Čudo najkraće traje!

Najlepši trenuci.

, 22 2012 10:03:44 +0200

"Nemoj tako, mila, uspomene mrziš jer si sada ljuta,

ali videćeš da nije sve tako crno kada prođe malo vremena.

Videćeš, lutko lepa, da postoje uspomene koje prizivaju smeh,

i kada odeš na svoje osamljeno mjesto i gledaš u daljinu i

počneš da se sećaš sebe, njega i prvih razgovora nasmeši se,

jer možda još ne znaš ali divno je imati uspomene.

Teško onom ko ih nema, oni se nemaju kome smejati,

oni se nemaju kome vraćati i oni ne mogu sudbinu proklinjati.

A ti ćeš videti da imaš mnogo više, jedna uspomena stvara novu suzu,

novu bol i novi početak.

Onaj početak kada se svaki put iznova zaklinješ da nećeš više nikada,

i čim ga ugledaš zaboravljaš.

Zaboravljaš da ti je uspomena na njega izvukla suzu

i usne se razvuku u osmeh koji ćeš kasnije da pamtiš,

ili ipak nekome svome da kažeš da je on dečak

zbog kojeg si volela samotne noći u kojima si čekala poziv,

i poruku koja nikada nije došla. A trebala je.

A znaš šta je u tome najlepše?

Sećanje na najlepše trenutke koji se možda više nikada neće ponoviti,

a i da mogu nikada neće biti isto.

Prvi puta je najlepše. I to se pamti mnogo više nego svaki sledeći put."

I kakve reči za njega da pronađem.

, 09 2012 22:57:47 +0200

Uopšte nemam osećaj za vreme i dane.
Dani su mi podređeni time kad su mi ispiti, pa se prema tome usmeravam.
Ne znam ni sama više ništa.. Bezvoljna sam, i nedostaje mi.

Zašto tako malo pitanja, a odgovora premalo?
Nema tačke, jer navikla sam da odgovor ne postoji, no opet, tražim!
Već odavno malo šta može da me dotakne.
Šta je to u ljudskoj naravi nemirnoj kao more?
Dođe vreme kada se ne bojiš. Slomljena srca, snovi.. Šta stavljaš na rizik?

Postoji nešto u meni što nikako ne umem da definišem, kad mi neko spomene njega.
Neka homogena smesa bola, radosti, čežnje, nedostajanja.
Nešto čega se bojim, ali ne mogu da pobegnem od toga.
I znaš šta je najgore? Što je on ostao daleko od mene,
ali to nije pomoglo da ga srce ne zadrži blizu.
Ne znam zašto se baš za njega vezalo,
ali znam da taj čvor nikako ne umem da raspetljam.

A On.. Odavno ga nisam srela, ne znam gde je, ne znam s' kim je..

Trag u beskraju.

, 30 2012 16:31:31 +0200

Uzimali smo jedno drugom reč iz usta;
mislili smo o istim stvarima i govorili o njima na isti način;
izgledalo je da se poznajemo godinama.
U životu svakog čoveka, govorio je,
postoji samo jedna žena sa kojom može da ostvari savršenu vezu
kao što u životu svake žene postoji samo jedan muškarac sa kojim se oseća kompletna.
Pronaći se, sudbina je malobrojnih.
Svi ostali su prinuđeni da žive u jednoj vrsti nezadovoljstva i neprekidne čeznje.
-Koliko je ovakvih susreta, govorio mi je,–jedan u deset hiljada, jedan u milion, u deset miliona?
Da, jedan u deset miliona.
Sve ostalo su prilagođavanja, prolazne privlačnosti epiderma,
afiniteti tela ili karaktera, socijalne nagodbe.
Posle tog zaključka, nisam prestajala da ponavljam:
Imali smo sreću, zar ne?
Ko zna šta se iza toga krije, ko to zna?
Na dan mog polaska, šapnuo mi je:

-U kom životu smo se već sreli?

M.S.

Nesebična ljubav.

