Na raskršću.

Znaš prijatelju, ja sam nju voleo...

kristinajovic — Thu, 14 Jun 2012 12:23:59 +0200

-Znas prijatelju, ja sam nju volio. Ono mislim bas volio. Istinski, ludo i bez razmisljanja. Bila mi je jedina. Moja tajna, ona najveca. Sa mnogima sam bio , al' uvijek sam nju nosio u srcu. Najvise mi je trebala, a eto. Bas njoj sam najvise boli donosio. Nisam mogao da prihvatim cinjenicu da volim, pa sam je tjerao od sebe. Stalno joj se vracao, a ustvari bjezao od nje. U jednom trenutku pokazao bih joj da mi je stalo, a u sljedecem dokazao da sam djubre. I najgore od svega, kad god bih se vratio, ona je bila tu. A sada..
- A sta sada? Prebolio si je?
- Ma kakvi. Ima trenutaka kada je zaboravim na tren, ono kad alkoholom ubijem zadnji komad mene.
- Zasto joj sada ne odes i kazes sve?
- Eh vidis. Uspio sam sta sam htio. Otisla je od mene. Sad kad se vratim, vise je nema. Kazu da voli drugog, znam da to nije istina.
- Idi do nje onda.
- Ne mogu.
- Zasto?
- Ukljucila je razum. Shvatila je da sam ipak preveliko djubre i da je ne mogu voljet nikad. Voljet onako, klasicno. Ne mogu biti tu za nju, a uvijek cu ocekivati da ona bude tu za mene. Ne mogu kad joj bude najteze doci i zagrlit, mada znam da ona meni bi.
- Tebe je nemoguce shvatiti!
- Eh prijatelju, znam.. To cujem cesto. Samo jedna osoba mi je rekla da me razumije.
- Ko !?
- Pa ona, druze.

Balasevic

Pesma za nas dvoje - Mika Antić ♥

kristinajovic — Thu, 14 Jun 2012 12:08:47 +0200

Znam,

mora biti da je tako:

nikad se nismo sreli nas dvoje,

mada se tražimo podjednako

zbog sreće njene

i sreće moje.

Pijana kiša šiba i mlati,

vrbama vetar čupa kosu.

Kuda ću?

U koji grad da svratim?

Dan je niz mutna polja prosut.

Vucaram svetom dva prazna oka

zurim u lica prolaznika.

Koga da pitam,gladan i mokar,

zašto se nismo sreli nikad?

Il je već bilo?

Trebao korak?

Možda je sasvim do mene došla.

Al' ja,

u krčmu svratio gorak,

a ona

ne znajući - prošla.

Ne znam.

Ceo svet smo obišli

u žudnji ludoj

podjednakoj,

a za korak se mimoišli.

Da,mora da je tako.

Provincijalka, Balašević

kristinajovic — Tue, 06 Mar 2012 09:52:50 +0100

Napisi mi pesmu, mazila se. Nisam znao da li cu umeti.

Reci jesu moje igracke, cakle mi se u glavi kao oni sareni
staklici kaleidoskopa i svaki put mi je druga slika u ocima kad
zazmurim.

Ali, postoje u nama neke neprevodive dubine,
postoje u nama neke stvari neprevodive u reci, ne znam...

Napisi mi pesmu, molila je, i nisam znao da li cu umeti.
Voleo sam je tako lako, i tako sam tesko to znao da pokazem.

I onda, odjednom, na rasporedu mladeza na njenim ledjima,
kao tajnu mapu,
pokazala mi je u koje zvezde treba da se zagledam...

I tako, eto ti pesma, ludo jedna...

Ljubav jednog muškarca.

kristinajovic — Mon, 30 Jan 2012 23:49:20 +0100

Mr. X

"Ona spava.
Gledam njeno tijelo koje je samo djelimicno prekriveno plahtom. Savrseno. Spava na stomaku, desnom rukom je obgrlila jastuk, lijeva je pruzena niz tjelo. Desna noga lagano savijena u koljenu. Dodje mi da je milujem, ali se bojim da je ne probudim. Gledam je jos malo. Laptop mi je u krilu, mnogo me posla ceka. Zavrsavanje jos jednog napornog ali uspjesnog poslovnog dogovora. Nadam se da cu poslije ovoga imati vise vremena za nju. Tako je strpljiva sa mnom. Uvjek me ceka.

