djesto

Prekookeanski avion

, 01 2012 23:21:32 +0100

Ne cini se toliko ogroman spolja koliko iznutra. Prvi osecaj kada udjete je wow, koliko mesta za noge izmedju sedista, a onda prodjete zavesu i shvatite da je to jebena prva klasa, a da vas cekaju 3 reda nakrcanih sedista. Avion je bio prepun, krcat, natrpan.. Kasnilo se sa polaskom jer se ljudi nisu mogli smestiti niti je bilo mesta za svaciji prtljag. Znaci nista od spavanja na 2-3 sedista :-/ Poleteli smo tek ispred 21h.

Za one koji ne mogu da spavaju tu su filmovi, serije, muzika, igrice.. Osim ak onaj ispred vas ne spusti sediste, pa vam nabije ekran u lice. Meni je ionako vise odgovaralo da gledam ono sto bi pustali ti ispred (jadna, dalekovida), ali bez zvuka me nije privlacilo.

Ubrzo je stigla i vecerica. Uzela sam piletinu sa rizom nadajuci se da nece biti luka. Nije bilo, ali mi se piletina uopste nije svidela. Al zato je tu bio odlican argentinski Malbec da zalijem (i to duplo!). Pomislila sam da je sad Rada vinska kraljica kraj mene, pjane bismo izasle iz aviona :-))

Posle odgledana 2 filma, bilo je vreme spavanju. Nesto posle ponoci. Pokrila sam se cebencetom koje me je cekalo na sedalu kada sam usla u avion, namestila sto udobnije i prepustila da me san obvije. Ubrzo potom culo se nekakvo - skfljus! Gospodja u srednjem redu, nedaleko od mene, je bljucnula u snu zalivsi sediste ispred sebe. Mlada gospodja koja je sedela do nje je skocila kao oparena, pokupila cizmice i pobegla napred. Vise se nije vracala. Gospodja ispred se hvatala za glavu i brisala kosu. Smrad se sirio kao zaraza. Polako, ali sigurno. Stjuardese su sve pobrisale ubrzo, a ja sam ionako vec izmucena zaspala uz muziku sa slusalicama na usima. Kada mi je bilo najsladje (jutarnji san, jelte), moji saputnici (ceski par) su morali na jutarnje piskenje, pa su me probudili kako bih ih pustila da prodju. Trebalo mi je 2 minuta da se iskobeljam iz cebeta, slusalica i pojasa onako bunovna. Posle toga vise nije bilo spavanja, a ja pospana kao da cele noci nisam spavala. Za rani dorucak nisam bila, a svaki miris i zvuk mi je smetao. Sleteli smo u Sao Paulo u 6h ujutro iliti 9h po naski.

Aerodrom ima odvojen deo za medjunarodne letove, tako da viza sigurno ne treba. Trebalo je samo docekati let za Buenos Aires. Usledilo je presvlacenje u WC. Zimsku jaknu sam ostavila tamo. Mozda ce nekome dobrodoci jednog dana. Malo sam svrljala po duty free shop-u trazeci kremu da namazem ispucale ruke i da se malo prsnem parfemom. Ne znam zasto sam se nervirala sto nije bilo brazilskih slatkisa i cokoladica, vec samo evropskih. Kao da mi nije bilo dosta nerviranja sto su mi u Budimpesti cekirali prtljagu na 1 aerodrom, a u Frankfurtu kartu na 2.aerodrom, pa sam strepela da ga necu docekati po dolasku :-/

PRVI UTISCI SA FRANKFURTSKOG AERODROMA

, 01 2012 18:19:43 +0100

Na izlazu iz aviona je cekala policija. Zaustavila je samo mene i jos jednog decka u vunenom dzemperu. Nismo im izgledali dovoljno 'business' da bismo leteli Lufthansom, ali dovoljno sumnjivo da bismo mogli traziti kakav poslic u Nemackoj i ostati ilegalno. Rutinska kontrola kaze. Pita da li govorim engleski i kad mu dajem pasos odmah prepoznaje da je srpski i pita - iz Srbije ste? Gde idete? Argentina - bio je moj odgovor. Malo je zagledao po pasosu bez da trazi da vidi kartu i vratio mi ga. Osecala sam se malo bezveze pred svima i u prvom trenutku mi je proslo milion pitanja i sumnji kroz glavu - da mozda ne proveravaju spisak putnika, sta li ce mi sad..?, ali oladila sam odmah posle prvobitne zbunjenosti i iskulirala.

