djesto

PUNO

Puno je otprilike zadnja stanica pre ulaska u Boliviju. Nekih 200-300km od Cusca. Nalazi se na jezeru Titicaca na 3800m. Busem je nekih HLADNIH 7 sati nocne voznje (25 sola). Smrzla sam se ko p.... Kakvo crno grejanje. Jos kad kraj sebe imate klinca koji hrci, a majka mu na sedistu pored gleda TV preko mobitela bez da stavi slusalice na usi, tu spavanja nema. Ranom zorom smo pristigli. Vani ledeno. U stanici ledeno. Ali, uveliko vas salecu iz agencija i nude ture po jezeru. S obzirom da sam zbog toga i dosla i kako je bilo rano za trazenje turisticke organizacije, odmah sam sa prvom zenom ugovorila poludnevnu turu jer sam posle mislila nastaviti ka Boliviji. Poludnevna tura je par sati. Obilaze se plutajuca ostrva Uros. Cena je 6eur u sta je ukljucena voznja brodicem i ulaznica za ostrva koja ide lokalnom plemenu.

Jezero Titicaca (u prevodu kamena puma jer po obliku podseca na pumu koja juri zeca) je poznato kao najvise plovno jezero na svetu (na 4000m) koje dele Peru (vecim delom) i Bolivija. Nekih 190km duzine i 80km sirine sa dubinama oko 140-180m, a najdublja 284m. Ali, ono sto ga karakterise su takodje par plemena od pre Inka, od kojih su zadnji potomci skoro izumrli, ili pleme Uru, kao i Aymare, jedno od domorodackih plemena koje nema veze sa Inkama, osim sto su se bezeci od njih nastanili na jezeru Titicaca (a poreklom su iz Bolivije). Tako su i nastala plutajuca ostrva. Izgradjuju se od totore (vrsta trske) koja ne tone, a ostrvcadi je 40ak. Na jednom na kom smo svratili je par kucica i to je to. Imaju i svoju 'bastu' gde uzgajaju neko cvece, biljcice, krompir... Prodaju rukotvorine i zive od turizma. Malo su nametljivi ili malo vise.. Mladi sviraju ili pevaju po brodicima i ocekuju nagradu. Muski se bave ribolovom. Na sledecem ostrvu na kom smo bili je i restorancic sa domacom hranom od cega je najpoznatija pastrmka. Videli smo da gaje i prasice. Svratili smo i do skole. Skole?! Da, imaju i skolu i to pod patronatom adventisticke crkve. Nikako mi to ne ide uz narod koji je bezao od jednog tlacitelja da bi potpao pod uticaj drugog. Ali tako je to na zalost u juznoj Americi. Klinci znaju da pevaju na quechua, aymara, spanskom, engleskom, francuskom.. Ne znam sta ih jos uce. Citav mi njihov nacin zivota izgleda nestvaran.

