Ona se budi

И шта бих ја сад требала да радим са тим глупим речима?

, 07 2013 07:25:32 +0200

Заиста, шта бих требала да радим? Да их испљунем, да их исповраћам... Шта, шта?! Јер заборавити их не могу, нарочито не на данашњи дан.

Данас имам матуру. Да, завршила сам гимназију... Могу слободно рећи да ми је ту гимназију обележила једна љубав. Љубав која се, мислим, осећа само једном у животу на тај слободан, интензиван, дечији и себичан начин. Били смо срећни. О да! Били смо! Све док се нешто из дана у дан није преокренуло за сто осамдесет степени. И није се вратило на старо, а није ни нешто ново започело.

Добро, доста о томе, претпоставља се да сам заборавила. Барем то свет мисли. Небитно шта се дешава у мени. Нарочито овог дана када ето, већ сада у мени настаје олуја. Рекао си да ћеш плесати са мном валцер на матури. Угх!!! Моја туга је бесна, а мој бес је тужан! Ето, видиш, твоје мале глупе речи нису престале да утичу на мене, без обзира колико их игноришем. Без обзира колико сам их игнорисала за ова два-три месеца!

Нећу мислити на тебе! Не желим, заиста не могу. А знам, помислићу.. ЈЕР САМ ПРОКЛЕТА БУДАЛА.

"Да ли можеш

Да ли желиш

Да си тако јака

Да ли можеш

Да издржиш све?!"

Не могу и не желим, али боље ми је кад се мисли супротно.

Е да, знам да нисам одавно писала, али ето, речи су ме убијале, па сам их избегавала. Проблем је што сада не могу да нађем речи када желим јер осећам велику празнину и збрку. Још увек.

Ае, довиђења.

sunce svice, a oko mene vlada mrak

, 31 2013 04:33:11 +0200

KAO PRVO, IZVINJAVAM SE STO PISEM VELIKIM SLOVIMA I OSISANOM LATINICOM, ALI PISEM PREKO MOBA, A NESTO MI SE POREMETIO CAPS LOCK.

NE VIDIM SMISAO, NE MOGU DA NADJEM NISTA STO BI ME POKRENULO. PUNK, JEDINA STVAR KOJA JE UVEK UCINILA DA ZABORAVIM NA PROBLEME I NE MARIM ZA OSECANJA, SADA VISE NEMA TU MOC. BILA SAM DANAS NA JEDNOJ FENOMENALNOJ SVIRKI, CEPALI SU I GOBLINE, I PIVO, I ATEISTE, I IDIJOTE, I GREEN DAY, I SVASTA JOS NESTO... U NAJNELJUBAVNIJOJ PUNK PESMI MOJE MISLI SU BILE KOD NJEGA. A JOS KADA SU POCELI DA SVIRAJU "KAD SRCE RADI BIM-BAM-BAM-BAM, SVE DRUGO JE MANJE VAZNO, SVAKA FONTANA SRECE JE PREMALA ZA MENE..." TO JE BILO, NE ZNAM. KAO DA SU MI ZABOLI NOZ U SRCE, U PLUCA... OSECALA SAM BOL, VELIKI BOL I POCELA DA SE GUSIM U SEBI. NISAM HTELA SLUCAJNO DA PUSTIM SUZU, I NISAM, ALI... TAJ FLESBEK KOJI MI JE ODJEDNOM PROSAO KROZ GLAVU. ON I JA SEDIMO ZAGRLJENI U ZANZIJU, JEDNOM METALSKOM KAFICU... ON I JA SMO TOG DANA SLUSALI OVU PESMU... TOGA DANA SAM MU DALA POLJUBAC LEPTIRA... I SVE, KAO DA SE TO DOGADJALO TADA, DOK SAM SEDELA U TOJ GUZVI, TAKO JE REALNO IZGLEDALO...