Pogled mi opet leti ka njoj. Slusam kako dise. Crna duga kosa joj se razbarusila i okruzuje njenu lijepu glavu. Trepavice joj duge. Jos crnje nego kosa. Usne rumene. Osjecam neki grc u stomaku dok je gledam. Dal’ je to ljubav, ali taj osjecaj mi se vrati kada pomislim na nju. Kada pozelim da je poljubim, da je vrhovima prstiju pomilujem po licu. Priblizim svoje usne njenom ramenu, zelim da je poljubim. Osjecam miris njene koze, mirise kao jorgovan. Glatka koza me zove. Pozelim da je ljubim do besvjesti, dok je ne probudim pa da zajedno krenemo na put uzbudjenja, da zajedno trazimo vrhunac zadovoljstva a kada ga nadjemo da se zajedno zgrcimo u ljubavnom bolu, u jednom trenutku u kojem sve prestaje da postoji …. Samo ona, samo ja. Samo nas znoj koji nas sljepljuje jedno za drugo dok se drzimo sa strahom da ako se pustimo da cemo da se izgubimo. Samo nasi uzdasi kojima komuniciramo u toj extazi. Ne, neka spava. Ja i onako moram da radim. Ako je probudim onda ce da se ljuti sto sam joj dao da zaspi. Kaze da je spavanja pored mene gubljenje vremena. To samo ona moze da smisli. A znam koliko voli da spava.
Palim jos jednu cigaretu. Pokusavam da se skoncentrisem na rad. Za koji trenutak ....................
Cujem sustanje plahte. Pogledam je. Okrece se na drugu stranu. Jos uvijek spava. Sada je plahta poguzvana zaglavila izmedju njenih dugih nogu. Nekako je se spetljala i tu ostala. Sada je njena desna noga prebacena preko lijeve ali je otkrivena. Kao da je cujem da me doziva. Kao da se budi i mazno me miluje. Ociju jos sklopljenih od sna, ali osmjeh na licu mi sve govori.
Tesko mi je da radim pod ovakvim uslovima. Ostavljam posao na stranu. Pruzam se pored nje i lagano je ljubim i milujem. Neka se budi polako, Ubrzo joj pronalazim usne i tada shvatam da je skroz budna, ali samo uziva u jutarnjem mazenju. Ljubi me prvo polako a onda strasno. Kao da zeli zivot iz mene da izvuce. Nasa igra bez granica se nastavlja.

Posao moze da ceka. Sada moram da nadjem vrijeme za nju."

I opet Balašević...

kristinajovic — Sun, 29 Jan 2012 01:49:51 +0100

S Tugom jednostavno treba umeti...
Tuga je kao starica koja prodaje karanfile po kafanama, samo se uporno moraš praviti da je ne primjećuješ pa će se kad tad okrenuti i otići, iako ti se u prvi mah čini da će zauvek cvileti kraj stola...
I, pazi...
Pokloniš li joj samo mrvicu pažnje neće se smiriti dok ti ne uvali čitavu korpu...
I onda si gotov...
Jer Tuga nikada ne zaboravlja lica galantnih mušterija...
I nikad te više neće zaobići...

Đ. Balašević, Jedan od onih života

Balašević cover.

kristinajovic — Tue, 27 Dec 2011 13:01:14 +0100

Ona je moj razlog, u stvari...

Moja mala unikatna dragocenost u zalagaonici ovog ludila...

***

Tajne su kao device, s njima se mora nežno...
Bilo bi tako slatko naprosto im strgnuti bluzicu, a opet, čarolija je potpuna tek ako ih pustiš da se otkriju same...

***

Ma, ne idem ja ispred svog vremena.
Moje vrijeme ide iza mene.
U tome je nesporazum.
Ipak, sačekat ću ga još malo.
Još samo malo, onda odoh...

***

Vidiš?
Godine nas obrade različito...
Nekom postane važno s kim će leći, a nekom s kim će se probuditi?

***

Ali, suza je kraljica. Suza je najmoćnija vodena sila.
Trudeći se da to ne deluje nervozno, lupkao sam neki takt, pokušavajući nezrelo da privučem njenu pažnju.
Neuspešno...
Oni koji su nekad uspeli da vrate osmeh na lice na kom još ima tragova suza, znaju kako je to dobar osećaj.

***

I, više nego dovoljno godina kasnije, možda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. A ulicom će upravo prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš...
I zaplakaćeš istog časa...
I najzad shvatiti kako sam te voleo.

***

Nikom ne pričam o tome... brzo dođe taj talas i znam da ću da potonem...

***

...I niko više nije bitan, svi su pesak prezren i sitan... pesak ispod nas...

***

Uvek je gledala sat, i čim sklope kazaljke krug k'o mala bi šaputala tad da negde ne'ko misli na nju..

