djesto

VILLA LA ANGOSTURA

, 11 2012 20:56:27 +0100

Villa la Angostura - basta Patagonije. S razlogom rekla bih. Najzelenije mesto u kojem sam bila. Nalazi se izmedju 2 jezera - Nahuel Huapi i Correntoso koje razdvaja najkraca recica Correntoso (100m duzine). S druge strane su planine tako da se iz samog gradica mozete popeti na neke od vidikovaca po brdima. Lagane setnje kraj jezera i po brdima su bile odmor nakon napornog Barilochea, ali desni cukalj je sve vise oticao, pa sam jedva cekala da predjem u toplije krajeve i nabijem sandale. Nisam htela ni na 3-4h dugu setnju/hiking do Bosque de Arrayanes (sume sa specificnim drvecem) jer bih se totalno unistila, a i ulaznica za strance od 9eur nije bila primamljiv, pa sam se zadovoljila plazama, al bez kupanja. Bilo je previse vetrovito.

Gradic je mali, 10000 stanovnika, i trenutno najjeftiniji u Patagoniji posto je najvise pogodjen vulkanskim pepelom. Iskoristila sam priliku da odem do bolnice jer sam predpostavljala da u tako malom mestu nece biti guzve. Bilo je oko podneva, na prijemnom je bilo ljudi u cekaonici, pa sam pitala kome treba da se obratim. Gospodji na kartoteci sam objasnila u cemu je problem i da nisam iz Argentine, ali da bih htela da se konsultujem sa doktorom pre nego odem za Cile. S razumevanjem me je saslusala i prokomentarisala da u Cileu nema nista za dzabe, pa ni u WC. Uzela mi je podatke i rekla da ce me prozvati. Dok se razmisljam koliko cu cekati cujem svoje ime. Okrecem se i vidim da jedan lik drzi moj papir. Primaju me i ispostavlja se da je taj lik zubar. U trenerici, nonsalantno obucen. Simpatican. Ordinacija je mala, a izgleda kao nase 80-ih, higijena nula, bilo mi je gadljivo, al jbg ko ce vise bez zuba. Pregledao je i rekao da moram ici kod privatnika da mi stave krunicu. To sam znala i sama, ali da li se moze nesto za prvu pomoc uraditi ili moze da ostane tako.. Konsultovao se sa koleginicom koja mu je rekla da mi stavi nesto.. lek/plombu.. nisam najbolje razumela kad vec nisam odavde. Samo mi je isprao zub necim plavim i stavio plombu, zalepio za keca i trojku i nada se da ce izdrzati 2 meseca ako budem vodila racuna sta i kako jedem. Meni izgleda odlicno za razliku od one crne rupe kroz koju si mogao prstic provuci. Konacno mogu i da se smejem od srca, a da ne moram da pazim koliko sam razjapila usta :) Finito. Ni pare mi nisu uzeli. Ja sam se samo nadala da mi zub ne odreaguje ili da se ne zarazim. Zbog odvratnog ukusa u ustima (sto od plombe, sto od rukavica koje je nosio zubar) sam navalila na cokoladu koju sam prethodno kupila u cokolateriji 'En el bosque' (U sumi). To mi je bila omiljena cokolaterija gde je 250g sladoleda bilo 1,6eur i kilo cokolade ne vise od 20eur. Svaki put bih svratila u prolazu jer su uvek imali parcad cokolade za probati. Kasnije sam otkrila i njihove alfahore. Em najveci koje sam jela, em socni i cokoladni, em po standardnoj ceni od 90 evrocenti. Sta bih dala da mi je sad jedan. Trebalo je kupiti mnogo vise za poneti. Tako sam se navukla. Naravno da mi recept ne bi dali, ali probacu da izvucem nesto na netu.

U Villa la Angosturi sam takodje prvi put koristila usluge perionice jer mi se nagomilalo odece za oprati. 4,5eur za osrednju kosaru. Ujutro predala, uvece pokupila oprano i osuseno. Nit je nesto mirisalo (ja navikla na omeksivace, jelte), nit sam preterano bila zadovoljna uslugom, al barem je oprano bolje nego sto bih rucno. Jos nije htela da mi primi moj rancic zbog plastike, a na kraju je bio najbolje opran.

U svakom slucaju do sada najlezernije provedeno vreme u kuci hosta s 2 slatke macke, puno slatkisa, filmova, notebook s netom samo za mene. No, bilo je to zadnje mesto patagonijske turneje i sad mi vec nedostaje cokolada, alfahori, patagonijska terma (gorko-slatki bezalkoholni napitak od planinskih biljaka), planine i jezera :-/ Svaka cast Emanuelu (poznatijem kao Apolon) sto mi je predlozio sva ova mesta pod pretpostavkom da ce mi se svideti jer podsecaju na jugozapadnu Srbiju.

VILLA TRAFUL

, 10 2012 21:42:58 +0100

Villa Traful su mi preporucili i nahvalili kao super mesto. Jedino mi je devojka iz turisticke organizacije predlagala da ne idem jer je taj deo bas zahvacen vulkanskim pepelom. Ama meni su rekli da je lepo i gotovo! Kako je bilo delimicno usput ka Villa la Angostura, mom sledecem cilju, odlucila sam obici, proverila da ima hostel, ali ne i buseva svaki dan, pa je trebalo stopati, ali kako je samo 80ak km udaljeno nisam se nesto zurila niti ranila. Tek oko 13h sam izasla na stop. Ni 3min. nisam cekala i stadose neko dvoje sa slatkom malom pudlicom. Idu ka severu, ali ne gde i ja. Odgovara mi da me povezu do skretanja sto je nekih 50km voznje. Predeli su divni. Pustaju mi malo argentinske muzike, cumbia, Los Dragones se zove bend i imaju neku super ludu i veselu pesmicu - La gente descontrolada. Moram pokusati da nadjem na netu. Zenska je ubedjena da sam iz Spanije iako sam rekla da sam iz Srbije. Za nju je to bio deo Spanije, pa me pitala koji je glavni grad. Belgrado. Njen deda je iz Leona. Mislim se sad koji Leon i kakve veze ima sa Srbijom dok nisam skontala da misli na Leon y Castilla, regiju u severnoj Spaniji. I nakon sto joj kazem da sam u Spaniji bila samo u Madridu i Barseloni, ni dalje nije kontala, pa nisam htela da je razuveravam jer bi to onda zahtevalo puno objasnjenja i price, pa se malo pravim Spanjolkom :P

Put kojim idemo, tj. predeli su i dalje interesantni. Sa desne strane je reka Limay zelene boje. Nesto izmedju LIma i Drine. Eh sto nije toplije.. al bih se bucnula. Bila je tako primamljiva. Ostavili su me na skretanju za Villa Traful. Neasfaltiran put izgledao je avetno. Nije obecavao. Pretpostavila sam da nece biti puno saobracaja, ali skoro da ga nije ni bilo. Posle pola sata cekanja kad mi ni jedan od 3 auta koja su prosla nije stao (pokazivali su da skrecu negde levo),uprtila sam ranceve i krenula peske. 35km ima. Razmisljam to je 7h hoda, a za to vreme mora naici neko da me pokupi. Nit je ladno, nit je vruce, ali vetar duva, pa nanosi taj jebeni pepeo koji i pored naocara ulece u oci, o kosi da i ne govorim, a posle nekog vremena sam ga osecala kako krcka pod zubima. Nije dobro. Samo bi budala krenula peske tim putem, ali svideli su mi se predeli , pa malo fotkam i uzivam i ne gubim nadu da ce naici neko i povoziti me. Auta je malo vise iz drugog smera, ali svejedno se ne pojave po 20-30min. Sama sa svojim mislima. Uvek pozitivnim. Nakon nekih 6km staje dzip, trojica seljaka gaucho tipa (kozne cizme, bela kosulja, marama oko vrata, kozni sesir..). Ne idu do Villa Traful, ali ja ih pitam da me povezu dokle god da idu da ne moram sibati sve peske. Oni su u selu Rio Minero. Pored stocarstva se bave i turizmom, imaju kolibe na izdavanje (tu zene vode glavnu pricu), organizuju jahanje konja kroz planine i sta sve ne. Odbijam da se zadrzim u njihovom selu jer je van rute, no da sam imala vise vremena sigurno bih se zadrzala. Bila bi to prava prilika da vidim kako se zivi kod njih na selu, daleko od civilizacije. Ostalo mi je jos 10km hoda. Naravno da sa 20kg tereta to nije izgledalo lako, ali polako nastavljam dalje u nadi da me noge nece izdati i da ce mi ledja izdrzati. Hodala sam jos 5km i skoro pred kraj, kad je pocinjao uspon, su mi stala dvojica sa dzipom i konjem u prikolici. ja sam im dosla ko mazga s tovarom :D

U selo sam stigla nesto oko 18:30h. Citava. Pokazali su mi gde je hostel, dobila sam 8-krevetnu sobu samo za sebe. U celom hostelu (ogromnoj kolibi) je bilo jos samo 5 osoba. Sezona je zavrsena, krenula je skola, tako da nigde nikoga.

Villa Traful je seoce na jezeru Traful. Jedino naseljeno jezero na celom jezeru (75km duzine). Ne znam kome je palo na pamet da se tu nastani, ali definitivno je carobno. Sve su kolibe, par prodavnica i restorana. Ocekivala sam neko vece mesto, ali svejedno je i ovako bio pun sarma. Pravo mesto za odmor od svega i svacega. Neta u hostelu nije bilo. Kakvo olaksanje. Kao odsecena od sveta. Ni pare nisam imala gde da zamenim. Srecom u nekoj prodavnici to rade na crno i to po kursu koji ti predlozis. U sezoni ima vise turista, ali ne toliko da pokvare uzitak. Zbog pepela koji je vetar donosio iz cileanskog vulkana Puyehue, koji je proradio juna 2011 i dalje ne miruje, turisticka sezona nije bila zadovoljavajuca i mnogo je letova iz-za severne Patagonije bilo otkazano. U selu jedva osvetljenje da imaju, tako da ste i nocu prepusteni miru i tisini. Jedino sto vetar duva, pa me je probudio usred noci, a culo se i neko sustanje, pa sam mislila da se misevi setkaju sobom, a onda sam se setila i price o virusu Hanta koji vlada u Patagoniji, koji prenose dugorepi pacovi. Dovoljno je udisanje misjaka i gotovi ste. Posledice su smrtne. Ziva sam se prestravila, ali bila sam pospana, pa sam ubrzo otputovala u drugi mirniji svet.

