Sreća je u malim stvarima

Pravi džentlmen ćuti i uživa. (II)

, 29 2014 10:01:53 +0100

Ne znam da li se više zaljubim u tebe kad mi poželiš dobro jutro, ili kad se satima uveče dopisujemo o najrazličitijim stvarima dok nas oboje ne svlada umor. Ne znam mrzim li više 1344km koji nas razdvajaju, ili tvoju hladnokrvnost kad me obuzmu emocije. (Da, znam, to je zabranjeno... Na sreću, maštanje nije.)

Posle jučerašnjeg susreta u glavi mi je samo pitanje-Kakav sam utisak ostavila? Kada te pitam da li sam dosadna, kažeš mi da si često imao želju da samo ležiš kraj mene i slušaš kako pričam. O čemu, pitam te.''O čemu god.''

Ne znam kako da objasnim zajedničkim prijateljima zašto želimo da provodimo vreme odvojeno od njih, a nismo se zaljubili. Tebe sve to zabavlja, sve dok imaš društvo. Pitam se da li da ti kažem sve što želim. Bojim se da će biti kasno. Imam samo par dana, a onda ponovo odlaziš.

Kad razmislim, sve moje ljubavi se svode na ispraćanja i dočekivanja. Pitam se hoće li me neko dovoljno voleti da ostane.

Ne volim kad pričaš o bivšoj devojci, ali ti to nikada neću reći. I tvoje i moje bivše stvari su slične, samo ja više nemam potrebe da pričam o tome. Prošlost je prošlost, ljubav je prava samo onda kada je prva.

Otići ćemp na reku, želim da ti pokažem svoj omiljeni pogled na hidroelektranu. Sada ne znam da li je dan ili noć. Možda je neko međuvreme, kad se vraćamo pripiti iz grada taman toliko da nam iskrenost savlada jezike i pusti mašti na volju. Tada bismo mogli da vidimo i noćna svetla, i svitanje. Ne pitaj otkud mi sve te ideje. Moj najveći problem danas je što čak znam i kako ću se obući, i šta ću reći.

Hoće li me tvoja maštanja preduhitriti?

Maštaš li o meni uopšte?

Ako se sretnemo nekada, obavezno mi moraš pričati kakav je osećaj voleti nekog drugog.

, 19 2014 21:19:43 +0100

Ponekad ne mogu da učim.

Ponekad sednem, tako, i skuvam petu kafu tog dana, duplu. I razmišljam. Prekršim sva obećanja pa u kafu umočim komadić čokolade. I dok se čokolada rastapa po mojim prstima, izmišljam te.

Sigurno imaš tamnu kosu, nikad me nisu privlačili svetliji. I ne možeš da je središ. Trudiš se da napraviš nešto, ali ti ipak preostaje da samo izađeš iz kuće tako čupav i prirodan.

Nisi po meri ostalih. To znači da imaš previše kriv nos ili previše sitne oči ili prevelike uši. Nešto što bode oči masi meni je preslatko. Upravo mi je palo na pamet, možda imaš previše krupne oči, a kosa ti je kovrdžava i odstupa ti od ostatka tela. Ne štima u očima običnih posmatrača koji ni ne pokušavaju da ti zavire u dušu unapred ti lupajući etiketu.

Veruješ da se prava ljubav dogodi na prvi pogled, e tu ću te ja demantovati za par godina. Možda desetak. Zavisi. Nećemo se, slepi, ni primetiti u početku. Sudbina će uporno pokušavati da nas spoji, ali ćemo ostati neutralni na njene udarce. A kada ona odustane, tvoj levi štrčeći pramen će bocnuti moje desno suzno oko i pitaću se kako sam do tad i mogla da živim bez tebe.

Nećeš mi laskati. Zašto bi? Ti već sada živiš u svom svetu. Čitaš knjige u nekom gradskom prevozu. Ne! Ne voziš se gradskim prevozom jer živiš u malom mestu koje za 15 minuta možeš da prepešačiš. Čitaš neke svetu nepoznate pisce i svaki put u tom malom mestu ipak pronađeš neku novu ulicu. Neku koju si upravo izmaštao.

Tebi nikada nije dosadno. Sa tobom nikada neće biti dosadno. Kad se umorim od svakodnevnice, zapalićeš sa mnom cigaretu i odvesti me u neku od svojih ulica. Kuvaćeš mi kafu, a ja ću tebi.

Nećemo ići u Pariz. Neće nam biti potreban. Da li te previše idealizujem? Prvi si s kojim mi Pariz nije pao na pamet u prvih 6 pasusa. Ni Berlin, London, ovčarsko selo na zapadu Srbije, Sachsenhausen, ništa. Kad te zamislim, tu si samo ti. Zauzmeš celu sliku, blještiš. I dovoljan si. Mogla bih čak da kažem...Ispunjavaš prazninu.

Pravi džentlmen ćuti i uživa.

