djesto

SAN PEDRO DE ATACAMA

, 24 2012 04:18:45 +0100

San Pedro de Atacama.. Pustinja. Na 2400m. Na severu Cilea. Sve mi trazi, samo vodu ne. Stanovnika 2000, a preko toga jos puno Cileanaca iz drugih delova zemlje koji su dosli trbuhom za kruhom jer je tu najlakse naci neki privremeni poslic (bilo u hostelu, restoranu, prodavnici ili kao vodic za sta je potrebno i znanje okoline) i biti dobro placen jer je mesto krcato turistima iz celog sveta koje deru kao zive jarce. I sama sam se osecala ovcom. Do sada najskuplje mesto na koje sam naisla (Bariloche je nista u poredjenju), mada ima jedan lokalni restorancic gde se moze jesti za manje para (5-6eur). 1,5l vode je 1.5eur (najjeftinije). Mesto je prasnjavo, ima tek par asfaltiranih ulica, musice na sve strane, pa ako ste gadljivi, lose cete se provesti. Kuce su niske, blatnjave. Cim padne kisa s krova se sve sliva, pa zidovi ostaju sareni (ja mislila da ih je neko tako oslikao). Ako se nekad umorite, nema mesta da sednete da odmorite ili spustite ranac, a da ne ostanete prasnjavi osim u samom centru gde ima par klupica i poplocano je. Neki delovi nemaju vodu po celu noc, pa treba biti pazljiv gde odstajete. Ne znam koliko je turistickih agencija, ali na svakom ih je cosku. Mesto od turizma zivi. Ono drugo sto veoma karakterise grad je hippie nacin zivota. A trece bi bilo par razlicitih crkava, kao i prostorije za Jehovine svedoke.

Laguna Cejar

Arely me je provodala po gradu, obisli smo par agencija da vidim sta nude i koje su cene. Da se slognete naravno. U jednoj boljoj (Grado 10) sam naletela na curu kojoj je najbolja prijateljica Srpkinja. Mislim se sad da tu mozda ima nekoga iz Srbije, medjutim ne, radile su zajedno na cruiseru. Oci joj zasuzise. Ja zanemela. Kaze da se odavno nisu videle, pa joj tesko. Eto ti ga na. Ja sam vec imala neku predstavu o tome sta bih volela da obidjem, ali su mi cene bile previsoke iako su obecavali voznju ekstra kamionom i to na samom krovu. Nagovorise me da odem do lagune Cejar jer je odlicno vreme, bez ijednog oblacka, pa se mogu okupati u laguni. Superiska. Cena 19eur + ulaznica u lagunu = 3.3eur. Polazi se u 16h popodne i vraca oko 20:30h. Spremna ja dosla, posli tim famoznim kamionom. Vodic objasnjava sta i kako i kaze nema skakanja u lagunu (za nase dobro) jer je slanija i od Mrtvog mora, pa ce nas oci peci ko sprzene. Meni vec pokvario veselje. Kako da se kupam kad ne mogu da ronim. Pluta se. Nema ni plivanja. Jbg, al aj da barem vidim i dozivim i to cudo. Do lagune stizem na krovu kamiona (nisam se vozila celim putem ili bi nas policija zaustavila).

Laguna Cejar je zasticena teritorija zbog svoje vaznosti za faunu - staniste je flamenka, patki i drugih ptica. Dozvoljena za kupanje je samo laguna Piedras (pequeña). Vodic nas pita zasto ne ulazimo. Ja se tek skidam i komentarisem da bi svi jurili u vodu da nije slana. Pljesak i potvrde. Ulazim odmah zatim, nije mi hladna voda, ali unutra je cudan osecaj kad sa sve 4 u vis pozirate za fotku, a nikako da potonete. Zadnja izlazim iz vode. Vodic ima neku specijalnu spravicu da potiskom vode skine so, ali ja bela na sve strane, o kosi da ne govorim. Za to ce mi trebati litre vode. Vodic nas pozuruje da krenemo ka laguni Cejar, a ja samo sto sam izasla iz vode. Polako se naoblacava, pa o susenju i suncanju nema pojma. Zurimo natrag ka kamionu da se pocastimo pre nego stigne kisa s Anda s obzirom da je bolivijska granica blizu i tamo je sezona kisa. Pisco sour, masline, kozji sir, kikiriki i grozdjice. Sve smo smazali i popili. Ja sam gutala onaj sir ;d Vracamo se natrag da se ne bi zaglavili kad krene kisa. U neko drugo doba godine ide se i do lagune Tebenquiche gde je slatka voda, ali zbog kisa je put ostecen, pa je sad tura skracena, ali svejedno cena ostaje ista. Od nas se ocekuje da ostavimo baksis vodicu. To prvi put vidim. Iskocila sam iz kamiona i odspartala da se istusiram dok ima vode. Samo sto sam se istusirala, krenula je i kisa, a odmah zatim je i nestalo struje. Arely me je pozvala da vidi gde sam. Sve ok. Nema struje nigde u gradu, a ja treba da nadjem svecu negde po kuci.. Obrni, okreni, nema je nikako tamo gde je rekla da cu je naci, ali ideja da budem u mraku mi se nije svidjala, pa sam ceprkala svukuda dok je nisam pronasla skrivenu u nekoj kutiji. Svetlost je obasjala i sobu i mene.

Valle de la luna

S obzirom na iskustvo s agencijama od prethodnog dana dobro sam se obavestila o razdaljinama, turama i odlucila da do Meseceve doline odpedlam jer je Arely imala biciklu, pa se i ona ponudila da mi pravi drustvo iako je bila prestravljena da nece moci preci tih 16km (buckasta Meksikanka jos nenaviknuta na biciklu :). Ubedjivala sam je da ne brine. U prospektima preporucuju voznju biciklom sto znaci da mora biti ok put. Krenule smo popodne oko 15h jer svi idu tada da bi stigli na zalazak sunca na kraju. Prvi uspon je bio vec na izlazu iz grada i jedva smo se izborile. Kaze da je koji dan pre nekima iznajmila bicikle da idu do doline i vratili su se pre nego sto su otisli jer su se uplasili tog istog uspona. Posle je sve bilo ravno, stavise osecao se mali pad, pa je sve islo glatko. Do ulaza, tj. naplatne rampe je asfalt. Ulaznica za dolinu je 3,3eur, ali sam rekla da smo studentice, pa smo prosle za 2.5eur ;) Treba se nekad i snaci. Dalje je bio zemljani put, ali ravno uz povremene manje uspone i padove, iako s vremena na vreme otezano voziti zbog peska na putu. Do prvog kontrolnog punkta je bilo lako, a onda strma uzbrdica, pa smo morale gurati bicikle. Na vrhu su vec pocele da nas prestizu organizovane ture busem/kombijem i ljudi je bilo ka mrava na vidikovcu. Okolo pustara, brda peska, dole dolina, amfiteatar. Upeklo da umres. Vode nikad dosta. Bilo je to prvi put da mi je bilo zao sto nisam ponela sorc na putovanje. Pirkanje kroz suknjidze je samo malo pomagalo. Zbog kisa nije bilo moguce obici celu dolinu, tako da ni agencije ne odradjuju celu turu. Da, opet. Zalazak nismo docekale jer se naoblacilo. Mesto je definitivno za obici, ali obavezno biciklom (ako ste vicni pedaliranju i nemate problema s visokom nadmorskom visinom) jer nema zurbe i mozete da uzivate gde i koliko vam se prohte.

Gejzir Tatio

Gejzir je moguce obici samo organizovano, eventualno ako iznajmite 4x4, a i tada ne mora da znaci da cete pogoditi put. Nalazi se na 100km severno od San Pedra na 4300m. Geotermicko polje vulkanskog porekla koje je najbolje obici od 6-8h ujutro pred izlazak sunca kada pocinju isparavanja zbog razlika u temperaturi. Zbog toga se na turu krece u 4h ujutro jer voznja traje 2.5 sata. Ja sam izabrala najjeftiniju agenciju jer svi nude isto, pa sam platila 25eur umesto 40-45. Agencija vas pokupi tamo gde odsedate, pa posto sam bila na izlazu iz grada u jednom divljem naselju, nacekala sam se pola sata da dodju po mene. Mrkli mrak. Samo pascad i ja na ulici. Kuce se grade samo tako bez plana i dozvola, ali barem vlada ima razumevanja, pa dobiju dovod vode (7-22h) i struju samo za najosnovnije potrebe (frizider samo u masti). Voznja iliti tumbanje je dugo, hladno je jer se penjemo na 4300m. Bude nas na ulazu da bismo otisli po ulaznic. 8eur za strance. 6.5eur za Cileance. Polje je puno gejzira. Temperatura vode je 85 C. Neki stavljaju jaja da se skuvaju ili tetrapake mleka da prokuvaju. Vremena je tek toliko da se obidje par gejzira i opali koja fotka jer sledi dorucak i voznja do bazena sa toplom vodom. Sunce je izaslo, pa je iole prijatno. Ja sam krenula u kupacem, pa sam se samo otarasila garderobe i bucnula u vodu. Milina. Neopisivo. Mi goli u vodi, a vani oni obuceni u zimske jakne i kape nas posmatraju. Ne izlazi mi se iz vode, ali imamo samo 40min., a treba otici i do obliznjeg najveceg i najopasnijeg gejzira (ne znam koji broj mrtvih turista nosi na dusi zbog nepaznje istih). Izlazak vani je uz drhtavicu i jezenje, ali cim se obuce, nema vise zime. Prezadovoljna, iako mi kupaci bio pun mulja. Krecemo natrag uz privremena stajanja da bismo slikali alpake, llame i ostalu faunu i floru specificnu za taj deo Anda. Svracamo i u skoro napusteno selo Machuc. Stanovnici se raselili, tj. pobegli trbuhom za kruhom, ali zahvaljujuci projektima opstine San Pedro, neke familije se vracaju da bi se bavile poljoprivredom i turizmom - nude se suveniri, tipicni dzemperi i kape, rucni rad, a i empanade i raznjici od alpake. Sve je skupo. U 13h smo vec bili natrag u San Pedru.