Iznad sela se uzdizu planine i moguce je planinariti do npr. Cerro Negro (1999m), ali je daleko, pa sam se odlucila za nesto krace i jednostavnije jer nisam imala ceo dan na raspolaganju. Zacudo me ni ledja ni noge nisu boleli od prethodnog dana. Postajem prava nesalomiva brdjanka. U blizini su 2 vodopada. Lagana setnja uz brdo, a onda 10 min. hoda kroz sumu do vodopada Coa-Co. Nista fascinantno, ali definitivno za neku vecernju varijantu uz sedenje na klupici i posmatranje jezera i zalazak sunca. Drugi vodopad - Blanco je 20 min. setnje kroz sumu na suprotnu stranu. Isto nista posebno jer ste iznad vodopada, ali se moze spustiti do potoka ili prosetati sumom osmatrajuci i osluskujuci ptice - gigantski detlice ili neke od endemskih patagonijskih vrsta ptica kao chucao ili huet huet.

Dan je bio lep, delimicno suncan, ali je vetar ladio. Da ga nije bilo, sigurno bih se bucnula u vodu. Bilo je plazica gde je gde je voda hladna, ali i toplija, u zavisnosti od struje. U svakom slucaju je bilo lepo sedeti kraj jezera, ali ni pomisli o suncanju. Svi su bili u dzemperima, samo blesava ja u majici kratkih rukava, 3/4 pantalonama, bosa u sandalama i do clanaka u vodi. Ko se lud rodi, ne mogu mu nista. :p

Naravno kako je ovo oblast gde se vreme promeni za tili cas jer je pod velikim uticajem Anda i vetra sa Pacifika tako da se za sat vremena naoblacilo, malo kisice da ovlazi zemlju, vetar da natera prasinu i pepeo u oci, pa zatisje. Ja sam taman odlazila da ne pokvarim utisak. Svako mesto je mnogo lepse kad je lepo i suncano. Bus za Villa la Angosturu ne ide vikendom, ali ide za San Martin de los Andes, pa barem donekle da se iskobeljam sa jezera, a kako je put bio s dosta vise uzvisica, bilo mi je drago sto nisam morala opet peske piciti nekih 35km. 50 minuta voznje za 2,6eur i od raskrsnice sam polako krenula peske da barem dodjem do obliznjeg kampa i tamo stopam sledecih 30km radje nego u onoj nedodji na raskrsnici gde ni zive duse nema. Posle 1-2km dolazi auto iz suprotnog smera, okrecu se i zena pita idem li za Villu. Naravno. Porodica sa devojcicom i pudlicom koji mi se utrpao u krilo cim sam ga poljubila i tako je i zaspao od mog milovanja. Divan je bio, mekan i cupav kao igracka. Vratili su se po mene iz sazaljenja jer je zenina sestra isto tako putovala s rancem, pa iako je isla s drugaricama cesto su se morale razdvojiti da bi lakse ustopirale nekoga. Fala im.

BARILOCHE

, 10 2012 21:39:49 +0100

Bariloche - argentinska Svajcarija. Bukvalno. Em po izgledu, em po cenama. Kucice istog stila, planine, jezera, cokolada, turisti i visoke cene. Mesto su kolonizovali svajcarci, pa zbog toga ima puno fabrika cokolade. To sam tek saznala po dolasku i onda mi je bilo jasno zbog cega je patagonijska cokolada tako poznata u Argentini, a i dobra. Do tada sam se sve pitala otkud na severu Patagonije kakao. Uvozi se,da, ali mnogi misle da je to tradicionalna argentinska cokolada, sto i jeste, ali zahvaljujuci vrsnim Svajcarcima koji su se tu nastanili. Bez njih ne bi bilo ni cokolade u Argentini. Ono malo sto se proizvodi industrijski je zali boze. Ovolika zemlja, a proizvodnja konditorskih proizvoda im je na niskom nivou i po izboru i po kvalitetu. Naravno da su monopolske kompanije u pitanju. U Cileu nije puno bolje, ali je izbor cokoladnih slatkisa bolji ;)

Dan kad sam ja stigla u Bariloche bilo je hladno i vetrovito. Ruke su mi se smrzavale, vetar je probijao do kostiju, po prvi put sam nabila zimsku kapu, kraj jezera Nahuel Huapi je bilo nemoguce setati i gledala sam da se sto vise zadrzim na zatvorenom. Glavna turisticka ulica je prepuna cokolaterija tako da sam u svaku zalazila da vidim sta nude, probam tamo gde nude i kupim ono sto mi izgleda zanimljivo. Ono para sto sam ustedela stopajuci od San Martina (nekih 12eur) sam zdusno potrosila na cokoladice razlicitog ukusa, alfahore (alfajor - kolac punjen kremom razlicitog ukusa i najcesce preliven cokoladom). Najela sam se za 10.

Osim cokolade nista me drugo nije privlacilo, iako je bilo hrane kao u uzickom kraju - jagnjetina, prsuta, pastrmka, al po 3 puta skuplje. Sam grad nema ni malo sarma i pitam se zasto uopste svi toliko hvale Bariloche kad ima mnogo boljih mesta u okolini. Devojka iz turisticke organizacije mi je preporucila par ruta za planinarenje, za koje je sigurna da mogu sama, a da se ne izgubim ili da mi se nece nista desiti, posto ce vreme da se poboljsa i tek sutradan mi je bilo jasno kakve se sve lepote i mogucnosti tu kriju.

Cerro Lopez

Da biste uopste krenuli na planinarenje potrebno je izaci iz grada i putovati 15-20km. Ono sto je zanimljivo je da se kilometri racunaju od centra grada, pa kad vam neko kaze da zivi na 4.km ili da je Cerro Campanario na 15. trebalo bi da znate gde je to i da se sami snadjete (na mapi sve pise u svakom slucaju). Jedini problem je sto se karte ne mogu kupiti u busu, vec se mora ici u prostorije gradskog prevoznika 3 de Mayo (3.maj) ili na kiosk (samo neke) da bi kupili karte koje za turiste iznose 1,1eur. Ostali imaju kartice koje dopunjuju po potrebi. Ak ostajete duze vremena i planirate koristiti buseve, definitivno je preporucljivo kupiti karticu iako je skupa - 2,8eur, ali posle placate manje za voznju po gradu i preko 10km i koliko sam skontala da na 1 karticu moze da se vozi vise osoba, samo se vozacu kaze koliko da bi on otkucao broj i gotovo. Ja sam sama. Meni uvek sve bude skuplje :-/

Uspon na Lopez je na 26,8.km (ide se busem #10 za svajcarsku koloniju). Devojka iz turisticke mi je rekla da se 4h penje, ali da se ona popela za 3,5h. Sto znaci da cu ja za 2h, rekla sam joj. Sumnjicavo me je gledala i verovatno mislila da sam blesava, od onih turista koje zovu - medio loco. More biti. Uspon je kretao kroz sumu kraj potoka. Nije bio dobro markiran, bilo je nekoliko putica, ali sam pretpostavljala da svi moraju voditi do vrha, pa sam picila kuda mi je bilo najlakse i najzanimljivije. Uspon je bio sve strmiji, prasnjaviji, pa je bilo teze ici, a onda se izlazi kod jednog vidikovca koji svi koriste da odmore, prezalogaje, fotografisu se jer je odatle pucao pogled na jezera i svajcarsku koloniju. Restoran nije bio otvoren, za njih je sezona zavrsena, pa se nije imalo gde piskiti, ali kako bi sva voda koju sam pila izlazila na pore kroz znoj, srecom i nije bilo puno potrebe za praznjenjem, ali sumica je to, mozete se sakriti da vas niko ne vidi ;) Odatle se uspon nastavlja kroz neko siprazje dok konacno ne izadjete na put i do vrha se ide tim putem koji je samo za auta s pogonom na sva 4 tocka. Zadnjih pola kilometra je uzan putic do planinarskog doma Lopez, roze kucice na vrhu brda. Trebalo mi je 2h da se ispentram. Bas kako sam i predvidjala. Kao i jedan spanski par. 4 Nemice koje su posle kad i mi su se verovatno pogubile usput jer ih nije bilo ni na vidiku. Pogled je naravno bio velicanstven. Sta znaci lepo vreme. Duvao je vetar sto je bilo i za ocekivati na toj visini (skoro 1700m ak se ne varam), ali uz sunce prijatno za sesti i uzivati, koji keksic i cokoladica da dodjem sebi, pa razmisljam sta dalje. Tek je 14:30h, dovoljno vremena da se vratim i overim jos koje brdo kao npr. Campanariodo koga se dolazi zicarom, a moze i peske, nije puno visoko. Oko mene jos visi vrhovi koji jednostavno mame. Pitam se kako li je iza i zalim sto nemam krila da sve preletim. Zamolim Spance da me slikaju, pa onda ja njih da uzvratim uslugu i pitaju me hocu li dalje ili se vracam. Moze li se dalje?, bilo je pitanje. Oni su se vec raspitali u planinarskoj kuci i postoji staza koja vodi uz potok. Vidljivo oznacena crvenim strelicama. Sat i po do sledeceg vidikovca. Ima vremena da se ode i vrati pre zadnjeg busa, ali su zadovoljni i ovim sto su videli odavde i nece dalje. Nisam ni ja planirala, vratila bih se s njima, al mi djavo ne da mira, gledam gore i mislim se kako bi bilo divno biti na tom stenovitom vrhu i u trenutku se predomisljam i kazem im da ipak idem dalje, nije mi naterati se na takve podvige. Salju mi zavidan pogled. Krivo im je sto oni ne idu. Krecem odmah, da ne gubim vreme. Uspon je bio stenovit i buvkalno uz nos. Vec posle 10 min. sam pocela da se pitam da li ovo bila pametna ideja i sto sam dalje odmicala bilo mi je jasno da ce zbog terena povratak biti mnogo tezi, a nikako nije izgledalo da ce kraj iako je vrh bio uvek tu gore, ali samo sto se popenjete pojavi se jos jedan veci. Tamo negde sam izbila pravo na lagunu. Neverovatno. Odatle je isao dovod vode u planinarski dom. Sad je bilo pitanje vratiti se ili nastaviti dalje. Videla sam na sledecem vrhu dvoje bekpekera koji su krenuli istim putem kad sam ja tek stigla do planinarskog doma i mislim se ak ak oni mogu s rancevima dalje, mogu i ja s mojim rancicem. Nastavljam dalje i kad vec vidim ono sto bi sigurno trebalo da je krajnji vrh na pretpostavljam 2076m kazem sebi samoj - tamo ne idem! Previse strmo i staza vise nije stenovita prasnjava i peskovita, ne izgleda mi lagana za popeti se, a i niz stenu na kojoj sam bila treba se prvo spustiti i kako gledam ono dvoje kako se muce, frka me. Stojim,fotkam okolo i razmisljam se kako dalje. Vidim da se oni popese na vrh bez problema sto me je podstreknulo da krenem i ja i spustim se niz tu stencugu kako znam i umem. Jesam se pomucila i po silasku vec razmisljala da ce biti jos teze popeti se, ali me je vukla magija s vrha, pa sam takoreci trceci se ispela na taj crni vrh. Naravno da je vredelo muke i cimanja jer je pogled bio izvanredan. Planine, rukavac jezera Nahuel Huapi, da se stopi covek s prirodom, ali sto je ledeno bilo. Vetar duva da odnese. Aj sto sam se sva ledim, kao da sam usla u frizider, nego imam osecaj da ce da me oduva i da ima da se skotrljam kao balvan i adios. Par fotki i bezim glavom bez obzira. Na onu stencugu mi nije padalo na pamet peti se, vidim da sa desne strane imaju neki otisci cipela i spustam se u nadi da necu morati da se vracam ak ne budem mogla zaobici stenu i izaci na stazu. Malo po malo spustanje napreduje, nezgodno je jer je strmo i kamenje nije stabilno vec se odronjava, ali sigurnim koracima se spustam sve nize i konacno stizem do lagune. Uspela sam se spustiti i srecom nema puno pa mogu okolo da prodjem. Sva srecna sto sam dotle stigla bez problema nastavljam dalje. Deo puta je ok prosao dok nisam stigla do zadnjeg strmog dela niz sami potok, pa je bilo i malo klizavo i cesto spust od 75-90 stepeni, no sva sreca da su mi cipele prave za ovakav poduhvat, pa snalazeci se i rukama i nogama stizem do planinarskog doma. S vrha je kuca izgledala tako daleko i nisko, a odavde izgledaju tako daleko. 2,5h mi je trebalo stazom Pico la Turista i natrag i jos 1,5h da se spustim na put i sacekam bus. Uf, ta spustanja me uvek dokrajce. Dodatni zuljevi iako sam nosila diy (uradi sam) zastitnike za cukljeve, ali ja ocigledno bez nekog dobrog zavoja ne bih trebalo kretati na planinarenje ili barem ne ovim tempom. Usput sam prosla jedan par, otac je nosio devojcicu na krkace (wow, otkad nisam koristila ovaj izraz). Propustaju me i zaostaju za mnom ihihi i pitala sam se kako uspevaju spustati se polako. Ja samo sto nisam trcala. Dole me je cekala jedna zena sa pitanjem da li sam videla par sa devojcicom. Da, ali nece skoro.

