Priviđenje

Strah od slobode

, 22 2012 21:30:26 +0200

- Ljudi se boje slobode. Fakat. Kad porinu duboko u sebe, oni shvate da je sloboda jedini i pravi temelj za život u ljubavi i miru, međutim, oni zvanično ne žele to sebi da priznaju, ni sebi ni drugima, i zato kopaju samo po površini, tamo gde nikako nisu slobodni, tamo gde nema mira i ljubavi, ali svakako ima koristi. A za to ne moraju uopšte duboko da kopaju, ne moraju čak ni da kopaju, dovoljno je da samo zagrebuckaju po površini i da svoje kmet-telo i rob-dušu smeste u neki profil koji će odgovarati određenom okruženju. I okruženje i osoba, koja se boji slobode, baš kao i njegovo okruženje, jednostavno žele da budu deo, šraf, matica, zubac, svejedno, tog točka sopstvene zatucanosti i zabiti koji nezadrživo srlja ka beznađu. I oni su potpuno svesni toga, ali zašto da budu na margini kad mogu da se uklope u bolest, najčešće materijalne definicije, ili gotovo uvek, s kojom će do kraja svog veka, ma koliko on trajao, biti lažno srećni i posve tuđi, jer tamo ne mogu biti svoji. Ne da sistem. A kako bi dao kad sistem želi te točkiće u svojoj uniji. Sistem ih stvara, gradi i pušta u promet. Točkići su potrebni sistemu jer tako lakše može da upravlja njima i da ih vodi putem koji njemu odgovara. Što se pokazalo kao veoma korisno za sistem, ali ne i za ljude. No oni to ne znaju, tačnije ne žele da znaju, neće to sebi da priznaju. Jer lakše je biti rob i jesti jastoga u ekskluzivnom restoranu, no biti slobodan i jesti pirinač u svojoj straćari. Dokazano lakše, i dokazano ropski. (Ovde će se sada pobuniti najgluplji robovi od svih najglupljih robova u celoj Srbijici Majci, i dijaspori takođe. Jer pravi Srbin i patriota ne kaže ropski, već robski, i on ne priča na srpskom jeziku, već samo i isključivo na srbskom. A zašto? Zato što mu je tako rekla crkva, tačnije SPC, odnosno patrijarh Irinej, koji za mene nikada nije bio niti će ikada biti patrijarh. Neka bude nekoj drugoj Srbiji i nekim drugim Srbima, meni – neka fala. Ja ne mogu da ga priznam za patrijarha jer je šlihtanjem došo do te funkcije, ne mogu, jer se voza u blindiranim autima, živi u svili i kadifi okićen zlatom, dok njegov narod jadan, gladan i bedan zvera pogubljeno u nedođiji zvanoj Srbija. Ne mogu, jer je taj Irinej rekao da onaj koji na ovim izborima nije glasao ni za koga, nema prava da se buni što loše živi, samo zato što nije zaokružio bedni listić s još bednijim imenima na njemu. I nije uopšte bitno što ti kažeš „čoveče, nemam za koga da glasam, svi su isti, ja ću jednako loše da živim od sada, baš kao što sam loše živeo do sada, ma koji broj ja zaokružio, ma kom prevarantu moj glas otišao“. To nije važno, tvoje mišljenje je apsolutno nebitno, važno je samo da izađeš na glasanje i zaokružiš bilo koji usrani broj na usranom listiću. E tad stičeš pravo da se buniš, ali samo da se buniš, jer da dobiješ svoja prava ne možeš i nećeš. Ali zato ovi, koji nisu glasali, ne smeju nikako i ni pod kojim uslovima da se bune. Šta koj kurac oni imaju da se bune kad nisu ni za koga glasali! Takozvani patrijarh je tim svojim javno iskazanim stavom (samo ne znam šta će koji moj on u politici, a da, pa mi nismo ni izašli iz ’90-ih) zalepio flaster preko mozga svima onima koji ga imaju, pre svega, a zatim i onima koji su samo iskoristili svoje pravo, koje im je propisao Ustav i zakon republike Srbije, da glasaju ili ne glasaju. Dakle, imaš pravo da glasaš za koga god želiš, to kaže Ustav i zakon, ali imaš pravo i da ne glasaš, ukoliko tako želiš, jer to pravo ti takođe poklanja taj isti Ustav i zakon te iste republike Srbije. I onda se nameće pitanje „pa šta onda koj moj hoće od nas ovaj šatro patrijarh“, i istog trenutka dobijaš odgovor „zato što čova želi do svoje smrti da bude patrijarh“. Zato i jeste šlihtara, zato i jede govna tamo gde ne treba da ih jede. Mesto da vodi svoje izgubljeno stado ka izbavljenju i da se bori za mir, on vodi svoje dupe tamo gde mu odgovara i bori se za svoju funkciju. Meni takav materijalista i podrepaš za patrijarha SPC nije potreban. Ajd sad, pljunite me lažni vernici lažnog pravoslavlja, i vi Srbi i patriote što zborite na srbski, pa da nastavimo dalje. PU! PU! Fala.))

- Najlakše je danas biti urban. Samo pustiš MTV i slušaš šta ti on naredi da slušaš. Budi Lejdi Gaga sestro, jer to je sad in! Il Đastin Biber bratelo, i to je in! A ako želiš da budeš deo mase balkan-seljakluka, onda lepo pustiš teve pink, utopiš se u grand estradu, siti rekords i slične ziljave pičke materine, i smesta dobiješ etiketu da si ekstra, ili vrh. Samo slušaj Cecu i Acu i ti si brate ekstra! I ti si sestro vrh! To je što se tiče društva, a što se tiče zaposlenja, ti sestro raširi noge i daj šefu da te malo pojebe, a ti brate ćuti i trpi dok te šef ponižava i gazi. Budite ljigavi i tuđi i sve je kul carevi! I carice! Doduše batice ti si prošo lošije, jer sestra je pojebana samo fizički, a ti si, brate, pojeban mentalno. Al ko ga jebe! Važno da je urbano-urbano! A kapne i po koja kinta, zar ne?!

- I ne postoji ništa što bi taklo taj taster za razum, čak ni onaj drugi ti što čuči duboko skriven u tebi, još uvek maštovit, dovitljiv i drugačiji, al nejak i u strahu od zlobe i odvratnog nerazuma tebe prvog. On zna put, on prepoznaje razliku, no tvoj teški egoizam, patetične sadržine, stvoren rukom tuđe bolesne mašte, okovao ga je bodljikavim bukagijama u ćeliji na dnu tvoje prazne duše. Držiš ga kao zatočenika, gladnog i bednog, izolovanog, kompletno diskonektovanog od svega živog i živahnog u celom jebenom kosmosu. Mučiš ga. Lažeš sebe najpodmuklijim trivijalnostima dok ti bistri Ti umire na rukama. To je najporemećeniji oblik sadizma koji sam ikada video. Da čovek sam sebe muči, i sam sebe laže, i duboko veruje u sve te prosute laži, srcem se u njih kune i kaže: „pa naravno da boli. Jer, ako voliš, mora i da boli.“ Pitam te samo koja je to ljubav? Jel ona za kojom sliniš, preklinješ, vapiš u sebi i pred bogom, čeprkaš, grebeš, čupaš, kidaš... i napokon te čuje, i vidi. Sudba, elementi, kosmos, bog il nešto sedmo, i daruje ti, mislivši da si iskren. A ti, kompleksima prožet i lažima zasut, darovanu ljubav, molitvom i zakletvom traženu, varaš i opet lažeš. Misliš da možeš bolje i više, ne zapitaš se ni da li to zaslužuješ, neko ti je rekao da da, i tu mu veruješ, i odlaziš... gubiš se. To se zove izdaja, druže. Izdaja je najteži oblik povrede svih mogućih najdubljih i najtananijih osećanja. Al ti to ne znaš, jer ih nemaš. Fakat. Pod ključem su, u onoj ćeliji, kod onog drugog, onog koga više ne prepoznaješ. Sećaš se? Ne... Sećanja blede, sećanja su neverna, ona lažu. Sve je laž. A gde je istina? Negde tamo... Pa da. Tako je najlakše. Jebote, ponekad mi se učini da si baš ti i takav potpuno u pravu. Što manje budeš znao, to ćeš laganije kroz život da prođeš. To je tvoje načelo, premda tebi manjka to saznanje. Ne vidiš ga. Jebi ga, drugarice. Pusti zatočenika na slobodu, on će ti reći ako misliš da ja lažem. Jesam li pomenuo slobodu? Da, i ti odlično znaš šta je to, ali se bojiš. Čoveče, ni Teslin jebeno genijalni mozak ne bi mogao da odgonetne tu zagonetku od 5 slova s upitnikom na kraju reči.

- Koliko sam samo puta rekao da je teve plastično govno smišljeno od strane sistema, stvoreno iz samo jednog jedinog razloga: da te drži na jednom mestu. Da te zakove za krevet ko ekser za dasku, da živahan ti budeš nepokretan, da razuman ti gutaš nerazum, da instaliraju u tvom mozgu neosetljivost, ravnodušnost, mulj... Šta to tamo toliko silno šljašti i drži te prikovanog uz praznu kutiju ko da si neki fikus!? Slušaš i gledaš servirane laži koje te stihijski vuku u ambis! Odabrane vesti samo za tebe da budeš informisan taman kako oni žele, ti misliš da znaš sve a zapravo živiš u mraku. Šta misliš, zašto reklame traju pola čuke? Jel 30 minuta psihozlostavljanja dovoljno da se tvoj slabašni um ispere, pa da se, indolentan za svet ali ushićen za sebe, sjuriš u prodavnicu i kupiš najnoviji prašak za pranje veša, jer on skida čak i najotpornije mrlje! Akcija! Akcija! Sniženje! Sniženje! Pa trči nezdravi, kupuj i uštedi, pravi magacin od gajbe! A jesi li zaista uštedeo, il samo misliš da jesi jer su ti oni tako rekli? Zajebana reklama i nova pasta za zube! Na kutiji sastojci po ps-u, al šta je u tubi? Rone se zubi, karijes vlada, trči brzo kod zubara u pljuni 2 soma dinara. Zanimljiv sistem. Kako je samo sve to glatko povezao. Sinhronizovano svi šljakaju a samo sirotinja plaća. Novi gel, novi šampon, krema, mleko, čokolada, i sve je zdravo, sve je po protokolu, svaki ministar bi se u to zakleo! Pa otkud onda sakata nacija koja skapava od raka?! Nagradne igre na sve moguće načine pa budi i ti milioner! Pa gde, bre, to ima pare za džabe, ja sam se pitao celog svog jebenog života! Legalizovana kocka, al zato čep za slobodu. Kladionice 200 metara od škole, kao da je klinji teško da prepešači tu relaciju. Prostitucija, gudra i klanja u školskom dvorištu, a gospoda panduri kuntaju u nekom kafančetu. Pa mater vam jebem! Za kog to ubicu trebam da pravim decu?! Pubovi mesto da čuvaju red i mir, oni ga narušavaju, mesto da hapse ubice i kriminalce, oni klinca zbog kapuljače startuju. E, jebote, kolko još godina treba da prođe pa da ti se otvore oči, glupi čoveče! Emisije, serije, programi napravljeni tako da te mehanički rasplaču il nasmeju, u zavisnosti od toga ka kom ponoru danas zemlja brodi. Raspisani izbori pa slede kampanje, i onda biva šta? Raspad care! Stanje – sranje! Odbrambeni sistem za poplave nemamo, al nam zato gradovi prelepljeni plakatima nitkova. Bilbordi ko nebo, za to para ima, al zato nema radnih mesta za mladost koju nijedna politička opcija ne zanima. Radijacija kulja još od ’99. a ti gledaš ’trenutak istine’, il ’da-možda-ne’ gde se pitanja i odgovori unapred znaju, a ko je ubio Slavka Ćuruviju i zašto se klinac bacio sa zgrade, to su stvari koje u ovoj zemlji nikoga ne zanimaju. Devojka obolela od raka grlića materice, matorog strefio infarkt, komša zlostavlja svoju ženu, profesor učenicu, klinac silovao klinca usred školskog dvorišta, dileri na slobodi jer protok kontrolišu panduri, političari imaju imunitet pa mogu slobodno da gaze ljude po ulici, navijači više ne vole svoj klub već navijaju za novce, doktori ne leče svoje pacijente dok im ovi ne daju mito, obrazovanje nam je u kurcu, mladi pale preko grane il popunjavaju parcele, u pljugama duvan s lepkom, u crkvi vašar, cene skaču, dinar pada, stiže nam genetski modifikovana hrana, a ti gledaš ’Sulejmana’, ’velikog brata’, ’nemoguću misiju’... raspravljaš ko je u pravu, krviš se koga da osudiš, i obavezno mrziš svakoga ko ne misli kao ti. A 7 milijardi ljudi živi na ovoj planeti, 7 milijardi i svi su drukčiji. Zapamti!

