i fizički nasrnuo na jednog člana mladih za Preokret – Leskovac, nanevši mu pritom lakše telesne povrede. Taj nemili događaj, koji je, uzgred, uspešno zataškan, dogodio se 09.09.2011.god. oko 18:45h u prostorijama LDP-a, samo par minuta pre početka sastanka. U kancelariji za sastanke, sem Dražena Ružića, bila je prisutna i sredovečna gospođa/ica s kratkom crnom kosom po imenu Alisa (nisam uspeo da joj doznam prezime, ali sam dobio informaciju da je nastavnica u nekoj lokalnoj školi, ili tako nešto. Nebitno na kraju krajeva.)

- Elem, napadnuti mladić pozvao je policiju koja je stigla 30-ak minuta kasnije (ali je ipak stigla i hvala joj na besprekornoj efikasnosti) uzela lične podatke napadnutom mladiću kao i njegovu izjavu, međutim, mladić nije imao svedoke da potvrde neuravnoteženi i sumanuti postupak tadašnjeg predsednika IO LDP Leskovac Zorana Stoilkovića, koji, naravno, pripadnicima policije ništa nije priznao iako su policajci ugledali veoma vidljive tragove povreda na mladićevom telu i licu. No, svedoka nije bilo, Alisa se pravila naivna, kao da je u zemlji čuda, a gospodin v.d. menadžer je na pitanje policajca šta se zapravo desilo, počeo da priča o Novaku Đokoviću, kao da je šenuo pameću. Policajac je još jedared postavio isto pitanje „šta se desilo“, a vajni menadžer je nastavljao sa svojom demencijom i pričao o tome kako je taj mladić, žrtva u ovom slučaju, pušio cigarete u prostoriji gde se oduvek pušilo i gde je pušenje dozvoljeno, ali je „nepoznata osoba“, koja je davala nebulozne izjave pripadnicima leskovačke policije, skinula taj znak, zaboravivši da nalepi onaj drugi ’zabranjeno pušenje’, i potpuno nesvestan posledica, nastavio je da baljezga unapred smišljeni dogovor s ostatkom ekipice da je tu zabranjeno pušenje i da je taj mladić prekršio zakon, neshvatajući da time pre svega ugrožava sam kredibilitet LDP-a, ne samo u Leskovcu, već i na nivou cele Srbije, jer je po njegovoj priči ispalo da članovi LDP-a ne poštuju zakone Srbije, a kaznu bi, za to učinjeno delo, snosio LDP, koja je u tom trenutku iznosila negde oko 500.000 dinara. Na kraju krajeva svih krajeva pripadnik policije je uvideo da ima posla sa personom izgubljenom u sopstvenoj šizofreniji, i na ivici svog strpljenja još jednom ga je lepo, jasno i glasno zamolio da kaže da li su se pretnje i fizički napad od strane Zorana Stoilkovića desile ili nisu u toj prostoriji u kojoj su svi ispitani učesnici bili prisutni i videli celokupni događaj, gospodin izgubljeni se pribrao, setio dogovora i rekao: „Ne, to se nije desilo. To je laž.“

- Policija nije imala nikakvih dokaza od izjave svedoka, te se konspiracija politikanata uspešno završila. Sve što su pripadnici interventne jedinice mogli da učine, bilo je to da opomenu Zorana Stoilkovića da se ne približava mladiću, da ga ne vređa i da mu ne preti, a kamoli fizički napada. Lako uočljive lakše telesne povreda mladića odletele su u zaborav, jer podnošenje privatne krivične prijave nije pilo vodu zato što je tužilaštvo i sudstvo u Leskovcu maksimalno korumpirano, a parničenje traje više decenija, a to previše košta pa je mladić digao ruke od toga. I tako je to ostalo na tome.