Sve turisticke ture su prekratke jer se odradjuju po 2 u istom danu. Pre i posle podne. Ujutro odete na gejzir, po podne u lagune ili Mesecevu dolinu sto je dobro ako nemate puno vremena na raspolaganju, ali i manje kvalitetno. Odnos cena - usluga je veoma los i nepovoljan. Zato je bolje skupiti grupicu, naci vodica (dobrog i pouzdanog) i prevoz i ugovoriti cenu za ono sto biste hteli. Sve ostalo sto je blizu, samo biciklom (10eur je dnevno iznajmljivanje). Ako volite da cujete i vodica, uvek se mozete utrpati medju razne grupice. I ne zaboraviti kupiti vode i hrane pre nego dodjete u San Pedro.

Ja sam obisla samo neke od zanimljivosti, a puno ih je okolo, samo sto bez dzipa, para i vremena niste nigde pristali. Mesto je nesvakidasnje.

LAN.com

, 22 2012 23:44:33 +0100

Pre polaska na put sam razmisljala da neke razdaljine koje zahtevaju preko 15h voznje busom preletim i ustedim na vremenu, iako ne i finansijski. Zasto? Zato sto velike avio kompanije u juznoj Americi imaju razlicite tarife za svoje drzavljane i ostale, a kako su avionske karte ionako skupe i ne postoje low cost letovi, onda nama jadnicima iz Evrope karte dodju do 50% skuplje. Ne razumem njihovu logiku, ali sva sreca da postoje razni popusti. Aerolineas Argentinas i TAM daju popust na letove unutar j. Amerike ukkoliko ste iz Evrope doleteli sa njima. LAN ima south pass bez obzira da li ste doleteli sa njima ili ne. Meni je vise odgovarao jer ima veci izbor letova za tamo gde mi je trebalo. Popust je do 60%. 3 leta (Osorno - Santiago, Santiago - Calama i Tucuman - BsAs) su me izasla 420eur. 3 puta po 2 sata umesto ukupno jedno 40 sati voznje busem. Prilicno jeftino. Unapred sam morala da izaberem datume i letove.

LAN je cileanska kompanija. Monopolisti iliti moze im se kako oce. Online check in se moze odraditi najmanje 48 sati pre poletanja. U Villa La Angosturi sam otisla na sajt i zaprepastila se kad sam videla da je let iz Osorna otkazan (bice da je zbog jbn vulkanskog pepela),a da me nisu ni obavestili, ali nude zamenu za let iz Valdivie. Prihvatam, ali svejedno ne dozvoljava check in. Pokusavam da se cekiram na let iz Santjaga, ali me isto odbija i upucuje na kontakt centar. Saljem im mejl objasnjavajuci problem u nadi da ce se javiti. Kurac moj. Ni potvrdu da su primili mejl i da ce mi odgovoriti nisu poslali. Boli ih dupe. Moze im se. Uvece sam na brzinu morala da smisljam sta i kako. Poslala sam mejl Ani u Valdiviju ako mogu kod nje prenociti pre leta. Odmah je potvrdno odgovorila. Jedna stavka manje.

S obzirom da sam za Osorno svakako mislila ici stopom, a Valdivia je 100km dalje, plan je ostao isti i sutradan sam u pola 11 vec bila na putu. Sva sreca da mi host zivi na izlazu iz grada, 5min. od puta. Ubrzo me je pokupio jedan ciko do raskrsnice koja vodi za Cile. Cuo za Djokovica. Svi ga vole jer mrze Nadala. Granicni prelaz je 20ak km daleko, ali manje je auta, a ni kamioni nece da stanu, pa sam se tu nacekala barem 45min. i onda me jedan Argentinac dovezao do carine. Presla sam sama peske. Na ulazu u granicnu zonu u jednoj drvenoj kucici dobijate papir na kome pise koliko osoba i koje prevozno sredstvo. 1 osoba, peske. Na granici standardna procedura, brzo zavrsavam. Na izlazu opet ista drvena kucica gde predajete overen papiric koji ste dobili u prethodnoj kucici. Decko mi kaze da dalje ne mogu peske, bolje da sacekam, pa ce on pitati nekoga da me poveze. Zasto da ne. Jos mi lakse. Vec u 2. autu bilo mesta i prihvataju da me povezu. Stariji par sa sinom. Iz BsAs. Kaze da su oni iz BsAs prilicno obazrivi i da retko kupe stopere (Ja', Beogradjani isto :P), no carinik ih zamolio, pa nisu mogli reci ne. Svejedno. Veoma su prijatni. Decko ne progovara, majka malo, a otac glavni u konverzaciji, pa ispituje o svemu. Cileanski prelaz je u pripizdini od argentinskog. Proceduru prolazimo zajedno. Meni sluzbenica proverava da li mi treba viza :) Vadim rance da bi carinik pregledao. Pita imam li hrane, objasnjavam sta imam, pokazujem na keksice i bonzitu. To je dozvoljeno. Prolazimo bez problema i nastavljamo dalje. Kao i uvek sa cileanske strane Anda je dosta nize, vise agro orijentisano. Pre jezera Puyehue prolazimo kroz predele kao iz crtaca. Niski beli oblacici svih moguce zamislivih oblika, pokraj puta na livdama krda crnih i crno-belih krava, a meni zao sto sam u autu i ne mogu to sve da isfotkam i ispruzim ruku da dohvatim oblak. Jezero Puyehue je vecim delom prekriveno pepelom, a ja pre dolaska mislila da se tu zaustavim i okupam. Pih, ne znam kako mi niko nije rekao da i sa ove strane vulkana ima pepela. Polako me san hvata, ali izdrzavam da ne zaspim. Argentinci krenuli za Puerto Montt. To im je prvi put da su presli u Cile. Iz BsAs su, pa razumem. Ostavljaju me u Osornu kraj samog auto puta odakle pokusavam stopati dalje. Staje ubrzo pick-up, cikica vozi voce koje uvece utovara u kamion i vozi za Santjago. Uvek kupi stopere jer puno vremena provodi na putu, pa mu pomazu da ne zaspi. Autoput je ravan do besvesti, pa ne cudi. Ne ide daleko, 30km. Ostavlja me na sledecem raskrscu odakle vidim da ce biti teze stopati, a i vrucina udarila da sam morala skinuti i zavrnuti sve sto se moglo, pa odlucujem uskociti u minibus za Valdiviju. Karta ispade smesno jeftina - 2.5eur za 70km. Mnogo mi se svidja to u Cileu sto su buske karte na linijama u okviru regije dosta jeftine. Za istu razdaljinu placate duplo vise ako bus ide u susednu regiju. Oko pola 6 sam pristigla, otisla da zamenim dolare i kupim nesto hrane (u prevodu slatkisa) za sledece dane jer su mi rekli da je u San Pedru skupo. Nalazim se sa Anom i odlazimo njenoj kuci. Sprema neki koktelcic - pisco sour, jaja, limete i ne secam se sta jos, a na kraju dodaje merquen (ljutu mlevenu papriku). Odgovara mi ta ljutina. Za veceru sprema telecu dzigericu, pomazem joj oko salate i vadim bocu argentinskog malbeca. Obema omiljeno vino. Ja prvi put jedem telecu dzigericu, prilicno je tvrda, al uz vino potaman, a bogumi i za moje krvne sudove. Caskamo i zezamo se do besvesti zaleci sto nemam vise vremena da ostanem, pa da se svako vece opijamo. Zahvaljujem LAN-u na otkazanom letu i pokusavam da se cekiram ponovo, ali uzalud. Vec pizdim jer je let u podne, pa odlucujem da ujutro prvo odem do LAN-ove kancelarije u centru grada koja radi od 9h, a onda se sjurim na busku i hvatam neki bus ka severu koji bi me dovezao barem blizu aerodroma jer ni jedan bus ne ide do aerodroma. Ana je u isto vreme trebalo da ide na posao, pa je pozvala taxi na koji smo cekale 25min. Em je ona zakasnila na posao, em sam ja nervozna sto mi otkucava vreme pred let. Taksista neki slonjo. Ni ne cudi sto je kasnio. Vozi ko da je omamljen. Jos mi posle po placenom racunu utrpava i neki papir u ruku. Mislim se reklama za radi taxi. Jes qrc. Propaganda neke hriscanske organizacije. Ko je pravi hriscanin, a ko lazni? Jebo li vam pas mater, mene ste nasli. Kao da nisam dovoljno izludjena zbog jbn leta. Da mi je dao dok je jos trajala voznja ne da mu ne bih platila, nego bih zvala centralu i zalila se i napravila skandal u sred centra grada :p

