2012-01-14T02:50:27+0100 LifeType Copyright (c) sanjablog88 tag:www.blog.rs,2012-01-14:162612 2012-01-14T02:50:27+0100 2012-01-14T02:50:27+0100 2012-01-14T02:50:27+0100

Još jedna Nova godina je proslavljena na pravi način, onako kako Srbi i znaju. Snažno zagrljani jedan pored drugog stoje, pevaju, piju, igraju i vesele se. Kada bi tako bilo i u ...

sanjablog88 http://sanjablog88.blog.rs/blog/sanjablog88 Generalna <p style="text-align: center"><span style="text-align: justify"><span class="Apple-tab-span" style="white-space: pre"> </span>Jo&scaron; jedna Nova godina je proslavljena na pravi način, onako kako Srbi i znaju. Snažno zagrljani jedan pored drugog stoje, pevaju, piju, igraju i vesele se. Kada bi tako bilo i u buduće, kada bi tako bilo uvek, svaki dan, a ne samo, 31. decemnra i 13. januara, bilo bi nam mnogo bolje. Međutim ,gledajući slike tih nasmejanih i srećnih lica koji svom snagom grabe ka budućnosti, vidim tužna, pokisla lica pro&scaron;losti. Iako ve&scaron;to želev&scaron;i da ih sakriju u tome ne uspevaju. To nisu njihova lica..</span></p><p style="text-align: justify"><span style="white-space: pre"> </span><a href="http://sanjablog88.blog.rs/blog/sanjablog88/album/generalna" title="Koristite ovu fasciklu za slanje novih datoteka.">Generalna</a>To su lica njihovih očeva koji sa tužnim izrazom lica gledaju svoju kuću dok utabanom snežnom stazom, sa pu&scaron;kom okačenom na ramenu idu TAMO DALEKO... Tamo gde nema njihove dece, žene rodbine, prijatelja. Gde im je jedini prijatelj tama i praznina u du&scaron;i i taj tupi bol koji ih razara svaki put kada su u kaljavom rovu ili na nekoj osmatračnici.</p><p style="text-align: justify"><span style="white-space: pre"> </span>To su lica njihovih majki, koje pored &scaron;poreta stoje kuvaju čaj za svoju dečicu i kroz mali prozor čekaju istog onog čoveka koji je odavno oti&scaron;ao sa rečima &quot;Čuvejte se&quot;, a kojeg ni dan danas nema. One majke koja sa mirisom snega oseća i krv na njoj, a ujedno i strah i malu nadu da joj zbog te krvi glava neće biti umotana u crnu maramu. Njihova lica.. Lica.. </p><p style="text-align: justify"><span style="white-space: pre"> </span>Da li su to zaista njihova lica? Da li su to lica koja kada pevaju, u sebi plaču, kada se smeju u sebi plaču, kada se raduju u sebi tuguju? Možda nisu, možda nije sve onako crno kao &scaron;to je trenutno. Možda će iza ovih velikih, tamnih i olovnih oblaka granuti Sunce, obasjati na&scaron;a lica, izbrisati lica na&scaron;e pro&scaron;losti i biti samo na&scaron;a. Postoji nada. Uvek će postojati. Na%2</p>