Po povratku sam htela da svratim do centra da obavim kupovinu jer je Puno najbolje (a i najjeftinije) mesto u Peruu jer je tu glavni centar proizvodnje, lama i alpaka su domace zivotinje :) U taksiju sam nacula da je granica ka Boliviji i dalje zatvorena. Ranije sam cula da je zastoj, ali sam mislila da je zbog odrona i da nece dugo trajati, tj. da ce procistiti do mog polaska. Jes vraga. Bio je strajk, a ne odron. Prevoznicu su zakrcili put na po puta do bolivijske granice i prolaza nije bilo. Proveravam informaciju i u turistickoj organizaciji. Potvrdjeno. Ocajna sto ne mogu za Boliviju, iznervirana sto nisam znala ranije, pa da barem odem na celodnevni izlet po jezeru i obidjem ostrva TAquile il Amantani ili odem do arheoloskog nalazista Sillustani. Ni tamo ni vamo. Sreca da je bilo hostela, pa sam se smestila u Inka's Rest. Vlasnica kaze da je vec bilo dosta Srba koji su tu odstajali. Zanimljivo. U sobi sam sa metuzalemom kojoj sve smeta. Amerikanka od preko 60 godina koja putuje svetom i gde nadje posao predavaca engleskog jezika, tu se i zadrzi. Negde na istoku je bila u istoj skoli sa jednim mladim Hrvatom koji je 'bezao' od kuce u potrazi za samim sobom, ali joj se nimalo nije svideo. Nije joj bilo jasno kako to da neko kome engleski nije maternji jezik moze da ga predaju u inostranstvu. To joj je izgleda bas zasmetalo. Celo vece smo obigravale oko restorana trazeci ribu da veceramo, ali na dnevnom meniju ih nije bilo. Izgleda im to samo za rucak. Regularni restorani su bili skuplji, pa smo od njih momentalno odustali, mada mi nije bilo jasno kako joj je porcija ribe od 7eur bila skupa. Nije ni da je jeftino, ali zivo me interesuje koliko li je u Americi. Na kraju smo zaglavile u kineskom restorancicu na supici i rizi. Nije htela mnogo ni da reskira jeduci na svakakvim mestima jer joj je zeludac osetljiviji, pa je vec imala problema. Moj se vec navikao na sve i svasta. Ali, s obzirom da sam vec par veceri u Cuscu do kasno isla bosa u sandalama, a tu gresku ponovila i u Punu koji je mnogo vislji i noci su bas hladne, plasim se za svoj jadni zeludac. :p
Kasnije je stigao i jedan Englez koji je nekako uspeo da dodje iz Bolivije u Peru. Rece da je imao srece. Verujem mu jer ja nisam. U hostelu su bili i neki Nemci, njih trojica, koji su do ponoci bili pjani i preglasni i pravdali se time da to po navici vole da popiju petkom uvece. Ujutro smo svi ranili, ali oni su i dalje partijali i svaki cas isli u WC lupajuci vratima. Ja sam ubrzo zaspala. Kako je bilo gospodji, ne zna se. Ujutro je opet zaglavila sa prolivom. Jadnica, a cekao ju je dnevni izlet. Ne daj boze da mene tako sto zadesi.
Ja sam uhvatila jedan od mnogobrojnih autobicitaksija i odjurila na stanicu ne bih li se sto pre ukrcala na bus za Copacabanu. Postojala je i malo jeftinija varijanta da lokalnim busem idem do zadnjeg granicnog mesta na peruanskoj granici (Yunguyo), odatle taksijem do granice, onda s bolivijska strane opet na taksi do Copacabane (8km), ali sve mi je to izgledalo previse komplikovano s puna 2 ranca, pa sam odustala. Na bus sam cekala samo pola sata, a bio je prepun stranaca koji su kao i ja zaglavili u PUnu prethodnog dana zbog strajka. Na peruanskoj granici smo izlazili vani iz busa, prvo isli u policiju po pecat na papirce koji smo popunili po ulazu u Peru, a zatim po pecat u pasos. Ko nije imao to papirce placao je kaznu, zato oprez (isto je i u Cileu, Urugvaju i Boliviji). Bila sam te srece da mi nista nije falilo. Do bolivijske granice smo prepesacili. Kako sam 2 dana prije izvadila vizu, nisam se morala cimati na granici niti ista placati kao americki par koji su morali da izdvoje po 135 dolara, ali im barem dozvoljavaju na granici da dobiju vize sto je to u suprotnom slucaju nemoguce. Amerima su mnoge juznoamericke zemlje uvele vize iz prostog reciprociteta, kao npr. Bolivija, Argentina, Brazil... Pitala sam sluzbenika da li bih i ja mogla platiti i dobiti vizu na granici da je nisam izvadila u Cuscu. Da, kaze, 300 i nesto bolivijanosa, oko 50$. No, lakse je bilo otici do konzulata sa vec pripremljenim dokumentima - rezervacija hostela za prvu noc, povratna karta ili karta za izlazak iz zemlje i dokaz o cepljenju protiv zute groznice + fotka i to je to. Jeste da je fotka koju su me slikali u Cuscu totalno mutna, cist neprofesionalizam, i da mi je sluzbenik u konzulatu rekao da licim na fudbalera (Aaa?!!) (setih se odmah Rud Gulita), ali barem je viza gratis i gotova za 15 minuta. 30 dana vazi, ali niko vas ne obavesti da vazi mesec dana od kada ste je uzeli, a ne od ulaska u zemlju, zato oprez.
Na granici se moglo kod ulicnih dilera koji sede za smesnim klupama (prvi put sam ih videla na medjunarodnom terminalu u Tacni) zameniti novac. Naravno kurs je nepovoljan, zato menjati samo bas po potrebi. Inace, u koliko nosite kes, zaboravite na evro u Peruu, kao i Boliviji, jer je kurs dosta nizi nego sto je. Dolari su zakon za njih.

MACHU PICCHU

Machu Picchu = biznis. Vrlo dobar biznis izmedju peruanske vlade i cileanskih kompanija. Jos jedan razlog vise da se mrze Cileanci. Cileanci drze peruansku zeleznicu pod koncesijom i vozna karta od Cusca do Aguas Calientes (odakle se ide na MP) je papreno skupa. Za par sati voznje, oko 110km, treba izdvojiti 50-55$ u jednom smeru, a onda jos 9$ za bus koji ce vas odvoziti od Aguas Calientes do MP, par kilometara, 15ak minuta (a buska kompanija isto pripada Cileancima) i jos ako biste da odsednete u hotelu koji isto pripada cileanskoj kompaniji, ne da ispadne skupo i jos puta 2 za povratak. Zbog toga su se mnogi dosetili alternativnih nacina kako stici do MP sto je najjeftinije moguce (pod uslovom da imate vremena), a ne zelite 4-dnevni trekking koji je isto skup (preko 200$), a trebate biti spremni na puno pesacenja i planinarenja, bez tusiranja.. nikakvi uslovi, ali prava stvar za doziveti svet Inka. Najjeftinije sto mozete proci je odlazak do hidrocentrale odakle imate 2h hoda do Aguas Calientes. Bus ide do sela Santa Maria, a odatle jedino taksijem do hidrocentrale, sto sve ukupno izadje oko 40-45 sola (12-14eur). Mnogo mladih ide tim putem. Za iste pare neke agencije nude transport kombijem Cusco - hidrocentrala. Cim se pojavite na glavnom trgu (Plaza de Armas) spopasce vas razni vodici nudeci svoje usluge, ture itd. Ja sam nabasala na jednog ranom zorom prvog dana kako sam dospela u Cusco i moram reci da mi je laknulo jer sam se mislila kako cu pronaci terminal sa koga krecu busevi za Santa Mariu, da li prolaze kroz Ollantaytambo gde sam mislila svratiti, da li ovo ili ono. Kako mi je rekao da postoji organizovan direkt prevoz, nisam se ni malo dvoumila. Odlucila sam se odmah sutradan ici da iskoristim lepo vreme (iako je MP poznat po nemogucnosti procene vremenske prognoze). U 7:30h je trebalo da budem ispred agencije, a tamo zakljucano, nidje nikog. Bi mi sumnjivo, ali ugledah Davida (vodica) na trgu (prepoznala ga po jakni haha), pa za njim. Trebalo je sacekati kombi, vozac kasni. Nedelja je jutro, pa ga razumem. Dok smo sve pokupili i potrpali se, odavno je bilo proslo 8h. Na listi putnika sam videla nekog sa prezimenom Franicevic. Ispostavilo se da je citava porodica iz Buenos Airesa (mama, tata, cerka), poreklom od hrvatskih disidenata. Nisu imali pojma da pravilno izgovore prezime :) Pored njih bilo je jos Argentinaca i to svi iz provincije Cordoba, kao i dvoje Cileanaca i par stranaca.