U LAN-u me je docekala jedna veoma nesimpaticna gospodja, bice hostesa. Nije joj bilo jasno kako nisam uspela da se cekiram, pa kad sam joj i dokazala odlaskom na sajt, onda je pozvala kontakt centar i uturila mi slusalicu. Jedva sam cula i razumela onog s druge strane. Nikako nije mogao da skonta moj kod rezervacije sto me je dodatno nerviralo, a onda kada je rekao da ne moze da mi pomogne, vec da moram zvati ponovo isti broj, ali birati opciju 4, pa da mi oni potvrde izmenu leta. A?! Hostesa me upucuje na salter 4 gde objasnjavam curi u cemu je problem, ali ni njoj nije jasno sta se desava. Zove kontakt centar, ja opet objasnjavam u cemu je problem, onaj s druge strane valjda skonta sta treba da uradi, ali on to ne moze, moram na aerodromu da se cekiram. Cura i ona pokusava da izvrsi potvrdu izmene, ali joj ne dozvoljava. Mislim se, jbt, ak ona ne moze, sta li me ceka na aerodromu. Komentarise sa koleginicom kako su ovi sa LAN.com prave seronje dignutog nosa. Zove nekog i objasnjavaju joj da ne moze izvrsiti izmenu jer je rezervacija isla preko LAN London. Proslo je vise od pola sata i sve je bilo manje vremena da uhvatim neki bus do aerodroma. Srecom mi je Ana rekla da postoji transfer do aerodroma, pa zamolim gospodju iz LAN-a da pozovu. Daju mi vizitkartu, ali im kazem da je ipak LAN-ova greska i svo ovo maltretiranje nije do mene vec njih, ali oni se ne poistovecuju sa LAN.com Ne kontam razliku. Pozivaju agenciju. Kombi stize u 10:10. Moj let je u podne. Bice knap. Aerodrom je 30ak km severno od grada. Jedno pola sata voznje, 5eur.

Na aerodromu guzva. Jedan let je u 12:00, drugi u 12:45. Imam osecaj da ce na kraju spojiti letove. Na salteru za check-in opet problemi. Devojka ne moze da me cekira. Znoji se ona od muke, meni jos gore. Istice vreme check-inu. Zove u pomoc koleginicu, pa nekako uspevaju da me cekiraju na oba leta, Valdivia - Santiago i Santiago - Calama. Kakvo olaksanje. Putnike za let u 12:45 su vec prozivali da se priblize kapiji. Let je kasnio. Pola sata. Nista novo za LAN. Bastaju njima kasnjenja, izmene letova u zadnjem trenutku, pa sletite na neki drugi aerodrom od ocekivanog, al barem u istom gradu. U Cileu svi letovi idu preko Santjaga. Ako cete s juga na sever, ne postoje direktni letovi, vec se preseda u Santjagu.

Na aerodromu u Santjagu nisam puno cekala. Let je bio na vreme. Samo su mi pred ulazak u avion ponistili boarding pass iz Valdivije i rekli da je doslo do izmene sedista. Hm. Sva sreca te sam dobila bolje sediste. Ono sa sirokim razmakom izmedju sedista. Jes da je tu izlaz za vanredne situacije, pa moram da se upoznam s procedurom, al ko ga jebe, noge mi disu ispruzene. Za obrok ponovo dobijam isti paketic - keksic, brownie i 10g kikirikija. LAN.com su poznati po tome da ne postoji usluga - dorucak, rucak, vecera, samo lagani slatki obrok. Doduse ne znam kako li je kad letite iz Santjaga za BsAs ili Limu, ali poznajuci ih cisto sumnjam. Letela sam s njima iz Sao Paula za BsAs i dobila muffin!

Naravoucenije - ne LAN! Zbog njih je bila sva ona frka oko izmene leta pre polaska i bespotrebne jurnjave za brazilskom vizom. Ima manjih avio kompanija, kao npr. Sky Airline u Cileu ili StarPeru u Peruu..

Aerodrom Calama je mali, ali brdo ljudi. Na netu sam procitala da je blizu centra, ali kazu mi da buseva nema, samo taxi ili transfer prevoz, daleko je do centra. Dogovaram sa jednim vozacem kombija, ali on ceka 2.let, pa nece skoro. Cavrljamo i salimo se. Prica mi o tom delu Cilea, o najvecem rudniku bakra u svetu koji se nalazi u Calami (cak organizuju i turisticke ture) jer je Cile najveci proizvodjac bakra. Daje mi lisce coce da zvacem da se naviknem na visinu, 2200m, iako sam popila acetazolamid po sletanju. Kazu da pomaze kad letite s niske na visoku nadmorsku visinu. Iskreno nisam osecala neke promene ili probleme. Voznja do grada je kratko trajala, a skupo kostala. 10ak minuta - 5eur! Bus za San Pedro je isao tek u 19:45, pa sam imala sat vremena da se malo prosetkam po gradu. Calama je kazu jedan od najruznijih gradova u Cileu. Nisam videla sve da bih mogla doneti objektivan sud, ali podsetio me je na San Juan u Argentini, toplo, niske kuce i nezanimljivo. Put do San Pedra je bio ravan kao lenjirom nacrtan. Sa desne strane zalazak sunca, boje ko naslikane. Malo vise od sat i po voznje, 100km, 4eur.

Po dolasku u San Pedro me je cekalo iznenadjenje jer je jedva bilo svetla, pa sam se uz pomoc jedne cure dokopala hostela u kome je radila Arely jedva izbegavsi da ne upadnem u kanal na sred puta. Po dolasku sam tek primetila da mi je ranac mokar.Smrdeo je na hlor. Otkud hlor u prtljazniku, ko ce ti ga znati. Sva sreca nije bio ceo nakvasen, pa je stradalo malo stvari - majica, peskir i carape sa vidljivim posledicama. Dobro sam prosla. U suprotnom bih tuzila kompaniju :p

p.s. Odgovor od LAN-a je stigao tek posle 10 dana. Toliko o njihovoj efikasnosti. Izvinjavaju se na kasnjenju. Kazu sledeci put zovi kontakt centar. Vise bih volela da su mi rekli - nadamo se da nece biti sledeceg puta!!

Autostop 3 : Chile - Argentina (filmski scenario)

, 04 2012 17:24:00 +0100

Da li vam je ikada trebalo 12 sati da predjete 200km?! Mozda ak ste hteli uzivati u predelima usput.. Mene prelazi izmedju ove 2 zemlje svaki put dokrajce. Srecom zubi su mi ostali citavi i nista drugo mi nije falilo. Plan je bio da krenem stopom iz Villarrice preko jezera Panguipulli (cak se i okupam) ka luci Puerto Fuy na jezeru Piruehico odakle u 18h krece trajekt za Argentinu preko prelaza Hua Hum na kome bih vec nasla nekoga da me doveze do San Martina de los Andes jer je 40ak km od granice ili bih stopala il eventualno hvatala bus ak ima. Na ovu rutu sam se odlucila jer su je svi preporucivali kao najlepsu. Moj plan je bio da krenem preko prelaza Mamuil Mamal pokraj volkana Lanin i spustim se do San Martin de los Andes. Mislila sam da od onog silnog planinarenja prethodnog dana necu moci ni da se mrdnem ujutro, medjutim kao da sam ceo dan odmarala, a ne vijala po brdima, nista od bolnih misica. Superiska.