- Degenerisana omladina – dijagnoza jednog psihoanalitičara, al ne reče zašto. A zašto je to tako, GOSPODINE!??? Današnja dečica još seru u gaće a snimaju se na mobilu kako se karaju. Dečica, bre! 7-mi razred! A ko je kriv, GOSPODINE!?? Nisu za to kriva samo dečica, krivi su i starci. Možda čak i više nego slinavci. I ranije su straci bili paraziti skučenih shvatanja, al danas su ga baš prekardašili. Ako već praviš decu, roditelju moj, onda ćeš morati i nešto da ih naučiš. Plače mi se kad vidim današnje roditelje, gistro roditelje. Mlada keva stavila naočare, ko kučke iz sapunice, liže sladoled, kucka porukice, smeška se, tračari, a tek juče prohodalo dete, koje misli da se sve jede, stoji na ulici i čeka da ga lupe kola. Mlada keva mu se onda nalupa šamara, kao da to dete konta o čemu se tu radi. Batina je iz raja izašla, kaže i mudri otac dok srče vops s ortacima i tripuje da je još uvek deran. Dok on loče alkohol i gleda mladu pičetinu, njegova ćera ga već puši nekom ortaku iz škole, a sinak već šmrče kristale. Pa kad ti ćera u 15-oj završi sa stomakom do zuba, a sinak s isto toliko u Drajzerovoj, ti se onda pitaj koji im je kurac. Pa posle traži časovnik da vratiš vreme i ispraviš greške, roditelju moj. No važno da si mu ti, pre no što je ono ugledalo svetlost dana, otvorio profil na fejsbuku. A možeš komotno i nju i njega da okriviš zato što su krivo srasli. Al zapamti, roditelju moj, da „dete nije dete – igrčka za strine i tete, dete je dete, da ga volite i razumete“. Sećaš se?

- Danas je sve interes. Koristoljublje je toliko uzelo maha da živ čovek, sve i da hoće, ne može da razgraniči šta je tu pravo a šta krivo. Ta reč, ljubav, postala je trivijalna, svaki njen smisao se vremenom skroz na skroz ofucao. Ljubav je nestala... Šaljem suze, al to fakat ništa promeniti neće. I nisam je ja uništio draga, već mali ljudi sa svojim praznim i ogavnim rečima. Za fraj su drali tišinu, i na ulici, i u kući, seriji, pesmi... Voleo sam je, volela me je, al nas sreća nije htela. Pa kaže, sam za stolom u kafani prazne čaše brojim. ?

- A sad je i rijaliti postao ljubav, pa sutra kad pukne veza pukne i bruka. Jebi ga, kasno si se setio da zašiješ sebi usta. Šta je ljubav, šta je ljubav - pitao se mali Mića. Mama, tata, da li je to možda pička? Točkići, točkići i šareni leptirići, jednog dana kad te povuku saznaćeš i ti šta je to đinđi minđi. A onda čika jebe batu, čika jebe seku, tata jebe tetu, mama puši celom svetu. Ma baš prava srećna porodica. Ma jebo incest! Važno je samo da izabereš pravog boga, i da on obavezno bude tvoje vere, a za ostalo ćemo se raskusurati u čistilištu. Smešno ti je, a? Mali priča nepovezano? Da, ja i moje mentalno rasulo. Al seti se sveznalice da je iz haosa sve nastalo. Sve što tvoje oči vide, rodio je kosmos. Možda nisi znao, al i kosmos je živo biće! Frka, a?

- Bio neki doktor, šatro, avatar za sve i svašta, kaže da svima želi dobro zdravlje i sreću a odgovara na pitanja koja samo njega čine srećnim. Ostale se trudi da ismejava, trudi se, trudi, al mu nikako ne uspeva. Ma važno da je uljudan i učtiv, tripuje beli mantil al mu manjka Hipokratova zakletva. On pita, on zaključuje, on sudi, on muda mrsi, on zna da se gandža bode u venu, bandoglavi magarac, šaban, znanje steko preko gugla. Nije se čak ni potrudio da svoje sponzore sakrije između redova rečenica, već ih je eksplicitno svima pljusnuo u lice. Čim otvoriš oči moraš da znaš šta trebaš da gutaš kako bi ostao zdrav, zdrav za sistem a bolestan za sve ostalo. Pa gutajte borovi i jele nove tablete za mršavljenje, jer i vi morate da izgledate ko lica s teve ekrana! Morate da budete deo, jer ako niste, onda ste nenormalni, gotovi za ludaru! Smršajte, jer debele niko ne voli, kvarcajte čireve u solarijumu da i zimi imate lep ten, pijte voćni jogurt, običan je živi kurac, i naravno fejslifting da i u 50-oj izgledate mladoliko. A povrh svega toga plastične sise i dupeta, zato što je prirodno aut, a sintetika je 21. vek. I tako redom... Sve manje vremena imam, moj život dobio je novog vlasnika, silom mu nametnutog. Krotko u sistemu, nema vrdanja. A tako silno bih hteo da promenim svet, da ga probudim, da oseti te pozitivne vibracije, al ne mogu sam... I možeš slobodno da urlaš, virtualni liku, pljuni me i mrzi, al ja ću ti ipak reći svoj stav, a ti tvoj i dalje nemaš. Flegma – to si ti. Za sistem samo korisnik, al kad te iskoristi završićeš isto gde i mi ostali, anonimni, nebitni...

- Slušaj me sada pažljivo, čitaoče! Boli me kurac za šablone Blog-a! Boli me kurac kako je nastao i kojoj svrsi služi! Jebe mi se za sve one koji redovno objašnjavaju njegovu definiciju i svrhu! Serem se ja na njihove kalupe. Jebe mi se ako me ignorišu, a ako me sutra obrišu, jebaće mi se duplo! Neka nam i ACTA ubace u proces umiranja, rekao sam već, karaćemo ih iz podzemlja. Jesi li skontao šta pokušavam sve vreme otkad sam ovde? SLOBODA, MIR, LJUBAV – to je sve zašta se borim. Ako si skontao, bori se i ti, ako nisi – skontaj. Potreban si mi, jer ne mogu sam. Znam da ova zemlja ima poštene, dobre i pametne ljude, al se oni ne čuju. Pomozi im da se njihov glas čuje, pomozi i sebi da se i tvoj glas čuje, jer samo zajedno možemo da se borimo za prave ideale, samo zajedno možemo da iskorenimo bolesti koje nam je sistem u mozak ugravirao: mržnju, bahatost, pohlepu, nacionalizam, nacizam, fašizam, rasizam... Potreban si mi da se držimo jedan drugom za ramena dok se vadimo iz govana u koja su nas uvukli, potreban si mi ko štit Spartancu da štitom razuma štitimo jedni druge od otrova koji seva iz zlobnih zenica onih koji žele da nas sprže, potreban si mi danas da od nule zajedno krenemo i gradimo sve one porušene vrline, da gradimo mostove i pruge i povezujemo se sa onima dobrima čiji se glas ne čuje, potreban si mi da sutra zajedno stanemo na čistom i iskrenom temelju SLOBODE, LJUBAVI I MIRA, da to bude naš trijumf i da taj pehar predamo onima koji dolaze za nama. Izađi iz tog prokletog memljivog kazamata i svima jasno stavi do znanja svoj stav. Ne dozvoli da drugi tobom upravlja, ne dozvoli da drugi žive život tvoj, ne dozvoli da budeš isti. Zar želiš da budeš šraf? Da li je to tvoj san? Imaš samo jedan život, i taj život je jedina stvar koju istinski poseduješ. Zar ćeš dozvoliti da jednu jedinu stvar, koja je samo tvoja i ničija više, gaze gnjide nedostojne tvojih govana a kamoli bilo čega drugog!? Upamti dobro da se ti rađaš i da ti umireš, ti donosiš odluke i ti snosiš odgovornost, ti si uzrok i posledica, sve i ništa, zvezda i prah, ti si početak i kraj, ti si život i smrt... Sve je na tebi. Ti odlučuješ. Opcije su: lokot na mozak, ili beskrajna sloboda. Biraj. Tik-tak, tik-tak, tik-tak... Časovnik otkucava, čoveče! Šta ćeš da budeš: rob sistema ili dete sunca? Hej, ne plaši se. To je samo sloboda. To ona kucka na vratima tvoga srca, čeka da je primiš... Oslobodi se... Budi tu, otvori um svoj i bori se! Bori se, makar cena bila prezrenje tebe od strane tvoje okoline. Ako platiš tu cenu, znaćeš da smo uspeli. Još uvek nije gotovo, pridruži se i budi čovek. A kad se budemo sreli na onoj drugoj obali života, ko zna, možda i ja tebi zatrebam...

- I na kraju, izviniću se samo jednom liku na ovom Blog-u, neću reći njegovo ime (nek tračare glođe jed), izvinjenje ipak ide, s tom rezervom što ne tražim oprost, već isključivo razumevanje za moje greške, ako ih je bilo. Ako sam pogrešio onda, onda ja znam zašto, ako grešim sada, onda lik zna zašto. Ako je izvinjenje opravdano a kasni, nek lik zna da su barijere razlučivanja, koje su me nagnale na ovaj korak, bile ogromne i nepojmljivo otporne na sve moje pokušaje da shvatim. To je samo dokaz da niko živ u ovom kosmosu ne zna sve, i da se svi mi učimo dok smo živi. I da smo, na kraju krajeva, potrebni jedni drugima... kako bi preživeli.

CHANGE THE SYSTEM!!!

Nesvrstani

, 08 2012 01:12:51 +0200

- Čvrsto sam odlučio da od danas budem nesvrstani. Al ne oni titoistički tripovi, oni su oni, ovi su ovi a mi ćemo biti nesvrstani. Zajebi me. Ja neam veze s tim. Kad kažem nesvrstani, tu mislim na sebe i svoju senku. Ona i ja – sami. Imamo naš svet. Pošto je realnost crna, a budućnost ne postoji, od prošlosti žive samo budale, ja sam, dakle, odlučio da postanem autista, kao što rekoh nesvrstani. Znači, nesvrstani autista. Skontao sam da mašta može svašta, pa ću, s tim u vezi, lepo da se okrenem sebi i svom mikro kosmosu u svojoj glavi. Tamo slobodno mogu da radim šta hoću i niko mi ništa ne može, jer tamo, u mojoj ludoj glavi, niko nema pristup, tačnije, nisu skontali kako da mi se uvuku u misli. Vanzemaljci jesu, al s njima sam u oke odnosima, tako da... MIR!