- Na sledećem sastanku, koji je iniciran povodom tog nemilog događaja, došli su predstavnici iz Beograda, Maja, Uroš i Branko, koji su godinu dana proveli u Leskovcu, dolazili dva-tri puta nedeljno, učestvovali u svakoj akciji koju su uglavnom organizovali mladi LDP-a Leskovac, i pokušavali na sve moguće načine da premoste sve probleme i da konačno reše status Leskovca, ali u svemu tome oni nisu uspeli zbog ekipe Dražen-Zoran, koji su maksimalno opstruirali i sabotirali svaki njihov pokušaj, a u toku tog sastanka Zoran Stoilković je u jednom momentu krenuo da se i fizički obračuna s Brankom, ali se na veliku sreću to nije dogodilo; valjda zato što je bilo i previše svedoka koji bi ovoga puta i te kako progovorili ISTINU. Na kraju se sve završilo u fazonu: zaboravimo nemile događaje i krenimo dalje. (Zoran Stoilković nije snosio nikakve posledice za sva zlodela koja je počinio: vređanje, ponižavanje, šikaniranje, pretnje, fizički napad. Još uvek je u LDP-u i još uvek igra ključnu ulogu. Dakle, nije bio sankcionisan nit primereno kažnjen za to što je učinio, naprotiv, postao je još usiljeniji, razjareniji, bahatiji, licemerniji i nastavio je da radi ono što je radio i do sada, a to je devastiranje LDP-a u Leskovcu. Bravo za PREOKRET!) Međutim, Dražen Ružić i Zoran Stiolković to nisu želeli. Oni su nastavili da sabotiraju rad mladih LDP-a Leskovac na sve moguće načine, oterali preko nekih svojih veza veoma dobru ekipu iz Beograda: Maja-Uroš-Branko, nastavili su sa svojim neradom i prikupljanjem njima bliskih ljudi (rođaka, prijatelja, komšija), praveći tako neprobojni bedem oko sebe i svoju sekciju unutar LDP-a, prekršivši gotovo sve tačke statuta Liberalno Demokratske Partije. Oni su učinili sve kako bi raskomadali i uništili jedva skrpljeni LDP u Leskovcu, koji je na jedvite jade kiseonik uzimao na cevčicu sa filterom pri vrhu koji su samoinicijativno postavila gorepomenuta gospoda. Uništili su forum žena, koji je tek počeo da se formira i to najogavnijim lažima, ono kao: ma to je bila samo trenutna energija koja je vrlo brzo splasnula, one nisu imale cilj da stvore forum žena, već da se ufuraju na položaje (što je totalitarna neistina) i tako su ih i oterali. Ali se nisu na tome zaustavili. Nastavili su da ignorišu, sabotiraju i šikaniraju mlade LDP-a. Mnogi od njih su i napustili partiju upravo zbog Dražena Ružića i Zorana Stoilkovića. A zatim su preko svojih veza doveli Radmilu Gerov i neke svoje ljude iz Leskovca i okoline, napravili svoju ekipu i nastavili po starom. Oformili su inicijativni odbor, nazvali ga OO, a zatim i lažni GO i krenuli sa svojim mahinacijama uz svesrdnu podršku Radmile Gerov, koja evidentno uopšte nije upućena u rad LDP-a Leskovac. Svi su odjednom zaboravili na mlade koji su radili sve ono što nadri odbor nije: štandovi, akcije, plakatiranje, reviziju članstva itd. Zaboravili su čak i da isplate teh. sekretare koji su predano obavljali sve nametnute im zadatke, a mnogi od njih nisu ni bili u njihovoj nadležnosti. Dražen Ružić i Zoran Stoilković nisu snosili ama baš nikakvu odgovornost, sve propuste svalili su na teh. sekretare i organizaciju mladih LDP-a. I to je, naravno, prošlo nekažnjeno. Uostalom, kao i sav uredni nerad koji su ta dvojica mahinatora i laktaroša učinila u LDP-u. Na primer, od kada je Ružić postao v.d. menadžera LDP Leskovac, pečat partije je nestao. Gospodin Ružić ga je nosao sa sobom u svom džepu kao da je partijski pečat njegovo privatno vlasništvo, a šta je sve mogao da učini s tim pečatom, da ga zloupotrebi na bilo koji način, ne smem ni da pomislim. Sem toga, u prostorijama LDP-a ponašao se kao da je to njegova privatna birtija, a on je njen gazda. Vikao je, urlao, lupao šakom o sto, čak je i psovao. Kućno vaspitanje, nema šta. Kultura na najvišem nivou, nema šta. Diplomirani polotikolog – nema šta. Baš pravi liberal, baš pravi PREOKRET, totalni PREOKRET; samo ne znam u kom smeru... Još gore od njega se ponašao i Zoran Stoilković, kao da je Staljinov brat blizanac. Bez pitanja je prisvojio ključeve od prostorija LDP-a, vršljao tamo kad god i šta god je hteo, a pri tom je sve vreme govorio kako ključevi nisu kod njega i da on nema veze s tim. Pitam se samo kako su prostorije LDP-a bile otključane pre dolaska teh. sekretara onog dana kada je dobio batine, a jedino je, kako tvrdi Zoran Stoilković, teh. sekretar imao ključeve od kancelarije. Da li da prejudiciram ili je sve jasno? Hmmm...