Od domacina sam se oprostila u 10:30h, pola sata hoda do izlaza ka jugu, cekanje manje od 15min. i bila sam u kolima jedne porodice iz Santjaga. Covek muzicar i profesor, pustio finu muzikicu, kaze sin mu ima bend cija muzika podseca na balkanske ludorije. Jos ljubitelja Kusturice. Pokupili su me upravo jer nisu bili s decom. Veoma simpaticni ljudi. Zezaju me kako ima puno Pavlovica u Cileu, mogla bi ostati. U Lican Ray smo stigli pola sata kasnije. Izgledalo je da nije bilo puno saobracaja ka jezeru Panguipulli jer pripada drugom regionu (34km razdaljine), ali buseva ima, pa sam cekajuci na stajalistu usput i stopala. Jedna zena je zvala da pita za bus i kako sam razumela da su kasnili i da izgleda nece skoro. Uskoro staje neki lik, otvara gepek, ubacujem ranac, a on kaze da ne ide daleko. Reko daj sta das, samo da se maknem sa stajalista, mozda dalje ima neko bolje mesto za stop. Kako smo krenuli posle 500m zastoj, radovi na putu. Cekamo, malo brbljamo i krecemo. Mozda smo presli 2-3km, a on veli - uf, izgleda prodjoh kucu. I on sam je bio turista, pa nije poznavao najbolje taj kraj, mislio je da mu je kuca u kojoj je odstajao dalje. Izadjoh tako na sred puta, ni tamo ni vamo, pa odsetah do ravnine ispred jedne kuce ak naidje bus da ga barem mogu zaustaviti. Zastoji su bili naizmenicni. Niko nije hteo da stane, a od busa ni traga ni glasa. Posle 3.zastoja, staje jedan jeep, otvorise se vrata, a njih vec 4 unutra, ali spremni da prime i mene sa 2 ranca. Super. Porodica iz Santjaga na odmoru. I oni se cude sto putujem sama. Hrabra cura nema sta :) Totalno su zanimljivi i saljivi. U 13:30 stizem u Panguipulli. Idemo svi zajedno do turisticke organizacije. Ja sam htela da se raspitam za trajekt i kako stici do luke. Odgovor me nije zadovoljio - trajekt ne ide vec danima, nesto je u kvaru, verovatno ce u martu krenuti. Pih, kako da propustim takvu priliku. Gledam na mapu sta i kako, ima jedan prelaz severnije,pa ili da stopam ili na bus i onda opet na stop jer otud nema nikakvog prevoza ka granici niti za Argentinu. Sta da se radi. Idemo dalje. Bus je tek u 15:30h. Oko 2 sata voznje. Odlucujem se za odlazak do plaze da ubijem vreme, ali pre toga kaze da moram do PDI (medjunarodne policije) da uzmem neki dokumenat za izlazak iz zemlje jer na tom prelazu nema policije?! Odradih i to. Policajka ne moze da skonta sta mi je ime, sta prezime. Kad joj rekoh, tek se zacudi. Samo jedno prezime?! (Kod njih uzimas i majcino i ocevo prezime)

Do plaze je bilo 15min. hoda. Opet osecaj kao da sam na moru. Voda na prvu hladnjikava, al ne marim. Nema tog jezera u koje se ja ne bih bucnula.

Po preporuci devojke iz turisticke organizacije sam otisla na busku da kupim kartu i zauzmem mesto. Posle mi je bilo jasno i zasto. Bus je bio krcat, punio se sve vise na svakom stajalistu. 15min. nam je trebalo da izadjemo iz grada. Isao je nekom cudnom rutom ka severu da bi se spustio ka jugu do Liquiñe. Posle nekog vremena sam skontala da nema vise asfalta, ali bus i dalje pici. Na svakom stajalistu se puni prasinom. Neki su kijali, ja sam sve teze disala. Kad smo stigli u Coñaripe, pravili su pauzu koja je potrajala preko 20min. Bilo mi je jasno da ce predvidjena 2 sata da se itekako produze jer su tada vec skoro prosla 2 sata od polaska. Kondukter kaze jos sat vremena do krajnje destinacije. Vec pocinjem da se brinem da ovog dana u Argentinu preci necu. Ostavljaju me na izlazu iz sela, taman gde prestaje asfalt (a asfalta ima samo put kroz selo, od pocetka do kraja, haha, ni pre, ni posle ic!). I oni sami sumnjaju da cu uspeti jer ne znaju da li je granica jos otvorena. Pola 7 je. Ak se nista ne zaustavi do pola 8, potrazicu smestaj i nastaviti ujutro. S obzirom da nema saobracaja, smaram se cekajuci. Selo je bas ispod samih Anda. Da sam stigla ranije u toku dana, verovatno bih i ostala, otisla na reku da se osvezim, malo u brda u izvidnicu i da odmorim glavu. Naisao je jedan jeep. Citava porodica. Ne stadose. Posle nekog vremena nailazi sledeci, blicaju i staju. Pitam ih idu li mozda za Argentinu, a devojka izlazi iz auta i smeje se. Kaze da su im karabinjeri dole u selu rekli za mene. Muskarac izlazi iz auta i cujem - Dobar dan Srbija, kako si?! Proculo se samo tako. Da sam ostala u selu bila bih zvezda!! Auto je prepun, ali prave mesta za mene i moje ranceve. Nastavljamo dalje i kako odmicemo put je sve uzi i gori, pravi seoski, planinski. Sva sreca da su tu Andi veoma niski (900 - 1200m). Sad mi je tek bilo jasno zasto svi voze dzipove. Ak nisam od svog truckanja 15 puta udarila glavom, evala. Jos cu i cvorugu zaraditi. Na granici rampa i kucica s karabinjerima. Mala procedura (kaze karabinjer da sam prva koja prolazi ovako stopom, a da nisam sa svojim autom ili biciklom), piskenje i nastavljamo dalje. Argentinski granicni prelaz je tek za 40km. ??!! Posle nekog vremena nailazimo na znak - Dobrodosli u Argentinu! Odatle pa do njihovog granicnog prelaza smo se vozili i vozili, kao da put nema kraja. Sva sreca da smo prolazili kraj divnih jezera (Huechulafquen i Curruhue), ljudi pecaju, kampuju, uzivaju u prirodi. Video se i vrh volkana Lanin, ali smo ipak bili premoreni od sve te voznje. Oko 21:30 kad je vec pao mrak stizemo na granicni prelaz. Spustena rampa. Dolazi policajac i kaze da je prelaz zatvoren. Otvoren je samo od 8-20h. Predlaze da se parkiramo sa strane i tu prenocimo. Grom i pakao! Dje cu ostati u sred nedodjije, 30km pred San Martin. Sad mi krecemo sa pricom kako bi trebalo da nas pusti ako su nas Cileanci pustili da prodjemo. Kaze da su propisi propisi. Mi u neverici, ali srecom se gospon salio, pa nam otvora rampu i usput prica kako su pre 2 veceri neki Cileanci i Argentinci morali da prespavaju na cileanskoj granici jer ih karabinjeri nisu pustili da prodju posle 20h. Ljudi se posmrzavali u planinama, prestravljeni i izbezumljeni. Sve mi je jasnije koji sam ja sreckovic. Jos jedan pecat u pasosu i nastavljamo dalje istim putem. Ostalo nam oko sat vremena. Ja sam iscrpljena, a i mrak je pao,nista se ne vidi vani. Signala nema, ne mogu ni da posaljem poruku hostu da konacno stizem. Osecam se kao da sam deo nekog filma :-/ U San Martin smo konacno stigli u 22:30. Par me ostavlja u centru, odlaze da potraze hotel, a ja se javljam Mauriciu da sam u centru. Sva sreca da je samo 2 bloka odatle, dolazi kolima po mene i vec mi je olaksanje kad se smestam u stan. Tamo su jos dvojica drugara mu i uz prijatnu drugarsku dobrodoslicu se posle 5min. osecam kao da nisam ceo dan putovala. Mauricio sprema spagete sa paradajz sosom i hamburger kao prilog hahaha, a zalivamo vinom. Opustena atmosfera uz pricu i zezanje. Mauricio za vikend ide u rodni grad Zapala jer mu zena tamo radi, a mene ostavlja u stanu bez problema. Mmmm..

ARAUCANIA

, 02 2012 15:47:26 +0100

Araucania je IX oblast Cilea. Ime nosi po istoimenom drvetu koje moze izrasti 'do neba'. Ocigledno ga je puno i moze se videti po vrhovima planina. Ono sto se meni najvise svidelo je puno jezera u kojima se moze kupati jer je nadmorska visina oko 200m i bas mi se pogodilo lepo vreme, pa sam ga i posteno iskoristila obilazeci sva jezera do kojih je bilo lagano stici stopom. Stop.. Ova regija je dusu dala za stop. Za 5 dana sam se provozala samo na 2 relacije, a prelazila sam i 80ak km dnevno i vise. Ono sto me je iznenadilo je da dan pocinje obicno hladnjikavo, vetrovito i tek oko 14h postaje toplo, bude vruce do 18h najvise i naglo zahladni. Dnevna temperatura je bila oko 20 C, ali sasvim ok za kupanje. Zakon. Regija je puno pod uticajem domorodaca Mapuche jer im je u tom delu postojba. Mogu se videti tradicionalne kuce (ruca), a puno je i uticaja njihovog jezika (mapudungun) na imena jezera, mesta i vokabular uopste.

