"Jako je samo ono drvo koje bije vetar"

Zivot i psihijatrija

, 01 2014 22:45:58 +0100

Ja sam samo umorna.. Umorna od svega..Umorna zbog vremena, ljudi, zbog starih rana koje tesko zarastaju. Umorna sam da mi vise sole pamet o tome kako treba ziveti. Onog trenutka kad sam resila da se sklonim sa ulice i bacim senku na takav zivot, svi su potrcali ka meni da mi se nadju u dobrom. Ali dobre namere stvarno znaju biti poplocan put do pakla.Svi me razumeju,pruzaju mi ruke, moji su psihijatri, ali namecu svoje stavove.. Ponekad se osecam kao majmun koji sluzi za eksperimente u laboratoriji. Ja znam da sam veoma zanimljiva sa psiholoske tacke gledista, ali majmun ne uzima bas svaku bananu koja mu se pruza. Jasni su im moji stavovi, karakter, znaju moju licnost, ali smeta im sto ne igram kako se svira. Nisu svesni koliko je tesko napraviti takvu promenu u zivotu.. Zameniti takvu vrstu zivota za nesto sto se cini normalnim- nebo i zemlja! A onda, nekad ima i onih trenutaka kad mi se cini da bi oni sve dali da budu kao ja jaka, psihicki stabilna i cvrsto iza svojih stavova, samo sto im smeta sto to vide kod mene,a ne u sebi. U tim trenucima ispliva sve.. Sva ta psiholoska igra, igra nerava.. Ispliva njihova nesigurnost i onda se lako zamene uloge. Onda ja dodjem kao psihijatar,a oni kao pacijenti kojima je ocajnicki potrebna pomoc u pronalazenju sebe...Al tu im vec ne mogu pomoci, ja sam kroz vecinu stvari isla sama, pa mogu i oni.

Kratka ispovest

, 12 2013 23:34:02 +0100

Pitaju me dal’ mi je zao sto sam prosla mnogo toga za malo godina?!Nije mi zao sto sam prosla neke stvari toliko rano,zao mi je sto su me pustili.. Pustis dete od 12, 13godina ne razmisljajuci o posledicama koje moze da snosi kasnije, a bila sam emotivno jako nezrela..U tom periodu mislis da znas sve,ali se grdno prevaris..Mogla sam mnogo vise, ali nisam imala pravu podrsku..Stasavala sam kako sam znala i umela, trazeci sebe u moru nesigurnosti i ocajanja u isto vreme pokusavajuci da budem neko drugi i da budem svoja.. To ce razumeti samo onaj koji je slicno prosao.. Da se drugacije sve izdogadjalo, ne znam sta bi sada bilo.. Mozda bih prosla kroz isto,ali nekim zaobilaznim putem.. Ovako sam naucila da krijem sebe od ociju drugih! Predstavljam im sliku nasmejane devojke, koja ima smisla za humor i voli da se zeza, a kad ostanem sama, cesto me sve stigne.. Secanja, bol, slike smeha, slike radosti, strah, neustrasivost,zabrinutost.. Ali sve se to svede na isto, kad stignes do zakljucka.. Onda shvatis da si zreliji, da nisi isti.. da sada drugacije razmisljas o problemima i o buducnosti.. Da ti pogled doseze koliko god moze selektujuci sta je pozeljno a sta nije.. Znas da si borac, znas da ne zelis opet dole.. Nikada vise.. Boris se sam na svoj nacin, patis sam na svoj nacin, volis na svoj nacin i ono najvaznije, shvatis da sitnice cine sve.. Naucis da uzivas u trenutku, trudis se da sve ide nekom normalom,tesko je, ali je za savest lakse.. Svodice se jednom racuni i van nasih glava, a tad je bitno dal’ smo ispali ljudi..

