Advokatura 1/1

Bračna tekovina - advokat

Pitanje bračne tekovine, tj. zajedničke imovine supružnika je ono, koje se uvek, neizbežno postavlja, nakon okončanja braka, ali i u ostavinskom postupku, nakon smrti jednog od supružnika.

Kao prvo, treba razlučiti pojmove zajedničke i posebne imovine supružnika. U zajedničku imovinu supružnika spadaju svi prihodi po osnovu teretnih ugovora, sklopljenih od strane jednog supružnika, za vreme trajanja braka, što će reći sve stvari, pokretne i nepokretne, koje su stečene za vreme trajanja braka, plate supružnika, zakupnine i drugi plodovi i prihodi od zajedničkih stvari i tome slično. Posebnom imovinom supružnika, smatra se imovina stečena nasleđivanjem, poklonom i drugim dobročinim poslovima, te zakupnine i drugi plodovi i prihodi od stvari koja su predmet posebne imovine supružnika, kao i prihodi od igara na sreću.

E sad, najčešće postavljano pitanje, kako se deli bračna tekovina, tj. zajednička imovina bračnih supružnika. Zakonska pretpostavka (oboriva), stoji na stanovištu, da zajednička imovina supružnika, ima se deliti, po razlomku 1/2 jednom supružniku, 1/2 drugom, bez obzira na visinu mesečnih prihoda svakog od supružnika. Ovakvo zakonsko rešenje je, prevashodno plod, intencije zakonodavca, ka polnom izjednačavanju supružnika, tj. izbegavanju diskriminacije, jer je u praksi dosta češći slučaj da muž radi i zarađuje, tj. da se njegov prihod može lako kvantifikovati, dok žena brine o kući, deci i domaćinstvu, a ovaj i ovakav rad je dosta teže kvantifikovati. Stoga, zakonodavac je stao na stanovište, da su supružnici zajedničku imovinu stekli po principu 50-50%.

Ovo je zakonska pretpostavka, oboriva, ali supružnicima je ostavljena mogućnost, da u posebnom parničnom postupku, putem deklarativne tužbe, pokušaju dokazati suprotno, tj. oboriti ovu zakonsku pretpostavku, ukoliko smatraju, da je njihov udeo u zajedničkoj imovini veći, od udela supružnika. U praksi, do ovakvih tužbi najčešće dolazi u slučajevima, kada je jedan od supružnika, u neku zajedničku nepokretnosti ili više njih, ulagao svoju posebnu imovinu, najčešće nasleđen novac ili novac stečen prodajom nasleđene imovine, te onda zahteva umanjenje supružnikovog dela, u navedenom iznosu. Uz adekvatnu dokumentaciju i iskaze svedoka, ovakvi slučajevi su prilično lako dokazivi i procenat njihove uspešnosti je znatno visok, jer postoje jasni načini, kvantifikacije uloženog od strane jednog supružnika.

S druge strane, u praksi, često dolazi do utuženja po ovom osnovu, gde je znatno teže kvantifikovati nečiji udeo, čak iako on realno jeste veći, u sticanju zajedničke stvari. Naravno, ne treba posebno spominjati, da ovakvi sporovi, vode ka produbljenju animoziteta između bivših supružnika.

Kako voditi jedan ovakav postupak? Iskreno, s obzirom da je u postupcima za utvrđivanje bračne tekovine, od krucijalnog značaja personalizovanje i subjektivizacija odnosa između bračnih drugova, jako je bitno na koji način se sudu prezentuju upravo ovi odnosi, kako na ličnom, tako i na imovinskom planu. Ne treba posebno spominjati, da uspešnost u ovim sporovima, najčešće zavisi od iskaza svedoka, jer se najčešće dokazivanje bazira upravo na ovom dokaznom sredstvu, a od krucijalnog značaja biva, način ispitivanja i navođenja svedoka, da iznese sve činjenice, relevantne za konkretan slučaj. Imajući u vidu gore izneseno, nikome ne bih preporučio samostalno upuštanje u jedan, ovako komplikovan postupak, bez angažovanja stručne pomoći.

Na kraju, svakako treba spomenuti i naslednopravni aspekt bračne tekovine. Kada jedan od supružnika premine, u ostavinsku masu ulazi imovina tog supružnika, tj. ostavinski sud, mora tačno utvrditi šta sve spada u imovinu pokojnika. Ukoliko se u ostavinskom postupku, kao sporno, pojavi pitanje bračne tekovine, to će sud prekinuti ostavinski postupak i zainteresovanu stranu uputiti na parnicu za utvrđivanje bračne tekovine.

Adv. Miroslav M. Rnjaković

Tel: 064/137-10-46

email: miroslavrnjakovic@yahoo.com

Revizija - advokat

Dosta često se dešava, da stranka u parničnom postupku, tj. ona stranka koja je izgubila spor, čak i nakon pravnosnažnosti istog, smatra da je sud povredio zakon na njenu štetu, te da bi, u svetlu činjenica iznetih u postupku, odluka suda morala biti drugačija.

Tu dolazimo, do pitanja vanrednih pravnih lekova u parničnom postupku, tj. konkretno, do pravnog leka, koji je najzastupljeniji u praktičnoj primeni, uprkos restriktivnosti zakonskih propisa - revizije.

Revizija, kao vanredni pravni lek je, od svog nastanka u srpskom zakonodavstvu, pa sve do danas, trpela izmene, prevashodno restriktivnog karaktera, tako da, novi zakon o parničnom postupku, ne poznaje direktnu reviziju, dok su razlozi za izjavljivanje revizije umnogome ograničeni, no, ipak, to ne umanjuje praktičnu važnost ovog pravnog leka.

Revizija protiv presude je strogo formalan akt, i kao takav, podložan odbačaju iz procesnih razloga, te stoga, nikome ne bih preporučio samostalno sastavljanje revizije, bez angažovanja stručne pomoći od strane od advokata. No, kako nisu svi u finansijskoj mogućnosti da za potrebe sastava revizije angažuju stručnu pomoć, to ću, u ovom tekstu, pokušati što jednostavnije pojasniti koje sve elemente revizija mora sadržati, te kako sastaviti istu.

Za početak, neophodno je znati, da sprovođenje postupka po reviziji, u predmetima u kojima je postojao pravni osnov za pokretanja revizije, predstavlja preduslov, za podnošenje ustavne žalbe, pa zatim i žalbe sudu u Strazburu.

Revizijom se mogu pobijati, samo presude donete u drugom stepenu, što će reći da, ukoliko protiv presude prvostepenog suda niste iskoristili pravo na žalbu, pa je ona postala pravnosnažna, to znači da nemate pravo da podnesete reviziju protiv takve presude. Revizija se može izjaviti samo u određenim pravnim stvarima, tj. u sporovima koji prelaze određenu vrednost i specifičnim vrstama sporova, u kojima postoji javni interes za utvrđivanje apsolutne istine. Međutim, odredbe ZPP RS, predviđaju mogućnost podnošenja revizije i protiv presude, koja ne ispunjava ove uslove, a veće Vrhovnog kasacionog suda, ima pravo da, ukoliko smatra da su prava podnosioca ozbiljno povređena, da po takvoj reviziji postupi i donese odluku.