Aerodrom je ogroman i sav u znaku Lufthanse. I naravno sve je skupo. Sva sreca da nisam imala vise, a niti manje vremena izmedju letova. Ili bih jurila s jedne kapije na drugu dok mi dusa ne izadje ili se ne pogubim usput ili bih setkala okolo i merkala sve one slatkise i hranu, dok me ne zaboli glava od visokih cena, a i gladi :)

Zasela sam u cekaonici. S jedne strane Slovenci, s druge par Kineza. I dok ih posmatram i razmisljam da li da vadim aparat da ih fotkam, sa jednim simpaticnim razmenjujem poglede, gledasmo se koju sekundu, pa sklonih pogled. Sedeli su oni takko, a na razglasu su ih prozivali da se ukrcaju na let za Stokholm. Ne znam ko je na kraju skontao da se o njima radi, tek punacka Nemica je dotrcala sa kapije i iznervirano ih pozurivala da potrce ako zele na let. A Kinezi ko Kinezi - smireni i usporeni, malo pogubljeni jer im fali jedna cura, pa ne znaju sta ce. Trojica su otrcala na avion, a jedan je ostao da priceka tu curu koja je isto nonsalantno nogu pred nogu dolazila iz kupovine. Jedva su ih pustili da udju u avion. Volela bih da sam bila unutra da cujem komentare na one zbog kojih avion kasni. Kod nas ne bih zatvarali do sletanje ne bi li im priselo :p

U medjuvremenu sam konacno uspela da povatam signal za mobitel. Sestra salje poruku da smo konacno dobile ADSL i da treba u roku od 7 dana doci na potpisivanje ugovora. Jasta! Jebo im pas mater. Poslacu im pismo bombu iz Buenos Airesa! Htela sam poslati sestri mejl, ali za 2-3 minuta traze 1 ojro, pa sam i njima sve po spisku. Tako ti je to kad nisi kao sav normalan svet i nemas laptop ili iphone..

OLAKSANJE ILITI NESTAJE NERVOZE PRED PUT..

, 31 2012 10:18:06 +0100

Jucer je malo falilo da zakasnim na voz za Pestu. Barac je kasnio po sata do Uzica jerbo su menjali lokomotivu nedje u Crnoj Gori (a ja se stustila u taksiju na vreme bez da prethodno zovnem, a jos mi Jasna i Miljenko utrapili neku staru jaknu koju su istog dana izvadili prasnjavu iz podruma, oprali, pa sam je poluosusenu i 3 broja vecu navukla i svi su me cudno gledali (ne cudi jelte)), a onda se voz od Uzica pretvorio u Spuzoslava, pa smo gmilili do Beograda 5 sati, narocito od Lazarevca. Zao mi bese Lele koja me u suknjici (sa sve 3 para carapa :p) na mrazu cameci cekala na zeleznickoj da me isprati pred put i da me kao majka propisno izgrdi sto nisam ovo ili ono :-). Barem je u vozu bilo toplo, stavise pretoplo, pa sam se lepo naspavala i pored previse Crnogoraca koji od ranog jutra putuju i non-stop zapitkuju - a koliko jos, dje smo sada, ocemo li konacno stici, kakva je ovo sprdnja.. :) Cim sam sela u voz, nervoza koja se dodatno povecala kada sam ujutro otisla u banku po American karticu i sat vremena se smarala oko papira, moranja potpisivanja ovog i onog, dodatnog otvaranja milion racuna, smotanog sluzbenika.. je polako pocela da nestaje. Masala. Cak i kada je izgledalo da ce migoljenje da se produzi u nedogled, imala sam osecaj da cu bez problema stici na vreme. Taman dovoljno da kupim kartu, preuzmem polarizacioni filter od Lele i pozelim joj lep ostanak na - 17 stepeni koje najavljuju i meni jos lepsi odlazak na +30 :) Drustvo u kupeu sam imala do Novog Sada, a onda sama samcijata do Peste; 'zakljucala'vrata trakicom koju sam ponela za kad/sta zatreba i na miru odspavala.