'Pomalo od prijateljstva i zivota'

, 21 2013 22:46:17 +0200

Ja sam nekako uvek navikla da idem sama i pored svih prijatelja! I nije uvek do njih. Ima i do mene, ali jednostavno, navikla sam. Nit ja njih smatram doraslim ljudima, nit se oni trude da budu na mom nivou. Cesto je tu neshvatanja, ali ne mogu. Pokusavam da objasnim, da im pokazem svet drugacijim ocima, ali uvek se svede na to da me ne shvate. Dzaba ti pomazes nekome, ako njegov pogled vodi samo u slepu ulicu! Ostaje samo nada da ce shvatiti i da ce 'porasti', tek tada ce nam se price obogatiti!
A do tada ja cu bitke sama voditi.. kao i uvek! Samo se nadam da ako ikada prodju moj put, prestanu da osudjuju ljude, da pocnu uvek od sebe i da pored svega pokusaju racionalno da rezonuju. Zato sto zivimo u knjizi u kojoj stranice nisu dovrsene. Sa jedne strane sam ces ih ispisivati,a sa druge strane, procices ono sto moras. Valjda je to sudbina !

Iskreno, od srca !

, 06 2013 00:36:12 +0200

Presla sam daleki put,da bih dosla do ovoga sto sam danas.Puno uspona i padova,puno laznih prijatelja i prepuno iskusenja.Radila sam sve sto se moze zamisliti, nisam imala granice.. Imponovalo mi je to sto mnogi bas u meni vide uzora,a najmanje su tada to u meni trebali da traze!
Uvek sam bila prva u picu, prva u probavanju novih stvari, prva u rizikovanju,divili su mi se zbog toga,a i ja sam se divila sama sebi!! Imala sam to lose drustvo.. Zajedno sa njima meni je rastao ego.. Bez dlake na jeziku, droga,tuce i mnogo toga su nam bile uobicajne stvari.. Kao i zatvor, sve sam to tada olako shvatala! Zelim reci, nista mi se to nije cinilo ozbiljno..Valjda mi se cinilo da je uvek lakse da se pridruzis masi, nego da se izdvojis od nje! Ono cemu sam uvek tezila, sto sam kasnije i ostvarila, je da se za mene cuje! Ali naravno, svi su moje ime vezivali za nesto negativno... Predvidjali su mi zatvor kad napunim 18 godina,a ja kao nenormalna klinka ,sam smatrala da je i zatvor za ljude.. Ali sam tek kasnije shvatila da nije za bilo kakve ljude!
Desilo mi se jedno mnogo lose iskustvo,te sam ja pocela stvari da gledam realnim ocima! Pocela sam da gledam svet oko sebe,odnosno polusvet. Slusala sam moje "prijatelje" kako se izrazavaju,kako se ponasaju,slusala ka cemu teze .. I shvatila da oni apsolutno nemaju ciljeve u zivotu!Ziveli su dan za danom i ono malo novca sto su imali, trosili su na drogu i alkohol..Jedan po jedan, poceli su da zavrsavaju u raznim ustanovama, medju kojima se podrazumevao i zatvor!A sto je najgore to nisu bila sitna dela! E tu je negde , izmedju ostalog, krenula moja prekretnica. Mene je pocelo da bude sramota za njih. Ljudi su me vezivali za ta lica,a tu je vec odavno postavljena etiketa koju i danas ne mogu da skinem. Shvatila sam da i sa malo mozga u mojoj glavi ja ne pripadam tu!
Bilo je tesko okrenuti novi list!To se naravno i odnosilo da zaboravim na sva negativna lica u svojoj okolini!Mozda ce delovati smesno, ali okrenula sam se skoli i opstem obrazovanju!Kako sam nadogradjivala sebe,tako je postajalo lakse.. Upoznavala sam nove ljude, naravno ne iz mog kraja,vodila sam drugacije price i pocela sam drugacije da razmisljam.Postepeno sam shvatala svoje mogucnosti i ucila kako da ih koristim.I sve to sama bez icije pomoci!Valjda covek sam kad prelomi,ne treba mu niko vise! Bila sam ponosna na sebe,mozda cak i vise nego moji roditelji!
Naravno, to ne znaci da je stari zivot u potpunosti zaboravljen, ipak ostaju ljudi koje sam povredjivala i na kraju krajeva, put kojim sam prosla! Ali drago mi je sto sam uspela! Mnogi to nisu! Mnogi nisu cak ni pokusali, a provereno su veci kapaciteti od mene !
I sad gledam ove danasnje klince, koji su me inspirisali da napisem ovo, sve gledaju kao jedno veliko zezanje!Nisu svesni sta rade i nisu svesni kroz sta ce sve proci! Suocavace se sa najgorim stvarima,a ne shvataju koliko to zna da bude tesko! Nije lako ni promeniti se, ali je bolje! Lakse je kad jednog dana stanes ispred ogledala, stavis tacku na proslost i shvatis da pored svega, mozes da ispadnes covek!