Do busa je bilo sat vremena, pa sam nastavila hodati i usput stopati. Pokupila su me 3 mladica, ali idu samo do vidikovca koji je nekih 4km niz put. Vidim da jedan vadi joint. Bilo mi je jasno da nece skoro dalje. Fotkam malo jer je stvarno , ali da je barem malo kasnije, pa da uhvatim zalazak sunca koji jos nikako da ufotkam :-/ Stopam dalje, ali bez vajde. Svi tu staju zbog pogleda. Pojavi se jedna cura s roditeljima, pa pita dokle cu. Bariloche... ako bi me povezli. Naravno, ali onda se seti da idu samo pola puta, sto meni bese ok, odvozice me do mesta gde su busevi frekventniji. Pita iz kog sam dela Spanije. hahahaha. Po milioniti put moram da objasnjavam ko sam, odakle sam :)

Po dolasku u Bariloche sam otisla do supermarketa po vino da zalijem ovako dobar dan. U hostelu mi se javlja jedan covek, kaze mimoisli smo se danas na planinarenju. Gledam ga zbunjeno. Onda spomenu devojcicu, pa skontah o kome se radi (nosio je kacket, pa ga zato nisam prepoznala). Ispalo je da je cela porodica (sa sve njegovom majkom) odsedala u istom hostelu. Kakva slucajnost. Pojela sam supicu, zalila vinom, istusirala se i na spavanje. Vec je bilo kasno i trebalo je odmoriti pre sutrasnje avanture.

Cerro Catedral

Catedral je tipican zimski ski centar. Zivne od jula do septembra/oktobra. Van sezone dolaze samo planinari. Nalazi se na nekih 20km juzno od Barilochea i stize se busem za 1,5eur. Karte mogu da se kupe u busu (jedini u kome je to moguce) i ne vaze kartice. Isti je gradski prevoznik, ali vaze druga pravila. Verovatno jer se van zimske sezone puno manje ljudi vozi na toj relaciji. Jutro nije bas obecavalo jer je bilo delimicno oblacno i vrhovi se uopste nisu videli, stavise mirisali su na kisu. Cimerica iz hostelske sobe se raspitala sta, kako, kuda i odlucila malkice prosetati. A ja.. kad sam vec bila tu i nije bilo upale misica od prethodnog dana, nista me nije moglo spreciti da se ne ispentram na 1700m gde je bio planinarski dom Frey. Na tabli je pisalo 3-4h hoda. Pored mene su bili i dvoje Amera bekpekera i troje Nemaca. Samo sto smo krenuli poce kisica. Nije me zaplasila. Znajuci da ovde u Patagoniji ne zna posteno ni pasti, samo kisi, rasirila sam mog kinescica i nastavila dalje. Ameri su me pratili, ali su Nemci izgleda brzo odustali. Kisica se pojavljivala u intervalima.

Prvi deo staze je isao kraj jezera Gutierrez, prilicno ravan deo uz par uspona, prava setnja. Skoro sat i po brze setnje. Drugi deo puta odvaja od jezera i ide kroz sumu odakle krece uspon, ali nista naporno, malo blatnjavo, povremeno. Zadnjih 3 km se oseca uspon, narocito od skrovista Kovacek pa do vrha gde vam vec dusa izlazi na nos. Pri vrhu se suma proredjuje i trebalo bi vec da imate pogled, al pogleda nema, samo magla,oblaci.. Takva je izmaglica da sam totalno mokra stigla na vrh. Em znojava i mokra do gole koze (mogla sam majicu cediti, a rezervnu nisam ponela), em vlazne kose da je sve kapalo sa mene. Na vrhu je bilo dosta planinara, neki su bili tu stacionirani u satorima, skriveni od vetra. Bilo je hladno i oblaci su se munjevitom brzinom pomerali. Trebalo je docekati pravi trenutak da bi se opalila koja fotografija, a onda se u celosti pojavila i laguna Toncek kraj samog planinarskog doma. Sunce se stidljivo pomaljalo, ali su oblaci bili neumoljivi. Bilo je tesko izdrzati vetar i hladnocu onako mokra, pa sam ubrzo krenula natrag istim putem. 3h mi je trebalo da se uspenjem i 2,5h da se vratim. Pri kraju noge, tj. tabane vise nisam osecala. Mozda se ja vratim kuci s atletskom figurom ak nastavim ovako i prestanem jesti kasno s Argentincima (22h), ali vrlo moguce i neupotrebljiva s obzirom na sve zuljeve, otekle cukljeve, bolni kuk i vec sjebano koleno! A tek je mesec dana proslo. Treba izdrzati jos 2.

SAN MARTIN DE LOS ANDES

, 04 2012 23:03:56 +0100

San Martin je sladak gradic na jezeru Lacar. Nalazi se izmedju 2 brda, vecinom ravan, tako da je lako bilo setati okolo. Na oba brda su vidikovci. Sa jedne strane mirador Arrayan s kojeg je odlican pogled na grad i jezero. S druge strane je zanimljiviji mirador Bandurias do koga se dolazi setnjom kroz sumu uz strmo brdo i pri vrhu se placa 40 evrocenti zajednici Mapuche stanovnika jer je to njihova teritorija. Pogled na jezero je neverovatan, ali duva takav vetar da sam ja bukvalno pobegla i vratila se skroz drugom stazom kraj jezera. Kako ih je mali milion, moguce je peti se i spustati kako i kuda pozelite. Tih dana je malo zahladnelo i nije bilo sanse okupati se u jezeru, a da ne zaradim upalu pluca ili jajnika. Zadovoljstvo sam zato nalazila u patagonijskoj cokoladi, mmm..

Vecinu vremena sam provodila sa par lokalaca sa CS i njihovim drugarima, pa su me tretirali kao kraljicu - svaki dan su oni kuvali/spremali neke specijalitete, cak i veganske jer je jedan nesrecnik bio vegan (kazem nesrecnik jer mi je tesko zamisliti i vegetarijanca u zemlji kao sto je Argentina gde je glavno jelo uvek meso i da ne govorim o nerazumevanju od strane drugih), no jedino sam ja znala za raznorazne vege specijalitete, pa me posebno gotivio. Na kraju sam se i ja ponudila da spremim kakav balkanski specijalitet, ali za rucak jer su mi njihove vecere stvarno kasne, pa mi je najlakse bilo zbrckati musaku na moj nacin sa sve kupus salatom. Musaka im je bila malo ljutkasta (od bibera), a meni odlicna, narocito jer sam je prvi put u zivotu spremala. Salatu nisu ni takli. Jednog sam nagovorila da uzme salatu da ubije taj ljutkasti ukus. Drugima nije padalo na pamet. Ti za povrce ne znaju. Daj ti njima mesine i decki zadovoljni. Uvece su opet mogli jesti, pa sam spremala palacinke. Kupili smo dulce de leche (slatka karamelizovana krema od mleka) i dzem od jagoda koji sam pomesala sa necim sto bi trebalo da je skoro kao slatka pavlaka, al sa 40% masti. Uf. Bilo je odlicno. Najela sam se ko blesava. Posle smo pustali Partibrejkerse na youtube-u jer su hteli da cuju nesto od nase rock muzike, pa sam jednom bas pogodila ukus i umirali smo od smeha kad su pokusavali da 'Hocu da znam' otpevaju na spanskom onako kako im zvuci kad cuju. Tih sam dana samo jela, pila, sedela i igrala karte nekad i do 5h ujutro. Nisam uopste stizala da prosetam po brdima. Problem u San Martinu je signal za umobolni. Na mnogim mestima u gradu, a da ne govorim u kucama, ga jednostavno nema ili je slab, pa poruke il ne dolaze ili sa zakasnjenjem te sam par puta izvisila za neka druzenja :-/ Jedan dan sam stopom krenula da obilazim 7 jezera, ali sam uspela da vidim samo 2 jer je kisica krenula i spustala se magla i nije bilo ni za sta. Zalosti moje. Barem je bilo lako stopati. Sto sam sve duze cekala da se vreme popravi, to je ono bilo sve gore i hladnije i vec mi je postajala dosadna ista rutina svaki dan, a ni zeludac danima nije uspevao prevariti toliko hrane, masti i slatkisa, pa sam odlucila da krenem dalje ka jugu.