Villarrica je najvece i glavno jezero regije sa istoimenim gradicem. Sami centar je sav u drvetu, kao i vecina kuca okolo, izdaju se kolibe, a po gradu se moze svuda peske. Iako turisticko, mesto je veoma simpaticno. Ima i reku i jezero. Lezite na plazi, a tamo gore vulkan Villarrica iz koga se non-stop dimi. Divota. Naravno ak je oblacno, kurac vidite.

Pucón je 20ak km istocno, isto lezi na obali jezera, ali je zatrpan turistima jer je vulkan mnogo blizi pa se organizuju ekspedicije i bez potpune opreme je nemoguce ici, a i ne dozvoljavaju, jer je puno snega. Nije me nesto privlacilo. Lepse je bilo na plazi :)

Jezero Caburgua je 40ak km od Villarrice. Stopom je bilo jednostavno stici. Cileanci rado vode razgovor, pokazuju okolinu, daju objasnjenja i predloge sta obici. Jedan od vozaca je bio ozenjen Hrvaticom (disidenata ima puno naravno). Kuca mu se zove Nevenka :) Svi putevi vode do jezera. Na koje god da krenete, glavni put/ulica vodi pravo do jezera. Predlozili su mi Playa Blanca koja se nalazi 20ak minuta hoda uz jezero. Beli pesak (otud i naziv plaze), okolo suma, a more, tj. jezero super, voda bistra, milina okupati se. Osecaj je kao da sam na moru. Neverovatno. Malo dremanja dok rulja nije pocela da navire. Cim ugreje, Cileanci se izmigolje i zauzmu celu plazu jer dolaze u gomilama - porodice, prosirene porodice, sa prijateljima.. Povratak je bio malo tezi jer su sva auta bila popunjena do zadnjeg sedista, a i vise.Posle pola sata sam sela na bus do Pucóna (za 1,3eur nekih 20ak km) i dalje stopirala. Po dolasku kuci, Jorge mi je ponudio lubenicu preko koje je posuo preprzeno brasno. Ja sam se davila nekim pikantnim namazom od sira, paradajza i paprike i nimalo me nije privlacilo to cudno parce lubenice. Pripremio mi je neki drugi specijalitet kao npr. chupilca - vino sa secerom i preprzenim brasnom (na casu vina ide kasicica secera i kasika preprzenog brasna, pa isprobajte). Originalna verzija srednjeg Cilea je chicha (fermentisani sok od jabuke) i preprzeno brasno. Kako god meni je imalo cudan ukus. Ne volim da kvarim vino ni sa cim.

Jezero Calafquen je juzno od Villarrice, ima 2 glavna mesta za kupanje Lican Ray i Coñaripe, a i jos milion manjih plaza. Potonja je stvarno super, medju planinama, ali bilo je vetrovito i oblacno, pa sam se odlucila vratiti se za Lican Ray. Pokupila me jedna cileanska porodica, pa sam se njima otisla na plazu da ne budem sama. Veoma simpaticni ljudi sa puno pitanja. Mama nikako nije mogla da mi zapamti ime, ali cerka je bez problema zapamtila i izgovarala kako treba. Izmenile smo mejlove (kad vec nisam na FB). No, barem je mama mislila da mi je 20 godina hahahaha. Jezero Calafquen mi se puno svidelo. Najbolje od svih. Plaza nije bila nista posebno, ali voda.. Bila je hladnjikava, ali nikako mi se nije izlazilo iz vode. Tamna, ali bistra i mirna, raj za plivanje. Bila sam najsretnije dete na svetu :) Samo sto sam izasla na stop, pocela je kisica. Opet je bilo milion prepunih auta, ali je naisla i neka devojka sama u autu i pokupila me. Skoro da ni rec nismo progovorile. Samo me je po dolasku u Villarricu pitala kako da izadje na put za Temuco. Nesto sam joj po secanju objasnila, ali da li je bilo dobro sumnjam. Barem sam sigurna da sam je usmerila na pravu stranu.

Posle svih jezera doslo mi je da se vinem u visine, a kako mi je bilo zao izdvojiti 60eur za ekspediciju na vulkan, trebalo je pronaci nesto dovoljno zanimljivo, pa mi je Jorge (host) predlozio rezervat El Cañí. Odlucila sam se iz prve jer znam da covek dobro poznaje svoj kraj. Nisam se pokajala, a kamoli razocarala. Dostopala sam do Pucóna (odakle je isao bus za dalje) s nekim Argentincima, uz obavezni mate (navukla sam se jos prve sedmice u Argentini), koji su mi rekli da u Argentini u bolnici bez problema mogu da popravim zube za dzabe, ali treba da jurim mesto koliko od 6h ujutro, barem. What!? Mrzim cekanja, a sigurno bih i zaspala cekajuci tako rano.. Izgubila sam puno vremena trazeci i cekajuci bus da sam tek u 14h bila na ulazu u rezervat. Bilo je ici ili ne ici s obzirom da se radi o barem 4 sata pentranja, a treba se i vratiti pre mraka. No, tu sam i dovoljno zainteresovana. Ulaz se placa 5eur posto se prolazi kroz privatno imanje. Dobijete mapu i objasnjenja. Moguce je proci i ne platiti jer pored postoji put koji ide ka rezervatu, ali navodno posle nekih 20ak minuta hoda ima cuvar koji svakako naplacuje ulaz. Ja ga videla nisam, iako kucica na kojoj pise - cuvar postoji, usamljena na putu. Prvi deo puta je prilicno strm. Bio je to pravi izazov za noge. I to kakav. Puno me je podsecalo na nas kraj. Usput kupina na izvolte. A bogami i sljiva i poneka jabuka, doduse jos nedozrele. A ne da su mi dobro dosle u povratku kad sam vec svu vodu ispila. Drugi deo puta je bio prijatniji i zanimljiviji za hod. Krenule su araucanie, a zatim i jezera (ima ih ukupno oko 4-5) i koja laguna, a onda i komarci i ostala neidentifikovana leteca bica. Niko me nije upozorio. Trebalo je poneti sprej protiv insekata, ali sva sreca da su napadali samo kad bih stala da fotkam. Zato sam samo sibala napred. Posle 3h pentranja (brzim ritmom ocigledno) bila sam na vrhu, a pogled neverovatan u celih 360 stepeni. 3 vulkana skoro na dlanu. Villarrica, Quitrupitlan i Lanin. Ispod sva jezera rezervata, a dusa puna samo sto ne izbije vani. Ne da je vredelo, nego sam bila tako zadovoljna da mi je bilo tesko krenuti natrag. Htela sam moju kucicu tu na vrhu :) Ostala bih duze uzivajuci, no, trebalo se vratiti dole dok nije pao mrak, a silazak mi je uvek teze padao, pa sam se prilicno namucila i zaradila jedan dobar zulj :-/ Dan sam zavrsila odlicnom ribom i vinom i premorena, ali presretna otisla na spavanje :) Bio je to zadnji dan kod Jorgea i Paule. Definitivno najbolji deo Cilea!!

VALDIVIA

, 20 2012 04:55:22 +0100

Valdivia je 839km juzno od Santjaga. Nosi ime po osnivacu grada prvom vladaru Cilea - Pedro de Valdivia. Nalazi se u provinciji reka (Los Rios) i sam grad lezi na 4 reke. U jednoj cete lako ugledati morske lavove. Stacionirani su kraj pijace odakle im ljudi bacaju hranu. Puno je zelenila i prelepo je. Grad je poznat po cestim kisama, ali i brzom razvedravanju. Takodje poznat je i kao grad piva s obzirom da se dosta Nemaca doselilo krajem XIX veka, pa svakako imate osecaj kao da ste negde u Nemackoj jer su kucice nemackog stila, a pivo je Kunstmann. Medju lokalnim stanovnistvom se moze primetiti dosta uticaja domorodackog plemena Mapuche (cileanska verzija Indijanaca, po izgledu su slicniji Indijancima Severne Amerike nego Inkama i Aymarama i bili su vecinom lovci i ratnici za razliku od potonjih koji su bili razvijeniji). Vecina stanovnistva je niska, narocito zene, pa zamislite kad sam ja visa od vecine. Lep osecaj. Jedini problem je bio naci menjacnicu. U bankama nisu menjali devize, osim u jednoj drzavnoj, ali joj je radno vreme bilo od 9-14h. Eh, da je meni bilo to radno vreme :) Nasla sam samo 2 menjacnice i kurs je bio dosta nizi nego u Valparaisu, ali parice su nestajale kao magicnim stapicem odnesene. Za nauk - u Cileu pare menjati samo u vecim gradovima. Kazu sto je grad dalji od autoputa i Santjaga, to je i skuplji. Gradski prevoz je bio skoro duplo skuplji od Valparaisa - 70 evrocenti. Dobra stvar je da se za 80 evrocenti moglo stici do 17km udaljenog mestasca Niebla na obali mora. Tih dana bio je i vasar hrane, pa se moglo naci svakojakih specijaliteta. Jelo se sve u sesnaest, ali meni je izgledalo skupo ili sve s lukom, ali ipak nisam mogla odoleti cokoladici sa vafelom i karamel kremom. Druga stvar zasto je Niebla poznata su plaze. Talasi izgledaju za nijansu manji nego na severu, ali s obzirom da je oblacno i hladnjikavo, a i kisica na pomolu, ne pada mi na pamet da se bucnem iako ima gomila klinaca koji obuceni pokusavaju da se igraju s talasima, ali kako su talasi veoma varljivi, vecinu ih i okupa ili zapljusne koji. Sigurna sam da ih je do sada smlatila prehlada. Ja zalim za lepim vremenom. Toliko je lepih jezera u blizini Valdivie :-/

Dok sam hodala ulicama Valdivie jedna devojka mi je ututnula jedan papiric u ruke, a onda i objasnila da su to pesmice koje ona pise, pa ako bih htela da doprinesem finansijski. Romanticna pesmica, lep pokusaj i smelo od nje, ali barem da je cela pesmarica, pa da joj nesto i dam. Odlazim izvinjavajuci se. Sta sve nece osmisliti da dodju do novca. Kao jedan deckic koji je prethodne noci prosetao busem dok smo stajali na buskoj u Santjagu i trazio od svakoga pare. WTF?!