Parada i tako to...

, 25 2013 16:40:13 +0200

Svaki put, pre nego sto treba da se odrzi ova manifestacija, svi skacemo na noge i na kompjutere ne bi li smo rekli koju,onako k'o Njegos! I ja evo, ruku na srce,prvi put imam poriv da napisem nesto o ovome. Moje vidjenje stvari, sa moje tacke gledista. Nisam homofob( ta rec sada opisuje samo osobe koje mrze lezbejke i homoseksualce,a ne ono sto stvarno treba da znaci),kao sto sam navela ne mrzim nikog,izuzev pedofila,mentalno poremecenih osoba ( ali ne u smislu retardacija) i ostalih nastranih licnosti.
Ali smeta mi sve to,iskreno! Trude se da svi budemo isti, a opet sa druge strane mnogo ulazu u to da budu istaknuti! Cekaj malo, pa gde je onda tu ravnopravnost ?! Verujem da oni misle da mrznju dobijaju samo zbog toga sto su pederi/lezbejke, ali u sustini verujem da nas sve nervira jedna stvar.A to je propagiranje!
Secamo se kad je bila odrzana Parada u Beogradu?To je trebala da bude slobodna setnja, a pretvorila se u masovni haos. Isti scenario ocekuje nas i ove godine. Ali i ta parada ili sta vec, moze da se odrzi bez medijske pompe.Svaka cast lgbt pokretu za skorasnje okupljanje u Studentskom parku.Pricali su sa ljudima, gde su ljudi iznosili svoja misljenja,e ja to vec vidim kao borbu za prihvatanje.A ne mediji i ostali marketinski potezi, koji gradjanima ulivaju bes. Koji god program da okrenem, samo cujem lgbt ovo,lgbt ono.. Kao sto sam rekla nemam APSOLUTNO nista protiv homoseksualaca, ali ja kao i vecina gradjana, koji svoje intimne stvari drzimo izmedju 4 zida,trazimo isto i od pripadnika lgbt populacije!Sa tim da nam se ne namecu stavovi, nego postuju isti!
Kao osoba, koja je duboko u medicinskim vodama, razumem mnogo toga i objasnjene su mi mnoge stvari jos odavno. Svaki doktor, ili osoba koja ima imalo veze sa medicinom ce na to stanje odgovoriti sa genskim aberacijama, odnosno hromozomskim poremecajem i odredjenim delom mozdane disfunkcije .Ako gledamo tako, onda je parada apsolutno dozvoljena, ako su mogli invalidi, zasto ne i lgbt. Ali postoji jedna stvar, sa socioloske tacke gledista, porodica je stub svega, drustvo bez nje ne bi moglo da postoji. A znamo sta je potrebno za porodicu. Poremecaj je i jedno i drugo, ali negde su malo vise ukljucene kamere , no sto bi trebalo.
Ne bih ja to nazvala Paradom ponosa, vise Paradom :"Uhvati me ako mozes",jer zbog svake akcije(sto je trn u oku mnogima), sledi reakcija. Treci Njutnov zakon!To je to od mene, ja sve to vidim tako nekako.. Prostim ocima..