- Mislim, hteo sam ja da budem deo okoline, društva, sistema itd. al u tom sveopštem sranju i bezdanu ja nisam uspeo da se snađem. Primer: pokušao sam da nađem pošten poso, al su mi rekli „mali odjebi“. Na zavodu isti kurac, niko te ne jebe ni 2%, svi te gaze, pljuju i mrze, a zašto, jebem li im seme, neam pojma. Pokušao sam da budem i deo mase, ono – lice u gomili, al ne ide. Neće me. Eto baš neki dan ortak zapeo ko nezdrav „ajmo u Safari, ajmo u Safari“, ja mu lepo, čovečanski kažem da ne želim da idem u tu seljanu, kičeraj, fenseraj prepunog izmeta i lica ko iz izloga. Ne želim, bre! Al on zapeo ko okidač „jebem te drugare, prijatelje, brate kad ti nećeš ni društvo da mi praviš“ i sl. I ja kud ću, šta ću, da ne izgubim ortaka zbog njegovog nerazumevanja moje persone i mog stava prema nekim stvarima koje ne mogu da svarim pa da ga jebeš, ja prihvatim i mi odemo. On se skockao ko da će se ženi, a ja – vendeta klošarčina. Zakucao sam se u najzabačeniji sto u najzabačenijem uglu, onako ispod kačketa, i utonuo u onu odvratno fensi i kič foteljku. On je malo srao kako iz te percepcije ne može da vidi ribe, a zbog toga je i došo, mene je realno boleo penis zbog toga, jer su tamo ionako samo sise koje slušaju grand i lože se na materijalizam, al se brzo ućutkao, skontao valjda da sam bio u pravu, i počeli smo da čantramo neke naše priče. U tom, eto ti konobara. Šatro konobara. Mali ne zna ni ajncer da drži, ni dobro veče da kaže, il barem zdravo. Jebem te kulturo. Kaže on nama „šta ćete da pijete?“ Pomislih u sebi „proliv, verovatno samo to i služite“, al prećutao sam, zbog ortaka. Drug reče neki sok, ja naručih pivo i naglasih u flašu, znači bez čašu. Nomad je posle 2 minuta doneo glupi sok s cevčicom, iliti slamčicom, koja je ličila na cevku, onu metalnu, jer nije mogla da se povija u položaju koji ti odgovara. Pomislio sam da su to možda neke nove cevčice, one u trendu, sad je kao to glavna fora, i prećutao, zarad socijalizacije u „društvu“. Meni je doneo pivo koje sam tražio, al ga smrdanović sipo u čašu, koja je pri dnu bila uska a pri vrhu ogromna, bre, široka, krug ko mesec, ko da ja imam usta velika ko Jupiter. Izgleda da me govedo podjebavalo. Nema veze, sreća pa je pola tečnosti ostalo u flašici. Maznuo sam cevka-slamku od ortaka, fuknuo je u groznu fensi čašu, ako ta stvar čašom uopšte i može da se nazove, i pocvrcao ono dok si reko seks. Onda sam ka pravi klošar drinkao iz flaše, to mi jedino bilo ugodno u tom sveopštem seljoberizmu. Taman sam pripalio pljugu, posiso ostatak piva iz flašice, kad me odjedared izbiše neke ospice, plikovi, šta li je, ko kraste, svud po telu. Verovatno i duhu. Munjevito sam izleteo van, direkt u centralni park i zagrlio prvo drvo na koje sam naišo. Reko sam mu „oprosti“ i grlio ga čitava 2 minuta. Alergija je nestala ko rukom odnešena a moj spokoj se vratio. Ortak je nešto mrmljao dok je stajao kraj mene, sigurno je mislio kako ja nisam normalan, verovatno je u pravu, ne znam, pokazaće vreme, a onda smo se vratili gajbi. Tada sam mu i reko „zajebi me s tim urbano-urbano, znači – NIKAD VIŠE!!!“ Onda su me zapeli „otvori fejsbuk, otvori fejsbuk“ i nisu prestajali sa tim planinarenjem sve dok nisam otvorio jebeni profil na jebenom bukfejsu za koga sam tvrdio i još uvek tvrdim da služi samo i isključivo za desocijalizaciju društva, za kontaminaciju individue, za zatupljivanje i zračenje persone, koja je i inače već ozračena od svega i svačega, za zahlađivanje međuljudskih odnosa, za ograničavanje svesti, za gubitak slobode, jer tamo si samo broj, samo profil i to je to. I tamo nema ničeg pametnog, ni zanimljivog, sem par nekih stvari, recimo igrice, pojedine, i po koji čova kog nisi vido godinama al eto ga tamo. Živi. Virtualno. Lukavi sistem okupio milione i milione ljudi na jednom mestu, uzima im za to lovu, tamo sve košta, i kara ih u bulju bez prestanka. Bukfej, to ti je isto što i hors, s tim što za horsom moraš da trčiš, moliš itd. a ovde samo klikneš i pukne te fleš. Masa u transu! Svi su haj dok čantraju s kutijom od plastike, iliti sami sa sobom, pod izgovorom da pričaju s prijateljem. Pitam li se samo kojim. A da, virtualni. No ko ga jebe! Urbano-urbano! Masa je aspirin! Budu i ti MTV! Na bukfejsu možeš da budeš sve ono što nisi u realnosti, tamo su svi pametni i lepi, fotošop je majka, i svi imaju muda. Al kurac, brate! Ni tamo me niko neće. Ko da sam gubav, šta li. Osete, valjda, da sam intruder, da ja nisam taj virtualni lik, baš kakvog oni žele, nego sam onakav kakav zaista i jesam, ma kakav ja to bio. Ljudi nisu isti. Al ajd dokaži ti to rulji. Ne možeš, niko te ne sluša. Informacije lete 300 na sat, primoravaju te da i ti letiš, da ih juriš, to se zove oduzimanje slobode. Roknuli ti pečat na čelu, žig na vratu, bar-kod ko na tetrapaku, dok ti ne istekne rok trajanja, i nagone te da buljiš tamo kuda te oni vode. U kurac. Al većina njih to ne konta. Ruku na srce, ima tamo i dobrih ljudi, totalno su okej, al su u manjini i ne mož da ih nađeš. Muka buraz, muka i jad.

- Da ne serem puno, pokušo sam sve, al mi ništa od ruke nije išlo. PROPAST! I zato sam pobego u nesvrstane autiste. U sistemu, bar-kodiran, a ko pa nije, al slobodan i sam sa svojom senkom u onih 5 minuta, al samo 5 min. mog pravog , jedinog i stvarnog života. 5 min. jebi ga, ne daju više. Al i to je dovoljno, čisto da se isfiltriram od fensi „lajfstajl“ i urbane kataklizme. Ma najebo sam u svakom slučaju. Jebeš mi sve, al čini mi se da polako dobijam želju da zapalim odavde negde u tri lepe pičke materine, negde gde me niko ne zna, i gde ja nikog ne znam, i da tamo ćutim i gledam u nebo. Samo da je što dalje od gradova, naročito velikih, od sela gusto naseljenih, od zaseoka s budalama i sličnih mesta gde postoje ljudi s predrasudama. Ako takvog parčeta zemlje nema u nekom prostoru nazovi civilizacije, onda bežim u šumu. S orlovima, vukovima i pečurkama. Verujem da će mi biti bolje. A do tad, dok mi ne pukne kurac i ne zapalim, ide ono...

Jer smrt je samo tren kada umiranje prestaje...

, 05 2012 20:43:48 +0200

Soba prazna ko kazna u njoj ćutim sam

Grobna tišina, samo papir, olovka i ja

U duši grozno drhtim, žestinom jetru pržim

A bol boli dok kiša udara o prozore.

To sivo nebo plače, kapima mokri skut

Majci što jeca jače dok sina ispraća na put...

U glavi fotke listam, osmeh i suze čitam

Misli me gone natrag da stalno vrtim film u krug

Možda je i moglo bolje, al više nemam volje

Jer ovaj život boli kad jedan klošar moli

Za zrno sreće što ne postoji...

Smrt je sve bliža, obruč se brzo steže

Dželat iz senke drži uže što vrat mi steže

Plus bodljikave mreže praznih očiju što na mene reže

Ta tačka kad nastupa kraj...

I vidim tvoje oči, setim se svake noći

Kraj tebe telom nisam al dušom veruj jesam

Za tebe uvek pomolim se - znaj!

Oprosti što ne pišem poruke duge više

I broj ne okrenem tvoj, čisto da čujem ti glas.

Za mene to je kliše, ja volim živi kadar

Bog nam je dao dar, al mi ne koristimo ga

I ne znam u čemu tražimo spas.

Pričamo preko žice, tastere, skajpe, trice

I sve je otišlo u materine tri!

Zato ja ćutim tiše i kad smo mnogo bliže

Ne znam da to opišem, al znam da za te dišem

Ljubav na čudan način poklonim...

Na crkvi zvona zvone, u ruci sveće gore

Na odru mladi leži pokojnik

Za njim se suze rone, majka mu obraz ljubi

I čupa kose svoje, rečima oprašta se s njim...

Oblaci bele boje, sunce se opet rađa

Dečji osmeh čujem, da vidim prozor otvaram.

Na klupi dvoje sede, zagrljaj sada dele

Na krovu vrabac ćuti sam.

Nekom je život skrojen, pod srećnom zvezdom stvoren

Pa živi kao da je kralj

A nekom bedom soljen, ko kljasti vuče se pas

Časovnik broji, skazaljka ko malj

Dok poslednji ne udari mu čas...

Moje se misli roje, slova mi nekud beže

Srce se naglo steže, al sve dok kuca tu je – znam!

Da misliću na tebe, a kada telo ode

Ja dušom voleću te – znaj!

„My biggest fear of death is to come back reincarnated.“ - Amaru Šakur -

Tri prsta i apel za mir (posvećeno "patriotama")

, 31 2012 19:46:49 +0200

- Nalepio sam tekstove da čitate, ako umete, i da shvatite, ako možete. Jer lepio sam spotove, neke od njih čak i s lirikom preko klipa, al su vaše uši onda bile gluve. Sada se nadam da barem vaše oči neće biti slepe, tačnije, da vaš razum neće biti slep, i da će uspeti da skonta, ako postoji...

Od druga do druga

Od drage do drage

Od grada do grada

Provodim vijek.

Rasut u komade

Vezan samo pjesmom

Sebi i životu

Tražim smisao i lijek...

I moja ruka će se pružiti ka nebu

Zahvaliću se Bogu na belom hlebu!

Boga nema među lošima, moj Bog bez imena

Gleda isto svakoga, jednakog sa istima!

Moj Bog je istina i može da nam pomogne

Da isplivam iz mutnoga, domognem se obale

Vazduha da udahnem kad poplave nas poplave!

A odavno nas vuku dole, žele da nas podave!

Ja ne verujem tebi jer moj Bog ne laže

On kaze, ne brini, samo guraj ne daj se!

Oni vole đavola, ne daj da te prevare!

Nikada ne predaj se kad grmi ili seva sve!

Pusti neka reka teče, nekad plivaj uzvodno

Nekada po kamenju, nekada je udobno!

Zahvali se iz duše, jer je ljudi jako malo

Pokaži im koliko ti je stalo... i nek crknu!

Oružje ne govori, ono samo razdvaja

Mržnja je u ljudima i svaku glupost napaja!