No, barem je to bio prvi grad u kome sam uspela naci normalan hleb koji ovde zovu seoski i prirodni jogurt iako u prcmastim casicama.

Posle 2 sedmice u juznoj Americi dosao je i prvi dan kada sam odsela u hostelu posto nisam bila sigurna da cu posetiti Valdiviu, te se nisam na vreme postarala da pronadjem kauc. Zanimljivost u Cileu je da strancima vracaju PDV,pa umesto 9500 pezosa (15eur), naplatili su mi 8000 (13eur). Poslala sam zahteve za kauc tog jutra iz hostela. Javila mi se jedna devojka, ali sam za to vece i kako sam vec platila hostel, predlozila sam joj da odemo na pice da ne drezdim sama u hostelu dok dobuje kisa u ritmu tam tama kroz noc :) Jedva smo se skontale jer joj nisu stizale moje poruke, ali srecom tu je internet. Bilo joj je simpaticno sto sam na njeno pitanje - za sta si veceras, odgovorila - pije mi se! Jos vise ju je zaintrigiralo sto putujem sama, a davno sam prosla 20te :=) Odvela me je u jedan popularan bar La Ultima Parada gde najcesce idu turisti, pa mi je litarska Borgoña (vino s jagodama) za 10eur dosla kao samar s obzirom da je u Valparaisu 5-6eur, no cim sam pocela piti nista nije bilo vaznije od vina :) Ana je bila simpaticno drustvo. Govori samo spanski, pa samo joj dobrodosla. Do pola 3 smo sedele, pile i cavrljale (o putovanjima i momcima ;-) )

Sledece jutro me je docekala kisa, a ja bas mislila ici na jezero Ranco, no nije bilo ni za kupanje ni za fotografisanje. Kisobran ne pomaze puno jer vetar menja pravac svaki cas, tako da ga mali broj lokalaca nosi, svi su u vindjaknama, kabanicama.. Sva sreca da su mi u hostelu dozvolili da koristim sve ceo dan, samo da oslobodim krevet i locker. Host za sledece dane je radio, pa sam do 18h imala slobodno. Malo cvrljkala, malo internet, malo TV, setnja do cedntra da kupim cileansku karticu (5eur sa 1.5eur kredita, poruka 0.08eur, a za inostranstvo 0.25eur - kartica skuplja nego u Argentini, ali usluge mnogo jeftinije). Felipe je ziveo daleko od centra u naselju Rengo. Blok istovetnih montaznih kucica. Izgledale su male spolja, ali kada udjete ima puno prostora, 2 sprata sa WC na svakom. Jedino sto ak sedite uz zid, osecate vibracije uvek kada prodje auto ili zalupe vrata istih :p Ja sam prvo mislila da je mali zemljotres dok nisam skontala hahahaha.. Felipe je muzicar u dusi, pa smo 3 sata gledali spotove preko projektora, a onda slusali muziku dok su trajale pripreme za izlazak - dolazi ekipa, pije se i gricka, krecu i da sviraju (gitara i darbuka). U grad se izlazi tek oko 1h po ponoci. Mi smo tek u 2h. Obilazak par barova, malo karaoke i zezanje, popularne diskoteke sa regetonom smo izbegavali. U 5h smo zavrsili u restobaru (bar-restoran) kako bi prezalogajili. Ja sam uzela bocu vina (375ml) za 3.5eur i odusevila se vinom - Santa Emiliana, Cabernet Sauvignon - vino koje se u supermarketima ne dodje vise od 2.5eur sto znaci da za male pare mozete naci odlicno vino). Nagovorili su me da moram probati i neki specijalitet, pa je ispalo da delim sendvic sa jos jednim likom koji isto ne jede crni luk. Kako su objasnjavali i po ceni od 5eur sam mislila da stize nesto gigantsko, ali bio je to obican sendvica - tanka teleca snicla u kajzerici sa paradajzom i avokadom. Nikad u zivotu nisam jela tako kasno (ili rano). Sreca u nesreci - da je sendvic mali, a skup. U 6h smo tek stigli kuci. Pod jorgan planinu i spavanje, pa sam izgubila skoro ceo dan, a jos gore kad sam videla da je kisa stala i pocelo se razvedravati. Odlucila sam iste veceri otici za Villarricu (120km severnoistocno) jer ako ostanem jos jednu noc sigurno cemo opet zaglaviti do ujutro i nista necu obici celog dana. Zadnji bus je isao u 20:25h. Nije bilo karata, pa sam morala da molim sofera da me primi jer je u Cileu zabranjeno primiti vise osoba nego je sedista (osim u minibusevima). Srecom je bilo jedno slobodno. U 22:35h sam vec bila pred kucom mojih domacina. Cekali su me da dodjem, pa da izadjemo u bar koji se bas te noci zatvarao, pa je bilo muzike uzivo. Haha, prici nikad kraja,vinska tura se nastavlja.Odlicno domace vino (1l = 6eur) koje smo samo mi pili u celom baru, a bio je prepun da smo morali sedeti vani. Leto je, ali hladno. Ljudi u jaknama. Neki cak i u zimskim, samo 1 Austrijanac i ja u duksevima. Hrabri gorstaci. Kasnije smo presli unutra, pa me je u 4h stigao san za stolom! :-)))

Cileanski busevi, Santiago..

, 17 2012 19:08:54 +0100

Imala sam zanimljiv 'ispracaj' kad sam krenula na bus. U kuci/supi pored je neko imao probu. Svirali su 'Bubamaru'. Bilo mi je tako simpaticno cuti pesmu ovako daleko i s koliko muke pokusavaju da odsviraju. Truba me nije toliko iznenadila jer se prethodnih dana mogao cuti Beirut, pa sam mogla pretpostaviti njihov afinitet, ali sigurno nisam ocekivala Bubamaru.

Na stanicu ne treba dolaziti rano, 5min. pred polazak busa je sasvim dovoljno. U suprotnom ste izgubljeni i ima da se nacekate. Puno je buseva koji non-stop dolaze/odlaze,pa dok nadjete vas pomislite da ste pogresili vreme jer ga nema. Najcesce se parkiraju 5-10min. pre polaska. Moj je malo kasnio, ali samo sto nije stigao kazu na salteru. Pojavio se uskoro. Mesto mi je bilo kraj jedne buce i opet pravo ispod televizora :-/ Bili su manje komotni nego argentinski, ali barem su imali po cebence za svakoga iako meni nije bilo hladno (tek posle ponoci su nagarili sa klimom). Kondukter je dosao da pregleda karte i uzme podatke o putnicima - ime i prezime, br. l.k.-pasosa i broj kontakt telefona za slucaj nesrece. Ups. Setim se da nam je decko koga smo upoznali prvo vece rekao da su cesti udesi/nesrece i da neki vozaci smrcu cocu da bi ostali budni cele noci. Svasta mi je prolazilo kroz glavu. Nije me cudilo sto je na svakom sedistu pojas. Pustali su samo akcione i holivudske filmove. Ljaks. Na dnu busa je trepereo natpis. Pokazivao je kojom brzinom idemo. Zapistalo bi ak bi presli 100ku :) Zatim menja u 2.natpis i pise ime vozaca i koliko dugo vozi.