Plan je bio krenuti stopom kraj 7 jezera ka Barilocheu. Vreme opet nije obecavalo, ali sam bila odlucna da idem stopom, pa dokle stignem. Nije bilo puno saobracaja, ali nisam dugo cekala na prvu voznju, nekih 30km. Taj deo puta puno podseca na recimo put od Uzica ka Sarajevu ili Crnoj Gori :) Na drugu voznju takodje nisam puno cekala s obzirom da je prolazilo malo automobila. Sledecih 8okm sam obezbedila i bicu na pola puta. Argentinci ovde manje vode razgovor, tek nesto sam progovorila sa vozacima. Sva sreca da me nije zahvatila kisa, ali na zalost zbog loseg vremena nije bilo moguce u potpunosti uzivati u predelima. Jezera su se i videla, ali okolo i vrhovi planina su bili pod maglom. Takodje svud okolo je bilo pepela iz vulkana. Po putu, krovovima kuca, cak i jezerima fine zelene boje posto je lagan, pa ne tone, samo pluta. Posle jezera Falkner i Villarino prestao je asfalt i kako su mi vec rekli 50ak km je zemljani put. Majko mila kakav put. Sav rupicast. Pitala sam vozaca da li je put uvek bio ovakav. Ne. Bio je gori. Haha, jbt, sta moze gore, staza za goveda samo. Kaze da je put isao skroz gore po brdima, kola su se tesko mimoilazila i 4 sata se putovalo od San Martina do Villa la Angostura (110km). Covek je vozio dzip i uopste ga nije stedeo. Razmisljala sam da li ce mi svi unutrasnji organi biti na mestu kad izadjem iz auta, pa vi pokusajte zamisliti kako izgleda voznja. Cak i busevi idu tom rutom. To mora biti pravo tumbanje. Kad sam izasla iz auta bila sam srecna sto uopste mogu da se pomeram. Na mestu na kom sam stopala dalje je bilo hladno, prava planincina, kola su picila, ali me pokupio jedan Cileanac jer kaze da je i on dosta stopao kao student, pa sad kupi sve redom. Fascinantne su mu zene koje putuju same. Bavi se proizvodnjom piva. Jbg, nisam pivopija, ne znam ni reci kakva su nasa piva u sporedbi sa cileanskim ili argentinskim. Kako nikako da naidjem na nekog vinara.

Put od Villa la Angostura do Barilochea je veoma zanimljiv jer se prolazi kraj ogromnog jezera Nahuel Huapi i onda polako dolazi do smenjivanja pejzaza sa zelenih sumovitih na gole kamene Ande i sve vise stepskih prostranstava zute boje. Kazu dusu dalo za ovce. Sto se ide dalje, tj. juznije to put vodi sve dalje od Anda i pocinje stepa, pa je taj deo puta prilicno nezanimljiv. Od San Martina do Barilochea, nekih 200km, mi je trebalo 4 sata. Ni busem ne bih nista brze.

Autostop 2 - dan pun avantura

, 14 2012 05:15:07 +0100

Mendoza - Valparaiso (Chile) = 350-400km. Proracunala sam da ce mi trebati bar 8 sati posto se prelazi preko Anda. Spakovala sam se na jutarnji bus u 8h do mesta Uspallata koje se nalazi na raskrsnici puta za sever i zapad ka Cileu. Simpaticno mesto sa puno zelenila nadomak Anda. 100km, 2.5h = 4eur.
Nije bilo previse saobracaja (subota je) i ono malo kamiona koji su prolazili su vecinom vec imali saputnike. Iz auta bi samo bacili pogled, niko da stane. Jedan prolaznik mi je saosecajno rekao - paciencia, paciencia (strpljenja, strpljenja). Uf, bas ga je trebalo. Koliko god sam se nadala da mi nece stati kamion jer su prespori toliko sam se nadala da hoce kako bih mogla fotkati jer idem istim putem ka Akonkagvi i Redentoru i predeli su predivni. Posle sat i po staje jedan cileanski kamion. Prljave sofersajbne i ogromnog retrovizora koji zaklanja pogled sa strane. Bem ti baksuza. Sta li sam danas bogu zgresila. Cikica umoran i pospan, pa mu treba drustva. 3 puta je stajao da se umije. Bilo me je strah da ne zaspi i sleti s puta, pa sam se i ja trudila ostati budna iako sam jedva drzala oci otvorene.
Carina za kamione je nekih 80km pre granice?! Za aute je malo pre granice. Zadnje na granici na sta nailazite je naplatna rampa?! Cileanski granicnik me propituje kaok da planiram da ostanem u Cileu. Naravno pitanja gde ides, koliko ostajes, koliko imas kesa su mi dobro poznata. Imas li decka u Cileu mi je zvucalo malo neobicno (a kasnije jos neobicnije i sama pomisao da imam Cileanca za decka posto kao nacija ne lice ni na sta - ni muski, ni zenski). Granica izmedju Argentine i Cilea je na sred tunela kroz Ande dugog 3km. Sagradjen 1980. Tunel je zimi, tj. od maja do septembra otvoren samo danju. Zbog snega je nekada prolaz zatvoren danima, a nije neobicno da se desi i u sred leta kao npr. ove godine u januaru. Imala sam puno srece. Nit snega, nit oblacka. Ni danas, ni kad sam isla na planinarenje. U jednom trenutku na sred tunela ugledate jedva vidljiv znak - dobrodosli u Cile. Po izlasku iz tunela odmah je granicni prelaz. Mislila sam da sad krece ono preturanje prtljage, ali izgleda da je to samo kod putnickih auta. Carinik je doista malo pregledao kabinu, ali moje ranceve ni takao nije. Doduse morala sam da popunim i potpisem izjavu da ne unosim nikakvo voce, proizvode zivotinjskog porekla niti stvari koje nisu moje. Uzeo je izjavu i nasmejao se kad je procitao - Republica Serbia. Podigao se do vozacevog prozora i upitao - Stvarno si iz republike Srbije? Klimnula sam. Moja devojke se zove Serbia, rece. Sad ja zbunjena, pa ga pitam - Stvarno? Odgovor bese pozitivan, pa sam se i ja nasmejala iako su iznenadjenje i zbunjenost i dalje bili prisutni. Haha, neverovatno da postoji zensko ime Serbia u Cileu.
Cim smo krenuli uzela sam keksice da dovrsim. U sledecem trenutku sam osetila nesto tvrdo pod zubom, pa sam izbacila na vrh jezika i uzela medju prste. Malo belo. Onda sam osetila jos jedan, uzela prstima i bilo mi je jasno da sam slomila zub, samo koji. Kroz glavu mi je brzinom svetlosti prolazilo milion pomisli koji bi mogao biti kad sam skoro promenila barem 8 plombi. Ispipala sam jezikom i napred naletela na rupu. Gornja dvojka. Zamal me slog nije strefio. Pogledala sam u retrovizor, a otud mi se smesila bezuba Ciganka. Ajme meni. Pa gde bas nadje da se slomi u Cileu koji je najskuplji (posle Brazila naravno). Nije mi bilo jasno kako se slomio na keksic, ali se setih da sam prethodnog dana jela nedozrelu krusku, pa sam ga verovatno time nacela. Pu! Od iznenadjenja sam se osvestila kad smo poceli da se spustamo krivinama (puzem kako ga zovu Cileanci). Bilo je kao da gledate u sami ponor. Cileanska strana je bila mnogo strmija jer je sa druge strane Anda nadmorska visina bila mnogo niza. Jedno 28 krivina ako se dobro secam. Najsmesnije je da je svaka bila oznacena - Curva 27, Curva 15, Curva 8, 7, 6... sto je mene podsecalo na kurve kraj puta :))
Kad so se spustili sve je izgledalo drugacije, neki primorski osecaj sa vinogradima svud okolo i vocnjacima po brdima. Los Andes je prvo naseljeno mesto i tu smo izgubili sat vremena dok smo natocili gorivo. Bilo je vec 17:30h. Nastavili smo put ka autoputu do mesta gde se cvorao ka jugu i severu. Vetar je bio nenormalan. Ne cudi sto se obliznje mesto zove Llay Llay iliti Vetar Vetar na jeziku domorodaca. U jednom trenutku se culo puk, tak, tak, tak, tak.. Kamion se malo zadrmao. Pukla guma. A ja bas svo vreme razmisljala kako izgleda kada pukne guma na kamionu posto ga majstor bas gario. Jebote, izbaksuzirah coveku. Bili smo na 2km od naplatne rampe. Izasao je vani pokusavajuci da mi zaustavi neki kamion posto se svi znaju, ali bez vajde. Nabila sam ranceve i krenula peske. Nisam htela da mu oduzimam vise vremena. Ko zna da li ce i on naci vulkanizera posto je subota i ko zna kada ce stici do Santjaga. Nije ni cudo sto mu se zena razvela od njega zbog tog posla.
Na autoputu je bilo dosta prometno. Sva sreca da nisam dugo cekala. Stade jos jedan pospanko kome je trebalo drustvo da ne zaspi. Nije isao za Valparaiso, ali ce me ostaviti na skretanju. Kad je saznao da sam iz Srbije odmah je prebacio na engleski. Kaze da je dugo putovao Evropom kao muzicar, ali da do Srbije nije stigao jer su mu u Bukurestu ukrali novcanik i dokumenta. Bio je bas pricljiv. Ivan se zove. Onda mi je rekao da su ga na naplatnim upozorili na saobracajku koja se desila, onda zastoji, gmilimo, stojimo... Ima li jos sta da me strefi danas. Kaze da je na tom delu puta vetar veoma jak i da cesto zanosi aute. Mi smo se vozili u nekom dzipu s pogonom na 4 tocka, tipa Nive i da nije svim snagama drzao volan, sigurno bi smo se cimali. Odvozio bi me do Valparaisa, ali zurio je na farmu da nahrani kokoske. 2 dana ih nije obilazio. Inace je novopeceni proizvodjac maslinovog ulja. Ostavlja me na skretanju i poklanja breskvu koja mi je dobrodosla, pa asm je neopranu smazala.
Tu sam jos krace cekala, tek 2-3 minuta kada se sazalio jedan s pikapom. Imao je slatku kucu pozadi. On takodje nije isao do Valparaisa, ali blizu i bio je pricljiv i od pomoci. IMala sam poteskoca razumeti Cileance jer govore brzo, nerazgovetno i s puno meni nepoznatog slenga. Glavna uzrecica im je 'cachai' sto bi kod nas bilo 'znas' u govoru. Objasnjava mi da je Chile dobio dobio ime od Spanaca koji su kad su dosli culi puno ptica koje su ispustale zvukove - chili, chili, chili.. Medju juznoamerikancima se cesto moze cuti Chili umesto Chile, pa sam tad tek skontala i zasto. Dovozio me je do mesta Villa Alemana gde sam sela na bus (micro). 30-45min. do Valparaisa kazu. 95 evrocenti karta. Samo sto sam uzela telefon da Vladimiru (mom hostu) posaljem poruku da konacno stizem, 21:30h je vec, kad se zacu neka lupa i buka. Okrenem se, a ono moj bus ocesao drugi koj je stajao na stajalistu i polomio mu retrovizor. Izlazi vozac do drugog, pa se raspravljaju. Hvatam se za glavu i mislim se kako nikako necu dospeti do Valparaisa. Ljudi su hteli da se presele u neki drugi bus kojih je stvarno puno, ali srecom se vozac ubrzo vratio i nastavili smo dalje. Voze kao maniti. Ne daj boze da sam dosla kolima ili da pokusate preci van pesackog ili na crveno. Nose sve pred sobom. Mislila sam da Argentinci nisu normalni, ali ovi nose epitet do sada najopasnijih vozaca.
Po izlasku iz busa sam otisla do ogromnog supermarketa da se raspitam kako doci do Vladimirove ulice jer uopste nisam videla nazive. Cuvari su bili raspolozeni za pomoci, pa su nazvali Vladimira kome sam objasnila gde sam. "Ne mrdaj, dolazim po tebe." Ispostavilo se da me vozac busa nije ostavio blizu brda na kome je Vladimir, pa me je cekalo puno hodanja i uspona sa sve rancima :-/ On bese izgubio nadu da cu doci i spremao se u izlazak. Mene je hteo ostaviti u stanu jer je pretpostavljao da sam umorna. A, ne, ne!! Idem i ja. Ima da se nalijem vina za sve pare. Toliko sam se namucila da sam zasluzila dobar provod. Do bara smo prolazili kroz ulicice i trgice na kojima je bilo mladih. Sve alter i hippie people. Nista od nalickanih kao kod nas. Moze biti da su takvi u nekom drugom delu grada. Svi barovi su izgledali prilicno opusteni, boemski, ljudi sede i pricaju. Tamo gde smo se uputili morali smo i da cekamo na slobodan sto. Kraj nas je bio jos jedan par, pa smo odlucili svi sesti za jedan cim se ukaze prilika. U baru je bila uzivo akusticna muzika - vecinom revolucionarne pesme. Svi su izgledali socijalisticki nastrojeni. Bilo mi je interesantno cuti da je Tito bio veoma omiljen i cenjen u Cileu zbog famoznog 'ne' Staljinu. Pricali smo vecinom o politici, stanju u zemljama, a onda smo se skontali i sa drugo dvoje posto se decko couchsurfer. Malog li sveta. Narucili smo crno vino sa sladoledom od jagode. Tipicno cileansko pice. Zanimljiv ukus, ali slatkasto. 1l = 6eur. Kasnije smo odlucili kupiti pice i otici u stan, pa sam prvi put u zivotu videla da neko kupuje bocu pica na crno u nekom baru jer u radnjama koje su bile otvorene nije bilo alkohola na prodaju. U Cileu je sve moguce.

