http://sanjasuncica.blog.rs/blog/sanjasuncica <p>Izmisli svoj svet.<br /> Jesi?<br /> Sad budi srećan u njemu.</p> <p>Nekada davno... ustvari, to i nije bilo tako davno.</p><p>Živeo je jednom jedan mi&scaron;ić u kući u kojoj je stanovala četvoročlana porodica: mama, tata, brat i sestra. Svakog dana, mi&scaron;ić je gladno, ali nevoljno čekao vreme večere. Svakog dana je to vreme bilo negde oko sedam sati uveče, kada je tata napokon stigao sa posla.</p><p>Mi&scaron;ić bi svake večeri posmatrao iz svoje malene rupice de&scaron;avanja koja su se ticala atmosfere u ovoj porodici:</p><p>Tata sedi za stolom sa mobilnim u ruci. Radi ne&scaron;to važno, kako on kaže. Na drva će otići posle večere.</p><p>Mama, misleći da je svi požuruju, zatvara fioke lupanjem, pravi lom. Na svako pitanje odgovara drekom.</p><p>Brat se do večere i ne pojavljuje, u svojoj je sobi - igra igricu, kao i svakog drugog dana.</p><p>Sestra dođe da stavi tanjire i pribor za jelo na sto. Posle se vraća knjigama i čeka mamin poziv za tu takozvanu porodičnu večeru.</p><p>I tako svakodnevno, mi&scaron;ić gleda iste prizore, čuje iste reči. Hteo bi da pobegne, ali nema gde. Ovo mu je dom, ovde mu je toplo, ovde ima hranu... samo ljubav mu nedostaje.</p><p>-&Scaron;ta ste imali danas za jelo. Upitala je mama tatu u toku večere.</p><p>-Pasulj. Odgovori tata.</p><p>Naravno, bila je sreda. Sredom skoro uvek imaju pasulj.</p><p>Brat je žurio da sve pojede da bi se mogao vratiti svojoj igrici, svom izmi&scaron;ljenom svetu koji mu je bio preči od bilo čega drugog.</p><p>Tada mi&scaron;ić krene ispod stola, i zagolica sestru po nozi. Ova već znajući &scaron;ta je u pitanju, daje mu mrvice hrane koje ne planira da pojede.</p><p>Mi&scaron;ić zadovoljan, pruža joj topli osmeh, na koji mu ona uzvraća namigivanjem.</p><p>Zavr&scaron;avajući sa jelom, sestra dobija naređenje (možda možemo blaže reći - molbu koja mora biti ispunjena) da pospremi sto, opere posuđe i skuva kafu. Sestra odmah krene sa radom da bi &scaron;to pre zavr&scaron;ila.</p><p>Mi&scaron;ić je prati u stopu.</p><p>-Zna&scaron;, danas dok sam bila u sedamdeset četvorki, bila je kontrola. Nisam bila otkucala kartu, ali imala sam neku staru i..... Pričala je mama doživljaje koji su obeležili ovaj dan.</p><p>Dok joj je tata odgovarao sa: umhm, mhm... Naravno, da očima koje su gledale ekran mobilnog.&nbsp;</p><p>Sestra je u to vreme zavr&scaron;avala sa pranjem posuđa.</p><p>Mi&scaron;ić joj reče: biće bolje.</p><p>-Da, kamo sreće. Odgovorila mu je sestra sa kiselim osmehom na licu.</p><p>-Samo veruj.</p><p>-Verujem, ali ovo traje dugo. Možda čak i predugo. Nastavila je sestra.</p><p>-Ne gubi nadu.</p><p>-Sve je već postala navika. Zatvrnula je slavine, i tako zavr&scaron;ila sve zadatke.</p><p>-Vole te. &Scaron;apnuo je mi&scaron;ić.</p><p>-Znam, ali gde je toplina koju već dugo ne osećam?</p><p>Sestra je oti&scaron;la svojim knjigama, razmi&scaron;ljajući o tome kako ona ovakav život kao njeni roditelji neće imati.</p><p>Mi&scaron;ić se vratio u svoju kućicu, pojeo mrvice hrane i tako čekao sledeći dan. Bez ljubavi.&nbsp;</p> http://sanjasuncica.blog.rs/blog/sanjasuncica/pricice/2012/01/07/ljubav-su-autobusi-i-jela , 07 2012 18:34:05 +0100