Put do hidrocentrale je vodio severozapadno od Cusca delom kroz 'Svetu dolinu' penjuci se do Chinchera, a onda spustajuci do Urubambe i Ollantaytamba (koji preporucujem za obici), da bi odatle opet poceli da se penjemo i to takvim krivinama u koje je vozac ludo uletao (a moram mu odati pocast jer je stvarno vrstan i siguran vozac), a koje su mi jos na mapi puta izgledale opasno, ali uzivo je izgledalo zastrasujuce (posle ovog mislim da ce mi put do mora biti ravan :) ), pa je nekima naravno bilo muka, pocelo je suskanje kesa i povracanje. Meni srecom ni u jednom trenutku nije bilo belo pred ocima, stavise uzivala sam u pogledima i cudila se tolikim promenama usput. Kad smo se popeli na preko 4000m docekala nas je magla, put se jedva video, ali nas vozac kao da napamet poznaje put i prolazimo bez problema. Nakon toga opet spustanje. Na mnogim krivinama se slivaju potoci, negde je asfaltirano, negde nije, negde su nanosi kamenja, ali vozac i dalje situaciju drzi pod kontrolom. Na 1800m banane i mandarine na sve strane, osecaj je kao da put prolazi usred dzungle. Na jednom mestu je takvo blato da sam mislila da cemo se zaglaviti i da cemo morati izaci da guramo. Vozac naviknut. Samo tera dalje. Ima par sela, neverovatno siromasnih, ne znam ni kome je palo na pamet da se tako daleko nastani, ali vazno je da na sred sela imaju ogromne crkve. Pusti Spanci su stigli da pokore sve zivo. Pravimo pauzu za piskenje i osvezenje. WC cucavac. Svi zgranuti (a ja se setih mojih skolskih dana, a bogami i danas ih je dosta po Srbiji, verovatno su ih i u skoli zadrzali, najbolje praznjenje je nad cucavcem :P ). Nalazi se u dvoristu, zajednicki je. Tu je i slatki kuca, kao i banane svud okolo. Prijatan i veoma pozeljan odmor. Put se nastavljao i dalje silaznom putanjom do mesta Santa Maria gde smo skrenuli sa glavnog puta na sporedni koji vodi ka Santa Teresi i hidrocentrali. Neasfaltiran krivudavi put uz reku Urubamba. krivine nepregledne, vozac trubi svaki put da upozori ako auto dolazi iz suprotnog smera. Sve vise se penjemo, pred samu Santa Teresu smo toliko visoko da se reka jedva dole vidi, a kako je put tako uzan i s jedne strane stene, s druge kanjon iliti ponor, svi su ko na iglama. Jos kad naidje kamion iz suprotnog smera i kombi se treba vratiti u rikverc, svi stezu vilice i zatvaraju oci. Najgori trenutak je bio kad je na jednoj krivini bio drveni most, tj. prelaz s dve uske drvene trake koje je trebalo naciljati da se ne bi prevrnuli desno u reku ili levo niz kanjon. Strava i uzas. Konacno stizemo u Santa Teresu gde je pauza za rucak. ONi koji su platili citavu turu - prevoz, smestaj, vodic i sta sve ne, imaju obezbedjen rucak. Ja gladna nisam i setkam se okolo da vidim gde su ti cuveni termalni izvori, ali ih nema, van sela su. Selo je na samoj litici iako se to ne primecuje dok ne dodjete do kanjon i iznenadite se da je na dnu stadion i pitate se kako uopste kola i ljudi stizu dotle.. Zamisljala sam neki lift kroz srediste zemlje :0) Paznju mi privlaci neka guzva u blizini. Ispostavlja se da je posmrtna povorka. Tabut nosaju kroz grad sa sve muzikom koja pici iz zvucnika na autu koji prati povorku. Tako treba ispracati mrtve. Glasno i ponosno. Uskoro krecemo dalje. Opet se spustamo. Kad stizemo do stadiona, sve mi bi jasno. Jos jedno 20-ak minuta i konacno smo stigli do hidrocentrale (na 1200m). Bilo je oko 15:45h. Ulaz je bio dozvoljen do 16h. Izlazimo svi iz auta da se upisemo u knjigu jer vode evidenciju svih koji ulaze u nacionalni park. Meni je konacno svanulo da smo stigli. Preko 7 sati putovanja. Bila sam smozdena, a cekalo me je jos 2 sata hoda. Dobili smo instrukcije od vodica sta i kako, kuda ici i da se ne razdvajamo. Jasta. Svako je pratio svoj ritam. Od hidrocentrale je trebalo samo pratiti prugu uz reku Urubamba (koja je posle kisne sezone nosila takvom brzinom da mogu samo zamisliti kamikaze kako se odlucuju na rafting), ali kako smo prolazili kroz samu dzunglu, bilo je svakojakih buba i onda sam skontala da sam zaboravila poneti sprej protiv insekata. Svaka mi cast.