***

Al' tebe volem, to je fakat ti si mi ljubav jedina prodaću onu našu kućerdu "na lakat" pa nek' je stoput dedina da kupim četir' konja besna da ih u oblak upregnem
pa s' tobom, di nas niko ne zna uteknem...

***

Tako često u tišini dok razmišljam danas o tebi, nešto mi se samo čini, il' bojim se da to priznam sebi...

***

Ali ona se katkad tako lijepo smiješi. Pa mi pet minuta u njezinu društvu bude kao da sam dobio na lotu. Hodam ulicom poput narodnog heroja, u trenutku narastem iznad svih zgrada, i u cijelom svemiru nema većeg i jačeg stvorenja od mene.. I zato me one tri ne zanimaju. Ne bi me zanimale ni da ih je tristo. Kad hoću tu jednu...

***

Ostala je knjiga, sa par nepročitanih strana i neke stvarčice od Herendi porcelana, jedan pulover u kom si bila i ostala je ploča Best of Ry Cooder i fina, mala plava kutijica za puder i ja sam te ostao željan, dok me bude, moja mila...

***

Retko odlazim kući, a pišem jos ređe i slike su bleđe i bleđe pa lepe potiskuju ružne, al' nekad poručim piće i tako to krene, pa stignem u svatove njene, sve prave ljubavi su tužne..

***

Put do zvezda je samo etapa kružnog puta do sebe. Ako znaš prečicu, nema potrebe da se puno lomataš po bespućima. Ne bato... Stigao si čim kreneš. Cilj nosiš skriven pod kaputom, istetoviran na grudima kao metu.
U tome je tajna...
U tome je jedini trik...

***

Laku noć, njene pospane oči...

***

Treba ubiti vreme do jutra... Dobro bi mi došao neki saučesnik za taj zločin...

***

Lepo sanjaj, mali mišu nabareni. Ko zna da li ćeš mi ikad više biti tako blizu...

***

Zaboravljam imena, samo lica ostaju u prolazu..

***

Ne... Nismo mi bili ljubavnici... Nikad. Samo smo se ponekad malo gledali, kad nas nisu gledali... I to je sve. Oboje smo nosili na lančiću po polovinu jedne davno polomljene tajne, ali nismo pokušavali da je sastavimo, ko zna zašto...

***

"..Kišica je zavela strogi policijski čas u Njegoševoj. Gurkajući se oko mesta na kalendaru, Oktobar i Novembar su malo protresli gusto sito oblaka, prosejavši samo one najsitnije kapi na ispruženu bronzanu ruku gnevnog spomenika ispred Gradske Kuće.

Zvanično bi se, možda, i moglo izjaviti da je vladala tišina, ali ta tišina je za moj ukus bila preglasna.

Na samoj ivici vibracije, učinilo mi se.

Ova varoš se, izgleda i ne gasi više. Ostaje uključena na nekoj potmuloj frekvenciji, kao da radi "u leru" čitavu noć.

Pučina opustelog trga je odjednom potpuno sludela moj kompas. Bio sam tako izgubljen da mi je izgledalo prosto nemoguće da postoje samo četiri strane sveta. Odoka sam izračunao najdužu dijagonalu, nadajući se da ću se do njenog suprotnog kraja nekako setiti gde sam to pošao.

Sa katedrale se odronilo jedno "plong", ali to nije bio pravi udarac zvona.

Verovatno je, preturajući po policama na gluvom crkvenom tavanu, zvonar nahotice pomerio tučak velikog mesinganog avana. Pola jedan, jedan ili pola dva. Svašta je to moglo da znači.

Ali svejedno.

Anamaria će ionako tek za sedam godina napuniti taj trenutak. Dobra mera vremena između nas.

Sedam godina su kofer u koji može stati strašno puno stvari. Ako umeš da pakuješ, naravno.

To što meni ne trebaju više neke sitnice koje njoj trebaju sve više, ne daje mi pravo da je nagovaram da ih ne trpa unutra.

Njen kofer, na kraju krajeva. Poznao sam u sebi pepeo vatre koja se u njoj tek rasplamsala, ali nisam pokušavao da je odvratim. Do pepela se i stiže jedino preko vatre.

Nema tih reči koje mogu nadomestiti šibanje godina u lice, i nema te priče od koje se može isplesti mreža za hvatanje vremena.

Za sedam jeseni, koji minut posle pola jedan, jedan ili pola dva, i ona će negde zastati pod zamuckujućim plavim neonom sa reklame iznad izloga prodavnice modne obuće. i onda će znati.