S obzirom da se ranom zorom stize u Pestu, prethodno sam se raspitala gde bih se mogla zavuci koji sat da se ne smrzavam, pa sam dobila predlog da dodjem pravo kuci kod drugara koga sam ugostila pre koju godinu u Uzicu na putu ka moru. Dobila sam sva uputstva kako i sta, dozvolu da se osecam kao kod svoje kuce, kljuceve u ruke, MacBook na koriscenje dok su Mihaly i Estelle na poslu. Fala im. Jos jednom - zivio CS!!

Za par sati krecem na aerodrom, potpuno opustena i smirena. Odoh se istusirati, pogrickati jabuku, rucak ce biti u avionu, vecera i dorucak opet u avionu, a sutra po sletanju kod hostice na rucak :) Da nadoknadim ovo sto sam smrsala da mi ne bi tamo spadale pantale..:d

Plan leta:

31JAN BUDAPEST BUD 2A - FRANKFURT FRA LH 1339 14:55 16:45
31JAN FRANKFURT FRA 1 - SAO PAULO GRU JJ 8071 20:05 05:15+
01FEB SAO PAULO GRU 2 - BUENOS AIRES AEP JJ 8232 10:50 12:45

Pozdrav iz Budimpeste uz Dubiozu Kolektiv na madjarskom radiju :)

KAKO SMRSATI PRED PUT..

, 30 2012 13:01:57 +0100

Jednostavno. Odlucite se na sto dalji i duzi put u sred zime u toplije krajeve. Karte kupite u zadnjem trenutku i to sa sto vise presedanja i preko zemalja za koje ste vizno vezani.

Organizaciju puta zapocnite tek 10 dana pred put i to pod uslovom da nemate ADSL kuci i da ne zivite u glavnom gradu.

Pitate se kako ce vam to pomoci da smrsate. Lako. .. samo ako niste od onih koje nervoza cini da se manu za hranom.. Moja prica sledi..

Nakon dugih 13 godina u banci dodje vreme da se pozdravimo. Konacno da nekome i 13 bude srecan broj. Bez velikog razmisljanja, odluka je doneta u sekundi da se slobodno vreme i otpremnina (Kako doslo, tako ce otici. Nema se za cim zaliti.) potrose na put po Juznoj Americi.

Najjeftinije karte za juznu Ameriku su po nepisanom pravilu preko SAD i Velike Britanije sto je odmah odbaceno kao mogucnost zbog obavezne tranzitne vize cak i za povezane letove. Druga opcija je preko Brazila s kojim vec postoji potpisan, ali neratifikovan sporazum o bezviznom rezimu. Nisam htela da se bakcem vadjenjem vize za par sati na aerodromu, pa sam pokusala saznati da li nam treba tranzitna viza za povezani let. To saznavanje je dugo trajalo. Barem 3 sedmice, ak ne i vise. Na internetu nije bilo moguce pronaci informaciju, u ambasadi (i pored preterane ljubaznosti) nisu mogli sa sigurnoscu da mi kazu, u Kontikiju sam 4 dana cekala na gospodju koja bi mi navodno mogla znati reci iako u njihovom Amadeus sistemu stoji da nam ne treba tranzitna viza, ali po njoj to moze potvrditi samo ambasada?!