- Zaista mi je najiskrenije žao što će zbog tih secikesa i gulanfera ispaštati oni dobri i pošteni ljudi u LDP-u Leskovac kojih ima sasvim dovoljno, ali su to ljudi čiste savesti i neukaljanog obraza te nisu u stanju da se suprotstave ljigama koji su zaposeli sve one glavne, važne i bitne funkcije u partiji i nemaju nameru da odatle odu, makar ih metlom jurili; ukorenili su se uz pomoć Nebojše Ranđelovića, a sada i Radmile Gerov, i od LDP-a, PREOKRET-a i ISTINE, napravili neki remiks, radikalno-naprednjačko-socijalističku sekciju unutar jedine političke opcije s vizijom koja sija svuda, samo ne u Leskovcu. Nažalost.

- PS. – Primorali su me da se otvorim i progovorim... svojim ćutanjem.

- PS. 2 – Nastaviće se... ISTINA ILI NIŠTA!

PREOKRET u Leskovcu!

, 12 2012 00:47:04 +0100

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

- „The only thing necessary for the triumph of evil is for good men to do nothing!“

- Edmund Burke -

- Hiljadu i jedno pitanje čiji se odgovori uspešno zataškavaju. Jedno od najvažnijih je upravo taj PREOKRET koji u Leskovcu, verovali ili ne, još uvek ne postoji. Pitanje je: gde je, bre, taj PREOKRET? Gde se zaturio i ko to uspešno zataškava? U javnosti se sve u superlativu prezentuje, a iza kulisa stara pesma: nepotizam, lukrativizam, laktaroši, secikese, oportunisti, propali i isfrustrirani nadri političari i političari u pokušaju, da ne kažem politikanti, premda je to najadekvatnija reč koja taj košmar na javi jedino može da opiše.

- Elem, u pripremi je bila ’ŠETNJA ZA ZORANA’ koja se svake godine održava 12-og marta, (ove godine održana je 10-og marta), baš toga dana kada je ubijen dr. Zoran Đinđić, možda jedini čovek u Srbiji koji je imao viziju kako najbrže i najefikasnije rešiti probleme u Srbiji i ubrzanim koracima ući u EU. (Da ne dužim, jer svi znamo šta se dogodilo i zašto.)

- Priprema za ’Šetnju’ u Leskovcu je organizovana zbrda zdola, knjiga je spala na tri slova te je organizaciju uglavnom sprovodila određena grupa ljudi, a to su bili mladi za PREOKRET – Leskovac i teh. sekretar LDP-a u Leskovcu. Ostali su, kao i obično, prodavali zjala, sređivali se za fotografisanje, češljali osmeh za kamere, spletkarili, laktali se za odborničku listu, koja je napravljena po sistemu: ovo je moj čovek. Ili, najjednostavnije rečeno, nisu radili ništa.