Revizija se može podneti iz dva razloga:

- apsolutno bitnih povreda odredaba ZPP RS,

-pogrešne primene materijalnog prava.

Iz ovoga proizilazi, da sud u postupku po reviziji, ne može ukinuti, niti preinačiti pravnosnažnu presudu, zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Rok za podnošenje presude je prekluzivan - 30 dana, što će reći, da rok počinje teći od dana prijema odluke drugostepenog suda.

Kako dalje teče postupak? Postupak po reviziji se deli na postupak pred prvostepenim i postupak pred revizijskim sudom. Prvostepeni sud, nakon prijema revizije, vrši formalno ispitivanje revizije, tj. da li je ista blagovremena, dopuštena i potpuna. Nakon toga, sud, ukoliko u reviziji pronađe određene formalne nedostatke, istu može odbaciti rešenjem i time okončati postupak, pre no li ista bude dostavljena Vrhovnom kasacionom sudu. Upravo iz ovog razloga i usled strogosti forme predviđene za ovaj vanredni pravni lek, isti nikako ne treba sastavljati bez saveta advokata.

Ukoliko je revizija formalno ispravna, prvostepeni sud, jedan primerak dostavlja nadležnom javnom tužilaštvu, pa zatim predmet prosleđuje Vrhovnom kasacionom sudu.

Postupak pred revizijskim sudom se sprovodi bez rasprave. Revizijski sud ponovo vrši kontrolu formalne ispravnosti revizije, a zatim odlučuje o osnovanosti iste, u sednici, tj. bez rasprave. U praksi, veće imenuje sudiju izvestioca, tj. sudiju koji će pročitati čitav predmet i ostatak veća, na sednici, obavestiti o sadržini predmeta, kao i o prigovorima iznetim u reviziji. Nakon toga, sud donosi odluku glasanjem.

Iz ovoga jasno proizilazi, od kakvog je značaja sama sadržina i obrazloženost revizije. Imajte u vidu, da prosečan parnični predmet, u vreme kada stigne pred veće revizijskog suda, broji više stotina, ako ne i hiljada strana materijala, te da je često, što zbog fizičke prenatrpanosti veća, što zbog drugih faktora, gotovo nemoguće očekivati od revizijskog suda, da će vaš predmet, pregledati izuzetno detaljno, od početka do kraja, što bi se reklo. Zato je od krucijalne važnosti, da vaša revizija, bude jako detaljna, te da u istoj, budu veoma jasno i precizno obrazloženi vaši razlozi za podnošenje revizije, uz pozivanje na određene dokumente, iz samog spisa predmeta. To će, u mnogo čemu pomoći u radu revizijskog suda, a vama će dati sigurnost, u smislu, da ćete biti uvereni, da će svi aspekti vašeg spora, biti dostupni i izneti pred revizijsko veće, na odlučivanje. Naravno, u komplikovanijim pravnim stvarima, a većina revizijskih sporova to jeste, to bi značilo, da jedna dobra revizija mora sadržati, verovatno i više desetina strana obrazloženja, a, opet ponavljam, ovaj posao, nikako ne bih preporučio pravnom laiku.

Kakve odluke sud može doneti? Ukoliko se utvrdi, da je bilo apsolutno bitnih povreda odredaba postupka, revizijski sud će odluku ukinuti i vratiti je na ponovno odlučivanje, uz jasno obrazloženje, kakve je propuste prvostepeni (ili drugostepeni) sud napravio, te kako iste treba ispraviti.

Ukoliko sud utvrdi, da je došlo do pogrešne primene materijalnog prava, on će onda, odluku preinačiti, u vidu presude, koja postaje pravnosnažna danom dostavljanja obema strankama.

Na kraju, kao rezime, treba napomenuti, da se veoma često, revizija kao pravni lek, vidi samo kao stepenik, koji morate preći, da bi stigli do ustavne žalbe, tj. žalbe sudu u Strazburu, ali to u praksi, doista nije tako. Osnovana i dobro obrazložena revizija, itekako može rešiti vaše probleme, kojima ste bili izloženi pred prvostepenim i drugostepenim sudom, bez daljeg uplitanja i produbljivanja postupka, pred Ustavnim ili sudom u Strazburu.

Adv. Miroslav M. Rnjaković

Tel: 064/137-10-46

email: advrnjakovic@yahoo.com

Naplata potraživanja - advokat

Problem sa kojim se susreću brojni privrednici, naročito vlasnici malih i srednjih preduzeća, leži u činjenici spore naplate dospelih potraživanja od dužnika. Naravno, praksa i zahtevi modernog preduzetništva, veoma često, sprečavaju privrednike, da svoja potraživanja naplate sudskim putem, jer bi takvim postupanjem, gotovo sigurno, prekinuli poslovnu saradnju sa partnerom, čiji dug žele naplatiti.

No, kako veoma često, privrednici ostanu bez drugih rešenja po tom pitanju, do preduzimanja sudskih akcija, to ću u nastavku ovoga teksta, pokušati, što plastičnije objasniti postupak sudske naplate potraživanja od dužnika.

Kao najočigledniji i najpraktičniji način naplate potraživanja, nameće se naplata u izvršnom postupku, na osnovu verodostojne isprave. Postupak se pokreće podnošenjem predloga za izvršenje na osnovu verodostojne isprave (računa, fakture), koji se sudu predaje u 4 primerka i u prilogu koga se moraju dostaviti overene fotokopije verodostojne isprave. Kada kažem overene, to ne znači overene pred upravnim ili sudskim organom, već na poleđini overene pečatom firme poverioca i potpisom zakonskog zastupnika poverioca.

Šta predlog u sebi mora da sadrži? Kao prvo, predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave je strogo formalan akt i nikako ne bih savetovao sastavljanje istog pravnim laicima. No, ukoliko se pak odlučite na takav korak, morate znati, da predlog, pored individualnog imenovanja nadležnog suda, izvršnog poverioca i izvršnog dužnika, sve sa matičnim brojem, PIB-om i brojevima tekućih računa, mora sadržati označenje vrednosti spora, te se u istom jasno mora navesti na koju se verodostojnu ispravu pozivate, kao i koliki iznos glavnog duga potražujete po istoj. Što se tiče potraživanja kamate, kamata se potražuje od dana fakturisanja ili dana valute, ukoliko je isti naveden na verodostojnoj ispravi. Takođe, verodostojna isprava, mora sadržati izvršan predlog izgleda petituma Rešenja o izvršenju i to je zapravo i najveća prepreka za samostalno sastavljanje jednog ovakvog akta, jer se u predlogu petituma, mora navesti obaveza plaćanja sa paricionim rokom, zatim u drugom stavu individualizirati predmet izvršenja (npr. blokada računa po ovlašćenju Odeljenja za prinudnu naplatu NBS), s tim što ste u obavezi tačno navesti, koji računi dužnika treba da budu blokirani, te na koje račune poverioca, treba prebaciti prinudno naplaćena sredstva.