Aguas Calientes je mesto nastanjeno na stvarno cudnom mestu. Izmedju samih planina i reke u nedodjiji. Pretpostavljam da je izgradjeno samo zbog Machu Picchu. Dobra stvar je da ima termalne izvore, dnevna ulaznica je 10 sola (3eur) i ima nekoliko bazena na otvorenom, a temperature vode u svakom variraju. Oli malo u srednje toplu, oli u vrelu. Ne da vam se izac. Po dolasku sam iskoristila priliku da se malo izbanjam pre zatvaranja (20h). Mrak uveliko pao, pocela neka kisica. Malo hladnjikavo, ali u bazenima milina. Upozorili su me da ne pomislim da je voda prljava zbog zelenkaste boje. PUna je algi i minerala. Trebalo je posle saprati sav taj smrad sa kupaceg!
S obzirom da nisam overila hostele pre dolaska (jer sam znala da ih sigurno ima djuture), htela sam ostati sa ostatkom ekipe tamo gde su oni odstajali jer su preko agencije imali sve obezbedjeno (iako vas kako ulazite u selo salecu i nude prenociste). Bio je to obicni smestaj za 15 sola (4.5eur), al ionako nismo planirali dugo spavati jer je ranom zorom trebalo zapiciti na MP. Ja sam imala ulaznicu za Wayna Picchu (brdo sa koga se vidi citav kompleks) i to za prvu grupu od 7-8h ujutro, tako da je u tom periodu trebalo biti na odgovarajucoj kapiji. Nisam imala pojma kako sta funkcionise. Vodic je nesto objasnjavao, ali kako ja nisam uplatila ceo aranzman, nije se trudio da mi objasni (a ionako je bio neki smokljan). Znam samo da smo svi planirali krenuti zajedno peske oko 4:30h jer je bus bio bezobrazno skup - 9$ u jednom smeru. Jedva sam ustala u 4:30h. Probudilo me je neko suskanje ispred vrata. Mislila sam da je neki pas, no, neko je pokusavao otkljucati sobu, a kako sam bila sama unutra (u petokrevetnoj sobi), skocila sam, upalila svetlo, spremna da se bijem s kim god treba. Pitala sam ko je, ali odgovora ne bese. Na kraju se pojavljuje neki cikica i kaze da me ostali cekaju dole. Skontam da je cuvar, pa mi laknu, ali srce bije ko ludo, ne mogu da dodjem sebi. Kazem mu nek idu jer ci ih ionako stici, brza sam od njih svakako (to smo skontali prethodnog dana kada sam ja poprilicno odmakla i stigla prva u selo). Mrak je. Nidje nikog. Cim izadjete iz sela, svetla nema. Bez lampe se ne moze, a ja samo umobolni imam i koristim svetlost s ekrana i jedva vidim kud hodam. Odmah zatim pocinje kisica i ne pomislja da stane. Tek mi bude jasno zasto se u Cuscu prodaju kabanice. Pomisljam koji baksuz. Sva sreca da imam kisobran, ali ni to nije bilo dovoljno. Prezuvam se iz mojih sandalica u patike jer vidim da cu u protivnom ostati mokrih nogu.