SADA, KADA SMO BILI U JEDNOM DRUGOM KAFICU, VALJDA NAS DESETORO, SVAKO OD NJIH, MOJIH PRIJATELJA MI JE IZGLEDAO NESTVARNO. TJ. JA SAM DELOVALA SEBI KAO NESTVARNA. SEDELA SAM TAMO, A USTVARI SAM BILA KOD TEBE, U TOM STANU, U TOJ TVOJOJ SOBI... I KAO DA SAM SE TEK PROBUDILA I VIDELA DA JOS SEDIS ZA KOMPJUTEROM... TI BI TADA UGASIO KOMP I DOSAO DA LEGNES PORED MENE. KAKO MI NEDOSTAJE DVOJ ZAGRLJAJ, TVOJ DODIR, TVOJ GLAS, TVOJE RECI, TVOJ POGLED, TVOJE PRISUSTVO, PA MAKAR I SAMO PSIHICKO......

JA SAM ODLUCILA KRENUTI DALJE, JESAM, TEORIJSKI JESAM...

SAMO ME OVO PREOVLADAVA, SVE, SVE, AMA BAS SVE BIH DALA DA SAM PORED TEBE, DA SPAVAMO JEDNO PORED DRUGOG, DA TE GLEDAM KADA SE PROBUDIM U TOKU NOCI I DA SE PRITULJIM TEBI...

NEDOSTAJES MI, TAKO MI JEBENO NEDOSTAJES!

ZELIM DA SE PROBUDIM I DA SVE OVO BUDE SAMO JEDAN GLUP KOSMAR, ZELIM...KAO DA MI NESTO VREDI TO STO ZELIM...

ZASTO TE TOLIKO VOLIM? ZASTO NE PRESTANEM DA MARIM ZA TEBE? NE ZELIM DA PLACEM VISE, NE ZELIM...

neki dijalog

, 30 2013 18:25:23 +0100

http://litlsansajn.blogspot.com/2013/03/dijalog.html (ovo je takođe moj blog)

HEY-HO-LET'S-GO!

, 28 2013 15:50:19 +0100

https://www.youtube.com/watch?v=ElX7x_qNUYQ

Hej-ho-vreme-je-da-se-pokrenem!

Ne mogu više ležati u krevetu i ništa ne raditi i samo misliti na njega! Vreme je za promenu, sada, odmah, od ovog trenutka kada završim kucanje! Nešto, između svega ostalog što planiram da uradim je da završavam stvari koje započnem. Na primer, danas do 23:59 ću završiti sa štrikanjem "ručkica" za fioke. Da, da, da! To je pod broj jedan. Drugo što ću završiti je maturski. To moram da ostavim sve do srede, jer tek u utorak mogu uzeti literaturu koja mi nedostaje. Ali hej! Do tada treba napisati puno toga, i pročitati knjigu "Gordost i predrasuda". Okej, mislim da su te dve stvari dovoljne za sada. Kada završim jednu - dodaću drugu i tako ću uvek nešto završavati, nešto što sam ko zna kad i ko zna iz kojih razloga započela.

Potrebno mi je ovo.

Sada ću ići kod sestre u cvećaru na kafu, a nakon toga ću ići da fotografišem neke gluposti. Ako napravim neke lepe fotke, sigurno ću ih podeliti sa vama. Eto, i to je jedan hobi koji sam zanemarila, iz ko zna kojih razloga.

Htela sam sutra da idem u Pančevo, da kupim vunicu za štrikanje, ali ostaviću to za neki drugi put, jer još nisam spremna da putujem u to mesto. A i sigurno bi me podsetilo na mnogo odlazaka kod dečka petkom. Tako da, to ću ostaviti za malo kasnije, kada mi tako bane :) u glavu.

Razmišljam ozbiljno o tetovaži. Ili na nozi, iznad članka (da izgleda kao narukvica, odnosto narukvica za nogu), ili negde na leđima blizu ramena. Još ne znam. Ne znam ni šta bih istetovirala. Imam nekoliko opcija, ali jedna pobeđuje. Još moram dobro da razmislim.

I eto, tako...

Prodaću i gitaru, ionako je nikad nisam svirala, a nekome će poslužiti više nego meni.

Stomak me nervira. Veoma me boli... Već danima. Nadam se da će uskoro prestati.