Sud, kada primi formalno ispravan predlog za izvršenje, odmah donosi Rešenje o izvršenju, te predlog sa Rešenjem, dostavlja dužniku na odgovor. Dužniku se daje rok od 3 dana, da ukoliko to želi, podnese Prigovor na Rešenje o izvršenju, te ukoliko on to učini, naplata se odlaže, a predmet dostavlja parničnom odeljenju nadležnog suda, na dalje odlučivanje. Ono, oko čega često nastaju nesporazumi, jeste činjenica, šta Prigovor mora sadržati u sebi. Sudska praksa je, nedvosmislena po tom pitanju. Dovoljno je da dužnik, bukvalno, napiše samo "prigovaram" i sud neće imati drugog izbora, do da predmet dostavi parničnom odeljenju. Naravno, ukoliko dužnik ima razloga za prigovor, svakako, da je za njega bolje, da te svoje razloge, detaljno iznese i obrazloži, što činjenično, što putem dokaza, u samom prigovoru na rešenje.

Praksa pokazuje, da se ogroman procenat prigovora, podnosi sudu, samo zarad odugovlačenja i odlaganja obaveze plaćanja, jer će postupak u parnici, svakako potrajati još par meseci, ako ne i duže. No, ukoliko posedujete ispravnu verodostojnu ispravu, dokaz da je dužnik primio istu, kao i otpremnicu o prijemu robe, sve da vaš predmet ode u parnicu, postupak u parnici će se svesti na konstatovanje dokaza izvedenih u izvršnom postupku i rezultirati presudom u vašu korist.

Na kraju, ali svakako ne i najmanje bitno, jeste pitanje, izbegavanja troškova, koje ovakav postupak nosi sa sobom. Nesumnjivo da, nakon što dobijete postupak, bilo u izvršenju, bilo u parnici, vaš dužnik će biti taj koji će te troškove snositi, ali vi ste u obavezi da sudu uplatite takse na predlog za izvršenje, rešenje o izvršenju, kao i na prvostepenu odluku, ukoliko postupak pređe u parnici. Sud neće čekati da ove takse naplati od dužnika, već će vam, po pravnosnažnosti odluke i nakon prinudnog izvršenja, dužnik refundirati iznos ovih troškova u celosti.

Stoga, praksa pokazuje, da bi svakom postupku naplate, trebalo da prethodi Opomena pred utuženje, u kojoj bi se, dužniku, uz opomenu da dug isplati u celosti u roku koji mu je ostavljen, trebalo prezentovati, kakve će sve troškove da trpi, ukoliko postupak naplate pređe u novu, sudsku fazu. Svakako, da ćete poslati upečatljiviju poruku, ukoliko vašu opomenu sastavi i potpiše advokat, jer to je testament vaše odlučnosti, da ne posustanete po tom pitanju, te da ćete, ukoliko je to potrebno, zadovoljenje potražiti na sudu, a praksa pokazuje, da je procenat uspešnih naplata po advokatskim opomenama, neuporedivo viši, nego u slučajevima, u kojima sam poverilac, potpisuje iste.

Adv. Miroslav M. Rnjaković

Tel: 064/137-10-46

email: miroslavrnjakovic@yahoo.com

Ostavinska rasprava - advokat

Ostavinska rasprava je vrsta vanparničnog postupka, koja se sprovodi nakon smrti jednog lica, a čiji cilj je raspodela imovine preminulog, na njegove zakonske ili testamentarne naslednike.

Po zakonu, ostavinska rasprava se pokreće bilo po službenoj dužnosti, bilo po zahtevu zainteresovanog lica. U teoriji, sud bi u roku od 30 dana od smrti pokojnika, trebalo da, od nadležnog organa lokalne samouprave, koji obavlja poslove matičara, dobije smrtovnicu, dokument, koji, pored konstatacije smrti, treba da sadrži i podatke o njegovoj imovini, popis i procenu iste, pa da na osnovu smrtovnice, pokrene ostavinski postupak po službenoj dužnosti. Nažalost, praksa je takva, da ostavinski postupak gotovo uvek pokreće neko od naslednika i upravo su naslednici ti, koji uz predlog za pokretanje postupka, sudu dostavljaju spisak pokretne i nepokretne imovine pokojnika.

E, ovde se pojavljuje opasnost zloupotrebe, tj. utaje delova zaostavštine, a čiji cilj je neulazak iste u ostavinski postupak. Najčešći slučaj je da, supružnik pokojnika, ukoliko imovinu nasleđuje sa pokojnikovim roditeljima ili braćom i sestrama po pravu predstavljanja, pokuša sprečiti uvođenje nepokretnosti, koja se u zemljišnjim knjigama vodi na živog supružnika, a koja je po zakonu, stečena za vreme trajanja braka, pa samim tim, po zakonskoj pretpostavci, predstavlja bračnu tekovinu, na kojoj supružnici imaju zajedničku svojinu u odnosu pola-pola.

Naravno, kao i kod većine drugih postupaka, upravo zbog ovakvih eventualnosti, preporučuje se angažovanje advokata, koji bi, uz malo istraživačkog rada, mogao doći do podataka koji su vam potrebni i koji bi trebalo da spreči sve moguće zloupotrebe u jednom ovakvom postupku.

No, kako određen broj ljudi nije u mogućnosti da angažuje stručnu pomoć za vođenje ostavinskog postupka, u nastavku ovoga teksta, pokušaću, u kratkim crtama, da iznesem par saveta, kako jedan ovakav postupak treba voditi.

Što se tiče samog postupka, on je neformalan, sud ga vodi, upozoravajući stranke na njihova prava, makar tako stoji u zakonu. Naravno, u praksi se neretko dešava, da usled preopterećenosti sudova, dođe do propusta i na ovom planu.