Mene to ne zanima - glavu sam okreno

Al oči ja ne zatvaram - nisam tolko skreno!

Još uvek cujem da doziva nas isto

Evo tu je... i zato pišem ovo pismo!

Čitajte kad umrem, jer rođen sam da budem

I u sve to ja se kunem! Razumeš?

Ovo nije moja zemlja, ja nisam ovde rođen

Ovo je za druge - ja rođen sam de dođem!

Gde su moji ljudi - tu je moje mesto

A Bog nek mi sudi, bar od njega gubim!

Jako mi je žao što me neće čuti drugi

Za mene ste vi ludi, neki čak i nisu ljudi

Zato umri i nosi se, al moj vetar ti ne osećaš u kosi, bre!

I nemojte se ljutiti na mene što sam iskren

Oprostite na svemu, al ja sam pismen!

Mene ne možes da prevariš - unosiš mi blato

Kaljave ti čizme i ta sekira na pragu što ti kisne!

Ja je vidim, i ja se stidim, ne sebe, vec se stidim tebe

I ostaćeš na kraju sam - ko te jebe!

Brate zajebo si druge ali mene nećeš, ili ne smeš!

Moj Bog će vas kazniti, đubrad neka trunu

Što pobili ste narod, grešan sam - nek umru!

Kad znali ste da gurate u jamu pored drveta

Na grobu će vam biti cveća saksija, al uvela!

U čije ime ste ubijali? U MOJE NISTE!

U čije ime ste ih poklali? U MOJE NISTE!

Vaše ratove ste vodili - MOJE NISTE!

Ludilo!!! I sve ste ih dobili! A ja izgubio...

Od druga do druga (od druga do druga!)

Od drage do drage (od drage do drage!)

Od grada do grada (od grada do grada!)

Ja provodim vek, brate!

Rasut u komade (ja sam rasut u komade!)

Vezan samo pesmom (vezan samo pesmom!)

Sebi i životu (ja, ja) tražim smisao i lek! (Ikac - Rasut u komade)

I noćas gledam u zvezde. Pitam se, šta je sudbina?

Drhtaj u grudima. Zemlja večito žedna za suzama

I bol što obuzima. I noćas čekamo Godoa na stepeništu metroa

-sanjam sivo. A sanjao bih život...

O Bože, čije to grehove skupo plaćamo? Čije dugove vracamo?

Svi uzaludni ratovi, kišni dani bez duge

Mladi životi na koje su čekale neke nove pruge

Više ne gledaj svoj dom anđele! Umrećeš od tuge!

Zbog lažnog rodoljublja vršnjaci su ginuli a nisu ni krivi

O Bože, ja priznajem, ja sam PIčKA - ja volim da živim!!!

A slike mašu sa zidova, iako kažu da vreme leti

Molim se suncu da nas se ponovo seti.

I kunem se Bogom, vala, nema tog ideala vrednog mog jedinog života!

Svi veliki filozofi-utopisti - hvala

Al mene ne teši ta spika o patriotizmu, dogme i lažne nauke.

Ja znam da mrtvi plaču, jer srcem čujem jauke!

Jecaju i kunu, pitaju "Zašto? Jel bilo vredno?"

Jel bilo vredno? Reci to majci što je izgubila jedino čedo!

A mi i dalje živimo bedno i u očaju

Suze za raju u starom kraju. Celom svetu! Nek znaju!

Nek znaju da se ovde pucalo i plakalo iz istog očaja!

Nek znaju da ni dan danas ne znamo ni razloga ni značaja!

Rokao sam mikrofon u Tuzlu, primili su me kao brata

Pa svima je dosta rata! Mržnja nije naša, već nam je data!

O tata, reci zar danas treba da mrzim Hrvata ili Muslimana?

Pa sve nas muči ista rana iz starih dana!

Ljudi su ljudi, bez obzira sa ovog ili onog meridijana.

Iste nas stvari plaše... Oprosti nam grehove naše...

E, Marčelo...

Jadno je naše i povodljivo stanovništvo.

Čovek kad ništa nema, najlakše mu prodat zajedništvo.

Opet je uplakan cijeli Balkan

Imamo velke nacije sa malo mozga.

Tvrde očeve i vođe - oni su nam ko droga

Cijelo vreme biramo loše sisteme

Dragi moji ljudi, pa vrijeme je da se krene!

Neću više metke da ispucavam za sumnjive pretke!

Neću cijeli život da živim početke!

Mamu vam jebem! Đe god da krenem - u Evropu

Ljevo, desno, napred, iza - treba mi viza!

I naša je glupost strah i neodlučnost.

Većinska želja da smo u mentalitetu sela.

Taman dobro krenemo - pa u mržnju skrenemo

Nemamo strpljenja za nove, pa onda venemo

Zaboravili smo kako se smijat. Ti mišici na licu

nam se jednostavno ne miču.

Hej, evo ga! Kad estradu vidim

I opet nestane... Kad se sjetim đe živim...

Oče naš!

Ja nisam taj što zna, al nadam se da bar ti znaš

Otkud toliki bol, suze i strah?

Pepeo pepelu i prah opet postaće prah

Al niko neće znati što je na brata pucao brat... (Marčelo ft. Edo Maajka - Suze)

On je mlađi, rodio se kasno i nije mu jasno

Zašto otac govori da bi trebalo sve Srbe na vrbe

Kako da objasni da voli baš nju!

Baš srpkinju! Baš Milanovu kćer!

Kako objasnit ocu u kojem je bio geler

Kojem su cijeli odred pobili Srbi

kako objasnit tigru koji je uvijek išo prvi

Da je rođena u Zagrebu '85

Isto ko i on, i da sada nosi baŠ njegovo dijete?

Trebaće starom Ksanaksa, ko i njoj piva

Onda kad je sve počelo, kad je sa njim na maturancu bila.

Oni su urbana djeca, briju na exove i na partye

Ne zanimaju ih hvidre ni komunisticke partije

Oni vole samo Dinamo, i Eddyja i Dusa

Pacifisti bojkotiraju sve sto je Made in USA.

Oni su metropola akvarius, oni su radio 101

Da ih pitaš ko je predsjednik, oni će ti reći: ne znam.

Kasno je za pobačaj, iskreno oni pobačaj ne žele

Vole se ludi maturanti, svoje dijete žele!

Imam plan, reče im, tata i mama, ovo je Ana

Tako je svejedno svi zovu, prešutiće da joj je puno ime Milana.

Al ne, ne, saznali bi oni to kad tad

Stari voli kad sam iskren, zato im idem to reći sad, sad, sad!

Travno, zgrada, liftom do četvrtog kata

Prezime Marušić, njegova mama im otvori vrata.

Dobro veče! Bok mama! Fino miriše ti sarma

Ovo je moja djevojka!

Drago mi je, gospođo, ja sam Milana!

Ja sam Marija! Vi uđite sad će večera, vi se poslužite

Tak si zgodna, idite za stol, ja ću doći odma!

Za stolom stari sa Žujom puši Kolumbo cigarete

Na zidu Franjo spomenica, iz rata bajonete

Koga to moje oci vide?! Faljen Isus, sine!

Muški stisak ruku koje se znoje, i pitanje: koje je ime tvoje?

Milana, ona reče blago, i stvarno mi je drago

Prezime nije bitno. Ma bitno je, mala, bitno!

Dovodiš mi četnike u kuću! Mali, imas muda!

To nije sve, stari! Milana je sa mnom i trudna

Vec treći mjesec, dosli smo reći vama

Pa onda idemo do njenog oca Milana i njezine mame Jele.

Franjo, to je njihov život

Nek naša djeca rade što god žele!

Došli smo reći, mama

Prvo vama da ćemo se vjenčat!

Ako ćeš se s njom vjenčat

Onda, mali, možeš komotno odjebat iz stana

A obojica znamo da nemaš kamo!

On se samo diže sa stola, pogleda Milanu i reče:

Milana, hajmo, hajmo u pičku materinu odavde!

Ivane, stani!!!

Ivan stade, otac na koljena pade

Otac pade u plač, u desnoj ruci mu osigurač

Otac jeca, u lijevoj ruci bomba mu iz Kragujevca

Srce ga škljeca i kaže:

E ne i moja djeca!

Isto mi je, da mi ovaj srpski geler puče

Ili srpsko unuče da imam

Isto bi me bolilo, isto bi me ubilo!

Slušaj me, tata! Pun mi kurac više i tebe i rata!

I ustaša i četnika, i partizana i domobrana!

Ja volim nju više nego ti domovinu!

Tuđmana i generale! Ja volim nju i boli me kurac za ostale!

Ona je moj bljesak! Ona je moja oluja!

Moja crkva i papa! Ona je moja spomenica rata!

Unprofor prevlaka, ona je moja haška klupa!

Ona i dijete su mi bitniji nego ti i mati i sve to skupa!!

Otac se skameni, otac se ne miče, otac zanijemi

Marija mu, žena, smirujuće stišće šakama ramena

U sobi muk, jedini zvuk dolazi sa linije

Svira linija Mate Bulić i pjesma 'Gori Borovina'.

Gori, gori, mater joj jebem!

On gori dok gleda sina kako ga ne jebe ni pet posto

On je naprosto sretan sa četnikušom

Gleda svog Ivana, svoje dijete

Kako je hrabar i odvažen ko on devedesete.

Ali nije on za dom spreman, on ga napušta spremno

I nije mu svejedno, živjeće bez pomoći mame i oca

Ponosan, ali u strahu, s Milanom napušta.

Na ulicu Božidara Magovca Travnog, drži Milaninu šaku čvrsto

Volim te, kaže klinac klinki

Biće sve u redu, vjeruj mi, no sikiriki!

Ivan se poče derat: ne, ne, ne, neee!!!

Čuli su eksploziju kragujevke na ulasku u Utrine

Malo prije HG-spota Ivan se jecajući smota

Na zagrebački asfalt sad, ko da zna šta je rat... (Edo Maajka - On je mlađi)

Teorija zavere u lobanji jednog sajka

Gajtan do majka – daj ga, pa hajka!

Tajfunu ravan – taj sam za gamad

Antraks za ljaksad – strašna je farsa

Sav kajmak iz kasa daj nam jer glasam iz sveg glasa!

I šta sad? Cunamija i sarsa za sav taj narodni vapaj

Pa skapaj, nacijo raka! San satkan akcijom štaka

Ćopavih rodoljuba! Zar sam sramota roditelja

Ako ne jebem ratove jer svaki ima reditelja?

Seri, tebra, svedi me na izdajnika naše "više rase"!

Ljudi bre, vama je smešteno, al vam ladovina paše.

Anketa s mitinga radikala: "Cela planeta srpska, vala!"

Samo se sluša Alka Kurvica s ružičastog kanala

Al zato na kolac Marčela i ribu iz Elementala:

"Ma kakvo ’Bekstvo’,tralalala – njihova ruka nas je klala!"

Što se mene tiče, nabij disk o kurac, al nisi mudrac

Jadni disko buraz, tvoja zika i tvoj stav koji furaš

Ja bih čistkom sve vas! Gistro za neku Srbiju urlaš

A ne znaš ni jedan običaj, ikona ti služi za ukras!

Ne znaš gramatiku, ni motiku – sad modernica vodi puk

Samo laganica godi mu, a godinama muda u procepu!

Iskreno zgrožen svim tim – ja i moj bunt smo dream-team

I veći sam patriota iako po mitingu ne zviždim!

Bolje prouči poreklo, tebra. Dosta igara bez leba!

Taj Karić nek safta glavić, i sva bajka o "narodu s neba"!