U avio kompaniji nisu znali, ali su rekli da mi treba. Na Sao Paulo aerodromu nisu imali pojma o cemu ja to.. Kako nisam odustajala od jeftinije karte, trazila sam, molila za pomoc, informaciju.. dok na kraju jedan dobrica iz Sao Paula (zivio CS!) nije prosledio clan iz zakona u kome stoji da za povezane letove ne treba viza ukoliko se ne napusta medjunarodni deo na aerodromu, ali ni on, niti u ambasadi (opet) mi nisu mogli potvrditi da li je u praksi tako. Mojoj muci nije bilo kraja. Imala sam osecaj da mi se podvlaci pod kozu i gricka me pomalo. Slucajnim surfanjem u Pesti kod iskusnog putnika saznala sam da na KLM sajtu postoji mogucnost provere viznih i zdravstvenih preduslova za ulazak u neku zemlju i konacno bila sigurna da mogu kupiti kartu preko Brazila. Al ne lezi vraze, karta je u medjuvremenu poskupela za 100 jevrica.!! Bio je to jos jedan sok za organizam. Doslo mi da cupam kose. 2 dana mi je trebalo da se smirim I potrazim resenje. Ceprkajuci po netu ono malo vremena sto sam imala da sednem na bivsem radnom mestu i iskoristim poverenje koje su kolege imale u mene da se pod njihovom sifrom prijavljujem iz dana u dan, uspela sam da nadjem kartu po jeftinijoj ceni za povratak dan ranije od planiranog! Kakvo olaksanje. Bese mi doslo da zalijem vinom i castim sve redom :-) Odusevljenje je kratko trajalo. Transakcija internet karticom nije htela da prodje. Zahtevali su bankarski transfer zbog sigurnosti, a sve na moj trosak (dodatnih 20eur). Usledila je trka za razjasnjenjem misterije online placanja, ali ni povecanje dnevnog limita ni druge egzibicije nisu pomogle. Pokusala sam preko drugog sajta rezervisati kartu. Transakcija takodje nije prosla. Pocela sam gubiti nadu da cu uopste kupiti kartu, ali su pored bankarskog transfera nudili i mogucnost verifikacije uz slanje skenirane kopije pasosa, kartice i ovlascenja za zaduzenje kartice sto je podrazumevalo maltretiranje nekoga sa skenerom, a najlakse je opet bilo svratiti do ‘posla’. I konacno, aleluja, mesec dana pred poletanje karta rezervisana, kamen sa srca pao, ali tih mesec i po dana neizvesnosti i jurnjave me je tako smorilo da sam Novu godinu docekala bez volje i zelje za daljim putovanjem :-/ Bilo je – daj samo da malo odmorim..

Onda je trebalo krenuti sa planom i programom puta, ali bez interneta i vodica i preseljenog internet kafea u nepoznato, to je bilo skoro nemoguce, ali ne i neizvodljivo zahvaljujuci Uzickoj biblioteci i krs racunaru sa slobodnim koriscenjem interneta koji su bas tada sveli na sat dnevno.. Malo, ali vredno. Iz Telekoma su ranije zvali da obaveste da bi trebalo da otklone tehnicki problem koji nas sprecava da kao sav normalan svet uzivamo u blagodetima brzog interneta, ali evo gazi vec 4. mesec, a oni se jos ne javljaju i verovatno ni nece skoro, narocito ne po ovoj snezini. I dok se ja polako nerviram sporom skidanju mejlova, stize i jedan od agencije da je doslo do izmene leta 2 sedmice pred polazak. Razrogacih oci, grlo mi se osusi od strepnje i sa velikim interesovanjem pogledah izmenu. Umesto u 10h iz Sao Paula za Buenos Aires, let je pomeren na 19h, znaci 12 sati frei. Majko mila i svi sveti – sta sad?! Na brzinu odlucim ipak vaditi vizu za Brazil da eto i Sao Paulo malo vidim, pa krenu jurnjava za putnim osiguranjem, rezervacijom hostela i potvrdom iz banke o visini novcanih sredstava na racunu jerbo posla vise nemam, moram imati nekakvu finansijsku potporu. Tih par sati jurnjave po Uzicu su mi iscedili sve znoja sto sam imala i svu gotovinu koju sam polozila u banku. Ne secam se da li i sta sam jela tog dana. Sutradan sam vec bila u Beogradu u dodatnoj jurnjavi, bilo je kao pripreme za maraton :-) Verujem da bih sad mogla zajedno sa Prljom (uzickim Supermenom) peske do Londona, on sa dzakovima cementa, ja sa 2 ranca, pa u Ginisovu knjigu rekorda :p Vremena za jelo bilo nije dok nisam sela u voz u bukvalno prozdrla Brownie is ‘Hleb i kifle’. Na zalost nisam uspela pokupovati sve sto sam htela, a jos odlucila i novi foto aparat kupiti, ali telo dslr aparata nece samo da radi, treba tu uloziti u objektive, filtere, novu torbu i sta sve ne.. sto je podrazumevalo dodatni odlazak u Beograd.