Šta se dešava ukoliko postoji testament? U tom slučaju, sud će proglasiti testament, čitajući ga na glas u toku samog postupka, i rešenjem imovinu raspodeliti na testamentarne naslednike, u obimu i na način, regulisan testamentom. Ukoliko neko od stranaka u postupku, izrazi sumnju u validnost testamenta, ovo pitanje se ne može dokazivati u ostavinskom postupku, jer predmet istog nije utvrđivanje činjenica, već samo primena prava, te će u tom slučaju sud, prekinuti ostavinski postupak i zainteresovanom licu dati rok da pokrene postupak za osporavanje zakonitosti spornog testamenta, a ostavinsko rešenje će, biti doneto, tek po pravnosnažnosti parničnog postupka za osporavanje zakonitosti testamenta. U ovaj i ovakav oblik korektivne parnice, nikako ne preporučujem ulazak bez stručne pravne pomoći, naročito imajući u vidu, da je osporavanje testamenta probatio diabolica. O vrstama i načinu sastavljanja testamenta, nešto opširnije sam pisao u tekstu "Testament - advokat". http://advokatovanje.blog.rs/blog/advokatovanje/gradjansko-pravo/2012/01/16/testament-advokat

Ukoliko, pak, nije postojao testament, sud će, primenjujući odredbe zakona, za naslednike oglasiti zakonske naslednike pokojnika, u razlomcima koji zavise od svojstva naslednika i njihove brojnosti.

E, sad, ono što svakako treba imati na umu, jeste mogućnost međusobnog dogovora između naslednika, po principu "ja tebi, ti meni", jer će sud, po sili zakona, svakom od naslednika, dodeliti naslednički udeo, u svakoj stvari koja je pripadala pokojniku. Stoga, nije zgoreg istaći, da je ostavinska rasprava, upravo prava prilika, da se jednom za svagda, ta pitanja razreše između naslednika, kako se imovina ne bi usitnjavala.

Na kraju, treba znati još jednu stvar. Ostavinsko rešenje, kada postane pravnosnažno, ono uvek može biti osporavano u korektivnoj parnici. Na primer, ukoliko se, nakon obavljene rasprave i donetog ostavinskog rešenja, pronađe testament, postupak neće biti ponavljan, već će zainteresovano lice ili lica, moći svoja prava da zaštite u korektivnoj parnici, podnošenjem tužbe za utvrđenje postojanja testamenta, tj. naslednih delova testamentarnih naslednika, koja bi ishodila u presudi, koja bi u svemu stavila van snage i zamenila, nezakonito ostavinsko rešenje.

Stoga, ukoliko već treba da se upustite u ostavinsku raspravu, a naročito u korektivnu parnicu po istom osnovu, svakako savetujem angažovanje stručnog lica, makar na savetodavnom nivou, jer ako ništa drugo, dobar savet po pitanju na koji način želite da se odreknete dela imovine u korist sanaslednika (poklon ili prihvat nasledstva, pa odricanje u nečiju korist), njemu može značiti, da li će na tu imovinu platiti porez od 20%, ili ga neće plaćati uopšte.

Adv. Miroslav M. Rnjaković

Tel: 064/137-10-46

email: miroslavrnjakovic@yahoo.com

Ostavinska rasprava - advokat

Ostavinska rasprava je vrsta vanparničnog postupka, koja se sprovodi nakon smrti jednog lica, a čiji cilj je raspodela imovine preminulog, na njegove zakonske ili testamentarne naslednike.

Adv. Miroslav M. Rnjaković

Tel: 064/137-10-46

email: miroslavrnjakovic@yahoo.com

Aneks ugovora o radu - advokat

U ovom članku ću se, ukratko, osvrnuti na institut izmene ugovorenih uslova rada, putem Aneksa ugovora o radu.

Poslodavac može, zaposlenom, ponuditi izmenu ugovorenih uslova rada, na osnovu člana 171. Zakona o radu RS, podnošenjem ponude za potpisivanje aneksa ugovora o radu. Razlozi za potpisivanje aneksa ugovora o radu su:

-premeštaj na drugo radno mesto, usled potreba procesa i organizacije rada,

-premeštaj u drugo mesto rada, kod istog poslodavca,

-radi upućivanja na rad kod drugog poslodavca,

-radi promene iznosa zarade, načina isplate i obračuna zarade i zarad pozivanja na novi kolektivni ugovor ili drugi opšti akt,

-ako je zaposlenom koji je višak, obezbedio drugo radno mesto,

-iz drugih razloga predviđenih zakonom i kolektivnim ugovorom.

Kada zaposleni primi ponudu za zaključenje aneksa, on ima rok od 8 dana, da se na isti izjasni. Oprez. Ukoliko se zaposleni, u ostavljenom mu roku, ne izjasni na ponudu za zaključivanje aneksa ugovora o radu, makar on bio nezakonit, otkaz, koji će dobiti zbog nepotpisivanja aneksa ugovora o radu će biti, itekako zakonit. Ukoliko smatrate, da aneks, koji vam poslodavac nudi, nije u skladu sa zakonom, ipak ste u obavezi da isti prihvatite, pa onda, ukoliko smatrate da je aneks nezakonit, u zakonskom roku od 90 dana, imate pravo, pokrenuti radni spor, zarad osporavanja zakonitosti spornog aneksa. Još jednom ponavljam, ukoliko u roku od 8 dana, od dana prijema ponude za zaključenje aneksa ugovora o radu, isti ne prihvatite ili odbijete potpisivanje istog, stekli su se uslovi za otkaz ugovora o radu od strane poslodavca, koji će biti u potpunosti zakonit.

Problem nastaje, kada poslodavci, često, odveć ekstenzivno tumačeći, gore navedene razloge za potpisivanje aneksa ugovora o radu, zaposlenom ponude zaključenje nezakonitog aneksa. Veoma često se, aneks ugovora o radu, koristi kao sredstvo pritiska i zlostavljanja zaposlenog na radu, upravo usled preširokog tumačenja gore navedenih razloga.

Takođe, poslednji razlog za izmenu ugovorenih uslova rada je, takozvani, dopunjujući član, koji je u zakon unet, za slučajeve donošenja posebnog zakona kojim će biti dodat još neki od razloga za izmenu ugovora o radu, a ne da bi poslodavac, po principu slobodne diskrecije, mogao da ugovara razloge za izmenu ugovora o radu, kako mu volja.

Na kraju, ukoliko budete imali tu nesreću, da vam poslodavac ponudi nezakonit aneks ugovora o radu, nema vam druge, do da u roku od 90 dana od dana potpisivanja aneksa, pokrenete radni spor za osporavanje zakonitosti spornog aneksa. Nikako ne preporučujem samostalno vođenje radnog spora, bez stručne pomoći, ali, ukoliko niste u mogućnosti platiti usluge advokata, nešto više o toj problematici i smernicama za uspešno vođenje radnog spora, napisao sam u tekstu pod naslovom "Otkaz ugovora o radu od strane poslodavca". ( http://advokatovanje.blog.rs/blog/advokatovanje/radni-odnosi/2012/01/13/otkaz-ugovora-o-radu-od-strane-poslodavca-advokat)

Adv. Miroslav M. Rnjaković

Tel: 064/137-10-46

email: miroslavrnjakovic@yahoo.com

Žalba - advokat

Kada izgubite prvostepeni postupak, (u parnici), jedini redovni pravni lek, koji vam je na raspolaganju, jeste žalba, kao vaša, ne poslednja, ali svakako jedna od poslednjih nada, da ćete postupak za zaštitu svojih prava, uspeti da privedete kraju, u vašu korist.