- Celokupna akcija izgledala je smešno, jer je samo jedna osoba morala da odradi sav posao kako bi iz Leskovca na ’Šetnju’ u Beogradu krenulo što više ljudi, tačnije, svi oni poštovaoci dr. Zorana Đinđića. Međutim, iza zavese, onako u tajnosti, desili su se razni obrti, zaokreti, mahinacije i one podmukle ujdurme koje, osim haosa, nisu stvorili ništa.

- Donedavni v.d. menadžer Dražen Ružić, poznati spletkaroš i licemer, koji je, uzgred, dipl. politikolog, mada bi mu više pristajala titula dipl. demagog, jer osim što prodaje maglu ništa drugo i ne radi, ima strasnu podršku potpredsednika LDP-a Nebojše Ranđelovića Necera, koji je inače i narodni poslanik. (Sva dosadašnja kadrovska rešenja uvaženog nam narodnog poslanika i potpredsenika LDP-a Nebojše Ranđelovića, pokazala su se kao suicidalna i destruktivna po leskovači ogranak LDP-a, koji se svim snagama trudi da nešto stvori u ovom zaboravljenom gradu, ali mu to nikako neuspeva upravo zbog gorepomenutog gospodina i njegovih bliskih saradnika. Sve ljude koje je gdin Ranđelović svojim vezama postavljao na funcije počev od Milorada Pejčića, Bojana Kražića, Bobana Popovića, itd. itd. pa sve do Dražena Ružića, LDP u Leskovcu, osipao se, raspadao i sve više tonuo u bezdan.) Da skratim. Bez ikakve najave, nit kakvog sastanka, na kome su trebali da se pozovu svi aktivni članovi LDP-a Leskovac, kao što rekoh iza zavese, doneta je odluka da se na funkciju menadžera inicijalnog nadri odbora, pošto OO LDP Leskovac još uvek ne postoji (zbog nesposobnosti onih koji su ga do sada vodili) postavljen je Bojan Bojović. Ko ga je, kako i zašto postavio na tu funkciju - sam bog zna. Verovatno na inicijativu Radmile Gerov, koja je poslata da od haosa, koji vlada u LDP-u Leskovac, napravi još veći haos; ujedinjena sa šund ekipom postavljenom oko nje. I tako je gospodin Bojan Bojović postao menadžer kvazi odbora, verovatno onako plebiscitarno, kao što je to bio slučaj i sa Draženom Ružićem koga je na mesto v.d. menadžera postavila ekipica od 6 ljudi, a LDP u Leskovcu je tada imao više od 350 članova; danas ih sasvim sigurno ima više.

- Naime, trebalo je organizovati autobuse kako bi se svi članovi, aktivisti i simpatizeri LDP-a u Leskovcu, koji su želeli da odu na ’Šetnju za Zorana’, smestili i da, udobno i bezbedno, stignu do prestonice. Međutim, to nikoga nije zaista interesovalo. Tehnički sekretar LDP-a u Leskovcu na sve moguće načine pokušala je da organizaciju sprovede u delo onako kako se to profesionalno i radi, no nadri menadžer i ostala ekipica šatro LDP-ovaca za to nije marila, te je sav balast spao na teh. sekretara koja je propišala majčino mleko kako bi koliko-toliko sve to izgledalo približno organizovano i normalno, ali, nit je bilo organizovano, niti normalno. Mesto dva-tri autobusa, jer su „veliki“ LDP-ovci obećavali da će skupiti dovoljno ljudi za taj događaj, pojavio se samo jedan jedini autobus. Zašto? Pitajte vajnog menadžera Bojana Bojovića i njegovu ekipicu sačinjenu od ljudića čije je načelo nepotizam i lukrativizam.