Sivi dah uspomene pažljivo će oduvati prašinu sa smešne stare ogradice od posesivnosti koju sam jednom uzalud dizao oko skrivenog senovitog vrta u kom su pupile njene ambicije.

Uzdahnuće, verovatno. Čestice sjaja rastopiće joj se načas u pogledu, kao odraz udaljenih zvezda u vodi. Biće sama, nadam se.

Jer, tad će se u ritmu njenog pulsa možda pojaviti ona uznemirena i ključna sinkopa koju sam poslednjih dana uzalud osluškivao u odjecima naših tišina. Tišina. Da.

I onda će znati da je jedina koju sam ikad voleo. Da sam sve druge voleo tamnom stranom srca. Štedeći se. Učeći se kako ću najbolje voleti nju. Kada je konačno nađem..."

***

Dordje Balasevic- Jedan od onih zivota

Te noći sam joj oćutao najlepše reći koje znam... Jednom je rekla da bi sve dala da čuje to što oćutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na ničijoj zemlji između devet salaša, u fantazmagoričnoj oazi koja se u Sahari Žita priviđa samo onda kad se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije pošlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima...

I tako, obično u nekoj vedroj noći, roj Neizgovorenih Reči nepovratno odbegne iz košnice

misli, i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije prečicu do najbližih zvezda, ali zna

se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo...

I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne

pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastučiće, i nežno provuče finu četku te velike krošnje kroz svoje

kose...

I Neizgovorene Reči ostaju da trepere u lišću starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje

kose na mom češljiću od jantara...

"Zauvek?", pitala je uplašeno...

O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da "zauvek" ne postoji...

Jednog dana, dakako, strovaliće se i to stablo, oprljiće ga Oluja šenlučeći gromovima nad

ravnicom, složiće se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reči, ili polegnuti tiho i

neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko će ga znati?

Ali naićiće čerga tog leta, i to ne Mečkari ili Džambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli

Svirači Tužnih Očiju, praćeni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši

se u sedlu, primetiće u gustoj travi naročitu račvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla

izdeljati odlična viola?

I, više nego dovoljno godina kasnije, možda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš

ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i

prolećem. A ulicom će upravo prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu

kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a

godinama je znaš...

I zaplakaćeš, istog časa...

I najzad shvatiti kako sam te voleo...

"Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije značilo... "

Snovi...

kristinajovic — Mon, 26 Dec 2011 22:19:28 +0100

Ponekad poželim da si tu, kraj mene. Da se osetim barem na tren tako kao tad, kao pre. Savršeno. Samo si mi ti potreban. Ceo svet oko mene je bezazlen, ništa u poređenju sa onim kakvom si me ti učinio. I da, uspem na sekund da osetim tvoje prisustvo, kao da si zaista kraj mene. Nežno mi miluješ kosu, grliš me kao da nikada ne želiš da me ispustiš iz naručja i tiho, sasvim tiho, šapućeš mi koliko me voliš...

"Još uvek dišem samo da bih te udahnuo."

Kratka ljubavna prica :-)

kristinajovic — Sat, 24 Dec 2011 16:45:57 +0100

Upoznali su se, eto sasvim slucajno. Na jednoj zurci susrele su se dvoje oci. I jedne i druge zasijale su jako i u njima se prepoznalo „ono nesto“. Da, ljubav se rodila i to na prvi pogled. On je bio visok, crne kose i prodornih zelenih ociju. Zvao se Jovan. Koracao je onako samouvereno, pokreti su mu bili spori i direktni. Bio je naizgled savrsen, ali nesto mu je ipak nedostajalo. Ono nesto iznutra – dobrota, vernost i iskrenost. Dok, pak, ona je bila brineta sa kestenastim braon ocima i plemenitim srcem. Zvala se Marija. Bila je lepa sto dokazuje broj njenih „udvaraca“, ali nije samo spolja bila lepa, jos lepsa je bila iznutra - krhka, osecajna i dobra. Kazu da se suprotnosti privlace, a tako je i bilo. Ubrzo zatim posle par pogleda i osmeha pozvao ju je na ples. I zigrali su. Odjednom osecali su se kao da se znaju oduvek, a ne tek jedva jedno vece. Bili su sve prisniji i prisniji dok jednog momenta njegove meke usne nisu dotakle njene. Ona je zadrhtala i osecala se kao da lebdi dok su joj se u stomaku leptiri neprestano vrpoljili. Svet oko nje je nestao, ispred nje je samo on postojao I njegove sjajne oci. I ona se njemu svidela i zeleo je da je osvoji. Osecao je da je sve blizi cilju. Odjednom ga je ona prekinula rekavsi da mora da ide. On je zacudjeno stao, dok je ona otrcala ka izlazu.