Do MP se stize peske uz strme i bezbrojne stepenice. Za 1.5-2 sata ili putem kuda idu busevi sto je manje naporno, ali iziskuje dosta vise vremena. Svi idu uz stepenice. Nisam jedina. Neki nemaju ni kisobran, a kamoli kabanicu. Do ulaza u MP sam bila mokra i spolja i iznutra. Znoj se cedio s mene ko da sam u sauni, a kisobran je malo prokisnjavao, a nije ni pokrivao ranac, pa veselo. Da ne govorim o neidentifikovanim letecim objektima koji su se pojavljivali i napadali, pa sam im bez zastite protiv insekata bila odlicna meta. Pred samim ulazom smo svi seli da odmorimo i dodjemo sebi. Popeli smo se sa 1200 na 3000m. Ja sam nasla neku kabanicu zacuskanu u nekom stolu i navukla je. Bila je XXXXXL, morala sam da je podvezem odozdo kako se ne bih saplitala, mada svejedno se to desilo kasnije i zamalo se nisam slomila i sletela s planine, pa sam jedva cekala da je se otarasim. S obzirom da sam jedina iz grupe koja ima ulaznicu za Wayna Picchu krenula sam svojim putem i usput srela par Amera sa CS s kojima sam 2 veceri pre bila u nekom baru u Cuscu na zivoj svirci. Bili su mokri do gole koze. Na ulazu za WP je vec bio red. Bas ispred mene sam cula naski. Rekla bih Dalmatinci po akcentu. Istina je da je MP jedino mesto gde sam ocekivala da cu mozda naleteti na nekog Jugica. I eto desilo se. Kasnije smo se skontali. Matilda i Ivo, navijac splitskog Hajduka koji je isao okolo sa Hajdukovim salom i slikavao se.
Do vrha Wayna Picchu je nekih sat vremena dobrog uspona uz stepenice od kamenja, stena ili bilo cega sto omogucava pentranje. Naporno jeste (narocito jer je bilo klizavo i blatnjavo, ali do vrha je kisa prestala), pa se ne preporucuje ljudima sa srcanim problemima, mada bilo je i bucmastih koji su uspeli, a s obzirom da imaju 2 uska tunela kroz koje sam se i ja jedva provukla (i ne bih ih preporucila klaustrofobima), pitala sam se kako su uopste uspeli. Meni je zapala gomila Japanaca na vrhu koji su se odusevljavali svime. Jedan kaze - Vidi duga!, svi ostali vicu - Wow! Graja samo takva. Pljuste fotke Onaj isti posle nekog vremena kaze - Vidi opet duga. Svi ostali opet odusevljeno gledaju i pokazuju rukom. Ko teletabisi.
Kisa jeste prestala, pa je komaraca bilo ko pleve. Htela sam da izludim. Sva sreca te su Japanci imali sprej, pa su se svakih 2 minuta svi redom prskali. Drzali su komarce na razdaljini. (Sad ti valjaju, je li? :-))) ) Bilo je oblacno da se nista videlo nije. Nismo znali ni na koju stranu da gledamo i ocekujemo da se pojavi MP. Neki Izraelci su zarolali joint i okupili se svi pod rasirenom kabanicom pozivajuci ostale da im se pridruze. Nije bilo cuvara, a vodic im nije mogao nista (zabranjeno je pusenje u celom kompleksu). Nekima je bilo puno cekanja, pa su odustali. Tek posle 10h se pocelo po malo razvedravati, a u 11h smo mogli fotkati. 3 sata cekanja. Docekala sam i drugu grupu ljudi koji su ulazili od 10h. TAd mi je vec bilo jasno da nema sanse da stignem sve da obidjem do podneva kad je trebalo da krenem nazad ka hidrocentrali da hvatam prevoz. Psovala sam sve po spisku, i jebeno vreme i glupave oblake i dosadnu kisu. Zamolila sam nekog od cuvara da mi pozajmi fon da zovnem agenciju i pitam ima li mesta u kombiju sutradan. Promena rezervacije se naplacuje dodatnih 20 sola (5.5eur). Je'te govna! Svejedno sam odlucila ostati. Kako kasnije rekose Dalmatinci - Hocemo dobro da potrosimo svih 60$ koje smo platili! Spust niz planinu je bio laksi iako ne i jednostavan zbog svih i dalje klizavih stepenika. Vlaznost vazduha je bila neverovatna. Dzungla, al meni i dalje nezamisliva na skoro 4000m. Na izlazu morate da se potpisete (kao i pri ulasku) jer je sve dobro organizovano. Nema sansi da ostanete unutra. Bila sam jedina na spisku iz Srbije tog dana. Kasnije sam cula price nekih da navodno postoji nacin i da se nekuda za dzabe ufura u Machu Picchu i da je neko tako jednom i prespavao u pecini ispod Wayna Picchu. Koliko je to tacno, ostaje da se potvrdi.

Tamo dole je vec uveliko przilo sunce, pa sam morala zavrtati nogavice i prezuti se u Grubinove sandale i strapac. Posetilaca je bilo stotine, hiljade.. Ne mogu ni sama zamisliti koliko ih dnevno obidje Machu Picchu. Za Wayna Picchu je dnevni limit 400 u 2 ture, a ulaznice se uvek kupuju unapred i rasprodate su danima. Lutala sam okolo bez mape, zalazila gde mi je bilo interesantno, pratila neke grupe kad me je interesovalo nesto cuti, nekad i dva puta isla istim putem gubeci vreme jer se drugacije nije moglo. Cuvari ne dozvoljavaju. Postoji smer kretanja koji treba da se postuje. U suprotnom piste pistaljke :-/ Ne moze covek na miru ni da uziva. Picila sam okolo fotkajuci iz svakog kuta. Vec mi je bilo dosadilo da se setkam sa praznom flasom (vode) jer sve sto unesete, morate i da iznesete, a i to sto unosite mora biti u torbama/rancevima. U suprotnom vam oduzimaju jos pri ulasku. Kante za djubre su samo van kompleksa. Doslo mi je da flasu napunim kamencicima i nabijem svakom cuvaru o glavu.