- Na kraju svih krajeva autobus ISTINA-PREOKRET krenuo je put prestonice. I sve bi bilo super, ako izostavimo „autobus“ koji nema ni jedan najobičniji WC, a klima se uključuje tek kad „gospodi“ LDP-ovaca i vozaču to zatreba; ostali članovi, aktivisti i simpatizeri nisu bitni, kao ni mladi za PREOKRET, a naročito ISTINU, koji su, uzgred, jedini radili dok su svi ostali spavali. Ne, oni nisu bitni, a i zašto bi bili kad je najvažnije na funkcije ugurati svoje ljude i svima na sav glas trubiti kako LDP u Leskovcu konačno funkcioniše. Ovo funkcioniše moglo bi biti i „funkcioniše“ ili još adekvatnije NE-FUNKCIONIŠE!

- Dakle, nekako je taj „autobus“ krenuo i nekako stigao nadomak Beograda. Međutim, 70-ak km pred prestonicom „autobus“ se zaustavio i objavljena je petominutna pauza. Taman su ljudi napustili autobus, pripalili cigarete, otvorili flašicu vode, kako bi se malkice osvežili, kvazi menadžer i njegov kompanjon Zoran Stoilković (o kome ću pisati nadugačko i naširoko u narednim člancima) naredili su pokret. Ponavaljam NA-RE-DI-LI. Oni koji su bili na metar od busa na brzaka su se ukrcali, a oni koji su otišli da izvrše malu nuždu, morali su, tako na pola posla, da utrče u vajni autobus. Dva najaktivnija člana mladih za Preokret nisu uspeli da stignu do busa, koji je već krenuo, a vajni vozač tog sokoćala doviknuo im je, ponavljam DOVIKNUO, da će se zaustaviti na sledećem stajalištu i sačekati ih. Sledeće stajalište nalazilo se nekih 300 metara od mesta sa koga je autobus krenuo, međutim, na tom stajalištu nije bilo autobusa. Tog autobusa nije bilo ni na jednom stajalištu, a bilo ih je 4-5, do prestonice. (Autobusi ISTINE I PREOKRETA iz raznoraznih gradova, prolazili su hladnokrvno kraj mladih leskovčana i nije im padalo na pamet da stanu i pokupe ih, što bi učinio svaki čovek koji u sebi ima makar mrvicu ljudskosti. Jedini koji je stao i pokupio mladiće, bio je jedan stariji čovek s automobilom koji ih je bezbedno doveo skoro do mesta na kome je okupljanje za ’Šetnju’ uveliko počelo, a čovek čak nije ni pošao tamo gde i mladići; išao je svojim putem). Ostaviti mlade ljude u sredini ničega na 70-tak km od BG-a, mlade ljude koji su pošli u ’Šetnju za Zorana’ sa bedževima ISTINA, je u najmanju ruku zverski zločin. Mogu ga slobodno tako nazvati upravo zbog toga što se LDP, Preokret, ISTINA bore za mladost Srbije, bar tako oni kažu, međutim, ovaj čin dokazuje nešto sasvim suprotno, a to je da se i LDP-u, i PREOKRET-u i toj njihovoj ISTINI realno u praksi mladi uopšte ne tiču, bar što se tiče Leskovca. Ponavljam opet: Leskovca! Jer se u BG-u i Nišu i te kako bore za mlade. Jedino leskovački LDP-PREOKRET ne brine za mlade, već samo za likove koji su po nepotističkom i ližisahanskom linijom uvršteni u red važnih i pravih LDP-ovaca. Pa mi recite sad šta je ISTINA??? I kakav je to PREOKRET??? Ova pitanja su konkretno vezana za Leskovac.

- Zaista bih voleo da ovaj tekst, nekim čudom, dopre do predsednika LDP-a Čedomira Jovanovića, pre svega zato što bi ovakva stvar njega i te kako trebala da se tiče. Jer određeni ljudići u Leskovcu jednostavno ne žele da rade za PREOKRET i ne znaju šta je ISTINA, a naposletku i da gospodin Čedomir Jovanović već jednom reši ovo rasulo od leskovačkog ogranka LDP-a. Jer ako se ovaj kataklizmatični haos ne reši u najskorije vreme, počeću, premda sam to dugo odlagao nadajući se da će stvari doći na svoje mesto, da iznesem sav onaj prljav veš koji sam trpeo jedan duži vremenski period, pa nek svi građani Srbije, a naročito Leskovca, saznaju šta je prava ISTINA i na koji način se određeni pojedinci „bore“ za nju. A biće tu svega i svačega. Bogami!