Legla sam u pola 5 polu mrtva od pospanosti i ustala u 15:30h :-)

********

MENDOZA

, 14 2012 05:12:54 +0100

Dan I

Mendoza - zemlja sunca i vina (i prasine dodala bih ja). 70% proizvodnje vina u Argentini dolazi iz ove provincije. Nalazi se na 800m nadmorske visine, a vinogradi su i na preko 1000, al su nadareni odlicnom klimom. Zemlja je susna, siromasna vodom i retko pada kisa. Dusu dalo za lozu. Grad ima 1.5mil. stanovnika iako se ne cini velikim. Preovladjuju kuce (jednospratnice i dvospratnice) i nesto zgrada u centru, nista kolonijalne gradnje za razliku od Cordobe, puno drvoreda, trgova i jedan ogroman park koji zauzima skoro cetvrtinu grada, ali je prometan i u njemu se nalazi univerzitet, amfiteatar, stadion, zooloski vrt i jezero samo za sportske aktivnosti. Ja sam skoro pola dana provela tamo. Cerro de la Gloria je brdo usred parka na 980m sagradjeno u cast borbe generala San Martina (po kome park i nosi ime) za oslobodjenje od Cilea pocetkom 19.veka. Sa vrha se baca pogled na grad i okolinu. Mene je iz nekog razloga najvise podsetilo na Albaniju, recimo Elbasan, nekoga bi mozda na Kolorado ili Kaliforniju. U daljini su se videli poceci Anda. Ono sto me je najvise iznenadilo je gomila ljudi koji u sred bela dana trce po vrucini, kao i jos vise biciklista. Valjda pored svog onog mesa i kasnih vecera pokusavaju ostati fit. Sa jednog na drugi kraj parka ima da se seta dok vam noge ne otpadnu. Moguce je ida se izgubite bez mape.
Kraj jezera je sportski centar sa bazenom. Da bi ste usli morate biti clan. Gluposti. Sela sam sa druge strane jezera da odmorim, pojedem koji keksic jer bi to posle voca bilo sve sto bih jela, vrucina mi je ubijala apetit. Tog dana je bilo prijatnije jer je prethodne noci pala kisa, a i da nije svakako bi bilo podnosljivo jer je za razliku od Cordobe suv vazduh i nema preznojavanja. Fala klincu. I to malo na suncu je bilo dovoljno da pocrvenim jer sam zaboravila poneti zastitnu kremu. Kad sam se umorila od sunca, krenula sam u obilazak mnogobrojnih trgova. S obzirom da je grad prostran (kao svakako cela Argentina), trgova je pregrst i na svakom se nesto prodaje (na jednom antikviteti i knjige, na drugom artesanije, na trecem su pak skejteri..). Dodje vam da se zabijete u neki lad i kulirate celi dan. Kuci sam se vratila tek ispred 21h posto je moja domacica Ana Maria imala casove do tada (predaje spanski strancima), pa nisam htela da joj smetam. Za veceru je isprzila biftek, pa smo krenule s pricom o razlicitostima i slicnostima izmedju Argentinaca i Srba, o nasoj hrani, obicajima i cemu sve ne dok nije doslo vreme za spavanje posto svako jutro u 7h ide na trcanje, ja sam ostala da se pakujem za sutrasnji dan. Imala sam u planu celodnevno planinarenje i bilo me je frka da li cu imati problema s visinskom razlikom, a trebalo je i rano krenuti.

Dan II

Konacno u planine. Posle samo 3 sata sna. Sva sreca da sam do tamo imala dovoljno vremena da se naspavam i to sam i iskoristila (mada je jedan cova hrkao da se celi bus okretao). 180km, 4 sata voznje za 5eur. Bagatela.
Cristo Redentor je graniza izmedju Argentine i Cilea, od zadnje stanice busa na granici - Las Cuevas. Trebalo se popeti starim putem na 4000m. Ispocetka nije bilo nekog uspona, ali se postepeno povecavao. Bilo je sve teze ici i cesto sam pravila pauze da odmorim, gucnem vode. Sake su mi oticale. Bilo je i vruce, drveca ni na vidiku, tek pred vrh je poceo vetar. Kad sam mislila da ce mi dusa izaci na usta i da cu pasti negde na sred puta, dolazi auto otvorenih prozora iz suprotnog smera, pa ih pitam koliko jos do vrha. Kazu - samo sto nisi. Nastavih dalje i ugledah kamenu kucicu, brdo ljudi i znak na kome pise - Chile, a onda i sa leve strane veliki spomenik. Cristo Redentor (u ime mira). Stari granicni prelaz. Na obe strane se vide vrhovi sa snegom. Duva oce da odnese. Oblacim vindjaknu, nabijam kapuljacu, malo fotkanja, pokusavam se popeti na sami vrh iznad spomenika strmom stazom, ali stizem samo do pola. Oce vetar da me odnese. Silazim i odlazim do standa gde prodaju toplu cokoladu i suvenire. Ugledam neko zuto okruglo pecivo koje mi privuce paznju. Kazu od kukuruznog brasna. Uzimam momentalno iako je 90 evrocenti. Pola 2 je, a jela nisam. Ima ukus palente. Sa 2.strane je argentinski stand, tj. mala prodavnica. Nadvikuju se u namami turista. Iza jedne stene sam nasla skroviste od vetra. Bila sam prilicno emocionalno uzbudjena. Da li zbog te visine ili sto sam na takvom mestu.. Pravi emo kid. Nisam se mogla puno zadrzavati, bilo je vreme za povratak. Ako mi je trebalo 2 sata, 15min. da se popenjem, znaci manje od 2 sata da se spustim i sacekam bus. Ali u glavi mi je bilo da stopiram, sto sam i ucinila i prvi auto je stao. Muz i zena sa sinom. Ispostavilo se da su iz Italije, iz Firence. Kakva slucajnost. Isli smo u istom smeru i imali isti plan - Aconcagua, Puente del Inca i natrag za Mendozu. Bilo je kao da sam dobila na lutriji.

Aconcagua je nacionalni park i najvisi vrh juzne Amerike - 6962m. Plan je bio pesaciti do lagune Los Horcones i baciti pogled na vrh Akonkagve pod snegom i ledom, ne i pentrati se na vrh jer to zahteva visecasovno i visednevno planinarenje sa sve magarcima. U protivnom nemoguce izvodljivo. Malo me je podsetilo na Crnu Goru. Otisli smo malo dalje od lagune do mosta na reci sto je bila zadnja tacka za obilazak sa ulaznicom koju smo kupili za 2 evra. Odatle je bilo dozvoljeno samo trekerima i planinarima sa posebnim dozvolama.

Puente del Inca je par kilometara nize. Most neobicne formacije zbog uticaja sumpora. Kratko zadrzavanje za par fotki, razgledanje suvenira lokalnih Inka i natrag za Mendozu kroz predivne predele. Patrizia me je ispitivala o hrani, o turizmu i predelima u Srbiji. Znala je da kaze - Kako si? Dobro sam. Naucile je drugarice u Italiji kad je bila mala. Blizeci se Mendozi na jednom mostu u daljini smo videli crn dim, policija nas je usporavala, pa sam mislila da je bio neki teski udes ili da se kamion zapalio sto nije neobican slucaj u Argentini. Kad smo se priblizili imali sto sta videti - gorele su gume na sred puta jer su ih neki protestanti zapalili. Par njih stajalo je sa strane sa spustenim transparentima tako da nisam skontala zbog cega protestuju.

Italijani su bili super da su me dovozili do Ana Marjine kucice. Razmena mejlova, pozdravi i poljupci. Stigla sam 3 sata pre nego da sam sve prosla busem kako sam planirala. Ana Maria je spremala tipicni Mendoza dezert - oljustene kruske se kuvaju u posecerenom vinu. Sto duze to bolje, delicious, mmm.. Meni je dusa ceznula za kasikom, pa sam uzela da probam instant corbu od kukuruza. Nista posebno, ali sam barem sebe zadovoljila. Palo je i vino naravno.

