Zovem se Sećanje

Bićeš uvek neko moj.

Bio si uvek moj razlog. Da budem bolja, nasmejana, energična. Da dam celu sebe svakom izazovu, ne prihvatam ,,ne'' kao opciju,

da se borim, budem poštena i idem do kraja. I činila sam to. Volela sam sve u vezi tebe. Puno je reči kojim se moja ljubav mogla opisati: bespogovorna, nesebična, večna.

I sada, nakon toliko vremena, ostaje da lebdi. Tu je negde, promenjenog oblika, ostaje da me podseća.. Na sve provedene dane u idili, na ono što zaslužujem.

Srećemo se i sada. Mada nije isto. Više nikada neće biti isto. Ne zna se kome je više stalo. Niti ko bolje glumi. Stojimo jedno naspram drugog, i pričamo o nekim sporednim temama, trudeći se da zadržimo nešto što se ne da održati.

Ne shvatajući da je sve to uzalud.

Ako se osećate dobro, ne brinite - proći će vas...

Još jedan kišni dan nad mojim gradom.Pogledam kroz prozor-sivilo...
Koračam teškim,sablasnim koracima,namerno gazeći po barama i želeci da uništim te
savršene koncentrične krugove.
Ne volim kada je nešto savršeno.To znači da je dostiglo svoj vrhunac,svoj maksimum,
i da ga ništa i niko ne može učiniti boljim.
Nekada mi prija ovakva atmosfera.Pomaže mi da razmišljam.
Da se izolujem od svih mozgova zatrovanih urbanošću današnjice.
I da makar na kratko budem sama-ne kao kad sedim sama zaključana u sobi.
Ovo je sloboda,ovde nema besa,tenzije,agresivnih naleta ljudi koji su kao stvoreni da ti unište dan.
Postoji jedna rečenica koju rado koristim i glasi: ,,Ako se osećate dobro, ne brinite - proći će vas."

Šamar realnosti

Zbog toga što mislim,a ne kažem naglas.
Zbog toga što osećam, a ne znam da pokažem.
Zbog toga što se plašim,a strah mi nije prijatelj.

Zbog toga se ne razumemo.

Svet u boji.

Bez obzira na preke reči,detinjaste izgovore,vreme koje protiče
i daljine koja nas razdvaja,uvek smo se pronalazili.
Čini mi se, bićemo zauvek dva deteta u odelima odraslih mladih ljudi.

Grlim te,osećam ti dah na svojim grudima.
Ispreplitani ležimo ćutke,čekamo da ovo drugo progovori.
Ali,tišina je tako prijatna.Čini mi se da bih ovako mogla večno.
Ne bojim se onog šta će nam sutra doneti.Naučila sam da cenim trenutak.
Možda se rastanemo, ali nikada nećemo zaboraviti ovaj osećaj.

Visoka očekivanja

Već odavno poznata teza: Što više očekuješ,više se razočaraš.

Očekuješ od situacije,nekog događaja,života ili najgore,ljudi.

Osvrnimo se na ovu poslednju kategoriju.

Setite se koliko ste puta očekivali taj poziv u dva ujutru,a izostao je.

Koliko ste puta očekivali nečiju podršku,a izostala je.

Kad ste očekivali da vidite svoje roditelje na recitalu u školi.A nisu došli.

Ili onaj dan kada ste opet,očekivali da vas neko pronađe,iako ste nestali sa društvenih mreža.

A onda jedno 'izvini' promeni sve?

Lepo je znati da nekome pripadaš,da značiš i da si voljen.

A čovek je zavistan od osećanja pripadanja,bilo društvu u kome živi,nekome,samome sebi.

Ipak,trebalo bi da budemo sopstveni heroji.Da prestanemo da očekujemo od drugih.

Počnimo da očekujemo od budućeg sebe,za promenu.

Životne Filozofije

Nađeš se ponekad u međuprostoru,gde nemaš misli,osećanja.Na trenutak napraviš presek stanja.

A onda shvatiš šta sve u tvom životu ne štima.Šta si sve mogao drugačije.I ne boli te to saznanje.

Jednostavno se pomiriš sa njime.

Ti glumiš boljitak dok ti se ne dogodi.Glumiš, jer veruješ.A onda - raspad.

Pred svaku prepreku desi se neminovno,prskanje malih sivih ćelija koje su,još jednom,

bezuspešno pokušavale da sklope mozaik.Opet je falio komadić slike da budeš bolje.I javlja se misao:

,,Ti si još jedan promašaj.''

Uprkos svemu,ne odustaj.Ne boj se.Stani ponovo u red.

Svako od nas traži sebe.Srećnici se pronađu,ostali ostaju sklupčani po mračnim uglovima svojih misli,

plašeći se onog što će o sebi saznati.