ISTINA ILI NIŠTA!

Oni dolaze... KURVINI SINOVI!!!

, 16 2012 20:36:19 +0100

- „Naš vjek će proći, otvoriće se arhivi, i sve što je bilo skriveno od nas, sve što u povjesti od laži živi, pokazaće svjetu i slavu i užas!“

- Hej, Darvine! Izgleda da u tvojoj teoriji ima neke istine...

- Ja ću štrajkovati glađu i to niko ne može da mi zabrani.

- Ne slušaj majko šta ti pričaju za mene, ne slušaj majko ni moje drugove ni žene, ne veruj majko nijednoj priči novoj, jer ja sam sretan, ja sam sretan, jer hrane me na cevčici ovoj! (Ššššš... ne vidi se na fotki, da mi ne bi zamerio gladni narod)

- Nemoj kume, molim te. Pusti štrajk, nek narod štrajkuje, a što se nas tiče ja imam ideju! Evo kako ćemo...

- Ma ko jebe gladni narod! Daćemo im naše osmehe, jer oni više vrede od hleba nasušnog. Smej se kume, mandati su naši!

... nije gotovo, tek je počelo... ;)

Oni dolaze... KURVINI SINOVI!!! (2)

, 16 2012 20:36:05 +0100

- "... Pričaj nam o tajnim vojskama zla, o Cimone... Njihova se imena ne smiju izgovoriti glasno da ne oskvrnu usne smrtnika, jer su došle iz bezbožne tame i napale nebo, no bijahu istjerane gnjevom anđela..."

- Nemojte da me klevećete, mater vam pokvarenu! Ja nikada nisam jebao moj gladni narod! Nikada!

- Dobro, jesam ih lagao i potkradao, al šta sad. Zar to nismo radili svi mi? Ako budete glasali za mene na sledećim izborima, i vi ćete nositi odelo od soma maraka. Pardon, evradi, odnosno dolara... mislim dinara... Uh... šta sam ono hteo... uh... da kažem... uuuu...

- Šta to učini kume, budalo jedna neopevana. Kako ću sad narodu na oči? Koju sad šatru da im složim? Paušali, dnevnice, plate... Jaoj majko mila, rastu mi uši! Neću valjda da završim u zatvoru. Ja jesam krao, al nisam krao kao ovi ostali. Ja sam krao, al u skladu s propisi. Dal će ovo da proguta narod, majke im ga... E kume, kume... šta učini, jadan ne bio...

- Ma ne brini kume, mi smo radikalni naprednjaci. Znaš onu staru: „Vlada uvek isto svira, narod uvek isto bira, ovde nikad neće biti mira, u novčaniku pola marke, mislim dinara sija... recesija, recesija...“

- I shvatite već jednom, ja nikada nisam bio radikal! Ali nikada! I nemam nikakve veze sa zemunskim klanom i Ratkom Mladićem! I kakav kurac Vojislav Šešelj! Nemam ja ništa s tim... Nit ja, niti Tomislav Nikolić! Shvatite!!!

- Aham...

- Nataviće se... ;)

Ko te jebo godinama, jebaćete opet!

, 15 2012 16:14:42 +0100

- Prvo ćemo da ih napržimo verom i patriotizmom, a onda idemo: Karlovac-Karlobag-Ogulin-Virovitica.

- Dal beše Virovitica, majku mu...

- Ma samo ti piši. Cela planeta srpska vala!

- Niko ne sme da vas bije! Niko!

- Ustani Srbijo! S verom u Boga idemo svi u rat! Mi smo jači no celi jebeni NATO pakt!

- U boj, u boj, krenite junaci svi! Kren'te i ne žal'te život svoj! Jer koji će vam moj!

