Sreća je u malim stvarima

Mir.

Zbog tebe ponovo pišem. Zbog tebe ponovo dišem.

Zbog tebe duvam prašinu sa virtualne olovke i zavrćem rukave i ponovo se sa sobom upoznajem..

Ti si mir... Ti si ruka pružena uvek kada treba, ti si topao i iskren zagrljaj, ti si vruć doručak i pečeno pile u 1 posle ponoći. Ti si da dođeš i premoren, da budeš tu kad niko nije.

Ti si povratak nade, a to je nešto. Ti si muzika za dušu koja se iz duše preliva na DJ miksetu. Ti si nežan dodir na obrazu, ti si najlepši prizor u zoru, ti si "helou" rečeno na poseban način. Ti si u meni, sa mnom, u zelenim suncobranima.

Ti si za čuvanje suza za lepe stvari, ti si za vatromet, ti si za bele golubove, ti si za afričku muziku i svetlost...

Ti si mir.

A mir je sve.

Dok se ne uplašim i pobegnem od mira u nemir.

Nesreća je što sam tako navikla. Što su mi u miru misli preglasne. Što nas one sabotiraju.

Nesreća je što znakovi pored puta ne znaju da vrište.

Sreća je što sam te upoznala.

Moje...Najmoje. Čak i kad postaneš ko zna čije.

Milan.

Danas mogu da ti pišem.

Noćas, kada mi je srce puno i ne predaje se žalu za prošlošću.

Nedostaješ mi.

Tvoja praunuka i ja smo danas okitile jelku. Ona je stavila par crvenih ukrasa tamo gde sam ja želela da budu roze. Onda me je zagrlila i rekla-Tetka, spavaj sa mnom noćas. I dok ona ravnomerno diše u mom naručju, izgaram od želje da je do kraja života čuvam od svega zlog na ovom svetu, i prisećam se tebe, prisećam se bake i naših praznika.. Kitili smo jelku u svim bojama, razvlačili trakice sa kraja na kraj vaše kuće, sve nam je bilo dozvoljeno. Na kraju igre ja bih legla tebi u krilo i ti bi mi mazio kosu dok ne zaspim, obraza crvenih od srwće, čela vrućeg od toplote peći.

Nedostajete mi. Jedva čekam da ova godina prođe. Previše boli, naročito danas, to što mi vas je oboje odnela 2019,uprkos tome što su se i lepe stvari nanizale. Nedostajete mi da kitimo jelku, da ložimo badnjak, da pijemo kuvanu rakiju. Da pletemo božićne venčiće, da rčkamo u vatru, da mesimo kifle, da kupujemo čvarke, da farbamo kosu, da se šišamo na nulu. Da jedemo oslića za Svetog Nikolu, da ogovaramo familiju, da čuvamo pse lutalice, da vakcinišemo šugave mačke.

Nedostajete mi, iako suzu nisam pustila već par meseci, iako sam vas grlila do vašeg poslednjeg daha, iako sam vas ljubila kao da ću vas ipak nekako zadržati... Još samo jednu novu godinu, još jedan rođendan, još jedan poljubac u teme..

"Naša je, ljubi je deda, piškiće ona dedi na grob". Rečenica koja mi je bila tako nerealna, nezamisliva, na koju sam se ljutila.. A koja bi tebi donela olakšanje, koja je za tebe predstavljala krajnji trijumf, evo, živote, mi smo odgajili dve, pa za njima njihovih četvoro, pa i ovu najmanju-i ona će nas naslediti, ona će nas pamtiti i grob nam obići, i ostaće naši životi da se pamte, da se pominju, da generacije na nas budu ponosne.

Voli te tvoja unuka-muka.

Nema mi veće zahvalnosti u životu, nego što sam imala tu čast da se nazivam vašom.

Pronašla sam našu klupu.

Hej, ti.

Moram da ti zapišem nekoliko redova, jer ću ih vremenom zaboraviti. Dok ti ovo pišem, na Kalemegdanu zalazi sunce. Ovo je jedan od poslednjih dana da mogu da šetam ovuda u podne. Uskoro počinjem da radim i u ovo vreme biću na nekoj klinici, nasmešena, u onom novom sivom kompletu. Sunčevi zraci se igraju sa krošnjama bojeći nebo u zlatnu, kao na nekoj umetničkoj slici. Polako se pale ulične svetiljke, sa onim romantičnim držačima od uvijenog metala. Godinama nisam primećivala ovakve detalje.. Baš je lepo ponovo primetiti svu lepotu koja nas okružuje.

Tu, na stazici iza fontane, pored letnjikovca, pronašla sam našu klupu. Stalno imam želju da vidim sve oko sebe, i reku i šetalište i spomenik, i sada mi je to uspelo. Sa ove klupe vidi se crveno nebo(deda bi rekao da će biti vetrovito sutra), vidi se jedna lampa i dva spomenika. Krajičkom oka možeš da vidiš čak i malu, tihu fontanu. Ako je to ne čini savršenom klupom, onda ne znam šta bi...

Počela je jesen. Tanak kaputić više nije dovoljan, a kožna jakna jeste, ako je ispod nje džemper. Ljudi su smešni-polovina je u zimskim jaknama, dok je druga polovina hrabrih još uvek u kratkim rukavima.

Sve su se kockice posložile u sliku.. Jedna novopečena magistra, jedno prirodno okruženje, prolaznici-grupice tinendžera, dečaci na trotinetima, bebe ušuškane u kolicima. Tišina u gradu prepunom bukw.

Tu se, poput oaze u pustinji, izdvaja naša klupa.. Srećna sam što sam je pronašla. Preostaje mi još samo da pronađem Tebe. Dovoljno sanjivog i nežnog i upornog i tvrdoglavog da zauzmeš mesto na klupi. I još negde..

Naučila sam

Jednostavno je boriti se,

Bez predaha, bez razmišljanja,

Srljati u novi dan,

I noviji i noviji

Ne primetiti kako je prošlo skoro 3 meseca

Ne pominjati tužne scene

Praviti se da je sve u redu,

Jednostavno je prati, kuvati, učiti, komunicirati sa desetinama ljudi

Ispijati kafe i praviti se da je sve OK.

Isto tako je jednostavno

Raspasti se pred kamerom

Mami koja je kilometrima daleko

Plakati kao pre dvadeset godina

Reći joj ono što se i sama sebi plašiš da kažeš

Izneti joj na poslužavnik sumnje,

Strahove i misli, uskovitlane i razbacane,

Pljusnuti to pred nju i gledati je kako ih slaže

Kako uvodi red u nered

I mir u moje zbunjeno, premoreno srce.

I dok se to zbiva u samo par minuta

Osećati neizmernu zahvalnost,

Neizrecivu, bezuslovnu ljubav

I sreću

Uma li šta jednostavnije od toga?

Draga

Ne setim te se često, potiskujem uspomenu na tebe u neke najskrivenije delove srca,

Ne dam suzama napolje, gutam i bojim se-pući ću,

Izleteće iz mene sva bol i kajanje što ne plačem dovoljno,

I molbe za oprost koje sam ti izgovarala onda,

I to što mi držiš palčeve i čuvaš nas,

(Znam da mi držiš... Najjače od svih, i tapšeš po zadnjici triput, i mirišeš na crveni parfem za specijalne prilike)

Ne umem da plačem kad treba, a ne umem više ni kad ne treba..

Onaj broj telefona ne okrećem, ugašen je.

Nema tvog glasa da mi izdeklemuje cene sa pijace i da me pita šta sam to savršeno skuvala danas.

Nema te.

A ja to sebi još ne mogu da priznam.