U praksi se, veoma često dešava da stranke, naročito fizička lica, pravnu pomoć potraže, tek nakon što prvostepena presuda ili rešenje, budu doneti u korist njihovog protivnika u sporu, a veoma često je, svaka vrsta pravne pomoći, u tom stadijumu postupka, već izlišna, a iz razloga što, ukoliko se učine izvesni propusti u prvostepenom postupku, isti ne mogu biti ispravljeni po žalbi, tj. u drugostepenom postupku. No, ukoliko ima manevarskog prostora, za pronalaženje propusta suda u prvostepenom postupku, svakako, da bi najcelishodnije bilo, taj posao prepustiti profesionalcu, tj. angažovati stručno lice, da sastavi žalbu za vaše potrebe.

No, kako je jasno, da nisu svi u mogućnosti da plate usluge advokata, ja ću u nastavku ovoga članka, pokušati da, što je to moguće jednostavnije i plastičnije, dam neke preporuke onima, koji bi se, sami, upustili u postupak sastavljanja žalbe na prvostepenu presudu u parničnom postupku.

Da krenemo od rokova. Rokovi za žalbe su 8 ili 15 dana, u zavisnosti od vrste i vrednosti spora, ali u dnu svake presude, stoji pouka o pravnom leku, u kojoj jasno stoji u kom roku se mora predati žalba na istu. Žalba se predaje prvostepenom sudu, koji je doneo prvostepenu odluku, a on je dalje prosleđuje apelacionom sudu, na odlučivanje.

Propuštanjem roka za žalbu, nastaje prekluzija, tj. vi, kao strana u postupku, gubite pravo na žalbu i presuda postaje pravnosnažna. Sud, takođe, žalbu može odbaciti, bez meritornog odlučivanja, ukoliko je ista izjavljena od strane neovlašćenog lica, tj. ukoliko je neuredna.

Da bi jedna žalba bila uredna, neophodno je, da u istoj, pored imena suda, broja predmeta i podataka o strankama u postupku, bude navedeno na koju se ona odluku odnosi (npr. presuda od dana tog i tog u predmetu br. ____) i da li se žalbom presuda pobija u celosti ili samo u određenom delu.

Koji su to žalbeni razlozi? Pa, postoje tri žalbena razloga:

-apsolutno bitne povrede parničnog postupka,

-nepotpuno i netačno utvrđeno činjenično stanje,

-pogrešna primena materijalnog prava.

Šta su to apsolutno bitne povrede parničnog postupka? Pa, svakako, da se u jednom, ovako kratkom tekstu ne mogu sve navesti, ali u biti, to su propusti učinjeni, od strane suda, kojima je vama, nešto uskraćeno ili onemogućeno (npr. upotreba maternjeg jezika, pravo na punomoćnika, nedonošenje procesnih odluka od strane suda itd.) S druge strane, da bi ove povrede postupka istakli i kvalitetno predočili apelacionom sudu, jako je bitno, uz navođenje istih, pozvati se na egzaktne odredbe zakona.

Nepotpuno utvrđeno činjenično stanje nastaje, najčešće, kada sud, u prvostepenom postupku, odbije neki od vaših zahteva za izvođenje dokaza (veštačenje, saslušanje određenog svedoka itd), a vi smatrate, da bi upravo taj dokaz, bacio drugo svetlo na ceo slučaj. Naravno, da je u ovakvim slučajevima, jako bitno podrobno i precizno obrazložiti ovakvu tvrdnju, ali, oprez, nikako ne smete iznositi pretpostavke na koji način bi svedok dao iskaz ili tome slično.

Pogrešna primena materijalnog prava nastaje, kada sud, na osnovu pravilno utvrđenog činjeničnog prava, donese pogrešnu odluku, jednostavno, pogrešnom primenom materijalnog prava, tj. zakona. U praksi su ovakvi slučajevi češći, no što bi pravni laici mogli to pomisliti.

Dalje, što se tiče forme žalbe, ona je u principu irelevantna, ukoliko sadrži sve bitne elemente, međutim, treba imati u vidu, da su sudije u apelacionim sudovima pretrpane predmetima, pa da ne bi bilo zgoreg, žalbu koncipirati da bude pregledna i istaknuti pojedine delove iste, kao najvažnije i najbitnije, za rešavanje drugostepenog postupka u vašu korist. Stoga, iako zakonom nije obavezan, praksa nas uči, da je žalbeni predlog, možda i najbitniji deo žalbe kao akta, u njemu se iznosi predlog, kako treba da izgleda petitum odluke apelacionog suda, po vašoj žalbi. Svakako, zbog ovakvih sitnica, koje mogu dosta da znače za uspešnost vaše žalbe, opet ponavljam, ukoliko za to imate mogućnosti, najbolje bi bilo angažovati stručno lice, advokata, koje bi svojim znanjem i iskustvom, svakako doprineo vašim šansama, za uspešno okončanje žalbenog postupka, u vašu korist.

Na kraju, kao rezime, trebalo bi još jednom ponoviti da, vaše pojedine propuste, iz prvostepenog postupka, nijedan advokat ne može ispraviti, ali ukoliko je bilo grešaka, prilikom sprovođenja postupka i donošenja presude, od strane suda, onda dobra, kvalitetna i precizno obrazložena žalba, može postupak, koji je bio na pragu okončanja na vašu štetu, preokrenuti u vašu korist, kroz ponavljanje prvostepenog postupka.

Adv. Miroslav M. Rnjaković

Tel: 064/137-10-46

email: miroslavrnjakovic@yahoo.com

Zastupanje firmi - advokat

U ovom članku, za razliku od nekih prethodnih, osvrnuću se na ulogu advokature u zastupanju privrednih društava, kao i na prednosti i mane ovakvog načina rešavanja pravnih problema, koje imate, ukoliko ste vlasnik ili odgovorno lice u firmi, bilo da se radi kompaniji male ili srednje veličine.

Naime, praksa kod malih preduzeća u Srbiji je takva, da kroz angažovanje knjigovodstvenih agencija, vlasnici istih, uz knjigovodstvene usluge, dobijaju i određene vrste pravnih usluga, koje se najčešće sastoje u izradi ugovora, radnopravnih akata i tome slično. S druge strane, kod srednjih ili velikih preduzeća, javlja se potreba za angažovanjem stručnih lica, koja, najčešće, kroz rad u pravnoj službi preduzeća, zastupaju interese svojih poslodavaca, pred sudovima i drugim državnim organima RS.