Machu Picchu nije nesto ekstra posebno da ostanete bez daha, osim sto ste uzbudjeni sto ste konacno tu. No, zavisi i kako ga ko dozivi. Pored toliko turista ne moze se uzivati. Sva magija i misticizam nestaju. Ostala sam do skoro samog zatvaranja (17h) i osecaj pri kraju kad skoro nije bilo nigde nikog je mnogo drugaciji i prijatniji nego kad mravi ljudskog oblika migolje naokolo. Pride vam je vec zao sto se blizi kraj i mislite da ste za onih 60$ mogli jos nesto obici i isfotkati, duze ostati. BAs vam se ne da ici jer tek osecate to mesto. Pri samom odlasku kad sam htela opaliti fotku nekih slatkih kucica na ekranu mi se pojavila poruka - Memorijska kartica je puna! Isusa ti! Uopste mi nije palo na pamet da proverim pre polaska koliko mi je memorije ostalo slobodno. STavise, nisam nesto preterano ni fotkala. Mogu misliti sta bi se desilo da je posle prve, a ne zadnje, ispucane fotke aparat zablokirao. Skocila bih s Wayna Picchu sa sve kabanicom kao padobranom. Izbrisala sam koju fotku da bih slikala te kucice i brzim tempom se uputila ka izlazu ne bih li se konacno ispiskila. WC je vani takodje, tako da je citava procedura izaci da piskite i vratite se unutra. Usledilo je spustanje niz stepenice koje je trajalo kao vecnost. Zadnji deo puta od reke do hostela nikako da pregazim. Srecom je u prenocistu bilo mesta iako je tog dana stiglo duplo vise ljudi. Samo sam ostavila stvari i ponovo se uputila ka bazenima da dodjem sebi. Bila sam na nogama od 4:30 do 18h. Ne secam se da li sam ikad vise hodala nego tog dana. Htela sam sebe castiti vecericom jer sam hrane imala samo za 2 dana, a kako sam ostala jos jedan ekstra, svega je nestalo, pa ili kupiti nesto za gricnuti ili overiti menije mnogobrojnih restorana i kako mi se jela supica, a nisam je imala gde spremiti, krenula sam u pohode. S obzirom da je Aguas Calientes turisticko mesto, cene su za turiste i do 2-3 puta skuplje nego u Arekipi. Izabrala sam standardni meni za turiste od 15 sola (4eur) - supa od kukuruza i snicla od lame uz prilog. Od predjela nije bilo nista bez luka, a ionako sam znala da ce mi i ovo biti previse. Hrana je bila ok, ali je uz racun stigla i unapred uracunata napojnica od 2% ?! Isto se desilo i prethodne noci kad smo izasli na pice (kad sam narucila kuvano vino za koje niko od Argentinaca nikad cuo nije). Svako je morao da doda po 2% od cene svog pica, a koje je ionako bilo skupo (3.5eur). Ovo je izgleda bio obicaj samo u Aguas Calientes. U ostatku Perua koji sam obisla se placa onoliko koliko iznosi cena, bez ikakvih dodataka.

Sutradan nas je cekao povratak, 2 sata hoda do hidrocentrale i povratak kombijem u Cusco. Ja sam krenula zadnja i naravno da sam prestigla ili stigla one koji su krenuli puno ranije. Sva sreca da sam uopste mogla hodati. Mislila sam da necu uspeti stati na noge posle onolikog hodanja prethodnog dana.Misicu jesu bili zategnuti, ali od upale ni traga. Jos. Usput je malo kisilo, gore nad Machu Picchu su i dalje visili oblaci, i bilo mi je drago sto nisam bila toliki baksuz te se prethodnog dana razvedrilo za razliku od ovog kad je izgledalo da sunca nece videti. U 14h je trebalo da budemo kod hidrocentrale kako bi u 14:30 krenuli. Medjutim, rekli su nam da je navodno bilo odrona na putu, pa kombi kasni. Bilo mi je sumnjivo jer su drugi kombiji dolazili i odlazili. Bilo mi je jasno da kombi koji dodje iz Cusca mora se i vratiti, a kako smo mi stigli tek ispred 16h, znacilo je puno vise cekanja nego sat vremena kako su rekli. TAko je i bilo. Jbg, da sam to znala mogla sam i prethodong dana stici da se vratim, uz malo trcanja i zurbe doduse. No, bilo mi je drago st nisam jer sam se vracala sa istom ekipom i kako smo se u medjuvremenu sprijateljili bilo nam je zanimljivo, a bilo nas je barem 3-4 manje i vise komfora, da ne govorim da je kruzio mate :) Planirali smo svi da lepo odspavamo do Cusca, ali vrag to nije imao u planu tog dana. uskoro je pocela kisa. nije se cinilo da puno pada jer su nam i prozori bili otvoreni, ali posto je taj deo neasfaltiran, brzo je oblatnjalo; bara i slivova voda na sve strane. Svakim minutom sve gore. Kad je trebalo mimoici se, svima je bilo prpa. Vozac je opet bio dobar, priznajem, iako je vozio nenormalno brzo i nije trubio na krivinama, sto nas je dodatno zastrasivalo. Vozac koji nas je dovozio prvi dan je vozio drugi kombi koji je ostao za nama i u jednom trenutku smo se svi zabrinuli za njih da li ce uspeti da se izvuce. Dovoljan je jedan odron, pa da ostanete na sred puta u nedodjiji ili ne daj boze da vas odnese voda niz liticu. Vozaci su dobro znali svoj posao. Bilo mi je jasno da bez zurbe nemamo sansi. Svakodnevno su vozili na toj relaciji. Ujutro oko 7h krenu od kuce i tek se vracaju oko 22-23h. Svaki jebeni dan. Pa, ja bih verovatno letela po krivinama samo da sto pre stignem kuci. Ujutro bih zato vozila ko omamljena. Ne zna se sta je gore. U medjuvremenu smo svi odustali od spavanja i pomno pratili sta se desava. Svim mozdanim misicima smo gurali kombi da izdrzi i ne izda nas jer svi mi zelimo kuci, ne samo vozac. Padao je i mrak sto nam nije islo na ruku. Kad smo stigli do sela gde smo i u dolasku pravili pis (cucavac) pauzu, vozac nas je pitao ako se nekome piski ili bi na kavicu, ali svi su hteli samo da sto pre stignu do Cusca. 30m dalje i kombi je stao. Kolona ispred. Pojavljuju se ljudi u kabanicama i dubokim gumenim cizmama. Kazu zastoj i potrajace dok ne prociste put. Bio je ogroman odron i bez masine nije bilo pomoci. Momentalno razocarenje, ali i odusevljenje sto smo na koji sekund od sela, pa smo se slozili da je najbolje svratiti da ipak piskimo i tamo sacekamo da prociste put. Ja sam iskoristila da navucem sve odece koju sam imala jer je prilicno zahladnelo. Jedna cura je htela da se zagreje cajem. Druga je htela da joj se pridruzi pod tremom, pa je potrcala preko dvorista i na samom cilju se okliznula, pocela da pada udarajuci prvo o sto, zatim o klupu da bi se konacno nasla na podu. Bilo je sve kao na usporenom snimku. Svi smo ostali ukipljeni, samo su je neki Englezi slikali (svaka im cast na brzini), a njen decko se nasmejao, pa ga je posle 'izgrdila'. Kako je padala meni je izlgedalo da je glavu razbila. Sva sreca da joj nista nije bilo. Ogrebotina na kolenu i prljavo odelo (bila je sva u belom - pantalone i duks, ouch). Barem pola sata smo se tu zadrzali. Cim smo videli da je prosla teska masinerija, strpali smo se u kombi i nstavili dalje. Odron je bio ogroman. Bukvalno ko odvaljeno brdo. Kad smo dolazili na istom mestu smo jedva prosli zbog blata. Nije mi jasno kako ne saniraju taj problematicni deo nego svaki put zastoji dok ne dodje masina da rascisti i onda sto vise auta prodje vise je blatnjavo i ulegnutije i za tili cas jedva prohodno. To vam je Peru. Jedva smo docekali da se dokopamo asfalta kada nam je malo laknulo, ali i dalje su se nastavljale famozne krivine i svi smo kraj sebe imali kesu u slucaju da.. Neko je se izrigao jos pre zastoja.
Ne znam kako, ali zapoceli smo price o duhovima, o cudnim snovima.. Jedna devojka je sanjala kako je kepec zeli odvesti sa sobom, nudio joj seks i sta ti ja znam. Umirali smo od smeha. Vozac je pricao iskustva drugih vozaca kad su im se prividjale razne osobe na put (Peruanci i Bolivijci puno veruju u duhove). Ja sam bila pospana, ali se i smrzavala u isto vreme (sedela sam iza vozaca, a prozor mu je bio non-stop otvoren), pa mi je gospodja Franicevic posudila svoju jaknu, te sam malo dremnula. Planirali smo svi zajedno ici na veceru, ali kako smo kasno stigli u Cusco (bese proslo 22h) i svi onako pospani i umorni, svako je nastavio ka svom hostelu. Vrag je definitivno imao drugi plan za nas.
Nisam otisla odmah na spavanje jer sam ionako imala u planu da malo iskuliram po Cuscu, nadjem bolivijski konzulat i izvadim vizu, konacno operem kosu i odnesem stvari u praonicu (i to je bilo skuplje nego u Arekipi), pa sam otisla po mesce i vino i sela da zalijem sa recepcionerom prepricavajuci mu dozivljaje s puta, a onda sam u jadno doba legla da odmorim. Ujutro sam jedva ustala, a o hodanju da i ne govorim. Sve me je zivo bolelo, a uz/niz stepenice su sevale varnice. Imala sam fastum gel, al mi nije palo na pamet da ga iskoristim da barem malo ublazim upalu.
Bolivijski konzulat sam jedva nasla. U hostelu su mi rekli da idem taksijem jer je daleko i zabito i da ga necu sama naci. Ni jebeni taksista nije znao gde je ulica, pa me je vozao okolo zapitujuci ljude i sam se gubio. Sva sreca da je viza tek puka formalnost i za 15 minuta je u pasosu. Gratis.