, 14 2012 12:36:39 +0200

Naravno da ne pričam o izlivu strasti
za koji mislimo da neće završiti do kraja života,
koji nas tera da radimo i izgovaramo stvari zbog kojih kasnije žalimo,
koji želi da verujemo kako bez jedne određene osobe ne možemo živeti
i koji nas tera da se tresemo od straha na pomisao da bismo opet mogli izgubiti tu osobu.
Taj osećaj koji nas čini siromašnijima, a ne bogatijima,
jer samo želimo posedovati ono što posedovati ne možemo,
jer želimo zadržati ono što zadržati ne možemo.
Ne mislim na telesnu požudu ni na ljubav spram sebe,
tog parazita koji se tako često preruši u nesebičnu ljubav.
Pričam, dakle o ljubavi koja čini da slep čovek progleda.
O ljubavi koja je jača od straha.
Pričam o ljubavi koja daje smisao životu, koja poštuje zakon propadanja,
koja ne zna granice i čini da rastemo.
Pričam o trijumfu čoveka nad egoizmom i smrti.

Borba!

, 12 2012 16:24:16 +0200

"Ako hoćete nešto da uradite - idite do kraja.
U suprotnom, ni ne počinjite.
To bi moglo da znači da ćete izgubiti decka, muža,
rodjake, poslove, i moguće je - glavu!
Moglo bi da znači da nećete jesti dva ili tri, četiri dana...
Moglo bi da znači da ćete se smrzavati na klupi u parku.
Možda vam donese i zatvor, porugu i ismejavanje, ili izolaciju.
Izolacija je dar, sve ostalo je proba vaše izdržljivosti.
Vaše želje da to - stvarno radite!
A vi ćete uspeti. Uprkos odbijanju i slabim šansama,
i biće bolje od bilo čega što možete da zamislite.
Ako ćete da pokušavate - zato idite do kraja!
Nema sličnog osećanja.
Bićete sami sa bogovima,
a noći će bukteti u plamenu.
Jahaćete život sve do savršenog smeha.
I to je jedina borba vredna truda!" Čarls Bukovski

Želja!

, 03 2012 16:22:28 +0200

To je najstarija priča na svetu.
Jedan dan imamo osamnaest godina, i planiramo našu budućnost.
I onda, tiho, da i ne primetimo, taj dan postane danas. I ovo, je naš život.

Ljudi su ambiciozni.
Provodimo toliko vremena želeći, tražeći, sanjajući.
Ali sanjanje je dobro. Želja za uspehom je dobra stvar.
Dokle god potera za uspehom ne umanji ono što već imamo.
Dobrotu koju uzimamo zdravo za gotovo, ljude koje uzimamo za gotovo.
Živote koje uzimamo za gotovo.

Ako ste imali prijatelja za kojeg ste znali
da ga više nećete videti, šta biste mu rekli?
Da možete da uradite poslednju stvar za nekoga,
koga volite, šta bi to bilo?
Recite. Uradite. Ne čekajte.
Ništa ne traje večno.

Nije bitno kako planirate.
NIje bitno kako predvidite.
I bez našeg znanja, ponekad život ima način
da pronađe ono što trebamo, ili koga trebamo.

Nikad ne znate odakle će sledeće čudo doći.
Sledeća nezaboravna uspomena.
Sledeći osmeh.
Sledeće ostvarenje želje.

Ali, ako verujete da je tu, iza ugla..
I otvorite srce za mogućnost ostvarenja,
možda baš dobijete stvar koju ste poželeli.

Svet je pun čarolije. Samo morate verovati u nju.
Zamislite želju, i čuvajte je u srcu.
Šta god želite. Sve što želite.
Imate li je? Dobro.
Sad verujte u nju. Svim svojim srcem.

Odakle mu pravo, znati me ovako?

, 18 2012 20:46:27 +0100

Juče, prvi put posle tri meseca, on i ja. Oči u oči. Nije bilo tako strašno. Bilo je lako odglumiti da mi je svejedno. Ne mogu dopustiti sebi da mu ponovo verujem, zbog hiljadu i jedne kontradiktornosti u njegovim rečima. Glumim da dobro funkcionišem kada sam sama, što opet nije baš u potpunosti tačno. Prija mi biti sama u kući, pojačati muziku do kraja i uživati. Ali, i meni je ponekad, samo ponekad potreban stisak ruke, čvrsti zagrljaj. I meni je potreban neko pred kim neću morati glumiti, neko ko će voleti sve ono što vešto prikrivam. Neko, ko će zaslužiti da pored njega ja budem jednostavno ja, bez pretvaranja. I ko zna, možda nekada nađem nekoga takvog. Možda će taj neko biti bolji od njega. Ili možda gori? Isti neće biti, nikada niko, sigurna sam u to.