Koje su prednosti angažovanja advokata? Pa, prva i najočiglednija prednost leži, svakako, u činjenici, da pored stručnosti, firma dobija na ugledu (tu prevashodno mislim na prvi utisak), kada se ispred nje, u postupku pregovaranja, pismenog obraćanja i tome slično, pojavi advokat. To ne samo da odaje utisak ozbiljnosti i organizovanosti vaše firme, već donosi i na sigurnosti, koju vaši partneri osećaju, kada ulaze u poslovne poduhvate sa vama. Takođe, ne treba zanemariti činjenicu, da statistike pokazuju, da će vaši dužnici, u preko 70% slučajeva, pre platiti dug po opomeni pred utuženje, ukoliko je istu potpisao advokat, nego ukoliko ste istu potpisali vi ili vama podređeni zaposleni. Naravno, ne treba zaboraviti ni one slučajeve, u kojima nemate drugog izbora, do da svoja prava zaštitite na sudu, a prednosti angažovanja advokata u takvim slučajevima, ne treba posebno komentarisati. Tu se, pored svega ovoga, može dodati i radnopravni aspekt zastupanja, gde uticaj iskustva u izradi individualnih i kolektivnih radnopravnih akata, može gotovo u potpunosti isključiti mogućnost nastanka sporova, u oblasti radnog prava.

Sada dolazimo do pitanja mana, jednog ovakvog aranžmana. Prva i svakako najčešća primedba je vezana za cenu. Dakako, mnogi će se složiti, da iznosi predviđeni u advokatskoj tarifi, znaju biti nesnosno visoki, ali oni se formiraju prema realnoj vrednosti radnji, koje bi vaš punomoćnik preduzimao u vaše ime i takođe, oni se priznaju na sudu, kao troškovi postupka,te u najčešćem broju slučajeva, isti će vam biti refundirani, po okončanju postupka.

S druge strane, za firme sa većim obimom posla, koje bi angažovale stručnu pomoć, po principu stalnosti raspologanja, uvek postoji mogućnost ugovornog regulisanja međusobnih obaveza sa punomoćnikom, na mesečnom - paušalnom nivou, ili uz određeni, ugovoreni diskont.

E sad, da se ovaj tekst ne bi pretvorio u puku preporuku, da vam za sve i svja treba pomoć advokata, u nastavku ću, ukratko, pokušati da vam pomognem, u razlučivanju određenih pravnih poslova, koje biste, mogli i sami završavati i bez stručne pomoći, uz odgovarajuće smernice i savete.

Kao prvo, u oblasti obligacionog prava i po pitanju sastavljanja ugovora, praksa pokazuje, da veliki broj firmi, iste sastavlja po određenim šablonima i unapred sastavljenim "pelcerima", naročito u oblasti uskog poslovanja i to je sasvim u redu. No, ukoliko se pred vama javi potreba za sastavljanje izuzetno komplikovanih ugovora, dobro odvagajte šta i kako, ukoliko nameravate iste potpisati.

U oblasti radnopravnih odnosa, postoji sijaset šablona za sastavljanje Sporazuma o prestanku radnog odnosa, Upozorenja pred otkaz ugovora o radu, Otkaza ugovora o radu itd, i njihova praktična primenljivost je, moram priznati, dosta visoka. No, naročito u postupku davanja otkaza od strane poslodavca, koji je jako rigidan, budite na oprezu, jer i najmanja proceduralna greška, do kojih najčešće dolazi prilikom dostavljanja pismena zaposlenom, za sobom povlači nezakonitost Otkaza ugovora o radu. Takođe, imajte na umu, da ukoliko se otkaz uručuje usled povrede radne obaveze ili radne discipline, da je jako bitno, da sve precizno dokumentuje, od prijave o povredi radne obaveze - discipline, do finalnog akta tj. Otkaza, te da, u eventualnom radnom sporu, koji može nastati nakon otkaza, na značaju može dobiti i činjenica, koliko ste precizno obrazložili optužbe protiv zaposlenog, u Upozorenju pred otkaz ugovora o radu i u samom Otkazu.

Na kraju, što se tiče samog zastupanja privrednih društava pred sudom, tu društva, koja nemaju organizovane pravne službe i nemaju puno izbora i odgovor, šta je najbolje rešenje se, sam po sebi nameće.

Stoga, pre nego li se odlučite za angažovanje advokata, za vaše poslovne potrebe, prvo dobro izvagajte šta je to što vam je potrebno, kolike su vaše finansijske mogućnosti i onda, uz odgovarajuću preporuku i jasan i unapred formulisan poslovni dogovor, sa vašim budućim punomoćnikom, ovakav vid poslovne saradnje vam, zaista, može doneti dosta dobrog i zaista unaprediti vaše poslovanje, na jedan sasvim novi nivo.

Adv. Miroslav M. Rnjaković

Tel: 064/137-10-46

email: miroslavrnjakovic@yahoo.com

Naknada štete - advokat

Naknada štete je, jedna od najširih oblasti obligacionog prava, a s obzirom na učestalost nastanka obligacionopravnih odnosa, usled nastanka štete, to je praktična važnost pitanja, izvora i mehanizama naknade štete, jako velika.

Kada kažemo naknada štete, većina ljudi prvo pomisli na štetu od autoodgovornosti, tj. štetu nastalu u saobraćajnim nesrećama. Nažalost, kako je broj saobraćajnih nesreća u Srbiji, na godišnjem nivou jako visok, to je ova vrsta sporova, jedna od najzastupljenijih u srpskim sudovima.

Koje lice ima pravo na naknadu štete? Pa to je pre svega lice, koje je u saobraćajnoj nesreći, za čiji nastanak ono nije krivo, odnosno koju ono nije izazvalo, povređeno, kao i lice, čiji je blizak srodnik, po pravoj naslednoj liniji (ukoliko sa njima deli domaćinstvo), postalo invalid ili smrtno stradalo u saobraćajnoj nesreći.

Kako pokrenuti postupak? Obveznik plaćanja naknade štete po osnovu auto odgovornosti je osiguravajuća kuća, kod koje je lice koje je izazvalo saobraćajnu nesreću, osiguralo automobil od auto odgovornosti. Ukoliko, pak, automobil nije bio osiguran, obveznik plaćanja je Udruženje ugovarača osiguranja Srbije, koje nakon isplaćene štete, ima pravo da zahtev isplatu naknade od strane imaoca automobila, koji nije bio registrovan.

Postupak se pokreće, podnošenjem zahteva osiguravajućoj kući. Ovaj postupak je uglavnom neformalan, te u zahtevu treba navesti samo osnovne podatke, o osiguranom licu, osiguranom slučaju (kada, gde i kako se dogodila saobraćajna nesreća, te dokaze o tome), vaše podatke i zahtev za isplatu naknade štete.

Kakvu štetu potražujete? Materijalnu, koja se sastoji iz materijalnih troškova popravke vašeg automobila oštećenog ili uništenog u saobraćajnoj nezgodi, eventualne troškove lečenja itd. S druge strane, nematerijalna šteta se zahteva, usled umanjene opšte životne aktivnosti, pretrpljenog fizičkog bola, kao i pretrpljenog straha visokog intenziteta. Naravno, zarad ispravne kvalifikacije osnova za potraživanje nematerijalne štete, preporučuje se angažovanje advokata, makar u savetodavne svrhe, kako bi se izbegle greške, u ovoj, početnoj fazi postupka.