, 01 2014 12:48:45 +0100

Peglam haljinu koju sam mesecima planirala da obučem za naš susret. Nisi me video devet meseci..Želim da ti se dopadnem.

Šminkam se više nego što je potrebno za pet popodne, ali uspevam da izgledam prirodno.

Hoćeš li me zagrliti kad me vidiš? Ili ćeš me poljubiti dvaput u svom maniru? Možda će sad biti nešto treće..Nešto novo.

Nalazimo se u centru grada, neočekivana je gužva i ne uspevam odmah da te ugledam. Mrštim se kroz crne okvire ali još uvek ništa. Uzimam telefon iz džepa da te pozovem, ispada mi, opsujem, a onda te slučajno ugledam. Stojiš sa moje leve strane, smeškaš se. Pitam se da li sam ti simpatična ili se samo smeješ tome što sam smotana. Uzvraćam osmehom i prilazim ti.

Imam utisak da mi se kosa lepo presijava na prolećnom suncu. Volela bih da sam opuštenija.

Ipak me ljubiš dvaput u obraze. A onda i grliš, podižeš malo iznad tla i stežeš, jako. Gubim dah, ali mi to ne smeta. Tolike neprospavane noći, uplakana jutra i dobijene ili izgubljene bitke su čekale na ovaj zagrljaj..Upijam svaki sekund sigurnosti koju osećam, svaku notu tvog parfema i smejem se. Vreme staje i ne želim da kazaljke ikad ponovo počnu da se pokreću.

Ipak, puštaš me. Prirodno crvenilo uspeva da se probije ispod debelog sloja pudera. Nije me briga. Lepa sam ti.

Odlazimo u onaj kafić, na ono isto mesto. Naručujem kafu, dajem ti osnov za šalu. Oduvek pokušavaš da me ubediš da kafa nije zdrava u onoj količini koju ja konzumiram. Odmahujem rukom. Kafa i ti ste mi najveće ljubavi ovih dana, i ne želim da vas se odričem. Osim, ako bih bila primorana da biram...

Sam pogled na tvoje lice posle meseci treniranja prstiju po raznim tastaturama mami mi osmeh. I ti se smeješ. Smejem se, zaista, konačno. Rupice na obrazima koje nikom dugo nisam pokazala se šepure mojim licem. U jednom trenutku ću se setiti kako si rekao da imam prelepe usne. Nadam se da će tad već biti kasno za razmišljanje...

Ja želim da želim.

, 11 2014 10:03:13 +0100

On vidi moj osmeh onako kako ga ja čujem. Spava okrenut leđima, ljubi me u vrat dok nam spremam ručak.

Bori se s mojim imaginarnim neprijateljima dok učim do kasno. Smeje se horoskopu zajedno sa mnom. Grli me kad me stegne nostalgija. Ponaša se kao Toni Soprano kad smo sami.

Srela sam ga sasvim slučajno na ulicama Beograda. Imao je setan pogled i razumeo je moja ćutanja.

On ne laska, čak me ni ne hvali često..dovoljan je način na koji me posmatra dok nešto radim, ili se spremam za izlazak.

Ćutanjem smo se zbližili.

Upoznali se nismo još. Još uvek se ćuteći tražimo.

,,… arčibalde… arčibalde, slušaj me… moram da ti ispričam još jednu priču, jer mi se čini da nas je ta brojka trinaest ipak začarala i da nam ne da da odemo dalje… "

, 24 2013 20:23:29 +0200

Niz moju ulicu spušta se pljusak. Prija, posle napornog, vrelog dana.Izlazim na prizemnu terasu i dišem duboko, trudeći se da tom svežinom potisnem sve iz glave i srca, da ih ''očistim'', i uspevam... Preplavljuje me osećaj ispunjenosti, bezbrižnosti. Najednom, zazvoni mi telefon. ,,Kako si?'', pita me novo lice u mom životu. Smejem se kapljicama koje se slivaju niz okno. ,,Dobro...Bolje. Kako si ti?'', nastavljam razgovor pitajući se da li je i on kraj nekog prozora pomislio baš na mene...Ili možda u nekoj od onih naših ulica, u kojima šapućemo trudeći se da sakrijemo od sebe tajnu da se volimo, tajnu koju već i ptice shvataju. ,,Smešiš li se?'', pita. ,,Malo..'', a sad već malo više. Uspeva mu, kao i uvek.

,,Okreni glavu malkice ulevo, da ti vidim te divne rupice u obrazima.'', prekida me usred rečenice. Eto gde me se setio... Hvatam sebe kako se stidim pred muškarcem, prvi put u životu. ,,Mala, jel ti to crveniš?'', govori kroz smeh i, pre nego što uspeh da odgovorim, pope se na prste i poljubi me, najlepše na svetu... Tajna se otkrila, moj košarkaš me je naterao da zadrhtim na kiši, a koju deceniju kasnije nateraće me i na ,,da'', pod nekim drugim balkonom.

I wish, i wish, i wish.