Bio je to najbolji dan do sada. Zaspala sam ko od sale. Ako ikada budete planirali ovakvu avanturu ono sto je obavezno poneti su krema za suncanje (i mackati se svaki cas jer gore sunce bukvalno przi kozu), kapu/sesir koji cvrsto stoji jer vetar je neumoljiv, dosta vode i nesto sto ce ublaziti mucninu zbog visine.

Dan III

Probudila sam se uz alarm kao i uvek. Tesko, ali nisam osecala nikakve posledice od onolikog pentranja i sunca prethodnog dana. Nikakve upale misica. Super ja. Ana Maria se upravo vratila sa trcanja, pa me je obavestila da se sprema za kulinarski dan sa ucenicima. Spremaju empanade. E jbg. Ja vec kupila kartu za terme. Ocu konacno da uzivam u vodi.
Cacheuta se nalazi na sat vremena busem od Mendoze. U sred planina je izvor tople vode pokraj reke Mendoze (za koju sam mislila da je zabranjeno kupati se jer je svud okolo zicana ograda i tek sam posle (kad bese kasno) videla da ima slobodan prolaz, mada je voda prilicno hladna. Kazu.). Od izvora je napravljen pravi mali raj. Nekoliko bazena za izlezavanje u 2-3 nivoa, mesta za rostiljanje, hlada za odmor i najbolji deo bazencic sa hladnijom vodom kraj koga sam se stacionirala. 7eur dnevna ulaznica. Ljudi je bilo kao mrava, ali bilo je mesta za svakoga. Mislila sam malo odspavati, ali sunce je przilo kao nenormalno i nije bilo sanse. U 18h povratak. Zurila sam da se vratim jer je u parku San Martin u 20h bilo besplatno jazz vece, a pre toga je trebalo i kupiti vina i potraziti film koji sam htela kupiti sa Darrinom i to sve peske. U park sam stigla tek u pola 10. Pridruzila se Ana Mariji, Dejvidu, Doni, Estefaniji i njenom gostu iz Malezije. Bocu vina sam odmah otvorila,Malbec - Finca Flichman, jer mi je doslo da se nalijem posle fino provedenog dana u termama i tolikog sibanja peske (to mi je nekako bilo svakodnevica u Argentini - pesacenje do iznemoglosti). Svaki put sam kupovala vino drugog proizvodjaca da bih sto vise vina isprobala. Uvek je bio u pitanju malbec (sto mu nekako dodje kao Vranac). Topi se u ustima, a i ja se topim od topline, srece i gusta. Muzika je bila fina za opustanje i uzivanje kraj jezera. Oko pola 1 smo krenuli nazad peske. Bio je to zadnji dan u Mendozi. Pakovanje i oprastanje od domacina jer sutradan rano palim za Chile. Stopom.

Utisci o Mendozi - definitivno naj mesto do sada. Volela bih da sam ostla bar 7 dana ovde da uzivam u Andima, obilazim vinarije i obliznje nacionalne parkove. Grad u koji bih se mogla preseliti da ima reka/jezera u blizini u kojima se moze kupati ili puno para da imam sopstveni bazen!

AUTOSTOP

, 10 2012 04:35:18 +0100

Na autostop sam se odlucila zbog previsokih cena karata na dugim relacijama, a cula sam i da dobro ide u Argentini, pa je bio razlog vise da se isprobam. Jedna devojka se javila da bi isla sa mnom sto je po meni znacilo duze stopanje - 2 osobe, 3 ranca, ali ne i nemoguce, pa smo se dogovorile u 8 ujutro da krenemo. Vec ranije sam se raspitala kako, a njoj je neko predlozio duzu rutu, ali ja nisam htela. Uzeli smo bus do mesta Mina Clavero kako mi je predlozeno, ali nije mi receno da je to 140km daleko i da se putuje 3 sata!! Kako je Anna kupovala karte zvala me je na mob da pita sta cemo jer je karta 9eur, ali ja ga od buke nisam cula, pa se ona vratila sa kartama i krenuli smo oko 8:30. Put do Mine Clavero je bio raj za oci. Prvo sumoviti predeli, a onda uvis u planine, vise kamena manje vegetacije i na kraju opet spustanje u dolinu. Dusu dalo za fotkanje, ali bus je pravio pauzu na neinteresantnom mestu. Stigli smo ispred podneva, piskenje i nastavak puta. Vani je przilo sve u sesnaest. Hlada ni za lek. Na putu kolone pune turista. Niko nece da stane. Posle vise od pola sata nas pokupio jedan decko koji je posao do obliznjeg sela, ali nas je dovezao do Villa Dolores i ostavio na ne bas prometnom putu. Barem smo bile u hladu. Kasnije se vratio i doneo nam sok i po sendvic :) Ustopirala sam jednog lika koji mi je nesto pokazivao i zaustavio se 15m dalje. Kako sam prilazila izlazio je iz auta navlaceci pantalone. Ups. Vikao je da mi je pokazivao da treba da se obuce posto je upravo sa bazena. Dobro je. Kako je dzip samo sa prednjim sedalima trebalo je ubaciti ranceve pozadi. Posla sam i odjednnom mi je noga skliznula, a onda propadala sve dublje do iznad kolena dok nisam konacno pala na dupe sa sve teskim rancem. Jedva sam nogu izvukla iz rupe koja se nije ni videla od trave i jos teze ustala jer je svud okolo bilo bodljikave trave, pa me trnje peckalo u dupe, ruke, tabane.. Jedva dodjoh sebi. Mislila sam u trenutku da cu zavrsiti kao Alisa u zemlji cuda. Lik nas je vozio 30ak km kada smo presli u provinciju San Luis. Covek ima poljoprivredno imanje sa citavim kombinatom za obradu polja. Privatnik. Takko je pocela prica o losem vodjenju politike i unistavanju poljoprivrede. Mozda se ne bi ni dotakli te teme da nije moje saputnice Amerikanke francuskog porekla. Ne zna se sta je gore - americko ispitivanje i nezatvaranje usta ili francuska opustenost i podrigivanje. Od naplatne rampe sam uhvatila prevoz jos nekih 30ak km i covek nam je objasnio kuda dalje posto smo ocigledno od Villa Dolores krenuli drugom rutom. Samo sto nas je istovario na sred auto puta posle 5 min. se vraca sa nekim prijateljem koji ide za San Luis i pokupe nas. Vozac je iz BsAs, ali vec nekoliko godina zivi tu. Cuo je da sam iz Srbije, pa je odmah poceo pricu o nama, a ja sam samo rekla da nit je lako objasniti niti shvatiti balkanska posla. Za razliku od nas Argentinci su prilicno opusteni, vole da uzivaju u zivotu, ali nikako ne bi ratovali jer su za njih ratovi nesto sto se desavalo u proslosti, zato prihvataju sve razlicitosti i zive u harmoniji. Jedino Cileance ne mirisu. Za tih sat vremena voznje nam je ispricao sto sta o provinciji San Luis, kako je od nepoznate postala veoma bogata zahvaljujuci bivsem guverneru, o bogatstvima - onix, beli i crveni mermer, turizmu koji je baziran na trkama automobila, cak je i skrenuo sa puta samo da bi nas provozao trkackom stazom. Neverovatno. Po izlasku iz auta nas je pokupio jedan dekica. On je takodje bio raspolozen da nam pokaze glavni grad koji je jedan od najstarijih naseobina u Argentini. Mene je podsetio na grcke i juznomakedonske gradice - jednosmerne ulice, niske kuce (cesto bez krova), drveca niotkuda, a vruce da umres. 38 C. La Rioja = 50 C. Sva sreca da sam sever Argentine ostavila za april. Dekica nas je dovezao cak do auto puta gde smo pokusavale zaustaviti nesto, ali auti su picili. Bilo je vreme za kamione iako Anna nije bila rada, al nije bilo druge. Tek sam kasnije saznala da joj je ovo bilo prvo autostop iskustvo. Stopirala sam cileanski kamion koji se uz skripu i buku zaustavio, pa smo se jedva popele i upakirale. Unutra je bilo pakleno vruce, vozac nije progovarao, a Anna je ubrzo zaspala. Autoput San Luis - Mendoza je kao BG-ZG, ravan do god se pruza pogled i neinteresantan.Okolo sve ravno. Jedino sto je rasveta obojena u razlicite boje, pa idu roze bandere, pa zute, pa zelene, pa crvene.. Smislio guverner. Izmedju provincija na granici stoje ogromni lukovi na kojima pise koju provinciju napustate, a u koju ulazite. Cesto je tu i policijska kontrola. Autoputevi su totalno drugacije od provincije do provincije. Cileanac staje 100km pred Mendozom, kaze da ce 4 sata praviti pauzu i pokazuje na gde da idemo da stopiramo dalje. Malo osvezenja na pumpi i idemo dalje. Opet staje kamion u koji smo se tek teze ukrcale. Vozac je simpaticni Argentinac s kojim smo isto pricale o svemu, saznali da mu je zene Nemica, da je u Cile zabranjeno prenositi voci cak i za licnu upotrebu i da te na granici bukvalno ispreturaju. Vec mi je mucna pomisao da cu 2 puta prelaziti argentinsko - cileansku granicu. U 22h smo bile u Mendozi. 10 sati 450km. Previse.

Sva sreca da autoput prolazi kroz grad, tako da smo imale malo hodati do buske. Ono malo atmosvere sto sam uspela uhvatiti me je odusevilo. Ljudi su u 10 uvece sedeli po parkovima, u bastama restorana i kafica i mnogobrojnim trgovima (ono sto me odusevljava u juznoj Americi). Domacini su me sacekali dobrodoslicom, ponudom da veceram, ali ja sam samo bila zedna. Stigla je casa crnog vina uz sir i krekere. Osmeh mi je bio od uha do uha :)

CORDOBA

, 09 2012 04:22:03 +0100

Dan I

U busu za Cordobu mi je vec odmah bilo muka (iz nekog razloga), pa sam popila Dramamin koji me je ubrzo uspavao tako da nisam odgledala film koji su pustili. Dobra stvar je da stisaju zvuk, a ukljuce titlove (cak i kad je film na spanskom), pa ne smeta, ali mi je monitor bio bas iznad glave, pa je svetlost tukla bas u mene. E, baksuza. No, kao sto rekoh tabletica me ubrzo uspavala, dok se nisam u sred noci probudila utrnula od hladnoce. Klima im radi za 10. Sva sreca da su me i na to upozorili, pa sam iz ranca izvukla cebence koje sam ponela sa sobom iz aviona Frankfurt - Sao Paulo (predlog da to uradim je stigao od prijatelja iz Bolivije - covek preneo iskustva) i moram reci da me je spaslo. U suprotnom bih verovatno zaglavila u bolnici ili ne bih spavala, vec bih trcala po busu da se zagrijem :) Drugo budjenje je bilo jer mi se suseda studentkinja malo sirila, a bogami i hrkala. Samo sam se prekrstila i okrenula joj ledja, da ne kazem dupe. U pola 8 (a ne pola 9 kako su mi rekli) smo vec bili u Cordobi. U polu snu sam primetila ogromnu busku, ali nigde nije pisalo koje je mesto, pa sam za svaki slucaj pitala jer bila je mala verovatnoca da je neki drugi grad. Kad su mi potvrdili da je Cba, bilo mi je teze nego da su mi rekli da sam omasila stanicu. Taakoo mi se spavalo.. Skocila sam, spakovala cebence u ranac, suseda je i dalje spavala, vani me je vec cekao izvadjen ranac. Sela sam na klupicu pokusavajuci da se rasanim. Trebalo mi je pola sata da dodjem sebi.

