Legende kriketa

Сидни Барнс (Sydney Francis Barnes 1873 – 1967)

, 03 2012 21:30:59 +0100

Најуспешнији и један од најкреативнијих бацача у историји крикета. Један је од „Шест дивова првог века Виздена“ (уз В.Г.Грејса, Дона Бредмана, Џека Хобса, Виктора Трампера и Тома Ричардсона – о последњој двојици ускоро на овом блогу) по избору Невила Кардуса.

Зашто се сматра да је Барнс био геније? Е па овако, бацао је средње до брзо-средње лопте, које су осим „свинга“ добијале и спин (и оф и лег)приликом контакта са тлом. Дакле, технички невероватно поткован, висок (185 цм, прилично за оно време), јак као бик, издржљив као коњ, могао је да баца по цео дан и да непрестано варира дужину, брзину, свинг, спин, „баунс“.

http://www.cricketarchive.co.uk/Archive/Players/0/250/250.html

Рођен у Смедику, Стафордшир 19.априла 1873, као друго од петоро деце у породици Ричарда Барнса, сиромашног трудбеника који није имао благе везе са крикетом. Сам Сидни је говорио да укупно има три сата формалног тренинга и да је све научио сам, бацајући оф и лег спин до изнемоглости у својој авлији.

Није био љубитељ каунти крикета, који је у то време био скоро сасвим аматерски и играо се за славу и место у репрезентацији. Одиграо је пар утакмица за Ворикшир и пар сезона за Ланкашир, а остало време провео је играјући клупски крикет, који је још тада био махом професионализован. Jедини је играч у историји енглеског крикета који је селектован за репрезентацију из клупских такмичења. Ловорике га нису превише интересовале, већ кинта. Због тог става често није био на списку селектора, ипак када је играо, знао је да објасни неке ствари противничким ударачима. Говорио је да је његов таленат превише добар да га не би уновчио.

У дресу репрезентације, Барнс није имао прилике да се опроба против слабијих селекција, већ само против Аустралије и Јужне Африке. Укупно је узео 189 викета уз просек 16.43.

Барнс је остао врло неугодан бацач дуго након што је напустио врхунски крикет. У педесет-шестој години живота, узео је 76 викета уз просек 8.21 наступајући за Стафордшир (друга каунти лига, тзв minor counties).

Увек је нападао викет. Једном приликом, гледајући тест меч рекао је „Зашто ови данашњи играчи бацају толико лоптица на које ударач не мора да одигра. Ја им нисам давао ни секунде предаха.“

Његово ледено хладно лице и фантастичне физичке предиспозиције уливале су противницима страх у кости. На терену је био неумољив, понекад чак и циничан, мада је под старост мало „омекшао“. Ипак, ни у назнакама нема података о неким његовим лошим људским особинама.

Од признања, треба истаћи да је био Визденов играч године 1910, док је 2009 увршћен у крикет "кућу славних".

Умро је у Чадсмуру, Стафордшир, 26. децембра 1967. Имао је тек 94 године и 251 дан.

Сер Џек Хобс (Џон Бери Хобс; Кембриџ 1882 – Хоув 1963)

, 22 2012 11:38:58 +0100

Један из плејаде раних мајстора модерног крикета, Џек Хобс је и даље ненадмашан по броју постигнутих трчања у „првокласним“ мечевима: 61740 трчања уз 197 (или 199 по удружењу крикет статистичара) центурија, тј. стотки , рекорд којем се још увек нико није ни приближио.

http://www.cricketarchive.com/Archive/Records/Firstclass/Overall/Most_Runs.html

Хобсова играчка каријера трајала је пуне три деценије, а за то време наступао је за Сари (1905-1934) и, наравно, репрезентацију Енглеске (1908-1934). Његово отварачко партнерство са још једним великаном, Хербертом Сатклифом, постало је већ опште место крикет фолклора.

Сматра се да би његов рекорд био далеко већи да није паузирао неколико сезона због Првог светског рата, а често је знао и да сам напусти терен када би већ постигао 80-90 трчања да би пустио и друге да мало ударају. Пола центурија је постигао када је већ превалио четрдесету годину живота, а последњу центурију у репрезентацији Енглеске постигао је у сезони 1928-29 чиме остаје најстарији играч у историји тест мечева коме је то пошло за руком.