Osiguravajuća kuća će, postupiti po vašem zahtevu, te će vam, pismenim putem, dostaviti odluku o iznosu, koji je spremna da vam isplati, po vašem zahtevu. Na ovu odluku postoji pravo prigovora i uobičajeno je, da po prigovoru, podnosilac zahteva, dobije neznatno viši iznos od onog, koji mu je priznat prvostepenom odlukom osiguravajuće kuće.

Imajte na umu, da poenta ovog predpostupka, upravo jeste u "plašenju" osiguravajuće kuće, sa potencijalnim dokazima i iznosima do kojih bi se moglo doći u eventualnom sudskom postupku, te je stoga, jako bitno koliko dobro će, zahtev za naknadu štete, biti obrazložen.

Kada se ovaj postupak završi, osiguravajuća kuća će vam ponuditi, da sa njom postignete sporazum, o nespornom iznosu štete. Ovaj deo sam boldirao i podvukao, iz razloga, što će neke osiguravajuće kuće, pokušati da vam podnesu verziju poravnanja, u kojoj će stajati, da potpisivanjem istog, više nemate nikakvih potraživanja prema njima. U tom slučaju, pokretanje naknadnog sudskog postupka bi bilo nemoguće, jer biste se, ovakvim poravnanjem, odrekli prava na isto. Stoga, oprez i konsultacije sa stručnim lice bi, u ovoj fazi postupka, svakako bile od koristi.

Gde dalje i kako do tužbe i ono što je bitnije, kako doći do presude za naknadu štete? Svakako, najbolji način za vođenje jednog ovakvog postupka, jeste uz angažovanje advokata, koji bi, kao stručno lice, preduzimao sve potrebne radnje, za pozitivno privođenje postupka kraju. No, kako nisu svi u finansijskoj mogućnosti da angažuju stručna lica (u ovakvim postupcima je uobičajen rad na procenat - tako da je takvih jako malo), u nastavku ću pokušati, u najkraćim crtama, da prezentujem, šta je sve neophodno, za uspešno okončanje jednog spora, za naknadu nematerijalne štete, od autoodgovornosti.

Rok zastarelosti u ovim slučajevima je 3 godine, od dana nastanka štete, što će reći, da tužba mora biti podneta u ovom roku. Nakon isteka ovog roka, oštećeni gubi pravo da zahteva prinudnu naplatu potraživanja od osiguravajuće kuće. Tužba u sebi, treba da sadrži, pored naziva i adrese nadležnog suda, imena i prebivališta tužioca, tj. poslovnog imena i adrese tuženog, podatke o saobraćajnoj nesreći i dokaze da se ista dogodila. Obavezno, kao jedan predloženih dokaza, navesti i saslušanje tužioca, jer je subjektivni aspekt naknade nematerijalne štete jako izražen, te sud, u svakom slučaju, od tužioca mora čuti šta se i kako dogodilo, te kako se nastanak štete manifestovao na životne aktivnosti tužioca, kakav i koliko bol je trpeo, te isto i po pitanju straha. Prilikom davanja iskaza, slobodno dramatizujte, ali oprez, bez preterivanja, jer bi isto sud to mogao prozreti, što se ne bi dobro reflektovalo na dalji tok postupka.

Kako se šteta dokazuje? Pa, kao prvo, bitno je dokazati krivicu druge strane, tj. lica koje je osigurano kod osiguravajuće kuće. Ovde zapravo leži jedina nada tuženog, da se oslobodi od odgovornosti. Krivica se dokazuje veštačenjem od strane veštaka saobraćajne struke, izuzev u slučajevima, u kojima je već doneta krivična presuda, kojom je osigurano lice kod tuženog, oglašeno krivim za ugrožavanje bezbednosti saobraćaja, u konkretnom slučaju nastanka štete. Zatim, kada ovaj deo posla bude završen, tužilac mora predložiti medicinska veštačenja,od strane veštaka ortopeda - traumatologa, a na okolnost pretrpljenog fizičkog bola, zatim veštačenje od strane veštaka psihijatra, na okolnost pretrpljenog straha, sa predlogom da se obojica izjasne o procentu umanjene opšte životne aktivnosti kod tužioca.

E tu dolazimo do pitanja kolike iznose treba zahtevati. To se, baš i ne može objasniti u par rečenica, jer postoje određene lage, koje je, kroz godine sudske prakse, formirao Vrhovni sud Srbije, a na osnovu kriterijuma težine povreda. Za ovo pitanje je, svakako najbolje konsultovati advokata, sa iskustvom u ovoj oblasti. No, ovde je najbitnije zapamtiti, da je više bolje nego manje, jer će ti iznosi, upravo u zavisnosti od procenta umanjenja OŽA, biti precizirani nakon završenih veštačenja.

Na kraju, ako ste već imali zlu sreću, da preživite povredu u saobraćajnoj nesreći, ja vam u svakom slučaju preporučujem da vođenje jednog ovakvog postupka prepustite stručnom licu, kako se ne bi dogodilo, da zbog nekog sitnog propusta, izgubite priliku za naknadu štete, koja vam je pričinjena.

Adv. Miroslav M. Rnjaković

Tel: 064/137-10-46

email: miroslavrnjakovic@yahoo.com

Mobing - advokat

Zabrana zlostavljanja zaposlenog od strane poslodavca, iliti skraćeno - mobinga, svakako je jedna od najvredniji zakonodavnih tekovina pravnog sistema u Srbiji. Donošenjem zakona, kojim se ova oblast detaljno reguliše, Srbija je ušla u red zemalja, koja su u svom zakonodavstvu, regulisala ovu oblast.

Tako je što se tiče teorije, ali, kako sve to izgleda u praksi. Potreba za donošenjem jednog ovakvog zakona je, svakako, nastala iz činjenice, da poslodavci, neretko, zloupotrebljavaju položaj moći u kome se nalaze, te, da kažemo zaobilaznim putem, pokušavaju oterati zaposlenog sa radnog mesta, bez zakonskog osnova i što je najvažnije, otpremnine, preduzimanjem radnji koje se kvalifikuju, kao zlostavljanje na radnom mestu, u nadi da će nesrećni zaposleni, sam da pobegne.

Šta se smatra zlostavljanjem, po samom zakonu? Uprošćeno, to je svako aktivno ili pasivno ponašanje od strane poslodavca, kojim se izaziva nesigurnost, strah, vređa lični i profesionalni integritet zaposlenog, stvara uvredljivo ili neprijateljsko okruženje, a izvršioci istog mogu biti odgovorno lice u pravnom licu, poslodavac sa svojstvom pravnog lica, zaposleni ili grupa zaposlenih kod istog poslodavca.