Stvari sam ostavila kod Naty u hostelu i otisla u obilazak grada. Cordoba je univerzitetski grad, 3 miliona stanovnika i ko zna koliko jos studenata. Ima totalno drugaciji smek od BsAs. Jedinstven, juznoamericki.. Po ulicama se moze videti svakojakih auta od dzipova, novijih auta do prastarih Renault, Peugeot, Ford i Fiat modela, cak i konja sa zapregom. Takodje puno je ulicnih prodavaca svega i svacega i policija ih ne rasteruje. Osecala sam se drugacije nego u BsAs, cak sam i foto aparat non-stop drzala u ruci. Ono sto mi se nije svidelo je vrucina. Velika vlaznost vazduha zbog koje ste konstantno znojavi. Jedino osvezenje stize s visine u vidu kapljica iz air-conditiona, bukvalno svuda kud se krecete. Kao kap vode u pustinji. Malo me je nerviralo jer bi kad tad kapnulo i na aparat, ali posle sam jedva cekala da 'pokisnem' Temperatura je 30 C, ali osecaj je 35!

Predvece smo se okupili na trgu Independencia. Glavno mesto gde se sedi i ispija mate. Mate je biljka koja se u Argentini koristi na specifican nacin, cak postoje i odredjena pravila i Argentinci su pravi fanatici (iako ne toliko kao Paragvajci). U svako doba dana/noci cete ih videti sa termosom i drvenom casom. Voda se zagreje toliko da ne provri. Sipa se u termos, a iz termosa u drvenu casu/posudu koja je napunjena mateom. Po zelji i ukusu se moze dodati secer, kao i neke druge biljke. Onaj koji sluzi pije prvu koja je najgorcija. Ispija do kraja, tj. isrce s obzirom da postoji specijalna metalna slamka kroz koju se pije. Dodaje vodu i pruza je sledecem da uziva. Kad ispije vraca natrag onom ko je sipao, a to je obicno samo 1 osoba, koji opet sipa vodu i pruza nekom drugom i tako u krug. To je kod onih zadrtijih po pitanju pravila. ostali su opusteni. Letnja varijanta je terere. Umesto tople vode dodaje se sok.

Sa tog trga smo presli u obliznji Paseo de los artes gde se subotom vece odrzava mali vasar umetnina. Kakve sve divote i majstorije nisam videla. ALI.. s obzirom da su mi oba ranca krcata, o kupovini mogu samo da mastam. Inace, Cordoba je meka za shopping za razliku od preskupog BsAs. Nema sta nema.

Kao slag na tortu te veceri devojke kod kojih sam ostajala (sestre Naty i Euge, 2 simpaticne buce) su me odvele na rodjendan svojih rodjaka i tetke (dvoma je rodjendan bio 4, a drugom dvoma 5.feb, pa su slavili svi zajedno) i unapred me upozorili da su mnogobrojni i previse glasni. Bilo ih je puno dvoriste, vecinom glasni, nasmejani, jedu brzinom svetlosti i piju sve sto im dodje pod ruku. Mislila sam da ce me iscediti pitanjima kao sto kod nas bude kad dodje stranac, ali su bili potaman. Mnogima je bilo zanimljivije da pricaju sa mnom na engleskom nego na spanskom, ali su i od toga odustali sto zbog stidljivosti, sto zbog mog britanskog akcenta.

U stan smo dosli kasno. legla sam oko 2:30. Vani je bilo 25 stepeni. Unutra pakleno. Go da spavas. Ventilator na plafonu gasila nisam. Opet sam zaboravila staviti OFF! Kisa me je probudila nesto kasnije, pa sam pizdela jer sam sutradan mislila ici na kupanje. Naterala sam se da ustanem i naprskam se. Ujedi koje sam dobila do tada su i dalje svrbeli.

Dan II

Posle kise osvanulo je sunce, pa sam mogla ici na kupanje. Nesto kasnije nego sam planirala, ali definitivno zeljna recne vode. Odlucila sam se za Cuesta Blanca i Playa de los hippies. Trebalo je docekati bus, a i sat i po do tamo zbog guzve, pa i nisam imala puno vremena na raspolaganju jer sam sa Naty i Euge morala ici kod mame im na veceru (prethodno vece je bila oceva familija). Skontala sam se sa jednom devojkom iz druge provincije koja studira u Cordobi i koja je kao i ja posla da se osvezi. U prici je spomenula da je voda hladna, ali mene je to vise privlacilo nego odbijalo. Dosli smo do reke, pa me je iznenadila mutna voda i jos se kupaju. Pridruzila sam im se kad sam vec tu. Trebalo mi je osvezenje. Voda ni prici ledenoj, a to sto je mutna mi nimalo nije smetalo. Jedino sto je bila brza kao djavo,pa te odnese u sekundi. Samo sto sam legla da odmorim zacuh da neko nekog isteruje iz vode. Podignem glavu kad ono recni policajac. Svi zbunjeni, a tek ja.. Kaze nadolazi nevreme, pa da se maknemo. Prosetah malo okolo i polako krenusmo nazad (ta studentkinja koju ni za ime ne pitah i ja) jer mi je Naty poslala poruku da su krenule iz Cordobe i kad da se nadjemo. Ubrzo je poceo grad, pa smo trkom do obliznjeg bara da se sakrijemo. Kisa koja je dosla posle je sipala kao iz kabla. Nije se moglo maknuti ni do busa koji je bio preko puta. Da bude jos gore nije bilo mreze i nisam mogla poslati poruku Naty da nema sanse da stignem na njihov bus. Posle 20ak minuta kisa je umanjila, pa sam ja lepo rastvorila moj kisobrancic i polako prepesacila do busa. Kako su svi krenuli natrag bila je prevelika guzva usput, u busu svi mokri, pa je malo falilo da zakasnim na bus za Cabalango u Carlos Paz. Carlos Paz je najturisticko mesto u provinciji Cordoba. Cela Argentina se tu sjati leti. Umetnicki i nocni zivot je ono po cemu je najvise poznat. Skoro kao Budva ak bi je mogli zamisliti negde u planinama. Na mene nije ostavio utisak. Cak i da sam Argentinka ne bih tu dosla na letovanje.

No, ono sto me odusevljava kod Argentinaca je da znaju kako se odrzava turizam. Svuda cete videti reklame i za najmanji vodopad i do tamo cete imati buski prevoz. Nema veze sto put nije asfaltiran, autobusi voze do najzabacenijih mesta. Sigurna sam da van sezone nije ovako, ali kod nas ni u sred sezone ne mozete naci bus koji ce vas odvoziti do obliznjih izletista, kupalista, pecina.. (govorim o Uzicu).

Cabalango je preslatko mesto sa super rekom za kupanje, kao hrpa malih bazena prirodno ogradjenih ogromnim stenama. Ostala sam bez teksta. Ljubav na prvi pogled. Na zalost morala sam da izadjem tek na sledecoj stanici i da pesacim skoro kilometar do slatke kamene kucice u brdima s pogledom na reku i planine u daljini. Vikendica Natine mame. Velicanstven pogled, super osecaj, odmor za dusu. Naty je spremala hranu. Ja sam cavrljala sa Euge, njihovom majkom, njenim deckom i njegovom porodicom. Matori su bili simpaticni i raspitivali su se o svemu posto im je bilo zanimljivo da sam tu i odakle sam. Bili su spremni da probaju i rakiju, ali na zalost je nisam ponela sa sobom na izlet (kod mene se u rancu moze naci samo vode, voca, slatkis i bocica vina :) ). Hrana je bila vegetarijanska, ja sam pridonela bocom vina koju sam vasceli dan vukljala sa sobom, a pilo se sve i svasta - i vino i pivo i Cola i na kraju limoncello. Ja sam casu punila samo vinom. Oko ponoci su nas matori dovezli do Carlos Paza na bus kojih ima cele noci.

Cordoba - Cuesta Blanca = 19ars (3.4eur)

Cuesta Blanca - Carlos Paz = 5ars (90 evrocenti)

Carlos Paz - Cabalango = 5ars

Carlos Paz - Cordoba = 13ars (2.3eur)

Dan III

Jutro nije obecavalo jer je bilo oblacno, ali kasnije se razvedrilo i odlucila sam otici do La Serranite. Mesto u planinama koje ima preslatku plazu - livadu (nesto kao Rzav). Na bus sam zakasnila, pa sam drugi morala cekati skoro 2h. Taj je kasnio 20min. i pojavio se taman kad sam htela odustati. Tamo me je cekalo iznenadjenje. Reka mutna, al kad sam se prethodni dan okupala, nece mi ni danas skoditi. ALI... recna policija ne dozvoljava. Kazu da je opet nevreme u planinama. Ja ne verujem. Objasnjavam da sam se 1.5h vozila od Cordobe samo da bih se okupala i molim da se barem bucnem da sperem znoj sa sebe, ali neumoljivi. Mogla sam zaplakati tog trenutka. Pokazuje mi sliku u novinama kada je reka odnela 10 automobila prethodne noci. Pokazuje mi i fotku smrznutog automobila u Cirihu jer je mislio da sam Spanjolka, pa da me obavesti o stanju u Evropi (kao da me nisu redovno izvestavali o snegu i minusima, pa je medjusobna zavist mogla prerasti u dobar biznis - ja saljem +30 odavde, iz Evrope stize -10, pa svima bude potaman +20). Sledeci dan sam tek saznala da su u Cordobi planine daleko od kupalista, pa posle nevremena, reka nadodje i u jednom naletu nosi sve pred sobom sa sve kamenjem, drvecem i muljem. Zato su reke tamo prilicno nepredvidljive.