Nego... On je i dalje prisutan u mojim mislima, ali moram da se pokrenem, jer je ono što trebam. I on mi je rekao da se moram promeniti. Jedan dragi profesor mi je rekao da je neke stvari nemoguće promeniti, jer nas upravo one čine posebnima. Naravno da se ne mogu promeniti kompletno, ali neke osobine koje i meni samoj idu na živce bih mogla. Ono, u kolikoj meri će sve ovo biti izraženo, ne znam i ne mogu da kažem. Sačekaću da vreme to kaže. A do tada se nadam da će i on uvideti moj trud, jer ga je on prouzrokovao, i radim to koliko zbog sebe, toliko zbog ljubavi koju osećam prema njemu. Nadam se da za ovo drugo neće biti uzaludno, jer to je poslednje što bih želela! Nadam se, takođe, da ćemo ostati u što bližem kontaktu, da bi i on uvideo svojim očima sve ovo što sada pišem.

Jer neću odustati. Ne želim!

POR LO QUE NO SE DICE, PERO SE SIENTE.

Menjam se, dok me niko ne gleda.

nešto opet

, 27 2013 17:05:41 +0100

Uporno me steže u grudima. Neprestano, ne mogu to da zaustavim... I želela bih da te nazovem, da ti kažem da mi nedostaješ i da ne mogu da budem bez tebe, ali onda me nešto zaustavi. To uopšte ne bi ni vredelo, jer bih samo još učinila ovu mučnu tugu još mučnijom. A ubija me, ubija me polako sve ovo. Ne mogu da se pomirim sa činjenocom da sam te izgubila, ali svejedno ne želim bar još uvek nešto da preduzimam jer se plašim da ne pogoršam stvari. Ali boli, boli me jako. Javi mi se, javi mi se, samo da ti čujem glas, samo želim da znam da ti je još uvek stalo. Potrebna mi je nada, potrebna mi je veoma, jer će bez nje moje srce istruleti. I više ništa neće imati smisla. Ova bol prevazilazi sve, sve boli koje sam ikad osećala. Puno ih prevazilazi. Ne želim da te izgubim! Ne mogu to da podnesem kad te toliko volim!!! Želim da budem pored tebe, zauvek. Bane, volim te! Volim te kao što niko nikad nije nikoga voleo!

ŽELELA BIH SAMO DA NAPOMENEM DA SU ČLANCI KOJI U NASLOVU SADRŽE REČ "NEŠTO" DELIĆI MOG PISANJA KADA NEŠTO POČNE DUBOKO DA ME GUŠI. NE OBJAVLJUJEM SVE REDOM, NIT ĆU OBJAVITI SVE, VEROVATNO.

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

nešto

, 25 2013 15:05:10 +0100

Ubili su me. Dišem, ali ubili su me.

Ja ne želim da odeš.

, 21 2013 19:18:52 +0100

Volim, po prvi put volim. Iskreno, suludo, jako, sebično.

On je neko ko je pored mene u dobru i zlu, neko na koga se mogu osloniti u svakom smislu, neko ko čini da mi zablistaju oči kada ga vidim, neko poseban... Zašto sam potisnula sva ta osećanja kada sam uvidela da je uvek tu? Možda zbog toga što sam bila sigurna da je ljubav jedino što treba da dvoje ljudi uspeju da budu zajedno.

Zašto sam otvorila oči tek, tj. zašto mi je on otvorio oči tek sada kada može svemu biti kasno? Sada kada je postao hladan prema meni. Hladan, kao što sam ja u mnogim trenucima bila prema njemu. Ne želim to, to me ubija.

Sada, kada sam razbistrila glavu, shvatila sam u čemu sam grešila i šta je to polako ubijalo ljubav.

Želim da budem pored tebe kada ti budem bila potrebna, želim da te tešim kada ne budeš srećan, želim da se smejem zajedno sa tobom nekim glupostima koje radimo ili vidimo, želim da i dalje mogu da spavam u tvom naručju, da te gledam tek probuđenog... Želim da sukobljavamo naša mišljenja, da raspravljamo o nekim 'svetskim stvarima'. Želim da te ljubim i da se držimo za ruke... Želim da mi pobegneš dok šetamo, pa da moram da te stignem i da...