Ne znam kako bih ovo nazvala!

, 25 2013 13:18:04 +0200

Razmisljam cesto o zivotu, buducnosti, ali i o uspomenama.. Za ne tako puno godina zivota prosla sam kroz mnogo toga.. Cesto sama, neshvacena od strane drugih, a pogotovu ne od najblizih. Mislila sam da sve mogu sama, da sam spremna, ali naprotiv,emocionalno sam jos bila dete.U jednom segmetu zivota, morala sam da se odreknem detinjstva i da pocnem drugacije da gledam na stvari. Stvarala sam sebe opet, ali sam stvarala sustu suprotnost od onoga sto sam bila.Tezila sam ka tome da ocvrsnem,prodavala sam sliku o sebi, kao o osobi koju nije lako slomiti i koja je uporna u svemu.Ljudima sam uvek delovala jaka,cak u nekim situacijama i najjaca.Sto je bilo suludo za jedno dete.Svi su u meni videli osobu u koju zele da se pretvore, a ja sam u svima njima videla stvari koje meni nedostaju.Sve to prebrzo stasavanje u svet gde ima i malo ozbiljnosti,svet u kom je nepozeljno biti dete,na mene je kao,vec sada odraslu devojku,ostavilo posledice. Na primer, jako veliki problem mi je da pokazem emocije,bilo kome, u bilo kom trenutku.Ja sam vrlo komunikativna, ali znam da cesto osobe ne znaju kako da mi pristupe, bas zbog toga.A ako vidim da mi neko pristupa sa previse emocija, trudim se da ga drzim podalje od sebe. Cesto znam da budem, sto bi se reklo, u gardu, i po pitanju stavova i po pitanju govora tela. I sama znam da radim neke stvari bespotrebno, ali ovako se osecam najsigurnije.Cesto nailazim na osude, ali ruku na srce, to zna da mi prija.Nekako kroz takve stvari vidim da li sam uspela ili ne.To me nekad cini i jako teskom osobom,po pitanju karaktera,stavova i principa.Nikad ne dam na sebe, cak i kad nisam u pravu i sto je nezgodno po druge, imam jako veliku moc ubedjivanja.Da, borac sam, ali nekad ni ja ne znam za sta treba da se borim. I dalje sam zbunjena, kao i pre. Zao mi je samo, sto nije bilo nikog da mi pokaze pravi put, kada je trebalo.Da mi bude podrska i izvor energije, kada meni ponestane.Znam da je sve drugacije bilo, ja bih sad bila kompletna,ali nazalost jos trazim deo sebe. Znam gde sam gresila i tu greske ispravljam, ali nije dovoljno. Fali mi jos nesto, a ne znam tacno sta!

"Sam si krojac svoje srece"

