MOYa37

Mrtve mrznje

moya37 — Fri, 30 Mar 2012 00:58:44 +0200

Imam prijatelja na zapadu. Novog. I ime mu je Zapad. Danima se razmenjujemo nekim polovičnim porukama putem društvenih mreža. I ide nam, nekad se razumemo, nekada ne (češće ovo drugo). Nije u pitanju nerazumevanje. Razumemo se mi odlično, ali su nam namere nekako drugačije. Njegova je prosta namera da bude kao pre. Moja je namera da nam konačno nekako bude.
Tema se pre neki dan pojavila kao da je već rešena - pojava jugonostalgije. I to pojava jugonostalgije kao logičnog sleda razvitka društva u kojem se nalazimo. Ne znam. Nije mi prvi put da se suočavam sa idejom prirodnog prijateljstva sa nekim koga uopšte ne poznajem. I tako Zapad i ja ćaskamo o vremenu u kojem je on nekada živeo i gledao na to sa te zapadne strane i ja, koji nikada nisam živeo u tom vremenu i nisam stigao ništa da učinim po pitanju bilo čega sa naše/istočne strane. On je uživao u vremenima SFRJot, konzumirao sve te radosti uređenog (zaduženog) društva. Ja sam tada bio balavac (kojem je slika detinjstva i danas identična (ili bi barem morala da bude) u Islamabadu i/ili Madonni di Campillo).
E onda su došli ti pametnjakovići koji su uspeli da preslože sve naše radosti i skrivene mržnje u nove, kao što rekoh, presložene granice. Ne mogu zapadu da objasnim stanje medju ljudima koji su tada živeli u blagostanju posttitovskog doba i krckali prokrckano. Ne mogu da mu objasnim kako je to i takvo društvo (koje obojica korisitimo kao reper za idealno) praktično preko noći stiglo do esencije mržnje i klanja. I tako, sedimo obojica sa naših strana monitora i kuckamo o tome kako bi sada trebali da budemo divni i ponovni (novi) prijatelji.
Opet ne znam.
Da li će to značiti da stižemo obojica u predneprijateljsko doba? Ako su naši očevi bili zajedno na radnim akcijama. Društvo ih vaspitavalo u duhu bratstva i jedinstva. Ako su odrastali na istim mestima koja su voleli i onda, kao takvi, stigli do 90ih gde su podjednakim naporom jebali majku jedan drugome - kako ću ja onda pred prijateljstvo sa Zapadom izaći kad znam sa kakvim smo vaspitanjem počeli da ulazimo u ovo prijateljstvo.
Ako smo mi počeli sa balavim navijačkim parolama o masakru prema drugima, zadojeni dnevnicima i, naročito, dnevničkim dodacima. Ako smo mrzeli više od trećine svojih života i to onih razvojnih delova tih ispoštenih života. Kako ću ući sada u to prijateljstvo iskreno?
Je li Zapade?
Gledam ja i vrlo dobro vidim da se uredno izvinjavamo svima. Vidim i da se oni nevešto primiču tim istim izvinjenjima, ali nije to ono što će me učiniti (ili neće) prijateljem sa Zapadom.
Vidim i da su nam podjednako gole guzice i da su nam devojke odavno ostavile čitanje i da smo obojica obasjani neonom kapitalizma i da smo obojica trapavi pred nepoznatima i dovoljno snishodljivi prema bogatima. Čini li nas ovaj raspad istima. Raspad bratstva i jedinstva ili raspad društva u kojima živimo. Je li ovo prijateljstvo prirodan zov genetike ili sabijanje ka sebi sličnima u toru pred klanje.
Ne znam.
Nisam iskren. Ne mogu da budem. Ni prema tebi Zapade. Ni prema sebi ovakvome.
Jebem li ga. Biće prijatelja, ali ja ne znam šta ću ti ovakav. Neodlučan, umazan, zadojen, oddojen, voljen i nevoljen, prost i komplikovan. Pametan a lud.
Ne znam.
Zauvek Tvoj Istok.