Sela sam na bus do obliznje Alta Gracie. Jos jedno turisticko mesto u kome se nalazi Museo del Che, muzej Manuela de Falje i jezuitska cetvrt. Gradic mi se puno svideo. Svaka kucica u svom stilu. Prelepo. Za Cheov muzej su digli cene, pa je ulaznica za strance 14eur. O tome smo prethodne noci raspravljali zasto u Argentini stranci placaju sve ulaznice 5 puta skuplje i kako uopste znaju ko je stranac ako govori spanski. Za mene su rekli da ce me sigurno provaliti zbog mog previse kastiljanskog akcenta. Tako je i bilo. U muzej nisam usla. Mislim da znam dovoljno o Cheu prici i da cu za te pare radje ispiti 3-4 boce dobrog vina :p

Cordoba - La Serranita = 17.5ars (3eur)

La Serranita - Alta Gracia = 8.45ars (1.5eur)

Alta Gracia - Cordoba = 9 ars (1.6eur)

BUENOS AIRES

, 04 2012 15:53:36 +0100

Dan I

U avionu je kapetan najavio 31 stepen u BsAs. Pri spustanju smo prosli kroz tamne oblake uz dosta turbulencije sto je bio pravi izazov za moj zeludac. Da je duze trajalo, mozda bi mi se nasao u grlu (zeludac, jelte).
Kod pasoske kontrole sam stala u red sa zelenom linijom (turisti kojima nije´potrebna viza za ulazak u zemlju), popunila obrazac koji su nam dali jos u avionu (podaci iz pasosa - isto sto traze u vozu pri ulasku u Makedoniju) i cekala na svoj red. Islo je polako, pa su neki u redu nervozno reagovali, a ja sam vec tada videla kako su Argentinci opusteni i usporeni, a bogami i da pate od previse administracije :p Sluzbenik mi uopste nije póstavio niti jedno pitanje! Ocekivala sam da ce biti kao u Evropi - gde ides, kod koga ides, koliko ostajes, koliko imas para.. ali nista. Samo pecat u pasos i dobrodosla. Milina. Sa vise strepnje sam otisla da sacekam prtljag. Da li ce stici ili nece stici. Ugledah ranac kako se plavi u daljini. Olaksanje. Sad je trebalo sa 2 ranca stici do grada i posto smo sleteli na dalji aerodrom (Ezeiza), a ne na onaj na koji je trebalo (Aeroparque) (tek posle sam saznala da je doslo do izmene i da su zbog toga prtljag i karta bili cekirani na razliciti aerodrom), trebalo je saznati kako. Na ekranu iznad pokretne trake sa prtljagom pisale su mogucnosti za prevoz, kao i kursevi evra/dolara u menjacnici i banci. Ko zna da cita, shvatice i gde je povoljnije. Moj jevrejski nos me nije prevario. U turistickoj organizaciji na aerodromu sam se raspitala za svaki slucaj kako doci do centra. Bilo je ili 2 sata klackanja u gradskom busu (35km) uz razgledanje predgradja za nekih 50 centi (2 pezosa iliti 40 dinara) ili 20 puta skuplja varijanta direkt bus autoputem, al za 45min. Na zalost ne prezivam se Rokefeler. I to mi je bas feler. Gospodja iz TO je pokusala da me upozori na gradski prevoz, ali samo joj rekla da imam vremena. Na kraju me je, statistike radi, pitala odakle sam. De Serbia. Tako daleko,rece ona, a ja se nasmejah. Nisam ocekivala da ce neko 'ovako daleko' znati gde je Srbija. Objasni mi ona i gde da sacekam bus, gde da zamenim pare, da trebam imati sitno 2 pezosa u novcicima, da ne zna kako se salju poruke u inostranstvo, niti u Argentinu, trebalo bih da se metnem na Skype. Bem ti, sto tako komplikovano, a obecala sam se javiti kuci cim stignem. Rece da imaju internet na aerodromu. Pomislila sam kako ce me opet odrati, ali bilo je jeftinije nego u Kotoru letos - 90 evrocenti/pola sata. Minimum. Daj sta das. Samo da posaljem mejl da kuci znaju da sam stigla bez problema, a domacici Virhiniji da sam sletela na 2.aerodrom i da cu se snaci do nje.

Po izlasku s aerodroma me zapuhnula sparina. Bilo je oblacno, ali 30 C! Trebalo mi je vremena da se priviknem na misao da je ovde leto. Otisla sam sa -10 na +30. Srecom sam u SP obukla tanje pantalone i majicu kratkih rukava da me ne gledaju previse cudno, a bolje da sam obukla tanku suknjicu i majicu bez rukava!

Do stana sam se snasla uz pomoc portenjosa (portenos - naziv za ljude iz BsAs), isplati se znati spanski. Bila sam u goloj vodi i zudela za vodom. Moji domacini Virginia i Ross su me odmah zatrpali paznjom, a ja sam se osecala opusteno, da ne kazem kao kod kuce. Uz cavrljanje je vreme brzo proslo i udarila je kisa. Prava letnja. Dodje i prodje. Ali ne zahladni. Izasli smo do obliznje picerije na veceru. Pizza - 8 evra, casa vina - 2 evra. Oni castili. Meni se vec mota po glavi kako su cene visoke, zapadnoevropske! A s obzirom da smo jeli posle 23h iliti u 3 ujutro po nasem, mislila sam kako ce mi prisesti tako kasna vecera. Skoro da jeste. U sred noci sam se probudila zedna ko kamila usred pustinje, a vode tek da pokvasim jezik. Komarci su me propisno izujedali, svrbelo je do bola. Prvu noc sam provela u mukama :=)

Dan II

Poranila sam koliko se moglo, malo brbljala sa domacicom, oprala neke stvari i krenula u istrazivanje.

Na stvari i foto aparat su me odmah upozorili, bilo me je frka. Videla sam kako me gledaju na ulici kada ga izvadim, jedna gospodja me cak upozorila da ne ispustam iz vida, ali posle sam se navikla. Bilo mi je teze vukljati ga okolo, nervirati se sto moram da menjam objektive i sto pojma nemam kako sve funkcionise na aparatu kako bih izvukla maksimum iz njega ili dobila fotku kakvu zelim. Bio mi je samo smetnja.

BsAs je haotican na prvu ruku, voze ko maniti, za zmigavac vecina cula nije, ali posle nekog vremena se naviknete i vidite da je sve lepo organizovano, da ima puno bulevara, jednosmernih ulica, na nekima nema semafora za pesake, ali vazi onaj za aute iz poprecne ulice. Ak idu oni, krenite i vi. Izgleda previse evropski, gradjevina ima svih stilova - od spanskog preko francuskog i nekog socijalistickog do modernog. Ogroman je. Neko bi rekao i prljav, ali 12 miliona ljudi je to! Ako imate volje i vremena, mogu se bez problema peske obici sve zanimljivosti. Kad zatreba autobus je najjeftinija solucija, 20 evrocenti, a linija mali milion. Metro je duplo skuplji. Zahvaljujuci predsednici Cristini Fernandez (wannabe dozivotni predsednik - trenutno pokusava da izmeni Ustav kako bi mogla da se kandiduje i 3.put - sto li nam je to poznato) gradski saobracaj je subvencionisan, kao i gas, voda.. Za sve ostalo deru. Ali samo u BsAs (i to nam nije nista novo).
Ja sam sibala peske. Bez sesira i zastitne kreme za sunce, pa sam malo pocrvenela po ramenima i rukama. Srecom suncanica i dehidratacija mi nisu pravile drustvo. Obisla sam centar, presla preko najsireg bulevara u svetu (9 de julio), prosetala se starim San Telmom i sarenom Bokom (La Boca).

Predvece je opet ljuljnula kisa. Ovaj put se nije salila. Po ulicama potop (nesto po cemu je BsAs nesrecno poznat). Gazali smo od buske do stana po kisnici do listova koja je nosila sve pred sobom. Cak i japanku jednog jadnicka koji je ostao bez iste pokusavajuci da se popne na trotoar. Moj kineski kisober je odradio svoje inace bih bila mokra do gole koze. Vrucina me je smorila tako da vecerala nisam, a nismo ni izlazili nigde vani zbog poplava. Odgledali smo film i na spavanje. Ovaj put sam se zastitila od komaraca (OFF!) i mirno spavala. Kraj otvorenog balkona u pidzamici..

Dan III

Trebalo je nastaviti obilazak grada, ali pre svega otici na busku da kupi kartu za Cordobu. A stanica nesto kao istanbulska, na 2 nivoa sa milion kompanija, samo sto su ovde salteri oznaceni razlicitim bojama u zavisnosti od regije, pa ako znate kojoj pripada grad u koji putujete, snaci cete se, samo treba da se odlucite za kompaniju. Cene su prilicno iste, pa sam vise po imenu birala - Urquiza. Htela sam najjeftiniju kartu jer sam vec cula o juznoamerickim busevima i sedistima koja se spustaju, pa kao da si u krevetu, tako da ce mi i najobicniji bus biti luksuzan. Semi cama - 44eur za 8h voznje, 700km. Uf.

Tog dana sam posetila kako kazu a la Paris Recoletu, dosta muzeja i umetnika, jedno zanimljivo groblje sa ogromnim porodicnim grobnicama. Prosetala sam Puerto Maderom i vratila se u stan jer sam bila iscrpljena od sunca.
Te veceri je bio i slobodan koncert jednog poznatog gitariste - folk tango. Trebalo je doci sat vremena ranije da bi ste sigurno usli. Nismo imali srece. Dvorana se napunila ko od sale. Za uzivanje u tangu je ostalo po povratku. Dobra stvar u BsAs je da uvek ima nekih desvanja, da su ljudi prilicno kulturno svesni, kao i da je CS ekipa prilicno aktivna i uvek obavesti o svim zanimljivostima, pa nema sansi da ikome bude dosadno u ovom gradu.

Bus za Cordobu je kretao u 23; ja sam na buskoj bila 15min ranije totalno izgubljena. Nisam uspevala naci moj bus iako je od iste kompanije bilo 3-4 busa u nizu. Stajah i cekah. Neko je na megafon objavljivao neke polaske, pa mi se ucini da sam cula da je moj na 17. peronu, a ne na 29. Posla sam za njim da proverim, 3min. pred polazak.. Da nisam znala spanski, ostala bih cekajuci da se pojavi Urquiza :) Sedista mekana i udobna (kao fotelja), razmak izmedju sedista za opruziti noge, a spusta se, pa imate osecaj da ste u sopstvenom krevetu samo ga delite sa nekim. Meni je pripala neka studentkinja i zauzela mi mesto do prozora, njak!

p.s. fotke kad bude prilike..