Рођен је као шесто од дванаесторо деце у скромној породици у којој је крикет већ био присутан, наиме, Џеков отац био је „граундсмен“ локалног клуба. Према томе, од ране младости је почео да ужива у крикету. Па ипак, био је самоук, никада није имао правог тренера док није стасао и прешао да игра за грофовију Сари. Говорио је да је једини савет као млад играч добио од свог оца „Не измичи се. Стој увек испред викета, јер само тако можеш да одиграш правом палицом“.

Познаваоци његову каријеру, према стилу игре, обично деле у два периода: пре и после Првог светског рата. Пре рата, био је чувен као елегантан и технички готово савршен ударач, премда помало без убилачког инстинкта. Машина за трчања постаје тек после рата, иако у позним играчким годинама. Његова статистика у последњих десет играчких сезона је следећа:

1919 2594 трчања, просек 60.32
1920 2827 трчања, просек 58.89
1921 312 трчања, просек 78.00 (пропустио већи део сезоне због болести)
1922 2552 трчања, просек 62.24
1923 2087 трчања, просек 37.94
1924 2094 трчања, просек 58.16
1925 3024 трчања, просек 70.32
1926 2949 трчања, просек 77.60
1927 1641 трчања, просек 52.93
1928 2542 трчања, просек 82.00

Ипак, говорио је да би више волео да буде упамћен по периоду пре `14-те, јер је сматрао да је после рата већину поена постигао ударцима са задње ноге. Данас би га оптужили за лажну скромност.

Био је и сјајан филдер. Са кавер-поинта, директним погоцима у викет током једне серије мечева против Аустралије петнаест пута је избацио противничке удараче. Први је крикет играч који је проглашен за сера, 1953.године. Такође, једна од капија на главном стадиону Сарија, Кенингтон Овалу, носи име Џека Хобса.

Сер Гарфилд Соберс (Ст.Мајкл, Барбадос , 1936 - )

, 04 2012 14:18:09 +0100

Све оно што се може пожелети од играча, то је Гари Соберс. Током 60их и раних 70-их, Соберс је био, редом, најбољи ударач, најбољи леворуки свинг бацач, врхунски филдер (на свим могућим позицијама), изузетан леворуки ортодоксни и лег спинер. Поред тога, био је сјајан спортиста (репрезентативац свог родног острва у голфу, фудбалу и кошарци) и невероватно скроман тип. Дон Бредман сматра да је без премца најбољи инингс свих времена онај који је Соберс одиграо против Аустралије, а за репрезентацију остатка света у Мелбурну, 1972. Соберсових 254 трчања Бредман је oквалификовао као „један од историјских тренутакa крикета“.

Као капитен репрезентације Западноиндијских, тј. Карипских острва – West Indies, није био претерано успешан, јер је, с једне стране био превише попустљив и добар са свима, а са друге, пажњу су му на припремама често одвраћали голф и коњске трке. Чудно звучи, али Острвљани су победили у свега 9 од 39 тест мечева у којима их је Соберс предводио. Међутим, своју репрезентацију водио је у једном од најблиставијих тренутака карипског крикета – тест серија у Енглеској 1966. Дакле, истог лета када су Енглези (на муфте) постали светски прваци у фудбалу, Соберсова чета је у пет мечева три пута победила Енглезе, једном је меч био неодлучен, а једном су Енглези победили и спасили се срамоте. Сам Соберс је у тих пет мечева постигао 722 трчања уз просек 103.14, узео двадесет викета и имао десет хватања у пољу.

1967 и 1968 наступао је за екипу Нотингемшира у Енглеској, што, само по себи, и није неки податак. Међутим у мечу Гламорган – Нотингемшир одиграном у Свонсију, постигао је шест узастопних шестица у оверу!!! Несрећни бацач био је Малколм Неш, а последња лоптица је завршила на улицама Свонсија.

До часа када је због дугогодишње повреде колена морао да каже збогом крикету, Соберс је постигао 8032 трчања за Западноиндијска острва, узео 235 викета и имао 109 хватања. Од фебруара 1958, па до маја 2004. његових 365 – нот аут, у мечу против Пакистана у Кингстону, Јамајка, био је највиши индивидуални скор у тест крикету. То је био само један од многих разлога због којих га је Краљица прогласила за „сера“ на Барбадосу, 1975.

Од 2004. ICC додељује Трофеј Сер Гарфилда Соберса за играча године.