7 dana pred let stize novi mejl da je opet doslo do promene leta, tj. vratili su na prvobitni u 10h iz Sao Paula, a ne u 19h. Eto ti ga na, dzaba ti vadjenje vize, bacanje 20$, trcanje i nerviranje. Al barem pocele masne naslage da se vidno smanjuju :-)

Po vizu sam otisla najgori moguci dan posle snezne mecave kada sam citav dan i noc cistila sneg, pa ledja nisam osecala 2 dana posle i kada su vozovi kasnili ihihi kao da se utrkuju koji ce kasnije doci, pa krenes popodne iz BG, a stignes tek ujutro u UE. Srecom nisam bila ni u jednom od tih vozova, moji su kasnili do sat, ali sam svejedno imala busy schedule i razletela se po Beogradu i Novom Beogradu ko manita da bi se na voz sjurila taksijem na nagovor jednog svedskog Sarajlije (fala Adi!) koji je cijeli dan sa mnom bivao u zelji da se naslusa prica o stanju u Srbiji, alternativnim pokretima i inim oblicima borbe protiv nacionalizma, al se nije bas usrecio. Natenane cemo mi to nekom prilikom.. Vizirani pasos sam pokupila (iako sam se plasila jer sam zaboravila svoj broj za podizanje, al prijatna gospodja iz brazilske ambasade me prepoznala pre nego sam progovorila, utrapila mi pasos i naterala da na licu mesta proverim da li je sve u redu), pa sad imam jednu vizu vise u pasosu; onako za uspomenu.. Za jelo opet vremena nije bilo do konacnog sedanja na voz, a i tada reda radi.

Sledeci dan je trebalo da bude zavrsni dan priprema da konacno pokupim i to putno osiguranje koje daju gratis uz American Green karticu u Banci Intesi. Vraga! Kartica stigla nije, osiguranje ne moze da se dobije bez aktivacije kartice, kartica ne moze da se pokupi u BG, navodno je tog dana poslana za UE. Petak je, subotom ne rade, u ponedeljak treba da se putuje, u drugoj filijali u istom gradu ne mogu da mi pomognu iako rade subotom (a bas bih volela da sam otisla jer su mi tamo prvo rekli da ne mogu dobiti karticu ako nisam zaposlena pa sam izgubila precious time!?) i tako sam sate provela sa, srecom veoma simpaticnom i opustenom direktoricom, smisljajuci kako i sta i na kraju druge nije bilo nego da dodjem u ponedeljak jutro, a za Beograd i Pestu idem u zadnjem trenutku nadajuci se da nece biti nikakvih zezancija na putu. Tog dana sam doruckovala mandarinu. Srecom je drustvo vodilo na vecericu.

Subota je isplanirana za pedikira, sredjivanje, dodatno vreme na internetu sto je znacilo preskakanje obroka, ali sam sve nadomestila jagnjetinom, paprikom u pavlaci, cveklom i pogacom koje su bile deo svecanog rucka za Babine koje je majka spremala Vuksi, malom kenjcu. Otislo je citavo popodne na familiju, vece na drustvo, a noc za pakiranje. Nedelja dodatni stres jer se blizi vreme odlaska, pa frka panika. Za dorucak torta. Za rucak se nema apetita, ali privlaci tolika hrana :-) Jurnjava za starom jaknom u kojoj cu doci do juzne polulopte, a da se ne smrznem jer je bas zaladnilo i da je tamo lagano ostavim. Djubretarac stari ce odraditi posao.

Ne znam koliko sam uspela kila izgubiti, ali sigurno sam ih nadoknadila za vikend :-/ A vi se ne dajte prevariti!

Iskrena da budem zao mi je sto napustam ovu sneznu idilu. Ti si blesava – kazete, - ides na 30 stepeni, a zao ti snega! More biti, al ovakvog slaga odavno nismo imali. Dodje mi da ga polizem iako nisam ljubitelj istog.. No, barem vam necu zavideti na ovom nenormalnom mrazu :D

Do sledeceg pisanja, al sa one strane Atlantika..