A gde je tu ZEMLJA? Dilema: šta bi rekli moj i tvoj deda?

"Sećanja blede na herojska vremena..."

Ja kažem - ne baš! Rekli bi: "Samo deco ne ginite radi reda

sve je to partija šaha, armija pešaka strada za megdan!

Nikada više, kao Edgar! Ikara kliše – karasevdah:

Nećeš leteti sve dok vučeš sidra, vučeš, a ne znaš!

Komercijalni predah za mentalne snobove

Jer ne shvataju da imamo i lepše stvari za ponos, nego grobove!

Svi smo senke prošlosti

Sutra je juče, gde smo danas ja i ti?

Dal su 'svetli grobovi'?

Ili su mrtvi već odavno umorni?

Svi smo senke prošlosti

Sutra je juče, gde smo danas ja i ti?

Dal su 'svetli grobovi'?

... ili su mrtvi umorni?

Ako je otadžbina majka, fakat fura čedomorstvo.

I eto, otad imam taj gard, lakat guram, sve dok moj grob

Ne bude bio isklesan – trans-ekspres za nebesa

Al neću biti tako besan da i odozgo kunem sinove

Da dižu ralo i volove i sebi zabijaju klinove i auto-golove

Za činove i šatro-govore – kao, mirno je a samo ponor je sve što vidim!

Deset godina dug fitilj! A opet je prošlo 5, pa budi ranije dovitljiv!

"Opet onaj reper! Stereotipno sere on!"

Steram ti ga kroz tvoj stereo u sterilni mozak s teretom!

Ste rekli Bog? Taj mobilni pretplatnik nije dostupan

Mnogo smo ga cimali, a bio je strpljiv i postupan:

"Oče, vidiš! Očevidac si! Oče, vidaj me! Oče, koče siroče..."

A predsednici bi rat – pa neka se počne!

I onda bude – šta? Dal ti se pali prokleta lampica!

Nemaš da trampiš šta – ili život il zgarišta!

Dal ti se zgadi sad sav taj moderni rat haj-faj?

Pokreni sat, daj mat! Po meni je kraj za epohu starih kazaljki

Reci mi što smo sakati? Dal vredi plakati sad kad smo sve izgubili?

Jer, nema "Velike Srbije". Nema Kosova.

Ubili su nam čoveka s vizijom pa sad supu kusamo vuljuškom

jer imamo (ŠTA?) aplauz za kalauz, karakter što voli uživo 'Counter'

Plus, kućni video blokbaster: Severinu & Suzanu - da nam bratstvo i jedinstvo vrate

U sekundi, bivša juga drka i opet smo braća, brateee!!!

Dakle, mi smo cigani ko u onoj pesmi od Azre.

Dajte daire il ću sam da ih maznem – a dokle?

Neću da Srbija ima snage, ja bih da ima pameti!

Ako nas mrtvi vole, to su njihovi stvarni zaveti!

Možda nam moto nije bonton, al imamo predivan jezik!

Predivan folklor! To je moj ponos, kapiš!! (Marčelo - Senke prošlosti)

Trošna vrata, cijuk šarke. Modra šaka blizu kvake.

Sekund oklevanja, ko da starca grizu tajne

Stvari nisu sjajne kad se jave takne.

Java valja mrak preko tog praga

Cura steže dana trag, pre no što sazna

Gde je to došla i zašto je tu

Šta bi joj rekli ovi memljivi zidovi što ih hrani muk?

Odlikovanja, puške, predmeti takvi svud.

Treba im svetla da zasvetle, al u tami su

Sami za sebe, čini se da tako mali su

Svedoci ponosu i zanosu, stvarima što ga zbunjuju danas.

Pored njih, pognute glave korača. Ona za njim

Ćutke, niko da pusti ni glasa.

Ali, tišina svakako beše od stakla

Bilo je pitanje časa kada će pući u param-parčad!

I napokon, ulaze u sobu. Stari se smeši, guta knedlu, sa njom i teskobu.

O da samo može! Grimasa je taj osmeh.

Stid ga sede kose. Gadan je sam sebi, a ne ume bolje

Iznajmiti kurvu sa sina - do vraga, Bože!

Koliko loše, koliko gore ovo još može!?

A ona? Da li bi shvatila, uopšte?

Morbidni dar, muška stvar, a ipak ispod kože žmarci tutnje

Grebu, prave procep, jave bonsek ga kasapi u froncle.

Njoj šalje pogled, molećivi, slomljen pogled

Vapaj da shvati da on nije loš, da takođe vapi da shvati...

On upire prstom u tu avet, drhti i kaže: "Ovo je moj sin, Mladen."

Prsti mir traže... puckaju zglobovi, ne zna sa njima šta će

Do sada je sigurno shvatila zašto su mu modre šake.

Toliko puta njima udarao zid, tresao očaj

Zar slabe ruke tako čvrsto drže očaj?

Već toliko meseci, ni da se trgne momak.

Praznim očima zuri u zid. A ona - ona ga gleda i žali

Njega i stvari u sobi, jednako sive, reči joj fali

Ali, stari čita njen pogled, oči ga ljute

On je dočepa za skute, prosu reči na nju:

"Nemoj da ga gledaš tako! Nije on lud!

Nije retard, nisam ja monstrum što te dovedoh tu!

On je samo jedan od mnogih što odoše u vojsku

A završiše na frontu. I neka je za zemlju svoju!

Al nameri se sudba, on mi strada od granate

Rešiše da mi ga vrate, ali vidi kakav je!

A najviše me boli, najviše, ovog mi krsta!

Što mu je granata raznela, vidiš, tri prsta.

Da, baš ta tri prsta! Ko da mi se sudba ruga!

Meni koji sam sve dao zemlji, zašto meni?

Branio je svuda, ono je moje znamenje u predsoblju

Al šta mi vredi sada kad on ranjen je?

Ne mogu više! Ne mogu, neću da shvatim!

Šta vrede odlikovanja, sina ne mogu da vratim!

Dao bih život zemlji, uvek! Al čemu to?

Za koje sutra, kad je isto morao i on?

Ko da smo prokleti... koji je moj dug?

Šta smo krivi? Šta hoće od nas, dokle u krug?

Ti, nemoj da glumiš, znam da si smrt!

Toliko puta su mi tvoje oči stale na put.

Sad sam te prepoznao, nije mi nešto žao

Na moju dušu je odavno crni veo pao.

Sve sam dao. Sa životom dalje ne umem.

Predajem ti dušu. Ali ni sada ne razumem."

Ona ga uze za ruke, dodir beše ko vetar.

Nežna i lepa i osmeha tako vedra

Reče mu da ne zna - jer, očima gleda

A oči varaju, ona nije smrt za njega.

Ona je san, poruka iz daleka

Lako doneta od vetra sa lepšeg mesta

Da bi mu rekla da su priče ponekad tužne

Mučne, da po tome liče na ljude

Da rukom sudbe ne ispisuje se uvek bajka

Ali nikad, nikad nije gotovo pre kraja!

Sin mu je tu, živ je. I priča nije gotova. Nije.

I onda nestade, stara zavesa se zanjiha

Starac zaplaka. Priđe sinu, zagrli ga

Poče da kopni led. U sobi beše toplije... (Marčelo i Filteri - Tri prsta)

Rat, ne želim rat, ne želim znat uopće za taj pojam, želim ti biti brat!

Mir, ta rječ je tolko stišana, čovjek sam ko i ti, zasto me gledaš preko nišana?

Zbog čega toliko žarko želiš moju smrt, ako ti nudim ljubav, ko kartu za edenski vrt?

Ja poštujem tvog, a vjerujem u svog, drugim ga imenom zovemo

Al jedan je Bog! On te voli, On ti prašta, On poziva na dobrotu

On smije uzet život, On te drži na životu!

A što je to što u tebi potstiče zlo, da ono dobro u tom trenu tad nestane svo?

Nije raj na zemlji, imenima se puni lista za put ka nebu

Moj mene vodi preko Hrista, moje srce je humano

Ono nudi toleranciju, bez predrasuda za vjersku integraciju

Ono želi bit čisto, ono ne želi da jeca, jedno je sunce, jedno nebo, jednog Boga smo djeca!

Spas je istina! Probudi svjest dok nije kasno, ponavljam ovim rečima ako ti nije jasno!

MIR MIR MIR... LJUDI MIR MIR MIR MIR MIR...

Čemu tolika mržnja, zbog čega ti se tolko gadim, šta krivo radim?

Kraj sjebe mira sadim, al mi plod ne uspjeva

Ovde niče samo zlo! Meni krvlju natopljeno ovo tlo

Kakav osjećaj je ubit nečije dijete? KAKAV? Ne zelim nikad saznat! NIKAD!

A oni ljudi što mete, kako je njima? KAKO?

I dal se pitaju, Bože, u ovom svjetu pravde, zar imam krivu boju kože?

Dal mi vjera kriva što mi obitelj nije živa? Kom sam učinio lose? Ljudi sta se to zbiva!?

Odakle tolko izazvanih bjesova? ODAKLE? Odakle vam duše preći preko tolko ljesova?

Ne krijem, evo oprost, neće mi zacjelit rane, al ću molit da vam počne kucati to s ljeve strane.

Dosta klanja! Ustaša, balija, četnika, spasimo moral, ne dajmo da umre etika!

Dajmo djeci da rastu skupa ko da nisu stranci, zakopajmo mržnju na kilometarskoj distanci.

Naćićemo se u dobru, pružiti ruke oproštenja, al bacite oružje u ove rječi pomirenja!

Mir, mir, niko nije kriv, ma kurac nije!

Rat je bio, rat je prošo, ko zna kad će bit to prije! Pa i ne mora bit, o ratu neću repat više

Mir je svuda oko nas, a u nama ga nema niđe! Strah i nepoverenje neće isprati vrjeme.

Nema toga deterdženta da frustaciju opere.

Osim vjere i vjere u Boga, i vjere u sebe i ljubav, vjera, Bog i ljubav to me donira, odvede

A u miru sve je tiruriru nema strah, gladnija je svaka pa čak i najvjeća vlast.

Svi vole Boga, a svi ga i dalje psuju, Bog je jedan, a popizde kad tuđu molitvu čuju

Pa svojataju Boga, dele ga na moga, tvoga, naš je pravi, njihov babaroga - hare hare joga!

Kako manipuliraju, mir i Boga doziraju, nama nije dosta doza, treba nam narkoza

Mi na infuziju, care, nema ovde - treba davat, ljude učit kako pravit mira, ne ga prodavat!

Nemoš pakirat i prodavat za pedeset, on ti prirodno dođe i stane metar i šezdeset osam

A meni stane u gaćama od dvades osam. Jebi ga, kako kome...

AJMO OPET! MIR MIR MIR... AJMO MIR MIR MIR... (Shorty ft. Edo Maajka - Apel za mir)

Mentally retarded - official!