Secam se da je taj dan krenulo zacicenje i umor. Smor je dugo trajao.

CUSCO

Cusco = turizam = Peruanci kojima vire dolari iz ociju cim vide strance. Koliko god lep i izvanredan grad bio (a stvarno je), nije mi ostavio naj utisak jer je bio previse turisticki, a Peruanci su se pokazali kao veliki prevaranti (kao takvi su i poznati medju juznoamerikancima). U radnjama i restoranima sa dnevnim menijem nije bilo cena, a cenu bi formirali u zavisnosti da li ste lokalni ili stranac, bukvalno vas odmere i procene prvo, pa kazu. Na glavnom trgu (Plaza de Armas, jelte) vas spopadaju razni turisticki vodici, agencije, nude se masaze, ture i sta sve ne. Taksija je bilo na sve strane, ali za razliku od onih u Arekipi vecina nije imala nikakve oznake, samo bi vam svirnuli u prolazu ak vam treba voznja, sto me je izludjivalo, i izgledalo mi je da je svaki auto potencijalni taksi. Muski, od malih do starijih su pisali kud su stigli, zalivali svaki moguci zid, ako treba i na sred ulice, samo okrenu ledja i soraju. Bilo mi je odvratno. Kasnije sam u Boliviji primetila isto. Bilo mi je gadljivo, necisto i previse nekulturno. O smradu da i ne govorim. Svaki put kad bih morala negde spustiti ranac kroz glavu mi je prolazilo da se tu neko ispisao. Odvratno. Stvarno nemaju naviku ni da peru ruke ni da vode racuna o higijeni ili cistoci grada. BAcaju otpatke kako idu i gde stignu. No, i pored svega grad deluje dosta cisto. Gradska cistoca radi svoje. Non-stop se mogu videti u akciji bukvalno svuda. Sva sreca.