- Jel vidite kad moji ljudi kvenu kako se sve tvese. Svušajte dobvo šta vam govovim! Čim meni pvdne na pamet da vam jebem majku, ja ću sve moje ljude da pošaljem u vat. I Njujovk ima da vam sjebemo! Mi Svbi smo uvek u svugde Svbi, i kad nas kavate nas dupe svbi, al mi to junački podnosimo. Svbija do Bvisela!

- Doktor Vojislav Šešelj je jasno rekao da svi mi pravi Srbi idemo u rat da izginemo do poslednjeg pravog Srbina i tačka!

- TAKO JEEEEEEE!!!!

- I mi smo radikrali, parče nam zuba fali, al za rat smo stasali!

- Patriote pred izbore 100put su nas izdale, slale nas u ratove za svoj lični interes, dok "ikone" su pevale...

- ... majke su naricale...

- A mladost je u krvi završila...

- ZAR VAS ISTORIJA NAŠA NIJE BAŠ NIŠTA NAUČILA???

- Otvori oči Srbijo!

- ... da se stradanje ne bi ponovilo...

Retardirana Vlada

, 12 2012 23:12:48 +0100

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Drznula se banda da uputi apel građanima Srbije da malo prištede električnu energiju kako ne bi došlo do restrikcija. Iz EPS-a su rekli da neće imati dovoljnu količinu električne energije ukoliko građani Srbije ne budu bili racionalniji u svojoj potrošnji. Rekli su da mesto dve sijalice koristimo jednu, da mesto dve ringle koristimo jednu, da bojler uključujemo samo kad je jeftina struja, da se kupamo što manje kako bi uštedeli tu preskupu struju koja nam šatro fali. Dragi moji lopovi iz EPS-a, čini mi se da se mi nismo bunili kada ste našu struju izvozili u Hrvatskoj, Rumuniji, Bugarskoj i ko zna gde sve ne, a za uzvrat dobijali ko zna šta sve. Celoga života građani Srbije štede, celi svoj vek sirotinja plaća danak kako bi buržuji uživali u svojoj zulum predstavi, a na kraju ta ista sirotinja mora da štedi i da se ždere i nervira zbog vaših ujdurmi. Vaš drski bezobrazluk udario je u plafon našeg praga tolerancije. Malo je reći STERAM VAM GA MAJCI, jer i vi odlično znate da struje ima sasvim dovoljno za sve građane Srbije, ali isto tako znate da novaca nema dovoljno za vaše prepune džepove, pa ste se veoma suptilno setili kako da nas zaplašite da bi novce olako strpali u vaše prenatrpane slamarice. Međutim, niste samo vi krivi za vaše maloumlje, kriva je i naša draga retardirana Vlada i naši dragi kriminalci političari. S tim u vezi, ova pljuvačina prevashodno će biti upućena njima; vas ću ostaviti za neku drugu priliku.