, 19 2013 15:54:34 +0200

Napisacu jednu klasicnu ljubavnu pricu, prosecne devojke, koja je volela samo jednog decka. Sve je pocelo spontano, naravno spontanim prvim poljupcem.. Takav poljubac je i obelezio celu vezu.Brzo su se javila sva osecanja, zelje, mastanja i sve ono sto cini vezu kompletnom. Ali ne postoji za dzabe ona izreka : " Ko te brzo ocara, jos brze te razocara ".. Bajka je uskoro pocinjala da lici na relanost.. Na surovu realnost! Odjednom sve je pocelo da se okrece.. Spontanost-kojoj sam se uvek divila, polako je postala navika! I to navika, sa gorkom casom utopije. Svaku zvezdu i nebesko telo koje mi je poklonio, troduplo sam platila ! Nije mu vise bila dovoljna ljubav, trazio je beskrajno obozavanje ! Gledao je na sve moguce nacine da me prikuje za sebe.. Dala sam mu srce i sve ostalo sto je od srca.. a on je trazio jos, zedan necega , sto nikad nisam razumela. I tako je bajka postala jedna veoma psiho prica. Voleo je da vidi moje suze,da cuje reci preklinjanja, da vidi patnju koju nisam mogla da sakrijem.. I na neki nacin se hranio tim. A ja sam sve to opravdavala, misleci da je i u drugim vezama tako.. Iako se sve raspadalo, ja sam verovala u ljubav.. I dalje sam verovala u nas.. Ali tu je svega bilo, sem ljubavi.. Mislila sam da necu moci bez njega.. da je predugo tu, da bih nastavila sama.. Iako se svasta izdesavalo, naucio me je da volim i bila sam mu zahvalna na tome.. Crpeo je sve pozitivno iz mene,ulivao je bes,ali prisecala sam se pocetka i to me je smirivalo..Dok nisam shvatila da se ne zivi od uspomena, da od njih imam samo lepo secanje, a ne lep zivot. I tada sam dokazala sebi koliko sam jaka! Posle neprespavane noci, ustala sam odlucna sledeceg jutra !Spakovala sam njegove stvari, spakovala sam te iste uspomene i uputila se da se nadjem sa njim. Oci u oci, bez trunke straha, jaka kao nekad sto sam bila. Tog dana su kroz moje reci tekle emocije..Onako gole, neprikrivene. Ali nije bilo suza, samo odlucnosti.Slusao me je i videlo se da to nije ocekivao. Pokusao je da igra na sve moguce karte, da povuce sve konce, ali bezuspesno. Vratila sam mu stvari i po poslednji put rekla :"Volim te", sa jos jednom recenicom, :"Ali to vise nije dovoljno"!Okrenula sam se, podigla sam glavu i osetila sam se kao ljudsko bice, prvi put posle svega. Koracala sam sigurno, dok je Sunce sijalo i krenula sam u novi pocetak. Teret je nestao,ponovo sam drzala konce u svojim rukama i ponovo zivim zivot onako kako JA hocu!A poucena svim, to vise niko ne moze da mi uskrati !

"Jednom za svagda.."

, 30 2013 14:57:54 +0200

Sede na klupi u sumi,prolaze ljudi i gledaju ih.. Vide zaljubljeni mladi par,koji se strasno i sa puno emocija ljube,grle i maze.Osmehuju se sa sjajem u ocima, kao da ne postoji niko drugi sem njih. Sapucu slatke reci, upucuju jedno drugom znacajne poglede i ne odvajaju se.. Zagrlio ju je i ne pusta je, kao da mu je nesto najvrednije sto ima..
Gledaju ih ljudi, neki im upute osmeh divljenja, neki poglede prekora, ima i onih koji su ih krajickom oka gledali zeleci da su u istoj takvoj situaciji, ali niko nije znao ono glavno. Niko nije ni mogao da pretpostavi njihovu pricu. Da je sve to sto sada gledaju , bleda senka onoga sto su nekad bili.Da je nekad sve blistalo od iskrene ljubavi, a da su sada samo bivsi. I to bivsi koji su se nasli pokusavajuci da ozive stare dane. Zeljni jedno drugog, zeljni starih poljubaca, previse zeljni stare price, koju su skoro i zaboravili.
Iako je dovoljno proslo od kraja, sasvim dovoljno da se sve preboli i zaboravi. Kao da oni nisu to ucinili. Ona je, na primer, bila suvise ponosna, imala je druge momke, trazila nesto novo, prepustala se carima zivota, svaki sekund iskoriscavala. Svi su joj se divili kako ga je tako lako zaboravila. Pomagala je drugima u slicnim situacijama, vracala im osmehe na lice, delila im je savete, iako ni sama nije bas verovala u njih. Sa druge strane, zeleli su je mnogi. Na jednu noc ili vise, ali su je zeleli. I pokusavali na sve nacine da je pridobiju, sarmirali su i bili su sve bolji u tome, ali nije vredelo. Vredelo je samo kod odredjenih, i to kod onih kod kojih morala sama da se trudi.
A on.. On je patio i to su svi dobro znali, slicna je i njegova prica posle raskida.. Devojka na jedan dan, druga na jednu noc, skupljale su se, ostavljale su stvari kod njega koje je bacao,bez trunke osecanja, isto kao i njih. Bile su tu da im prica slatke price, da ga zaljubljeno gledaju i isto tako da mu se predaju.. Ali kako im se povecavao broj, tako je sve manje moglo da ih stane u srce, da na kraju nije mogla ni jedna.. On je njih pogledima osvajao, a nijedna od njih nije mogla da ga zadrzi pored sebe.. U svakoj je trazio deo Nje, isto kao i ona Njega u drugima.. Ali ne ide to tako lako..
I tako su resili da se nadju, onako prijateljski, kao da nikad nista nije bilo iza njih osim prijateljstva.. Smejali su se , pricali neke bezvezne price, utrkivali su se ko je srecniji, kome je zivot ispunjeniji.. A ustvari, oboje su bili prazni.. I to su znali ali su cutali o tome, jer im je to najbolnija tacka.. Resili su da prosetaju, suma je bila logicno resenje, jer su se tu najlepse stvari desile, najlepse su poklone dali tu jedno drugom i najlepse reci su tu potekle iz njihovih reci.. Seli su na njihovu klupu, cutali , poneki rec rekli i poljubili su se, onako kao da im je prvi put.. Na kratko su oziveli stara osecanja, na jedan dan su opet bili u vezi, i opet su to bili oni.. Ali kad je doslo vreme za rastanak, rastali su se jednom za svagda, bez kajanja, bez suza, kao da im je samo to bilo potrebno da zauvek zavrse svoju pricu...