U praksi, najčešći su slučajevi u kojima, poslodavci, u želji da "oteraju" nekog od zaposlenih, pribegavaju smanjenju plate, disciplinskom kažnjavanju zbog sitnica (jednog papirića izvan kante za đubre, dvominutnog kašnjenja na posao), konstantnom davanju upozorenja pred otkaz ugovora o radu, zbog fiktivnih povreda radne obaveze, svakodnevnim izdavanjem pismenih radnih naloga u kojima se od zaposlenog zahteva da izvrši poslove u nemogućim rokovima, premeštanje na drugo radno mesto, zatim premeštanje u drugo mesto rada (do 50 km od prethodnog mesta rada), izbacivanje iz kancelarije i primoravanje zaposlenih da svoj posao rade na klupici u hodniku itd, itd.

Sve ovo su, veoma jasni primeri mobinga, radnji koje se ponavljaju i u kojima se vidi šema i namera poslodavca ili drugog izvršioca mobinga.

Sam postupak se, u slučajevima, u kojima je izvršilac mobinga zaposleni ili grupa zaposlenih (a ne poslodavac-fizičko lice, niti odgovorno lice kod poslodavca), pokreće pokretanjem postupka kod poslodavca, podnošenjem Zahteva za pokretanje postupka zaštite od zlostavljanja odgovornom licu kod poslodavca - direktoru. Ukoliko je izvršilac zlostavljanja sam poslodavac-fizičko lice, ili odgovorno lice kod poslodavca, zaposleni se može, direktno, tužbom obratiti sudu.

Nakon prijema ovog zahteva, poslodavac, u roku od 3 dana, mora stranama u sporu predložiti posredovanje. Ukoliko se obe strane saglase, pristupiće se hitnom izboru posrednika i sprovođenju posredovanja, koje mora biti okončano u roku od 8 dana od dana imenovanja posrednika, a u izuzetnim slučajevima, ovaj rok se može produžiti na 30 dana. Posredovanje se okončava pismenim sporazumom između strana u sporu.

Tako je to na papiru. A u praksi. U praksi je najčešći slučaj da su poslodavci upravo ti koji izvršavaju zlostavljanje ili lica koja su sa njima u vezi (načelnici, šefovi, direktori sektora), te ovaj institut, posredovanja, za sada i nije baš zaživeo kod nas. Takav je slučaj i sa drugim, vansudskim metodama rešavanja problema mobinga, kao što su utvrđivanje odgovornosti zaposlenog za zlostavljanje na radu, zatim institut prava zaposlenog za koga postoji sumnja da je zlostavljan da odbije rad, ukoliko nadležni u službi medicine rada smatraju da bi nastavak rada za zaposlenog mogao da ima posledice, u zdravstvenom smislu itd. Iskreno, nikome ne bih savetovao da odbije radni nalog poslodavca, naravno, ukoliko je zakonit, jer i čak u situaciji kada nema zlostavljanja, nema očiglednijeg i jasnijeg osnova za otkaz ugovora o radu, od odbijanja neposrednog radnog naloga. Ukoliko se, pak, u nuždi odlučite pribeći ovakvoj akciji, savetovao bih da se konsultujete sa advokatom, kako bi, ako ništa drugo, obezbedili adekvatne dokaze, za slučaj da budete otpušteni.

Rok u kome se može pokrenuti postupak zaštite od zlostavljanja na radnom mestu je 6 meseci, od dana učinjenog zlostavljanja.

Što se tiče sudske zaštite, ona se ostvaruje podnošenjem tužbe nadležnom osnovnom sudu, tj. osnovnom sudu na čijoj teritoriji se nalazi sedište poslodavca i to u roku od 15 dana od dana obaveštavanja da posredovanje nije uspelo, tj. u roku od 6 meseci od dana učinjenog zlostavljanja, ukoliko se tužba podnosi neposredno. Tužbom, zaposleni može da zahteva sledeće:

-da sud utvrdi da je zlostavljanja bilo,

-zabranu vršenja zlostavljanja,

-izvršenje neke radnje, radi uklanjanja zlostavljanja,

-naknadu materijalne i nematerijalne štete u skladu sa zakonom,

-objavljivanje presude.

U ovom postupku, zakonodavac je specifično regulisao teret dokazivanja, te s tim u vezi, nikome ne bih savetovao da se, kao pravno neuko lice, upusti u jedan ovako težak spor bez punomoćnika - advokata, ali, ukoliko ste primorani na isto, sledi par saveta, kako voditi spor za mobing.

Naime, u ovom postupku, najvažnije je za tužioca, tj. zaposlenog, da zlostavljanje učini verovatnim, putem dokaza koje će prezentovati sudu. U tom slučaju, teret dokazivanja je na tuženom, tj. tuženi je taj, koji mora da dokaže da zlostavljanja nije bilo. Najlakše je dokazati slučajeve zlostavljanja, kada postoje pisani tragovi o radnjama poslodavca, kao što sam ranije pomenuo, premeštanja, nerealni pismeni radni nalozi, smanjenje plate itd. U tom slučaju, samo navođenje ovih dokaza i dostavljanje istih sudu, prikazuju šemu koja se ponavlja i koja sudu, čini zlostavljanje, verovatnim. Dosta teži problem je, kada se zlostavljanje vrši verbalno, bez materijalnih dokaza, te kada se dokazivanje svodi na svedočenje tužioca, tj. zaposlenog, protiv svih ostalih. Zašto protiv svih? Pa zastupnici poslodavaca, u ovakvim slučajevima, pored odgovornog lica - izvršioca zlostavljanja, za svedoke predlažu i druge zaposlene, koji, pod pritiskom činjenice da im posao "visi o koncu", često daju nerazumljive i za tužioca neupotrebljive iskaze, koji su naklonjeni tvrdnjama poslodavca. U ovakvim prilikama, jedina nada zaposlenog u uspeh spora leži u eventualnom unakrsnom ispitivanju svedoka poslodavca i hvatanju istih u laži, ali za tako što bi, ipak, bilo uputnije angažovati stručno lice. Postupak pred sudom je hitan i sam zakon kaže da će prvo ročište biti zakazano u roku do 15 dana od dana prijema tužbe, ali nemojte se previđe uzbuđivati, usled pretrpanosti, naši sudovi su ovaj rok produžili za 2-3 meseca.

Na kraju, kao rezime, šta preporučiti zaposlenom, koji se nađe u ulozi žrtve mobinga? Da radi svoj posao, pokrene postupak za zaštitu svojih prava i da nikako ne beži od konfrontacije sa izvršiocem mobinga, jer će iste, svakako biti, ali da uz adekvatnu pravnu pomoć i malo strpljenja, na kraju zaposleni može isterati svoje i zaštititi svoja prava.

Adv. Miroslav M. Rnjaković

Tel: 064/137-10-46

e-mail: miroslavrnjakovic@yahoo.com