, 17 2012 23:14:08 +0200

- Imam 100 kinte u džepu, pošo sam po pljuge, zaboravio sluške, maler, i zagoreo sam ko zaboravljena pogača! Ne znam gde bijem! U marketu preko puta moje zgrade nema meka drina. Jebem mu sirac! Izbacujem sebe iz glupe prodavnice, koja u sebi ne sadrži meku drinu, nestalo im, šta li, i preko puta gađam pogledom ekipicu kioska. E, tamo mora da ima! Jebeš kiosk bez drindže! Prelazim ulicu i zabadam se u šalter prvog kioska. „Dobro jutro!“ – kažem ja. „Podne je komšija, podne“ – kaže komšika. More, mislim se ja, ti mi se mnogo razumeš u vreme i časovnik. „Ima li meka drina?“ – upitah. „Samo tvrda“ – reče časovničarka. Tvrda tebi, pomislih u sebi i uputih se dalje. Kad odjednom – BUM! Idu 3 ribe ispred mene. Jebeš pljuge! Seks je droga! Odmah sam pogled ugravirao u njihova leđa. Tačnije dupeta, al šta sad. Nećemo valjda za slamku da se faćamo, majku mu! Dakle, idu tri ribe i jedna budala za njima. Taj sam. Ova levo živa bucka. Ne smem da se zalećem, će da me udavi sa sisama. Bacam pogled na desnu stranu, a ova tamo suva i kriva, ko grana od šljivu. Il je bila kruška. Jebem li ga. Teram pogled od desne, strah me faća, mož da pukne ona, al mogu i ja, zato ništa ne prepuštam slučaju, i prebacujem ga, mislim pogled, na ovu u sredinu. A ona – taman! Taman ribu faćam sas pogled, i kažem si na mene „ona je ta“. Oma sam ovu desno, što je bila nakriva, šljisnuo po ramenu, al onako nežno, da se ne polomi, i prodro se „YO! KOLKO IMA SATI?“. „Uplaši me stoko jedna!“ – opsova me nakrivo piče u haosu. Nisam časio ni časa već sam odmah levom rukom obuhvatio taman ribu a bucka ribi jasno i glasno reko „Ako neko pokuša da nas razdvoji, nek zna da će uništiti ljubav! I to na prvi pogled!“ A zatim sam zario svoj pogled u oko taman ribe. Desno. Onako dubinski. Čini mi se da sam joj video pete. Obe. U tom trenu sam mislio da je sve bilo gotovo, da je moja taktika bila nepogrešiva, i da samo trebam da odsecam taman ribu kući pa da padne jedna žešća seksačina na mom skrc-krevetu. Al beli bubrezi! Sledeći tren mi je saopštio da sam se grdno zajebo. Fljusnula mi je taman riba 2 šamara. Oba je smestila u moj desni obraz. Povuko sam se 2 koraka unazad, stavio gard, i glasno reko „Slušaj ženo! Neće to moći tako! Kod mene se znaje red! Kad muž uteruje traktor, žena otvara kapiju! I tuj nema koje!“ A zatim sam učvrstio gard, iz predostrožnosti, da ne dobijem opet preko pičke. A potom sam odvojio pogled. U desnom kutu stajala je bucka riba, a u levom nakriva. Bucka riba se pretvorila u psihoanalitičara i saopštila mi moju novu dijagnozu „Ovaj je mentalno retardiran“. Nakrivo piče je klimalo glavom i potvrđivalo buckinu dijagnozu. Pokupio sam pogled i vratio ga u stanje – redovno. Taman piče reče, to jest upita „Šta hoćeš ti?“ Tiho sam odgovorio „Seks“. „Šta?“ – taman piče pripremi desnu nogu. „Ljubav, ljubav“ – rekao sam jasnije. Bio sam u stanju – sranje. Gard je počeo da drhti. Bolelo me desno rame. Baš-baš dugo nisam ruku, mislim desnu, držao uvis. Nisam imao potrebu za tim. Znači, nisam bio u kondiciji. Tri ribe su međusobom isprepletale poglede. Ova nakriva je još uvek potvrdno klimala glavom. „Kurac ljubav, retardinjo!“ – reče taman piče. „Seks! Seks!“ – pokušavao sam da se ispravim. Tri pičeta od po 20 leta, otprilike, nastaviše svojim putem. Smejale su se, meni budali, i glasno uzvikivale „mentalno retardiran, mentalno retardiran“. E, jebi ga, pomislih, i gard spustih. Bolelo je. I rame i dijagnoza. „Jebeš seks! Ionako će uskoro smak!“ – dobacivao je nasmejani komša, navaljen na ogradu svog usranog dvorišta. „Hmm...“ – izustio sam. Potom sam smestio šake u džepove i pošao natrag, ka kiosk-ekipici. Kad već nije bilo seksa, bar će biti pljuganja. Duvanskog. Dok sam se približavao prvom kiosku s druge strane, pomislio sam u sebi „Život je danas baš bio sranje“. A onda mi se prikenjalo. Iz fundamenta. Da, baš pravo sranje...

Razgovor s psihijatrom

, 09 2012 20:20:20 +0200

(Kad dobiješ inspiraciju iz komentara...)

- Leskovac, Bolnica za bolesti zavisnosti, ponedeljak, 08:00h, vrućina, kolona nesretnika čeka na prijem. Ja na začelju, jebiga, stigo sam poslednji, pljuga u ustima, sluške u ušima, ispod kačketa domunđavam se nešto s alter-egom dok nesretnici, koji misle da su bolesni, gledaju mene bolesnog kako đuskam uz pesmu Skaja ’Kao svinja svaki dan’ i u paranoji trpim altera kako mi kenja da sam lud dok ja njemu repliciram, iznova i iznova, da je jedini i pravi ludak u našem sveopštem ludilu zapravo - on.

- 09:25h. Konačno sam ja na redu. Skidam sluške. Pristojno kucam na vratima šrinka, čekam ono „DA“, al nečuje se ništa. 7 sekundi tišine. Ponovo kucam. Opet ništa. Nervoza mi već vrije u mudima, želim da nogom razbucam vrata i jebem mater mutavom šrinku! Alter obuzdava agresivnog mene. Smirio sam se. Sad sam totalno kul. Uljudno hvatam kvaku i otvaram vrata. U čelu kanca sedi beli mantil s ćoroskopima dioptrije jebem li ga koje, žvrlja nešto u crnom tefteru na crnom stolu koji je u apsolutno jebenom haosu. Ekran računara okrenut je ka prozoru, koji se nalaze iza leđa mutavog, u čijem odrazu vrišti slika s računara. Doca mrsi muda na jebenom fejsbuku, čijeg robovlasnika smo svi robovi, hteli to sebi da priznamo ili ne; jer masa je aspirin. Levo od vrata 4 stolice iz kojih zjapi sunđer presvučen, ovde-onde, pohabanom kožom, desno 2 stolice, drvene, kljakave, u sredini crni stočić koji jedini odaje utisak da je u tom jebenom kancu nešto živo i zdravo. Ulazim u ofis, desnom rukom zatvaram vrata, zavese se dižu, počinje predstava.

Rebel: Dobar dan!

Doktor ćuti.

Rebel: Dobar dan!

Doktor (diže glavudžu, žmiri kroz čale besnim očima, naređuje): Skini tu kapu!

Rebel: To nije kapa, već kačket.

Šrinker je besan. Skida đozluke. Nastavlja naredbodavnim tonom.

Doktor: Skini, bre, taj kačket!

Alter-ego: Otkopčaj šlic i pokaži mu kurac!

Skidam kačket i kačim ga za gajku od pocepanih farmerki, probodenim zihernadlama na 100 mesta, u koje šrinker bulji ko da je pronašo lek za sidu.

Doktor: Šta hoćeš?

Rebel: Vi ste psihijatar?

Doktor: Jesi ti lud?

Rebel: Ne znam. Došo sam da proverim. Jeste li vi psihijatar?

Doktor: Ja sam specijalista za neuropsihijatriju, psihijatriju, psihoanalitiku...

Nadalje nastavlja da jede govna, ne slušam ga jer smara, ređajući svoje kupljene diplome.

Doktor: Sedi!

Rebel (u sebi): Uh... Istera me iz kurac! Pička ti ga majčina!

Sedam, birajući najzdraviju od svih najbolesnijih stolica.

Doktor: Jesi ti narkoman?

Rebel (u sebi): Koja budaletina. (naglas): Ne!

Doktor: Alkoholičar?

Rebel (u sebi): Koji imbecil. (naglas): Ne!

Doktor: Hmm... Demencija?

Rebel: Doktore, pre no što izređate sve te termine iz udžbenika, ja bih da vam se obratim i kažem šta me muči, a vi onda vidite šta ćete.

Doktor (nervozno): Kaži.

Rebel: Noću ne mogu da zaspim, kao da me nešto...

Doktor: NESANICA! Znao sam!

Alter-ego: Jeba budalu! Ae radimo eskejp, ovaj nije u libelu.

Rebel: Ne, nije nesanica. Ja mogu da spavam preko dana, ali noću...

Doktor: Pa to ti i kažem! Nesanica! Čim ne možeš noću da spavaš to se zove nesanica. Prepisaću ti bromazepam od 3mg. To će ti pomoći da zaspiš.

Rebel: Doktore, ja već pijem bensedine, ali nije u tome...

Doktor: Kako? Piješ bensedine?

Rebel: Da, 3*1.

Doktor: Koliko dugo već piješ bensedine?

Rebel: Od ’98. god. ali...

Doktor (u čudu): Od ’98. godine!!! Pa ti si postao zavistan od bensedina!!

Rebel: Ne, doktore. Samo...

Doktor: Šta ne? Kako ne? Pa valjda ja znam! Ja sam doktor, ne ti!

Rebel: Slažem se da ste vi doktor, ali...

Doktor: Pa šta onda pričaš tu? Ne možeš više da piješ bensedine! Prepisaću ti sedmodnevnu terapiju...

Alter-ego: Ovaj je lud! Ovaj je lud!

Rebel: Znam.

Doktor: Šta znaš?

Rebel (u sebi): Ups... (naglas): Mislio sam... znam za tu terapiju i to, ali meni to nije potrebno. Meni treba...

Doktor: Šta ti nije potrebno? Šta si ti? Naučnik? Hemičar?

Rebel: Ne, samo kažem...

Doktor: Nemaš ti šta da kažeš! Ovde ja govorim! Ti, ili ima da slušaš, ili možeš da ideš tamo odakle si došao! Jel razumeš?

Rebel: Da.

Doktor: Dobro.

Mufljuz nešto žvrlja po crnom tefteru, traži mi podatak, ja mu ga dajem, mislim podatak, on traži još podataka, ja mu ih sve dajem, govnojed otvara drugu knjižetinu, crvenu, ogromnu, debelu ko biblija, opet žvrlja, meni počinje da puca kurac.

Alter-ego: Ovaj ima te smesti u Toponicu. Prekini ti to na vreme il smo ga najebali. Jel znaš ti, mamlaze jedan, šta tamo rade vama ljudima i nama nesretnicima? Prekidaj to! Smesta!

Rebel: Doktore?

Doktor (šmrlja knjigu, troši mastilo, apso-jebeno-lutno nepotrebno, ne gleda me): Šta je?

Rebel: Ja u stvari nemam nikakvih problema. Meni je sasvim dobro. Ja odlično funkcionišem ovakav kakav sam.

Doktor: Šta pričaš ti? Kako nemaš? Pa ti si tabletoman! To je bolest!

Alter-ego: Lupi ga kurcem u čelo! Sad!

Rebel: Doktore, ja nemam problem sa sobom, ja imam problem s okolinom. Ja...

Doktor: Problem s okolinom? Kakav problem s okolinom?

Rebel (u sebi): Pa ako mi makar jednom dopustiš da završim misao do kraja, jebem te usta, možda i skontaš šta hoću! Mater ti jebem, onu diplomiranu! (naglas): Pa, problem je u tome što sam ja gotovo uvek pogrešno protumačen. Šta god ja da kažem, okolina to kritikuje, cokće, ne odobrava. Hoću da kažem da je društvo u haosu, država ne postoji, ljudi su stoka... (u sebi): Uh... (naglas): Mislim, ljudi su poludeli. Ne znaju šta hoće, mrze se, varaju, zabadaju nož u leđa jedni drugima, kolju se, ubijaju... Panduri, mislim policija, diluje ho... ovaj, vlast, odnosno Vlada ništa ne čini po tom pitanju. Politika zemlje nas ubija. Mi Srbi globalno bolujemo od inata, podeljeni smo na feude, stranačke feude...