- Draga naša retardirana Vlado,

Mesto naše jedne sijalice, mesto naše jedne ringle i ostalih trica i kučina kojima nas plašite, vaš apel za uštedu električne energije trebali ste da uputite vašim sponzorima Beku, Koletu, Miškoviću, Cepteru, Mitroviću i ostalima. Znate vi odlično koji su vaši kompanjoni. Trebali ste Mitroviću da kažete da, bar dok traje ova zima koja ubija nesretnike širom naše zemlje, obustavi svoje idiotske programe kao što su: grand parada, zvezde granda, sve za ljubav, menjam ženu, trenutak istine, 48 sati svadba i ostale govnoseračke emisije koje nikom dobro nisu donele. Da li ste uopšte svesni, vi neodahije, kolika količina električne energije ode u vetar tokom snimanja tih morbidnih kvazi emisija, šou programa, il kako ih već nazivaju nadri urednici? Koliko jedna moja sijalica i jedna moja ringla potroši kilovata struje, a koliko milijardu sijalica i stotine klima uređaja u samo jednoj emisiji koju vodi onaj govnojedač Saša Popović koji sere u mikrofon čitava dva sata? Verujem da znate odgovor, jer niste vi baš toliko mutavi i glupi koliko mi verujemo da jeste. Da li je teniski meč u hali Čair, između Srbije i Švedske, morao da se održi baš danas kada snežna lavina ubija ljude širom naše zemlje? Zar nije mogla da se odgodi za neki drugi dan kada se ovaj užas malo primiri? Koliko je tu potrošeno električne energije, draga moja retardirana Vlado? Zašto kompanije, čiji su vlasnici poznati lopovi, rade punom parom iako svi znamo da iste uopšte nisu od vitalnog značaja? Zašto Heppy televizija nastavlja sa svojim debilnim rijaliti šou programom i troši na angro ugroženu nam električnu energiju? Zašto niste apelovali na vlasnika te nadri televizije da do daljnjeg prekine emitovanje tog bordel uriniranja, kako bi se uštedela struja koja nam je, kako vi tvrdite, na izdisaju? Kako je moguće da RTS, kao državna televizija sa nacionalnom frekvencijom, snima emisiju ’Ja imam talenat’ i pri tom enormno srče ugrožene nam kilovate? Da li to znači da gospodin Tijanić može da troši našu struju kad god se njemu ćefne, a mi ne smemo ni da se okupamo? Ako je stanje u zemlji vanredno, ako smo pod alarmom i ako je situacija stani-pani, zašto se onda preko prste udara samo određena grupacija građana, da ne kažem sirotinja? Zar se vanredno stanje ne odnosi na sve građane Srbije, pa i na vaše sponzore, pa i na vas? Ako je stanje u državi vanredno, onda se ono odnosi na sve njene građane, a ne samo na one koji vise na birou rada i na one koji kuluče za bednu platicu. Ili je ovo samo još jedna simulacija u nizu simulacija vaše reklamne kampanje. Previše, previše teatralno dragi naši političari. A evo i jedan apel za vas: SKINITE ODELA I KRAVATE POLITIČARI, ZASUCITE RUKAVE I IZAĐITE DA POMOGNETE OVOM NAPAĆENOM I SMRZNUTOM NARODU! Ali ne tako što ćete se slikati i snimati za medije, već lopatu u šake i čistite sneg!

- A sada reč-dve i za predsednika Srbije:

Gospodine Predsedniče,

Molim Vas da, kao državnik broj 1, izdate naređenje svim strukturama i svim funkcijama da agresivno krenu u akciju spašavanja snegom i ledom okovanog naroda Srbije, da sve organizacije u službi države, pre svega uniformisana lica, a zatim i civilno stanovništvo, započnu saniranje haosa koji nas je orobio, i da, pre no što dođe do još tragičnijih posledica, u korenu saseku sve moguće predviđene situacije. Imajte na umu da će nakon otapanja snega doći do poplava i da država Srbija, verujem da to već znate, nema odbrambeni sistem, odvodne kanale, nit specijalizovane službe za takvu vrstu nedaće. Ovo nije šala, Gospodine Predsedniče, jer mene boli jauk mrtvih ljudi koji su postali žrtve ove katastrofe koja nas je zadesila. Žrtava ovog ledenog stradanja ima mnogo više no što se to prezentuje preko medija. Ja to znam, a znate i Vi. Učinite nešto dok ne bude prekasno, molim Vas. Učinite to pre svega kao čovek, a naposletku i kao predsednik jedne male, siromašne i nesretne države, jer ta država, Gospodine Predsedniče, je Srbija, naša Srbija. I ma kakva da je, mi je volimo, jer to je naša zemlja. Ne zaboravite da Srbiju čini narod, a taj narod umire... nestaje... Spasite taj narod da ne bi došlo do nove seobe... poslednje seobe... seobe večnog nestanka...

PS. – Hvala pripadnicima Vojske Srbije, Crvenom krstu i ostalim dobrim ljudima, koji se u ovoj kataklizmi, i danju i noću, bore za svaki ugroženi život. Heroji su na terenu, a pičke u bunkerima.