Želim da te zagrlim, i nikad ne pustim.

I da te volim, kao da postojimo samo mi.

Ako sam ranije mislila da si ljubav mog života, neka sam. Sada ne mislim, sada svaki delić, svaka ćelija u mom telu viče da si mi potreban, da si onaj koga želim pored sebe.

I spremna sam, spremna sam da se borim do poslednjih atoma svoje snage da se tvoja ljubav ne ugasi.

"Ne želim i ove noći da zaspim

Grčevito stežući jastuk,

Pokušavajući da

Prenesem mu što manje boli.

On se svega priseća

Jer kao da živi i oseća,

Kao da kuca

I kao da diše

Sve jače i sve više.

Kao,

A boli, boli..."

ДОСТА, ДОСТА, ДОСТА

, 02 2013 10:56:08 +0100

ДОСТА ДОСТА ДОСТА СВЕГА МИ ЈЕ ДОСТА

МА НИЈЕ МИ СВЕГА ДОСТА САМО МИ ЈЕ ПРЕКИПЕЛО ОД ИСПАЛА КОЈЕ ДОБИЈАМ У ПОСЛЕДЊЕ ВРЕМЕ

И У СТАЊУ БУНТА САМ И УПРАВО ЗБОГ ТОГА НЕ ПИШЕМ НИКАКВЕ ЗНАКОВЕ ИТЕРПУНКЦИЈЕ И СВЕ ВЕЛИКИМ СЛОВИМА (ОВО ТРЕБА ДА СХВАТИТЕ ТАКО ДА САМ ЗАИСТА ИЗНЕРВИРАНА)

ЈЕБЕНО МЕ ЈЕ СМОРИЛО ДА ДОБИЈАМ ИСПАЛЕ У ПОСЛЕДЊЕМ МОМЕНТУ БИЛО ДА СУ НАМЕРНЕ ИЛИ САСВИМ СЛУЧАЈНЕ

ПРВО НАЈБОЉА ДРУГАРИЦА А ОНДА ДЕЧКО

КАО ДА СУ СЕ УДРУЖИЛИ

И САД МОРАМ ОВДЕ НА ВАС ДА ВИЧЕМ КОЈИ МИ НИСТЕ НИШТА СКРИВИЛИ ДА БИХ СМИРИЛА СТРАСТИ ЗА ЊИХ

НЕ ЖЕЛИМ ДА ВРАЋАМ ИСТОМ МЕРОМ ЈЕР БИ ОНДА СВЕ ОТИШЛО У КУРАЦ

И ЈЕБЕНО МРЗИМ ЈЕБЕНИ КОМПРОМИС

И ПУКЛА САМ

СТВАРНО

ПУКЛА САМ

И ШТА САД

ЈА УВЕК ТРЕБА ДА НАЂЕМ ЈЕБЕНО ВРЕМЕ КАДА СВИМА ОДГОВАРА И ДА ИСПОШТУЈЕМ ТО МАКАР УСТАЛА РАНИЈЕ И РАДИЛА НЕШТО ХИЉАДУ НА САТ

И СВЕ ЗБОГ ТОГА ЈЕР МИ ЈЕ СТАЛО ДА ПРОВОДИМ ВРЕМЕ СА ВАМА

И ЗНАМ ДА ЈЕ УЗАЈАМНО АЛИ ЈЕБЕНО МЕ ТЕРАТЕ ДА СУМЊАМ У СВЕ ЖИВО ВЕЋ

И НИУШТА НИСАМ СИГУРНА

И ЈЕБЕНО МОРАМ ДА ПРЕСТАНЕМ ДА КОРИСТИМ ОВУ РЕЧ 'ЈЕБЕНО'