"Nekadasnje prijateljstvo"

, 06 2012 20:37:52 +0100

Posle dugog i jakog teskog perioda u mom zivotu, naisla je Ona.Bila je tracak nade. Iskra koja me je izvukla iz najdubljih destruktivnih misli i samoce( koja je sa razlogom postojala ) . Oslobadjala me je, pruzila ruku i postala mi je pravi iskreni prijatelj.Tad sam shvatila da ne moram da budem sama,imala sam nekom da se poverim, nekog da me nasmeje i da ga nasmejem. Bila je to prava ljubav. Al' daleko od one ljubavi koje biste delili sa ljubavnikom ili ljubavnicom, neka druga ljubav zbog koje ste isto bili spremni sve da uradite.To se dokazivalo neizmernom poverenju i podrzavanjem.
Sve je bilo bajno i sjajno. Sve te emocije i vrline su rasle. Ne mogu da kazem svaki dan, al' skoro da je bilo tako.
A onda je odjednom nastalo zatisje. I opet mi se javio onaj stari osecaj.Ali zbunjenost je najvise bila prisutna. Krenulo je premotavanje filmova po glavi, preispitivanje, da li sam nesto rekla, uradila, gde sam pogresila,sta se dogadja.. Zasto?? Nije mi jasno..?? I naravno, nije bilo odgovora, samo pitanja i jos vise podpitanja...
Izlazile smo, pokusala sam da razgovaram, ali vesto je izbegavala temu.Tvrdila je da smo prezauzete, previse obaveza a premalo vremena.Mislila sam o njenim recima, ali mnogo toga se nije poklapalo.Imala je dovoljno vremena za neke druge stvari i ljude, a ja kad bih je zvala izbio bi neki problem zbog kog ne bi mogle da se vidimo. Bili to bolovi u stomaku, glavi,temperatura, kisa koja pada napolju itd..A samo kad se setim, na toj istoj kisi smo stajale i smejale se, zavrsavajuci sa istim tim tegobama, koje nas ni u cemu nisu sprcavale...
Secajuci se svega, u meni se javljao ponor, pomesan sa ogromnom boli.Pucala sam, nisam mogla vise da izdrzim. Plakala sam, patila, htela nekom da ispricam sve, da se izjadam onako ljudski a onda sam shvatila da nemam vise kome... Mislila sam da bi i potpuni neznanac iz gradskog prevoza dobro dosao. A onda opet naviru uspomene, jer i ona je nekad bila taj potpuni neznanac, a zblizile smo se u autobusu broj 48.
Potpuni neznanac, koji to opet postaje.
I sve to me je opet vratilo na pocetak i opet nametnulo onaj stari osecaj samoce.Zelela sam da pobegnem iz svoje koze, da trcim sto je dalje to moguce.Da mi vetar izbrise suze , da zaboravim na sve i nastavim dalje. Ali ne moze to tako, koliko god da sam se smejala i zivela zivot punim plucima, ostaje jedna ogromna praznina i nekadasnji zivot koji molim da se vrati.