Posle 1.filma pustili smo spotove 80-ih, iseckane refrene, pa su pesme trajale od 30-60 sekundi. Bili smo vec u Santjagu.Ono sto sam mogla videti je da je grad ogroman s prostranim bulevarima, ogromnim zgradama. Pirkao je vetric, pa su segrane njihale. Dolazi sa okeana, pa cini Santjago prijatnim i na 30 C. U blizini buske smo stali . Bilo je buseva sa svih strana. Saobracajni kolaps. Trubili su vozaci, ja sam gledala sta se desava. Stojimo 10min., pa se malo pomerimo i sve tako. Sve ulice oko buske su zakrcene, busevi stoje na sred raskrnica, pa se ne moze ni tamo ni vamo. Ne bih volela da sam u kozi vozaca koji moraju tuda proci ili jos gore da ste u taksiju. Izaslo bi vas kao da ste trazili da vas voze na kraj sveta. Buska je ogromna. To primecujem jer kako se pomeramo prolazimo kraj nekoliko terminala. Odvojeni su po regionima. Da stignemo do naseg za jug nam je trebalo vise od pola sata zbog sve one guzve. Peroni su krcati ljudima. Jedan drugom za vratom. Sva sreca da nisam imala u planu Santiago. Izgubila bih se ovde. Osim nocnog zivota nema sta da ponudi. Od 17 miliona Cileanaca, skoro polovina populacije zivi u Santjagu. Sever i jug su retko naseljeni. Bus se puni do zadnjeg sedala. Zena na sedistu pored skida sisobran i izuva papuce. Stavlja ih torbicu. Pokriva se cebencetom. Ja se razmisljam sta li cu jos videti ovde. Krece 'I Am Legend' s Will Smithom. Spustam sediste i na spavanje. U 8h ujutro me bude s jos jednim filmom. Nisu iskljucili zvucnike ovaj put, pa tresti pravo u usi :-/

U 10h ujutro, sa sat vremena zakasnjenja, stizemo u oblacnu Valdiviu. 13h klimanja za 40 jevrica.

VIÑA DEL MAR

, 17 2012 16:40:06 +0100

Viña del Mar - sestra bliznakinja Valparaisa. Kao 2 sveta. Valparaiso ima dusu, ali Viña ima bolje plaze. Kao Kotor i Budva ak bih vec morala da usporedjujem. Sve je u znaku primorskog turizma. Grad je veci od Valparaisa. Preovladjuju zgradurine, hoteli, ima i starih kuca nemackog i engleskog stila, ali veoma neznatno. Luna parkovi, zabavni i trzni centri, okiceni bulevari koji nocu svetle kao da je Bozic.Sami kiceraj, ali nista neobicno za primorske turisticke centre. Plaze su tu, pa se uzivati na suncu moze. Od Valparaisa je lako na aveniji Brasil uhvatiti ceste buseve (br.602) za 80 evrocenti do tih plaza. Reñaca i Con Con su najpoznatije. Mene je vozac ostavio kod Reñace. Duga i siroka pescana plaza sa natpisima - nije pogodna za plivanje. Mislim se zasto kad ima ljudi u moru, ali posto sam usla u vodu bilo mi je jasno jer su talasi bili veliki i prejaki. Ne kontam zasto je Pacific kad uopste nije.. Volim da se bacam u talase, ali ovi su stvarno izgledali opasni. Stuku te, a onda te vuku natrag, bukvalno kao da te usisavaju. Ja sam se jedva drzala da me ne odvuku. Do pojasa je najdublje sto mozete uci. Dalje cuvari plaze ne dozvoljavaju, a tako izgleda fino za plivanje tamo iza. Tako blizu, a tako daleko. Borila sam se malo sa talasima dok u jednom trenutku nisam osetila da mi je kupaci pun peska. Izgledalo je kao da imam pelenu ili jos gore da sam se propisno iskakila.Nije bilo sansi oprati se. Pogledala sam okolo trazeci tuseve, ali bez vajde. Pitam se da li sam samo ja tolika smota. Cuvar plaze mi ukazuje na toalete, ali tamo tusa nema. Vidim neko crevo iza i zamolim jednog decka da pusti vodu da se operem. Jedino da sam se skinula gola mogla sam se isprati. No, barem sam koliko toliko izbacila pesak, pa ne izgledam kao pacijent sa gerijatrije/gerontologije.

Temeratura je prijatna - 25 C. Crni/crveni se svakako, a pesak przi iako se cini da ne,ali dalje od vode ne moze se bos. Nemate preveliku zelju za osvezenjem u moru. Ak vam se piski, tu je WC za 50 evrocenti. Kao i kafici i razni prodavci koje cega koji vam vikom - AGUA MINERAL, BEBIDAS; PELOTAS; LENTES; PALOMITAS (sve pevajuci) ne daju zaspati. Talasi su takodje glasni - BRUUUMM, BAP, PLJAASSS.. (kao da se zgrade ruse). Ak ste blize moru, moze se lako desiti da vas koji polije ili odnese sa sve peskirom/stolicom/lezaljkom. Dok ovo pisem upravo vidim neko dvoje kako skacu jer je voda stigla do njih, a samo su na 3-4 metra od mene. Jbt, moram biti obazriva. U pitanju su sekunde. Mislim da je vreme da se maknem od vode.

Foto aparat ponela nisam jer sam dosla sama, pa su mi preporucili ili da ga dobro pazim ili da ga ne nosim. Lakse je s mirnom glavom. Iako sad vec pocrnela ladno prolazim kao Cileanka, pa me zezaju da me niko nece napasti niti pokrasti.

Da je barem tuseva na plazi verovatno ne bih izlazila iz vode iako je po svima hladna, ali meni opet potaman. Jedino bih bolje prosla s jednodelnim kupacim jer ovaj dvodelni lako smakne voda,pa je prizora za oci svakojakih. Sve u svemu zanimljivo i s obzirom da se ja ovde izlezavam i suncam, a u Evropi je sneg i mraz, ne treba puno da se zalim. No, znajte da mislim na vas i saljem vam najtoplije sunceve zrake ne bi li istopili ledeno srce Snezne kraljice i oslobodili vas iz zarobljenistva i njenih belih okova. Jeste da ce posle verovatno krenuti poplave, pa ce vam opet trebati sunca da osusi zemlju i raskloni oblake. Nadam se da ce me i dalje sluziti lepo vreme.

Pred polazak sa plaze sam videla da se jedan klinac izgubio. Cuvar ga je smotrio da se smuseno muva okolo, uhvatio ga za ruku i poveo po plazi. Pistaljka je odjekivala kako bi privukao paznju nesmotrenih roditelja. Istog trenutka su svi poceli da plescu. Mislila sam da su mu pronasli roditelje, iako pljesak nije tako zvucao. Okrenula sam se i videla da u stvari daju svoj doprinos da se bukom privuce paznja na dete. Kako je odmicao, tako se pljesak smenjivao. Kod nas bi se svi uspanicili, pa bi ih pola komentarisalo nesmotrene roditelje, a 2.polovina bi kidisala na klinca gledajuci ko ce pre da ga prepozna i nadje mu roditelje. Kako je cuvar odmicao sve vise, mislila sam da ce neko sranje s mora, kad ono stvarno ubojit talas poklopi sve ono klinaca sto su bili blizu mora.Cika i plac. Odo ja dok nisam dosla u iskusenje ponovo se baciti u talase i staviti zivot na kocku. Bilo je vreme za pokret ka srednjem juznom Cileu. Ceka me nocna voznja od 13h.

p.s. Nadam se da vam ova obilna objasnjenja mogu docarati ono sto ja vidim i dozivljavam. Rado bih i fotke kacila, ali ili se nema vremena ili je problem tehnicke prirode jer su fotke ogromne (6mb), pa je problem prebaciti ih i okaciti na net, a i ovaj jbn blog ima ogranicenja sto se tice stavljanja fotki (ne moze direktno s kompa iako bih morala da ih prilicno kompresujem).

VALPARAISO

, 14 2012 05:16:13 +0100

Dan I

S obzirom da smo kasno ustali, palo je najjednostavnije spremanje spageta sa tunjevinom i sosom od paradajza. Vladimiru je bilo lose od pica, a ja kao da nisam ni pila prosla noci. Poveo me je u obilazak grada kao pravi vodic. Jos jedan pricljiv Cileanac.