Doktor: Dosta, bre! Ti dečko nisi normalan! Kakva politika? Kakvi feudi?

Rebel: Hoću da kažem da sam neshvaćen. Sistem me namerno degradirao zato što im smetam, zato što mislim svojom glavom, zato što se stalno bunim, zato što se borim protiv nepravde...

Doktor: Šta si ti, Sveti Sava? Hoćeš da prosvetiš Srbiju?

Alter-ego: Steraj mu ga majci!

Rebel: Ne, doktore. Samo hoću da kažem da mi se ponekad učini da sam vanzemaljac, da ne pripadam ovom svetu, da...

Alter-ego: AAALLLOOOO!!!! Budaletino! Hoćeš da nas ovaj mentalni bogalj strpa u ludaru? Umukni više!

Rebel: Pa šta koj kurac da radim?

Doktor: Molim?

Alter-ego: Opalim te golim, doco! HAHAHAAAAAAA!!!!

Rebel: Ne kažem vama.

Doktor (zainteresovano): A kome kažeš?

Rebel: Šta?

Doktor: S kim to razgovaraš?

Rebel: Ko?

Doktor: Ti.

Rebel: Ja?

Doktor: Da-da, ti.

Alter-ego: Skreni temu vole! Traži mu mendileks!

Rebel: Doktore, ja sam u stvari došo da mi prepišete mendileks.

Doktor: Mendileks?

Alter-ego: Seks!

Rebel: Da. Hteo bih mendileks.

Doktor: Zašto?

Alter-ego: Kakav neopevani bilmez! Pa on ne zna! Kaži mu! Kaži mu!

Rebel: Imam u svojoj sobi veliki poster, poster u prirodnoj veličini, Avril Lavigne visi na njemu. A poster na zidu. Baš preko puta mene. Dok leškarim u krevetu taj poster gleda ravno u mene i stalno ćuti. Ja bih želeo da razgovaram s posterom, to jest da razgovaram s Avril. Ona je do jaja... mislim, ona je super ri... ima bend! Sviraju rok! Ona je skroz otkačena, ali pozitivno otkačena. Ja volim njene pesme. Ne sve, ali većinu da. Ona ima odličan vokal, bori se za mir, za ljubav, svira gitaru... Ovaj, ja sam potpuno svestan da u stvarnosti ne bih mogo da je upoznam, nikada. Zato što... mislim, čak i da mogu ja ne bih, jer... ona je poznata i slavna, ja sam anonimus, i ne volim poznate i slavne...

Alter-ego: Hoćeš li više da pređeš na stvar, pička li ti materina! Koga boli kurac za tebe i tvoje mišljenje!! Ta pička treba meni! Ja hoću s njom da se zajebavam, ti si tu samo statista, posmatrač. Al mi treba tvoj mozak pod mendileksima da bi trip dobio smisao. Meni treba taj doživljaj! Ti se ionako ložiš na onu fufu iz kraja...

Rebel: Nije ona fufa, magarče jedan!

Alter-ego: Kako nije? E klenčugo jedna. Pa šutnula te, bre, ko pačavru! Sad se jebe ko zna s kim, a ti i dalje veneš...

Rebel: Ne seri, bre!

Doktor (veoma zaintrigiran): A kako se zove osoba s kojom razgovaraš?

Rebel: Ko razgovara?

Doktor: Ti.

Rebel: Ja?

Doktor: Ti-ti. S kim razgovaraš?

Rebel: S kim razgovaram?

Doktor: Pa to ja tebe pitam. S kim razgovaraš?

Alter-ego: Skreni temu! Skreni temu!

Rebel: Ja smatram da su kuvana jaja mnogo zdravija od prženih. Pržena imaju zejtin, mislim ulje, i ta zapržotina...

Alter: Al si našo temuuuu... U krasnu materinu pizdu! Mendileks je tema! Morončino!

Rebel: Meni zapravo treba mendileks.

Doktor: Da bi pričao s posterom?

Rebel: Da. Ne! Ne s posterom, već s osobom na posteru.

Doktor: Da, to sam i mislio.

Rebel: Šta ste mislili?

Doktor: Ko?

Rebel: Vi.

Doktor: Ja?

Rebel: Da-da, vi.

Doktor: Ja smatram da psihologija, kao prirodna nauka...

Rebel: Mislite društvena?

Doktor: Šta društvena?

Rebel: Pa nauka. Psihologija je društvena nauka, ne prirodna.

Doktor: Pa ja nisam rekao društvena, nego empirijska.

Rebel: Šta empirijska?

Doktor: Pa nauka.

Rebel: Koja nauka?

Doktor: Psihologija, bre!

Alter: Dobro je, dobro je. Pusti ga sad.

Doktor: Hoćeš ti da slušaš ili nećeš?

Rebel: Hoću.

Doktor: Psihologija je, dakle, empirijska nauka koja se bavi proučavanjem ljudske duše. I ja smatram da je ona u 21. veku veoma napredovala...

Rebel: Psihologija je hipotetika.

Doktor: Molim?

Alter: Dupe ti posolim! HA!

Rebel: Kažem da je psihologija čista pretpostavka.

Doktor: Kako to misliš pretpostavka?

Rebel: Pa ono, može da bude ali ne mora da znači.

Doktor: Šta, bre, ne mora da znači?

Rebel: Pa da je to - to.

Doktor: Šta to?

Rebel: Torbe.

Doktor: Torbe?

Rebel: Lopovi!

Doktor: Medicinska sestra?

Rebel: Seks!

Alter: Hahahaaaaaaaaa.... Dobro je, jarane. Odmori malo.

Doktor: Ti boluješ od jedne bolesti koja se zove shizofrenija. Ti si pocepana ličnost. To je...

Rebel (u sebi): Al si me prosvetioooo... (naglas): Meni u stvari treba samo mendileks. Prepišite mi to pa da palim.

Doktor: Šta će ti mendileks?

Rebel: Želim da popijem 3 komada, da legnem u krevet i tripujem kako pričam s Avril. Pod mendileksima su halucinacije do jaja!

Doktor: Molim?

Rebel: Mislim, kad popijete mendileks, i kad on, za jedno 20-ak minuta, krene da šljaka, onda se u vašem mozgu, to jest mom mozgu, odigravaju zajeb... ovaj, čudesne ekskurzije. Avril počinje da se mrda, da maše, da skakuće, priča, smeje se, smejem se i ja, ludi smo oboje, zaboravljamo na gorku stvarnost, uranjamo u neistraženi svet mašte i ništa nas drugo ne zanima sem dobrog provoda. A što je glavna fora, zarad tog super provoda, ja uopšte ne moram da ustajem iz kreveta. To je čudo!

Doktor: Ti si narkoman! Sestroooo!!!

Alter: Beži! Beži!

- Momentalno sam skočio s raspale stolice, proleteo kroz vrata ofisa šrinka, izleteo iz Bolnice za bolesti zavisnosti i bežao kurcem bez obzira. Ne sećam se baš svega. Sećam se samo da su vozači trubili, prolaznici se sklanjali od mene, onako unezvereni, kerovi lutalice su mi svojim tužnim pogledima govorili „sad znaš kako je nama“, alter je urlao na mene „nisi uzo mendileks, nisi uzo mendileks“, ugazio sam u nečije vnogo, smrdelo je gadno, vene su mi pulsirale ko blesave... Ne znam ni sam kako sam se dokopao do gajbe, ali kad sam ušo unutra i upao u moju kuntač sobu, ugledao sam samog sebe kako bezbrižno spavam. Samo što se nisam šlogirao! Pa to je nemoguće! Počeo sam da drhtim, da se tresem, tornado je brisao sve u mom mozgu, kolaps mi se približavao hiper-brzinom! Najednom je sve postalo belo. Nigde ničeg. Samo belina. Mene nema nigde. Ne postojim. Ne znam šta se koj kurac dešava! Izgledalo je ko da sam umirao. Ne! Izgledalo je ko da sam već mrtav i jebeno beo! I jebeno leden ko glečer! Šok saznanja! A onda sam se probudio, sav u znoju okupan, i shvatio da sam sve to samo... sanjao. Uh. Gadan san. Košmar! Zajeban košmar. Dok sam polagano ustajao iz kreveta i skidao znoj sa čela, neko je zazvonio na moja vrata. Iscimao sam se. Srce mi je preskočilo. Nerado sam otišo da otvorim vrata dok sam sam sebe psovao u guzicu što sam uključio prokleto zvono. Bilo je super dok nije radilo, a sad... Došo sam do ulaznih vrata i otvorio ih. BUM! Pred vratima su stajala 2 kera i 4 bela mantila s onom belom košuljom što se zakopčava na leđima... Nisam imao kud. Nisam mogo da bežim. Stajao sam ko ukopan. Zaleđen. Kroz moždanu koru proletela mi je samo jedna misao: „šta je u stvari bio san, a šta java“. Dok su mi navlačili belu košulju, sve što sam uspeo da kažem bilo je:

- Jebem mu ježa! Zar opet!?

SEVERINA!!!

, 27 2012 17:45:48 +0200

- Al naslov zna da zajebe, a? Nema veze. Ako ste preslušali pesmu i skontali je, onda vam čestitam, a ako niste... žao mi je, jer ne znate šta ste propustili. Majka je realno - Majka!

Nepristojni um (rebel against the system)

, 24 2012 21:28:58 +0200

- Sloboda, puna sloboda, to je san, san kome ponajčešće nije suđeno da se ostvari, ali jadnik je svaki onaj koga nikad nije sanjao." (Ivo Andrić)

- Zdravo! Ja sam rebel maderfaker i bolujem od bolesti za koju psihijatri još uvek nemaju naziv. Mozgaju oni, sasvim sigurno, ali pravi termin još uvek nisu pronašli u udžbenicima njihovih predaka, njihovih savremenika, kao ni miks reči, ili remiks više njih, koje bi na latinskom, eventualno srpskom, odredile tu moju famoznu i zajebanu bolest od koje se, koliko vidim i čujem, svi oni "kulturni" i "pristojni" šatro ljudi gade, te me s toga većina "uživalaca" bontona, kao i onih robova šablona nametnutog im od strane represivno birokratskog sistema, ignorišu i zaobilaze u širokom luku. Neki me čak i žale, onako posprdno naravno, i kažu: "Jadnik. Nije on kriv što je takav rođen. Bolest ne bira." I tako redom sve neka slična sranja. E, mislim se, baš su mi ga zažuljili. Kao da je meni stalo do njihovih izgovorenih ili neizgovorenih mišljenja. Koga boli kurac šta misle sujetni dvonožci, hodači s frengom mesto mozga, ili prolaznici prazne duše koji svoj dosadni život ispunjavaju ogovarajući, svojim malignim ustima, druge ljude kojima veoma često zavide što imaju tu privilegiju da budu slobodni i misle svojom glavom. (Svako poštovanje onima koji ne spadaju u ovu grupaciju "homosapijensa".) U poslednje vreme veoma često mi se učini da zapravo ja njih sve više i više žalim, i nekako im opraštam, a nekada sam ih prezirao. More jok! I dalje ih prezirem. Ko ih jebe!