A ja i dalje dižem čaše, u njegovo zdravlje, i sreću. I sinoć sam. Bez obzira na preveliku količinu informacija koje su došle do mene, ja sam se provela, onako kako dugo već nisam. A eto, muzika je išla u moju korist. Ili na moju štetu? Bile su sve naše pesme.

Private emotion. Flashback.

Januar, zima pod prstima. Nova godina. Najlepši susret.

-Dugo te tražim.

Listen to your heart. Flashback.

Zvoni telefon. Klecanje kolena.

-Hej.

Ćao.

-Znaš li ko je? Želim da te vidim.

Kako si lepa. Flashback.

-Neću nam pružiti to zadovoljstvo da se vidimo večeras. A želim te.

Bolesni od ljubavi. Krenem baš nikuda i sretnem te tad. Flashback.

Leto, fest, najlepša noć. On i ja.

-Nemoj da ideš, ostani još.

I ne, nije to sinoć bio najbolji izlazak u mom životu. Ima ona jedan, davni.

Ali, prećutaću.

Postoje stvari koje je najbolje prećutati.

A ja ne mogu prećutati da sam ga i sinoć sanjala. Nije to bio nekakav poseban san. Bio je isti kao i uvek. I otišao je na kraju, kao što uvek ode. Kada sam se probudila, poželela sam vratiti onaj trenutak kada sam se izmakla. Da sam samo još jedan sekund ostala pored njega, priznala bih da osećam krivicu što je sve tako kako jeste. Što se nisam potrudila samo malo više..

Ali, prekasno je.

Mrzim.Mrzim tu reč "prekasno".

A prekasno je.
Za snove.
Za sve.

In another life, I would make you stay..

, 15 2012 14:51:24 +0100

Ja sam zaboravila, jesam.

Zaboravila sam i da još uvek imaš moj broj.

Ko zna gde, u telefonu, u glavi.

Ma svejedno mi je.

Zaboravila sam i ono što me probudilo prekjuče.

Zaboravila sam i previše toga, i lepog i ružnog.

Sigurna sam. Zaboraviću jednom i miris.

I ukus.

I kako ti se naježi koža.

I da sam te sanjala bas svako veče..

Samo još srce iz navike, još ponekad malo jače zalupka.

A oči se zacakle. Samo jos ponekad, uhvatiš me na prepad.

Izazov ne čeka!

, 10 2012 18:51:09 +0100

Upravo u trenutku kad to najmanje očekujemo,

život nam predlaže neki izazov kako bi iskusavao nasu hrabrost i volju za promenama;

stoga je beskorisno da se pravimo kao da se ništa ne dešava

ili da se izvlačimo govoreći da još nismo spremni.

Izazov ne čeka. Život ne gleda unatrag.

Jedna nedelja je deo vremena više nego dovoljna

da bi smo spoznali da li da prihvatimo ili ne svoju sudbinu.

Sutrašnje tlo je suviše nesigurno za planiranje!

, 03 2012 12:43:23 +0100

Nakon nekog vremena uvidiš tanku crtu izmedu držanja za ruke i vezanja za dušu.

I naučiš da voleti ne znači oslanjati se, a društvo ne znači sigurnost.

I naučiš da poljupci nisu ugovori, a pokloni obećanja.

I počneš prihvatati svoje poraze uzdignute glave i otvorenih očiju, s ljupkosti odrasloga čoveka, a ne tugom deteta.

I naučiš da sve puteve moraš sagraditi danas jer je sutrašnje tlo isuviše nesigurno za planiranje.

Nakon nekog vremena naučiš da i sunce opeče ako mu se previše približiš.

I naučiš da možeš mnogo toga pretrpeti.

Da si uistinu snažan, I da uistinu vrediš.