Valparaiso je sladak i neobican grad na obali. Podseca na Lisabon, Napoli, malo cak i Istanbul. Sav je u brdima (42 ukupno). Tu je i luka, skromne kucice u boji svih stilova, nista luksuzno. Najvise je engleskog i nemackog uticaja, spanskog i nesto italijanskog. Svi Evropljani koji su naseljavali Cile su ostavili puno uticaja. Na jednom brdu se moze videti 5 razlicitih crkava - anglikanska, luteranska,evangelisticka, metodisticka, katolicka.. i sta ti ja znam koja jos.. Grad je pun liftova koje su sagradili bogati Englezi i Nemci kako bi se lakse stiglo od centra ili mora do brda. Veoma simpaticno. Na siromasnijim brdima liftova nema. No, sve je izgledalo veoma prljavo, ljudi su bili neprivlacni i neizgledni (prilicno loseg ukusa). Prosli smo Cerro Alegre (brdo pod UNESCO zastitom) , Constitucion i Artelleria. Puno murala, grafita, mesta s lepim pogledima. Bilo mi je drago sto sam tu. Po povratku sam kupila bocu vina da isprobam - Camernere i uz film o argentinskoj represiji nad studentima smo je ispili. Dobro vino za 6eur, ali moje srce je ipak navijalo za argentinsko :)

Dan II

Danas je trebalo obici ostalih nekoliko zanimljivih brda. Dobra stvar je sto je temperatura oko 25 stepeni, prijatno za setnju, ali uvece vec postaje svezije, pa izlazak bez duksa nije preporucljiv, ali spavanje je postalo uzivanje jer je u kuci hladno i spavam pod perjanim jorganom za razliku do sada bez ikakvog prekrivaca. I nema komaraca!
Otisla sam prvo da nadjem bateriju za sat. Jos jedna neprijatnost koja me zadesila. Sat mi je stao prethodnog dana u 16:45h. Pomislila sam da ce me sve lose snaci u Cileu. Srecom baterija me je izasla samo 3eur. Obisli smo i par menjacnica da nadjem najpovoljniji kurs jer je u bankama mnogo nizi. Puna cileanskih pezosa (1$ = 478 pezosa) smo otisli na empanade (testo punjeno sirom, mesom..), tipicno jelo zemalja juzne Amerike koje su pod velikim uticajem Spanije. Uzela sam przenu sa sirom i racicima - 2eur. Vladimir je bio gladan pa je uzeo 2, sa sirom i mesom (ova je bas tipicna - mleveno meso sa crnim lukom, ali pecena, pa podseca na calzonu). Smazali smo ih na trgu Independencia gde je bilo puno ljudi koji prodaju nakit i ostale rukotvorine. Primetila sam da je do sada u svakom mestu puno onih koji prodaju na ulici i da su ljudi prilicno nadareni.
Opskrbljeni energijom krenuli smo uzbrdo do muzeja Pablo Neruda na brdu Bellavista koje ima super centralni pogled na grad, ali kako je ponedeljak muzej je zatvoren. Avenijom Alemania prolazimo kroz ostala brda - Yungay, San Juan de Dios i Carcel. I dalje je puno simpaticnih kuca, svih boja. Puno ih je od drveta sa pocinkovanim spoljnim zidom jer je posle zemljotresa bilo lakse i sigurnije sagraditi kuce od drveta jer su otpornije. Zemljotresi se desavaju svakih 5 godina, jacine od 7.5-9 stepeni Rihtera. 2010. takodje. U februaru. Kakav sam baksuz ima da dozivim i zemljotres u Cileu.

Dan III

S obzirom da me je Vladimir nagovorio da ostanem jos jedan dan da bih isla na plazu jer ne posetiti plaze Viñe del Mar je kao proci zedna kraj izvora vode. Iako se i sam spremao na put (vencanje rodjaka u Argentini), hteo je da mi ucini uslugu i s obzirom da sam mu ulivala poverenje i totalno mu legla kao osoba, kopirao je kljuceve od kuce i ostavio mi stan na cuvanje dokle god budem zelela. Zakon. Bila sam bez teksta i duboko zahvalna na ukazanom poverenju.Jeste da je to jutro osvanulo oblacno jer je ranom zorom pala kisica, a ja se bas nadala leskarenju na plazi, malo sam se razocarala, ali sam svejedno odlucila ostati taj dan u Valparaisu i iskoristiti da isplaniram ostatak puta kroz Cile. Trebalo je odluciti gde dalje, javiti se ljudima kad bih dosla i cekati zeleno svetlo. Jedan decko koji me je prethodno pozvao u goste u mestu Rancagua (juzno od Santjaga) je imao smrtni slucaj u porodici, tako da sam odlucila da ne stopiram ka jugu jer bi mi trebalo 2 dana i posto je ovaj vec izgubljen, a sledeci cu na plazu, to su vec 2 dana manje za put. Uzecu nocni bus i usparati na vremenu.

Kasnije se razvedrilo, pa sam krenula sama po gradu, pijacama, radnjama, supermarketima da malo pronjuskam. Htela sam malo vise doziveti grad. Spustivsi se sa brda makadamom odmah se primecivala razlika jer je bilo puno prometnije i bucnije. Dosta manje turista (najvise ih je iz Francuske, Nemacke, SAD, cak i Izraela..) koji su visili po brdu Alegre i uzivali u boemskim kaficima/restoranima. Dole je bilo kao u kosnici. Minibusevi sniraju non-stop. U zivotu nisam videla tako ceste buseve s milion linija, te ovom ulicom, te onom.. Voznja je na sopstvenu odgovornost. Naglo kocenje, cimanje i sletanje sa sedista je sasvim normalna pojava. Karte su jeftine (35 evrocenti). Uvek treba da kazete dokle cete ili koju kartu i koliko kako bi vozac znao koliko da vam naplati. Na pojedinim delovima je tolika guzva da cete brze od busa, pa mozete prepesaciti do prvog u nizu i moguce ih je zaustaviti gde god. Na stajalistu se ceka kao i kod nas, svako svoj bus, svi zajedno ili rastrkani. Toga nema u Argentini.Tamo se ceka u redu i stajalista su po celoj ulici rasporedjena po linijama.

Kucica je na sve strane. Cileanci su poznati po tome da ih ne ubijaju, samo kastriraju. Prilicno su mirni, laju na druge pse ili aute. Ljude gledaju sa ceznjom dok sede u parku i jedu, ali mnogi ih vlasnici restorana hrane. Meni su rekli da ih ne hranim jer ce se od jednog stvoriti ceta i nikad ih se necu otarasiti. (Rado, ti bi ovde bila kraljica! :-) )

Apoteka je na svakom drugom cosku. Restorana brze hrane, poslasticarnica je puno. Naci slano pecivo je kao dobiti na lutriji. Tu su empanade, kukuruzni hlepcici palmeras (ono sto sam jela na planinarenju) i to bi otprilike bilo to. Sve ostalo su slatka testa, kolaci (krofne punjene vanila i coko kremom, mafini, suvi kolaci...), torte.. Hleba kao nasih nema. Nije bilo ni u Argentini. Samo tost hleb i neki kolacici ko sto bi moja baba znala ispeci na plotni od testa koje joj ostane posle razvlacenja kora za pitu. Ovde su cene bile na kilo, a ne po komadu. Ako se ne varam varirale su od 1.5-2eur za kilo.

Prirodnog jogurta nasla nisam. Sve su vocni. Neki i sa prilicno egzoticnim ukusima, ali meni se od vocnih povraca. Razmisljam se kako cu 3 meseca bez jogurta i kajmaka :-/ Zato ima tursije i seckanog kiselog kupusa :)

Kako su me upozoravali da je Cile skuplji od Argentine i Srbije, mislila sam da cu se svaki put hvatati za dzep, medjutim nije sve tako skupo. Uvozne stvari, zdravstvo (zato sam i dalje Vesna bez zuba kada se predstavljam), knjige, izlasci, voce i povrce jesu skupi, ali ako se snabdevate u supermarketima i spremate hranu kuci/u hostelu sigurna je usteda. Higijena mi je po cenama izgledala kao kod nas. Garderoba i obuca skuplji, ali zavisi sta, koje marke, koje kvalitete, a bile su i rasprodaje letnje odece. Vino 3-7eur, 10eur najskuplje, a organska od 10-20eur. Sorte crnih su: Cabernet Sauvignon, Camernere, Merlot i Syrah. Kvaliteta potvrdjena :-) Iako su veliki proizvodjaci vina, vise se pije pivo. Litarske staklene boce. Ne videh cenu.

Od voca sam isprobala novitet za mene - pepino (vocka, a ne krastavac (krastavac na spanskom - pepino). Po ukusu nesto izmedju dinje i kruske. Po izgledu okrugla velicine srednje kruske,suzava se pri dnu, glatke svetle kore sa roze-ljubicastim sarama koja se obavezno ljusti i kospa je nejestiva. Nedovoljno slatka, pa je bolje umakati u secer ili med (moje misljenje nakon sto sam je isprobala). Kukuruzi su ogromni, 2 puta deblji nego nasi. Mogu se koristiti u samoodbrani definitivno, a bogumi i napadu. Kako bih ga rado smazala iako je secerac.

Slatkise (konditorske) sam takodje razne isprobavala (najbolji do sada Golazo i Rigochoc) iako se ne mogu pohvaliti nekom proizvodnjom. Isto tako i sa grickalicama. Samo cips i krekeri. Najpoznatija cokolada je Nestleova Sahne Nuss, nesto oko 2.5-3eur 250g. Ima i jeftinijih, ali punjene i ne znam kakve su kvalitete. No, ima vremena,sve cu ja to isprobati ;-)

Inace, Chile je zemlja sa najvecim taksama na svetu, pa ne cudi sto su skupi, ali ima puno vise siromasnih nego u Argentini npr. Porez je uveden u vreme Pinochea za finansiranje vojske i naravno da ni dan danas nije smanjen. I posle Tita Tito.

No, parice su lagano odlazile i samo sto zamenim 50$ ostanem sa 10-20$ u dzepu :-/