- Elem, kad god čujem trač vezan za moje ime, ono ime koje leži u ličnoj kojom su nas kodirali da bi bili kmetovi kako bi diktatorski rukovodili nama, ja se jednostavno nasmešim i kažem: "Jebe mi se." I kada kažu da sam džanker zato što visim s onom il ovom narkomančinom, meni se jednostavno jebe, jer nema svrhe objašnjavati se s gore navedenom trojkom. I kada tvrde da sam tabletoman i alkoholičar, meni se opet, i opet, i opet savršeno jebe za to. Patike, treške, duks, kapuljača preko glave, pljuga u ustima, ruke u džepovima, znači kloš fazon, znači standardica, fistule olajavaju, njihove smrdljive reči zagađuju okolinu, njihov udah vazduha troši kiseonik, a meni za sve to cvile jajca i bole me brige, osim što mi žao okoline i kiseonika. Al šta ću. Borim se ja protiv njih, a njih sve više, a ja u manjini. A na kraju krajeva i jebe mi se, opet, jer svet ionako ide do viđenja. I zašto bih ja tu sad nešto dramio. Nema potrebe. Ali bunt ostaje. Prkosiću im i dalje! Onako anatemisan, onako degradiran i onako proklet i prezren. Zabole me. Indiskretno. Do kraja!

- Eto baš juče bio neki dan Vojske Srbije i to baš u Lesu. I pitam ja sebe zašto baš u mom gradu, i zašto baš u Centru, i prdne mi na moj... nepristojni um odgovor na pitanje zašto. Zbog predizborne kampanje. Organizovali DS-ovci i njihovi koalicioni partneri. Leskovac u transu! Srbija se konačno setila našeg zaboravljenog grada. Događaj, batice! Pohrlila rulja da vidi raspalu armiju, smešne polu i strojeve korake (u pičku materinu bitna stvar), arhaične tenkove, rashodovani vozni park vojnih mašina, govna s činovima i neko avionče od pre kurca koje je jedva uzletelo, jedva preletelo i nestalo dok si reko trt. Pola rulje ga nije ni vidlo, al se zato celi Les treso od njegovog užasnog zvuka, kao i od plotuna koji su nam uzdrmali prozore i crepove na našim sjebanim kućama i zgradama, građenim zbrda zdola, pre pitaj 100-godišnjeg Leskovčanina kolko godina. Ortak me terao da idemo na taj "hepening" al sam ja izričito odbio, rekavši da ne želim da gledam taj imbecilizam iz revolta što se to njesra održava baš u Centru. Dodao sam da bi bilo mnogo bolje i humanije da se taj dan Vojske Srbije održao na Hipodromu, jer tamo ima mnogo, mnogo većeg prostora za te vojne parade i njihova manevrisanja, i da bi na taj način naš Les bio bezbedan i nezagađen od raznoraznih izduvnih gasova, građani bi uživali svoja prava na slobodu i mir, Bulevar bi ostao zdrav, a oni koji su želeli da prisustvuju tome, komotno su mogli to isto da učine i na Hipodromu. Rulja da gleda, a govornici da jedu govna, trčkarala da snimaju, a narator sranja (čitaj TV) da prenosi. Može uživo, a može i snimak. Pa ko šta voli - nek izvoli! I svima sve okej! Al oćeš! Onaj Šutanovac je morao da odjede svoja 10-ominutna govna, onaj čin takođe, kao i ostali, i da se, naravno, još malkice izreklamira DS, jer zaboga, oni su uspeli da u Leskovcu organizuju DAN VOJSKE SRBIJE! Pa to je, bre, događaj! I to kakav! Eh, kako je samo to sve organizovano besprekorno. Recimo, do pre godinu dana u Lesu nisi mogao da nađeš korpu za otpatke ni lupom da je tražiš. Od pre mesec dana pojavile se neke ranjene, bušne, kljakave, šuplje... a juče glanc nove! Sve korpa do korpe! Više bilo jebenih korpi za otpatke no ljudi. Čak su i u mom kraju postavili par komada, verovatno zato što je postojala mogućnost da neko slučajno tuda prošeta pa da se sazna tragična istina da celi grad, sem Centra, podseća na spaljenu Bosnu iz onog doba: dogodilo se, ne ponovilo se. I ne samo to. Neeee... Potrudio se naš gradorazornik i DS-ovci da sve to lepo unapred pripreme, pa su zato organizovali mesec dana ranije neku BG ekipicu sa svojom opremom da očisti Les, koji je, inače, od kada znam za sebe bio živi krš i lom. Razrovani trotoari, krateri po ulicama, prašinčina na sve strane, korov, žvake, šlajm, pocepani kontejneri kojima hvale točkovi, razdrndane parkovske površine i klupice, semafori koji ne rade, pešački prelazi koji ne postoje, kao ni saobraćajni znakovi, što se lampiona tiče radi tek svaki treći i to samo u 4-5 ulice/a, sem Bulevara u kome svi rade, i ostale stvari koje sam 1.000 puta navodio u prethodnim člancima. (Više mi muka da se ponavljam.) Sve su oni to lepo skockali, šatro, i sve to lepo prezentovali kroz medije i svakako pokupili poene, to jest glasove birača koji su bili neopredeljeni, ali su se zato sada opredelili jer su doživeli nešto što Leskovac svojim očima do sada video nije. I kako ubediti bulumentu da je sve to kastrirana farsa, ona najjeftinija? Nikako. I naravno, opet sam ja bio prozvan i prezren zato što sam kritikovao takav potez i opet popljuvao svoj grad. I sve mi se čini da me i moj grad zbog toga mrzi. Gotovo da sam sasvim siguran. Al napisaću mu u vetar još jednu pesmu, pa nek je pročita kad umrem. Možda mu se tad i razbistri isprani mozak i ukloni silom mu nametnuta mrena s očiju. (Ovo je bila ogromna digresija, no ne i nepotrebna. Zašto? Upravo zbog veoma zanimljivog paradoksa koji se baš tog 23. aprila, 2012. god. dogodio u Lesu. Evo o čemu se radi. Opšte je poznata stvar da veterani rata već gotovo godinu dana protestuju ispred Opštine, zahtevajući da im se isplate dnevnice za učešće u ratu na Kosovu i Metohiji '99. koje su im zakonom propisane a još uvek nisu isplaćene zbog raznih mahinacija koje su se izdešavale na tu temu. Ti ljudi su se, pa ajd da tako kažem, borili za Srbiju, a ta ista Srbija (čitaj vlast) nabila im je karinu u bulju i to tako što ih je zajebala za dnevnice. Što se mene lično tiče - ko ih jebe! Prvo i pre svega, zato što su u dilu s ekipom koja već 20 god. kolje Leskovac i što su se izljubili onog dana s Dačićem kad je ovaj šaran imo neku konvenciju, šta li već, ko da su rođena braća, a zaboravili su da ih je njegova policija, plus žandarmerija polomila onih dana kada su pokušavali da blokiraju auto-put i prugu. A drugo i zatim, što nisu dezertirali?! Personalno ja, da sam bio tada na njihovom mestu, bacio bih tu stvar koja ubija i - džada! Pa nek me klepi tvorza il azil, ko ga jebe. Nazovite me pičkom, al ja prezirem rat i svakoga ko se za njega na bilo koji način zalaže. Međutim, oni su otišli, neki dobrovoljno, neki na silu, a onda su dočekali šipak u šupak. Dreždali su po ciči zimi i skuckali za te dnevnice, a onda se desila i vojna parada. Eto paradoksa! U sred Centra, u sred Bulevara održava se dan Vojske Srbije, a dve ulice odatle, u šatoru ispred Skupštine grada, ratni veterani skuckaju, protestujući za svoje dnevnice. Al koga za to realno zabole patka. Gradonačelnika Kocića? HA! Predsednika Skupštine Stefanovića? HA! Ministra odbrane Šutanovca? HA HA HA!!! Medije? Jok more! Nikog nije bilo briga za to. Važno da su svi titrali od uzbuđenja što se u Lesu održava ta vojna parada i svi trubili na sav glas kako je to za Leskovac jebena eureka. I tako...)

- Ne gledam TV, ne čitam novine, ne izlazim u Safari, Rupu i ostala goveđa mesta gde se okupljaju svi oni koji žele da budu viđeni, nisam u trendu jer ne želim te okove na sebi, nisam pobornik šunda i kiča, nisam ni poznat nit to želim da budem. Anonimnost je majka slobode! Ne jebem savete, ne interesuju me životi poznatih ličnosti, a i što bi? Pa njihov život je njihova stvar i šta mene realno zabole penis s kim se jebe neka pevaljka i dal nosi il ne nosi gaće, dal ima fleku na haljini il ne, koja kola vozi, šta jede, gde izlazi... Jebe mi se, bre! U svakom smislu me zabole kesa za njih, jer i njih za mene zabole kesa. I koga svrbi kurac za "estradu", i kome šište muda za tajne srpskog "džet-seta". Mene sigurno ne, a za ostale... pa zna se, svrbe me... patike. Nepristojan sam? Jebe mi se! Nekulturan sam? Jebe mi se! Cenzurišete me? Jebe mi se! Ignorišete me? Jednostavno mi se jebe! Mislite da sam zaostao u srednjem veku? E i za to mi se baš jebe! Vaš 21. vek je kao napredan? Kako da ne. Neko reče: "Ma koliko vi još da žudite za velikim delima, do vas nikad ne dopire duboko ćutanje bremenitosti! Događaj dana vas goni pred sobom poput pleve, dok zamišljate da lovite događaj..." Bolan, jesi l' skonto?

- "Gospodine! Ništa nije bitno dok nemaš igre na sitno, bolji život - veruj pod hitno! Kako da nam ne bude bitno ko ima koliko, kad nas nemaština boli toliko, zar ovoliko? Gospodine! Što niko ne vidi kad je vidno i očigledno što se ponašamo kivno. Ko se druži sa kolikom cifrom, valutom, tarifom? Šta je frigidno, šta nimfo? Daj mi taj info! Gospodine! Gde će sve ovo dovesti? Pitate zašto protesti, a otimate iz obesti. Ko će da se utopi, ko obesi? U srpskom genu postoje bolesti. Preležo si neke, reci koje su? ... Gospodine, jebeš tugu! Jebeš sreću! Gospodine, jebeš ljubav! Takvu - neću! Gospodine, jebeš pare! Jebeš profit! Gospodine, jebeš motiv kada boli! Gospodine, jebeš drogu! Jebeš piće! Gospodine, jebeš borbu, bolje biće! Jebeš taj život! Jebeš gotivno! Zar sam se rodio da bi me život ovako prokleto smorio!?" (Gospoda)

- I zašto trošiti reči kad jednostavno mogu pustiti ovu stvar i njome reći onim "kulturnim" likovima i moralnim nakazama, s maskom moralne paradigme, šta želim da im poručim. Znaju oni ko su. Pronaćiće se u pesmi svako ko je kivan na mene. Idemo!

- A zašto čvrsto furam taj bunt i čvrsto držim taj nepristojni um? Zato što sam mogo, al nisam hteo da budem...

- "Mislim da ste i vi uvideli kako je teško sagledati i najočigledniju istinu, kako čovek, uopšte, sporo uči i kako skupo plaća to malo što u svom kratkom veku nauči."

- PS. - Poruka za "lingvističarku": skraćivanje reči izbacivanjem iz sredine jednog sloga ili jednog samoglasnika između dva suglasnika, u gramatici, naziva se sinkopa. Jebote i faks i Vujaklija kad ja moram da ti objašnjavam zašto tako pišem i zašto uporno tvrdim da je taj način potpuno gramatički ispravan, s tim što ja ne koristim apostrof jer smatram da je nepotreban u ovoj sferi. U školskoj literaturi svakako jeste, ali ovde - ne!