"Hvala ti "

, 17 2012 15:28:52 +0100

Nadam se da ces videti ovo zato i pisem.. Drugar, predugo se nismo videli, to me boli, ali sta cu. Prolaze dani i godine, svako doba donosi neku uspomenu na tebe, leto najvise! A nase pesme.. Cujem ih gde god da sam i odmah mi se vrte slike po glavi, nas dvoje u transu sa ostalom ekipom. Eee to su bili dani.. Volela bih da se opet ponove.. A secas li se voznje motorom? Tvoja Honda nas dvoje.. autoput i voznja do beskraja!Mislila sam da ako tada ne poginem necu nikada.. Volela bih da si mogao da me naucis da vozim motor.. Pre nego sto si otisao!

Ja sam inace ok.. svaki dan mi je manje-vise isti.. Moji su u problemima do guse, ali ne daju se.. A moj burazer.. eno ga pika basket a i upisao je fax.. Istoriju, bas kao sto si ti hteo.. Pisem pesme, kidam sa sastavima, mozda i snimim jednu pesmu posvecenu tebi, mislim da si zasluzio tako nesto.. Vidjam ti roditelje ponekad, ostarili su i posedeli, ne izlaze mnogo iz kuce, kazu da nemaju zbog cega, poseti ih nekad tvoja sestra, sa svojom cerkom. Mala je prelepa, a njen osmeh je isti tvoj. Kao i iste plave okice i plave lokne, volela bih da mogu svaki dan da ih gledam. Svasta propustas...
Ali znam da nisi hteo da odes, i dalje mi je u glavi slika motora na zemlji, policija i abmulantna kola svuda, i kaciga, koju sam uzela, nadam se da ti ne smeta.. I dalje ne razumem kako se sve desilo, ali je mozda bolje i da ne znam! Zao mi je samo sto nisi odmah dosao kod mene kao sto si rekao, mozda se nista od ovoga ne bi desilo.. Zao mi je sto nisam imala vremena da se oprostim s tobom.. Rekla bih ti sve najlepse stvari, zahvalila bih ti na svemu, zagrlila bih te najsnaznije i pustila poneku suzu.. Iako znam da ne volis kada sam uplakana..
Ovde u kraju cesto pricamo o tebi.. Uradili smo mural sa tvojim likom i svi smo se potpisali.. Svima nam nedostajes.. I kao da ocekujemo da ces se pojaviti iza ugla sa motorom sesti sa nama i smejati se do najkasnijih casova.. Ili bar dok nas komsije ne oteraju na neko drugo mesto..
Ja sam nastavila dalje.. Boli i znam da ce boleti uvek... ali zivot mora da se nastavi dalje.. Imam novog najboljeg druga, nikad te nece zanemiti i ne zelim da te zameni.. Svakod dana pomislim na tebe i sad mi je sve cesce osmeh na licu.. Placem ponekad, kad mi se sve skupi, bude mi lakse, ali to nikad nista nece promeniti.. To je sve sto sam htela da ti kazem.. godinama sam skupljala u sebi, patila i plakala, imam nase slike i uspomene, dovoljno je !
Ovo je valjda moj konacni oprostaj.. Nadam se da ti je bolje tamo negde.. gde god da si.. ovde .. na ovoj planeti je ionako pakao.. i bice jos dugi niz godina.. Volim te i hvala ti na svemu ! Zbogom..