Trešnje

moya37 — Fri, 09 Mar 2012 14:28:45 +0100

Gledao sam celo popodne to lepljivo popodne celo ih gledao te nadlanice i one su čudno mirisale i prijao mi je taj miris one su bile prekrivene ranicama od klikera i hrapavo ispupčenje na početku prstiju bilo je obojeno blatom i prošarano ranicama od sitnih kamenčića i betona i sve je mirisalo na znoj i prljavštinu i sukrvicu i prolećnu mokru zemlju i na trešnje koje sam jeo i prijalo je i nigde mi u tom gledanju nije smetala vrućina niti to što nikog nije bilo na toj betonskoj ogradi dvorišta te škole nikog pod tim vrelim gvozdenim golim obručima iznad tog mokrog asfalta tog nedeljnog podneva tu je bila i ta breza glupava breza ni pod njom nije bilo nikoga niti je ikog bilo na nepreglednoj površini parkinga što je opasao zgrade tog naselja u kojem su se kuvali ručavali i koznaštaradili i srali i jebavali ljudi tog grada i svakim pogledom u odsjaj u prozorima da odsjaj na prozorima šestog sprata i zamišljao sam kako u svakoj od tih fijoka svih tih spratova sede neki ljudi i kako oni sede nešto rade i kako su oni živi na svoj način i kako me baš briga i ja sam jeo moje trešnje koje nisu bile baš moje jer sam ih drpio dole sa drveta iz tog dvorišta te neke babe nekog dvorišta neke babe i tu babu je zaboravio neko ili joj je umrla ćerka i tako nekako i ja sam joj obrao trešnju dobro ne celu i granu sam sjebao onda sam jeo te trešnje direktno sa grane jer je baba pijana spavala golog stomaka u sobi bez ćerke i jeo ih i nisu bile loše i takmičio sam se pljujući u dalj košpice i letele su u klinac i na vrelini tog asfalta sam gledao kako se isušuje ono malo mesa sa tih trešanja i kako čekam da mravi dolaze i dolaze i dolaze i znaš li kolko ih je bilo bre i kako skupljaju moju pljuvačku i da vidiš kako je kupe i kako me nije briga tata nije bio tu a ja sam tražio čekao pogledom tog crvenog renoa renoa četiri 421 85 registracije i malo čuknutog sa strane i čekao ga i zamalo zaplakao i opet se okrenuo ka mravima i nekoj pčeli što je tad došla i pčeli što je vrebala sok tih mojih trešanja i ja sam je pljuvačkom gadjao i nisam imao pojma da je ona neka nezgodna pčelica ta što je tad došla i da sam znao ja bi je nečim i jebao bi joj mater a ja nisam znao jer me je bilo baš briga i gde je tata i onda me je ona opičila za ruku i kako me je samo opičila i ne da je peklo u sekundi to mesto gde me opičila i gde su se skupile blato i sukrvica i smrad znoja i sve ostalo sranje i bolelo je mnogo a ja sam je tražio da je razvalim al otišla je u materinu da vrisne valjda i meni je glavobolja roknula uz ledja bre a niz oteklinu su pišale suze i cvileo sam i plakao sam i plakao kroz zgrčene usne i proterivao sline i zvukove i plakao i niz čelo koliko je teklo znoja i grčeva i dok teče gledam te trešnje i mrave što skupljaju pljuvačku i i i što taj crveni reno 421 85 ne dolazi i što me baš briga i što suze spiraju prašinu sa nadlanica praveći braonkasti kanal ka noktima i ka ničemu i gledao sam na toj ogradi kako se cereka otsjaj sa tog sprata preko puta i kako svi imaju sve a ja nemam ništa i kako trešnje nisu crvene kao taj reno taj crveni reno i kako ga nema tog mog crvenog renoa i plakao sam i plakao dok se otsjaj sa te zgrade cerekao i i ja sam se i dalje pravio kako nije ništa a niz ždrelo sam zainat gurao trešnje ukusa suza i prašine i slina i znoja i svega što se slivalo niz moje lice tog dana tog vrelog dana i ja sam se tako zarozan pravio da me baš briga a bilo me je briga.

Svakodnevnica svega

moya37 — Thu, 01 Mar 2012 13:11:14 +0100

Naguran u stres od ranog jutra. U svadji sa dobronamernima kada bi ga i kako trebalo isterati iz sebe. Umirem od želje da umrem odmah. Ne sećam se zašto sam i počeo da se nerviram, ali sam svestan da je baš svima ostalima podjednako svejedno u zaštiti svojih malih privatnih života.

Pomerio sam datum na satu. Da me ne buni da sam još uvek u 30 februaru. A osećam se celog života da sam na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Ubija me to što se svih ovih 35 godina upinjem da dokažem kako je sve što mi se dešava upravo ono što sam i želeo. A nisam.

Sukob sukoba. Želeo bih da opravdam, ali nemam šta. Nije mi dobro. A sve vreme sebi pričam da jeste.

Ustala je, zamirisala na sinoć i otišla do kupatila. Skliznula. Ostao sam ulepljen u svoju ništavnu priču o tome kako je baš ona morala da dodje sinoć i baš ona da shvati ovo što mi se dešava. Nije shvatila. Naravno. Nisam ni ja. Sve je to prostački refleks na ovo što mi se (ne) dešava.

Sukob sukoba. Hoću da mi se desi. Da shvatim i ono što mi se ne dešava da ne predstavljam kao prostu sudbinu. Da ono što mi se dešava da ne predstavljam kao veliku zaveru.

Držim okidač nad njenim rupicama iznad guze. Gledam kako se senke jutra igraju sa njenom sudbinom. Dve proste tačkice koje se ugibaju pogrešno u trenutku kad mi treba jedna prosta rečenica.

Otišao sam. Direkt.

Mrtve mržnje

moya37 — Tue, 24 Jan 2012 16:11:01 +0100