Вилијем Џилберт Грејс (1848-1915)

, 31 2011 12:50:35 +0100

Када је 1915.године преминуо у 67. години живота, Лорд Харис, први капитен енглеске репрезентације, одао је В.Џ.Грејсу пошту речима: „Тешко је и замислити да ће се такав спој снаге, концентрације, координације, оштрог ока, посвећености и здравља поново родити.“ Ево, већ је прошло 97 година од смрти В.Џ. Грејса, па ипак његову слику и појаву још ниједан играч није засенио. Током четрдесетогодишње играчке каријере, његово лице је у викторијанској Енглеској и колонијама постало препознатљиво као лик Мики Мауса данас.

Било му је тек петнаест година када је за Бристол & Дистрикт постигао 32 и 22 трчања у мечу против селекције Ол-Ингланд XI (прва „права“ репрезентација Енглеске, за коју је Грејс наступао, оформљена је 1880.), а пуних педесет седам када је у свом последњем инингсу постигао 74 трчања у мечу Господе против Играча. Од 1868 до 1908. године био је играч и капитен Енглеске, Глостершира, МКК, „Господе“ и других селекција.

Лекар по образовању, играо је крикет у својству аматера, јер тада онај ко је имао других прихода (читај, племство и велепоседници) није могао играти за новац. Термин „професионалац“ тада је имао приличну негативну конотацију, и означавао је „мученика“ који је морао да игра крикет за паре. Ипак, то треба узети са резервом, јер је В.Џ.Грејс зарађивао од крикета много више него сви остали „профи“ играчи.

Поред 54.896 трчања, узео је 2.876 викета. Упитан, једном приликом, који му је најдражи инингс одабрао је онај у коме је постигао 400 нот-аут, током 13 и по часова, у неформалном мечу Јужноенглеских XI против 22 играча Гримзби & Дистрикта, у Гримзбију 1876. „Сва двадесет двојица су стајала у пољу, а трава је намерно била неошишана.“

Изузетно, чак можда и претерано, такмичарски настројен, био је колико популарна, толико и контроверзна личност. Олраундер у крикету, био је суви таленат и за друге спортове. Као младић био је шампион у трчању на 440 јарди са препонама, а успешно је наступао и за тадашњи фудбалски клуб Вондерерс.

Како то обично бива, велике и успешне људе често прате приватне трагедије, тако да је и доктору Грејсу умрло двоје деце, а кажу и да његов однос са супругом није био баш најприснији. Међутим, тврдог и чврстог карактера, говорио је да „не постоји криза већ само следеће бацање“.

Завршио бих ову кратку причу о највећој легенди завршетком текста Џефри Мурхауса у издању Виздена за 1988. годину: „Он, лично, никада није био мој херој, нарочито не од када сам у раној младости сазнао да је понекад био бесрамни преварант у игри за коју су ме сви убеђивали да је беспрекорно часна и поштена. Па ипак, наздравићу и овог осамнаестог јула у знак сећања на њега због његовог невероватног талента, због његове невероватне вештине ударања, која је више од свега заслужна за издизање крикета од обичне деветнаестовековне разоноде, познате пре свега по могућности клађења на њу, до врхунског спорта. “

Неколико чланака о Грејсу (наравно, на енглеском):

http://www.espncricinfo.com/magazine/content/story/75862.html

http://www.espncricinfo.com/ci/content/story/151676.html

http://century.guardian.co.uk/1910-1919/Story/0,6051,99003,00.html

Имран Кан Нијази (1952 - )

, 27 2011 18:30:34 +0100

Можда није најбољи светски играч свих времена, али јесте највећа звезда пакистанског крикета и вероватно други најбољи олраундер у историји (експерти тврде да је бољи само Гери Соберс). Бизнисмен, филантроп, плејбој, свеприсутна јавна личност и вероватно наредни председник Исламске републике Пакистан, свакако је једна од легенди крикета двадесетог века.

Лепи и богати „Принц Пакистана“ крунисао је своју каријеру предводећи као капитен своју селекцију до прве титуле првака света у Аустралији и Новом Зеланду 1992. године. До тада је у тест мечевима узео 362 викета и постигао 3807 трчања уз шест „стотки“. Две од тих стотки убележио је као шести у ударачком поретку екипе, три као седми и једну као осми, тако да можемо само претпоставити колико ли би их тек постигао да је „на палицу“ улазио раније. На врхунцу форме био је у сезони 1982-83, када је у тест серији против Индије узео четрдесет викета уз просек бацања 13.95! Статистика каже да га његови просеци (ударачки - 37 трчања по утакмици, бацачки - 22 трчања по викету) постављају на чело квартета олраундера који је доминирао тест крикетом осамдесетих (остала тројица су Ијан Ботам, Ричард Хедли и Капил Дев).