И ПРСЛА САМ

ЗБОГ ГЛУПОСТИ

АЛИ НАКУПИЛО СЕ

УХХХХХХХХХХХХХХХХХХХХХХХХХХ

ДА МИ ЈЕ ДА

ДА

ШТА

ЧАК НЕМАМ ЖЕЉУ ДА ОДЕМ НЕГДЕ ДАЛЕКО И ОДМОРИМ

САМО ЖЕЛИМ ДА

НЕМАМ ПОЈМА

МОЖДА ДА ЉУДИ ПОШТУЈУ ПРОКЛЕТЕ ДОГОВОРЕ

ЈЕР АКО НЕЋЕ ОНИ

НЕЋУ НИ ЈА

АХА

А ЗНАМ ДА ХОЋУ

АЛИ ПОПИЗДЕЋУ ЈЕДНОМ ЈОШ ВИШЕ АКО СЕ ДОГОДИ ОВО ЈОШ НЕКОЛИКО ПУТА

Бјес(ови)

, 27 2013 23:42:58 +0100

"Никад нећу све
Успети да смирим моје демоне
Чак и да могу нећу све

А и када бих у томе успео
Можда бих лошега горим заменио"

***

МОЖЕШ МЕ ЗВАТИ КАКО ГОД ХОЋЕШ,

ЈЕР ЈА НИСАМ ИМЕ!

П.С. Фотке сам фоткала ја пре око два сата. Нису фотошопиране, само сам се играла са фотоапаратом.

И даље не могу да смислим наслов.

, 15 2013 01:14:23 +0100

До пре недељу дана сам мислила да ћу током прве године факса свакодневно путовати из мог места до Београда. Но, родитељи су ми нашли стан. Још ништа није баш сто одсто сигурно, али највероватније је да ћу већ од прве године живети у Београду, с обзиром да већ имам две опције за стан.

Савршено! Још од уласка у своје бунтовно доба сам желела да живим сама (мислим, са неким, али без родитеља, тј. неких старијих особа). То сам желела из разлога... Па, заправо и није постојао разлог. Није ту била толико присутна жеља за самосталношћу (мада сам одувек била склона томе), колико терање контре.

Како сам све више одрастала и стицала разна животна учења, све сам више схватала да заиста, без присуства ината, желим да се осамосталим. Желим да сама будем одговорна за своје поступке, желим да имам обавезу да сама (пре)живим. Да ми нико други не кува, пере одећу и спрема кућу. И све је супер.

Скоро апсолутно све.

Нисам рачунала само на једну ствар: заједничко одлучивање.

Мој дечко је снужден, јер нећу путовати прве године, да бисмо после живели заједно. И ја не знам шта он заправо о свему томе мисли и у чему је заиста проблем, онај прећутан. Нисам девојка која лумпује по журкицама и вара свог дечка, ту нема шта да се брине. Један једва извучен одговор је био да нећемо толико времена проводити заједно (јер се и сада виђамо само викендом због школе и проклето скупих бусева). Реално, можемо и да се виђамо свакодневно, ако је то проблем. Може било када да сврати код мене пре, или након предавања. Чак и да преспава понекад (понекад због тога јер планирам да ми најбоља другарица буде цимерка током прве године, али ту још ништа није сигурно).

Био ми је једном чак предложио да живим код њега у Панчеву. Иако сам рекла да можда, вероватно хоћу, одмах сам знала да не бих могла. Опет - у циљу да се осамосталим, одласком од родитеља, дошла бих код њега, а он живи са мамом. И опет бих била на истом као и да живим код куће.

Једноставно, сав мој улаган труд у школи је био због тога да имам довољан број бодова, како бих (првенствено) упала на буџет и да ми тако, после моји могу платити стан.

И он је имао неке планове да пређе са мном у БГ, али с обзиром да није на буџету, мама му не може плаћати и то и то. Једино ако би се довољно потрудио...

Мада, ко зна да ли је то прави проблем.

И шта ја могу да одлучујем, кад не могу лепо са сагледам целу ситуацију, јер он ћути.

Ако су моји у ситуацији да ми плате стан - нећу се двоумити. Иако ми је криво због могућих реакција Сзива (мој дечко), не могу да пустим у воду сав свој труд.

А реално - љубав се неће угасити ако се преселим (још ближе њему). Барем не са моје стране. Страхови ће кад-тад морати да буду савладани.

Шта би тек било када бих хтела у Нови Сад? Срећом па ми је свеједно у ком месту ћу студирати.