Vreme je prolazilo, a Marija je uporno mislila na njega. Nije mogla da ga izbaci iz glave. Nakon par dana, listajuci poruke na facebook – u videla je jednu od koje joj se zastao dah. To je bio on – Jovan, njen decko iz snova. Ona mu je odmah brze – bolje odgovorila. I tako je krenulo njihovo dopisivanje. Vreme je brzo teklo, a ona se sve vise i vise zaljubljivala u njega. Postao joj je razlog njenog svakodnevnog odlaska na fb i glavna stvar u njenom zivotu. Mogli su satima da se dopisuju i da uopste ne primete da je proslo toliko vremena. Ostajali su do kasnih vecernjih sati, ali Mariju nije bilo briga, iako je znala da ujutru ima predavanja. Popustila je u skoli, ali to joj zacudo vise nije bilo vazno. Iscekivala je da pozove da se ponovo vide, samo se tome nadala. Jovan je bio dobar prema njoj jer mu je bila sve simpaticnija, osecao je njenu dobrotu i bio zadivljen njome. Ubrzo je pozvao da izadju i ona je bila presrecna. Posle par vidjanja, bolje su se upoznali i jos vise dopali jedno drugome, bilo je ocigledno da ce biti zajedno. Medjutim, sve kockice dugo slagane srusile su se nakon njene dve reci: „Volim te“. On je iznenadjeno zurio u nju. To je bio kraj. Osvojio ju je i izgubio je interesovanje za nju. Mislio je da moze da radi sa njom sta zeli i ta „igrica“ je za njega bila gotova.

Nakon toga, vremenom, on je poceo manje da komunicira sa njom i da je izbegava. Ona se pitala u cemu je problem, ali nikako nije mogla da dozna. Na kraju, neznavsi sta da drugo da ucini, upitala je njegove drugove sta se desava, i oni su rekli da Jovan vise ne zeli da bude sa njom. Popivsi tu casu razocarenja, ona je bila jako tuzna. More suza prolila je na njega i mogla je jos plakati. Znacio joj je mnogo, prejako se zaljubila. Zelela je da ga vrati i da sve bude kao pre. Neprestano je mislila na njega. Sve joj je bilo tako prazno. U njenom pogledu nekada veselom, sada se krije tuga, bol, patnja. Nedostajao joj je, a on je prekinuo svaki kontakt sa njom. Nije znala sta da radi, gde da ide, kome da se obrati kad je niko nije razumeo. Vreme je teklo, ali ona nije mogla dalje. Zelela je po svaku cenu da bude sa njim jer ga je puno volela. Razmisljala je kako da ga zaboravi, ali nije mogla da se izbori sa sudbinom. Vremenom, videvsi da nema izlaza, pozelela je da se osveti. Samo iz tog razloga nasla se sa jednim deckom, ali on je nije fizicki privlacio. Vremenom pocela je da ga upoznaje i shvatila je da je izuzetno dobar, osecajan i pazljiv sto joj je oduvek i falilo. Poklanjao joj je svu svoju ljubav i paznju, a ona je to oberucke prihvatala. Zvao se Bojan. Vremenom iz misli joj se gubio Jovan, jer pored Bojana joj niko nije bio ni potreban. Marijino srce je ponovo bilo otkljucano i pustila je Bojana u njega. Njihova ljubav je cvetala. Njena osecanja prema njemu, uspela su da nadmase ona prema Jovanu. Kada je Jovan saznao za to, zeleo ju je natrag, falila mu je. I tek kada ju je nepovratno izgubio shvatio je sta je ustvari imao.

Bila je zima, pahulje su carobno odigravale svoj ples koji je svakim ponavljanjem bio lepsi, jedinstveniji. One su grad cinile izuzetno romanticnim. Marija je sedela na klupi pognute glave zadubljena u misli. Razmisljanje joj je prekinuo neciji dubok glas.

- Marija! Otkad te nisam video, nedostajala si mi znas? – rekao joj je Jovan sa vragolastim osmehom na licu. Posle kraceg razgovora i prisecanja uspomena, upitao ju je ono sto je dugo iscekivala: Zelis li da izadjes sa mnom ? Na tren, obasuta srecom, zastao joj je dah. Medjutim, odjednom se setila ne tako lepih uspomena koje joj je on ostavio, pa glasno mu je uzvratila: Ne bas! Okrenula se i otisla Bojanu. Jovan je ostao tuzno da gleda njene korake u snegu.

Sve se vraca, sve se placa.