Као младић из имућне паштунске породице отишао је на студије политичких наука, економије и филозофије на Оксфорд, због чега је клупски крикет у Пакистану мало играо већ је каријеру провео у Вустерширу и Сасексу. Иако нипошто није био лош студент, више од књиге (а можда и од палице и лоптице) интересовали су га ноћни живот високе класе у Лондону и, хвала Богу, жене. Ипак, његова појава, образованост, речитост и гламур који га је пратио, невиђено су утицали на популаризацију крикета у Пакистану. Од бројних реклама које је снимио, у овој се појављује са Васимом Акрамом

Канова популарност није опала после завршетка играчке каријере. Одмах пошто је „окачио палицу о клин“, основао је прву онколошку болницу у Пакистану, а затим је постављен за почасног проректора Универзитета Бредфорд и УНИЦЕФ-овог специјалног представника за спорт. Пише редовне колумне за Дејли Телеграф и Гардијан, а аутор је и неколико књига. Међутим, тренутно је у првом плану његов политички ангажман. Наиме, Имран Кан је 1996. основао политичку странку „Покрет за правду“ http://www.insaf.pk/ и после пуних петнаест година, мање-више, неуспешног деловања, коначно је доспео на сам врх листе најпопуларнијих политичара и постао главни претендент за председника на следећим изборима.

Доналд Бредман 1908-2001

, 22 2011 13:44:16 +0100

Када је Нелсон Мендела после 27 година проведених у затвору примио првог госта из Аустралије упитао га је „Да ли је Дон Бредман још жив?“. Сер Доналд се сматра за најпознатијег Аустралијанца свих времена. Разлог томе је једноставан, наиме, ни у једном другом спорту један играч није био толико доминантан и обожаван као Дон Бредман. Математичар Чарлс Дејвис утврдио је да би у другим спортовима са лоптом неко могао да се мери са Бредманом те бројке изгледале овако: у бејзболу такав ударач би морао да има просек 0.394, а у кошарци да просечно постиже 43 поена по утакмици.

Пуким увидом у статистику можемо закључити да Аустралијанци имају разлог за проглашавање Бредмана за полубожанство: у 338 инингса у мечевима прве-класе (за неупућене, реч је о мечевима са неограниченим бројем инингса, како репрезентативним тзв. „тест мечевима“, тако и клупским, који немају „тест“ епитет) постигао је 117 „стотки“ са невероватним просеком од 95.14 трчања по мечу. У 52 тест меча која је одиграо за Аустралију постигао је 29 стотки, са просеком 99.94 трчања по мечу!

http://www.youtube.com/watch?v=7sXwFKSL7i4

Публика је долазила на стадионе само због њега, а један од његових саиграча рекао је да имати њега у тиму аутоматски даје стотку предности над противником. Како би проверили да ли је заиста реч о обичном смртнику, енглески капитен Даглас Џардин осмислио је заједно са стручним штабом злогласну – и од тада забрањену- „Бодилајн“ тактику, што преведено на прост језик значи да су полубожанство непрестано гађали у главу и ребра. (кога занима може да погледа изврстан документарац о тој тест серији http://www.youtube.com/watch?v=5ulLj2seaPc)

Као и многи други спортски великани, Бредман је рођен у скромној породици, у провинцијској забити, далеко од светлости велеграда. Детињство је провео бесомучно играјући крикет, међутим уместо палице користио је крикет стативу, а уместо крикет лоптице – лоптицу за голф. Сматра се да је на тај начин постигао до тада (а и од тада) невиђену координацију ока и руке, што га је, наравно, довело до бриљантне каријере професионалног играча.

После завршетка играчке каријере, остао је у крикету још три деценије, прво као администратор, па затим као селектор националне репрезентације и коментатор.

На жалост, у приватном животу није имао много среће. Најстарији син му је умро још као одојче, средњи син је боловао од дечје парализе, а најмлађа кћерка од церебралне парализе. Скоро читав живот после завршетка каријере провео је повучено у истој, скромној кући у предграђу Аделејда. У легенду се преселио (и потврдио гласине да је, заправо, обичан смртник) 25. фебруара 2001. године.