Prve noci u hostelu (25 sola = 7eur) sam bila sama u 12-krevetnoj sobi. Drugi dan su dosla dva Izraelca (kojih je od Patagonije bilo ko kusih pasa svuda kud sam isla) i nisi mogao toalet papir da sacuvas od njih jer su ladno uzimali rolne za sebe, a jedan je cele noci menjao krevete jer su madraci bili dno dna, kako legnes tako upadnes. POsle im se pridruzio jos jedan koji je po citav dan i noc spavao. Cudnih li likova. Ne d'o bog da ih ponovo sretnem.

S obzirom da je Cusco na 3400m svima se preporucuje da prvih dana malo iskuliraju i priviknu se na visinu da ne bi bilo posledica. Ne secam se da mi je nesto posebno falilo, nit glavobolja, vrtoglavice ni mucnine. Jedino sam osecala manjak energije. Cocu nisam zvakala jer nisam osecala neki dobitak, mada nisam trpala puna usta listova kao sto to rade oni tamo jer se trebalo navici na ukus (vazno je da ne zvacete list za listom kako stavljate u usta, vec se stavi 7-10 listova, pa se tek onda svi zajedno zvacu dok ima sta da se zvace, ne guta se ostatak), al za dorucak sam uvek pila caj od coce. Vec prvi dan po dolasku sam krenula u obilazak grada i pela se dokle sam mogla pre nego je opet prerano pao mrak.

Cusco je arheoloski centar Perua. Kraj samog grada ili u blizini se nalazi puno arheoloskih nalazista, ali da biste obisli bilo sta od toga bilo je potrebno kupiti - boleto turistico iliti turisticku kartu. Komplet je bio nekih 135 sola (39eur), a mogle su se kupiti i parcijalne karte u zavisnosti sta ste hteli obici, ali minimum je bio 40 sola (12eur). Iznad samog grada je bio vidikovac - Cristo Blanco do koga se dolazilo strmim stepenicama, ali se zato odozgo mogao videti citav grad, narocito Plaza de Armas i kolonijalni centar koji je davao osecaj dolaska u neko spansko selo, a ne grad u Peruu. Bio je totalno cudan osecaj. Razne civilizacije su tu ostavile traga. Iste stepenice kojima se dolazilo do vidikovca su vodile do nalazista Sacsayhuaman koji se delimicno mogao videti s vidikovca. Cela sveta dolina je obilovala nalazistima od kojih mnoga jednako fascinantna kao sam Machu Picchu kao npr. Pisaq, Moray ili Ollantaytambo, a narocito Choquequirao koji je nedovoljno istrazen i nekomercijalizovan (moze se samo peske doci do njega - nekoliko dana hoda), ali stoji rame uz rame MP i parira samo tako. Nista ja od toga nisam obisla. Em sto je trebalo vise dana za obilazak i puno prevoza busem jer su nalazista i po 20km udaljena sto od Cusca, sto jedni od drugih, a dan kratak, em sto je trebalo kupiti tu ulaznicu za sva nalazista, a kako sam vec kupila ulaznicu za Machu Picchu, tj. Wayna Picchu koja me je izasla 60$ i prevoz 35$, smirila sam strasti i rekla sebi da cu razmisliti po povratku s MP. Dnevni budzet mi je bio 25$, a preko 100 odlazi na 2-dnevni izlet :-/ Nista zivo niste mogli obici, a da vas ne oderu ko zive jarce, osim tog vidikovca na vr' brda. Zato sam ja opet udarila po vinu da utesim dusu ;-)

Kazu da je peruanska kuhinja jedna od najboljih na svetu. Nisam obisla ceo Peru da bih mogla proceniti. Ono sto sam videla u Arekipi i Cuscu mi nije odavalo neku preteranu raznovrsnost niti preteranu egzoticnost (osim frapiranost kunicima na tanjiru ili raznju), mada mnogo jela nisam ni mogla probati zbog luka, ali sigurna sam da bi se mogli utrkivati sa Turcima. No, barem je bila bolja od argentinske (onog dela kroz koji sam prosla) i definitivno cileanske. No, kako sam se ja navukla na meso od alpake svako sam vece pazarila raznjic kod ulicnih prodavaca za 3 sola (90 evrocenti), a na vrhu stapica je uvek bio nataknut kuvani krompir propecen na rostilju. Jos kad sam otkrila jednu bakicu koja je prodavala kukuruz ogromnog zran uz beli sir za 1.5 sol (pojavljivala se tek kad padne mrak) i neki ljuti sos koji sam slucajno ugledala u supermarketu, sreci mi nije bilo kraja. Tad sam vec bila opustena sto se tice hrane i jela sam sve sto bi mi privuklo paznju bez straha da ce mi se stomak pobuniti i poslati paljbu niz creva. No, to se nije desilo. Jedan dan je bio i neki sajam hrane na trgu San Francisco. Pazarila sam cokoladu (cist kakao) i konacno prirodni jogurt, al se ispostavilo kasnije da je sa secerom. Bem ti bogca. A taman sam se obradovala. Ostavila sam ga u hostelskom frizideru. Tad sam pocela da prizeljkujem hranu od kuce. Smoki i jogurt. Mnjam. Mislila sam da ce mi nedostajati kuca, ljudi otud, a meni je samo bilo do hrane :B

Zadnje veceri, bese sreda 21.mart, je bio regularni CS meeting na kome su se pojavile samo zenske i jedan Spanac. Ispalo je da su muski gledali fudbalsku utakmicu Cile - Peru i nakon sto su izgubili (Peruanci) sa 4:0 ili 4:1 bese, pojavili su se oko 23h orni da se napiju i zaliju muku nakon poraza. Kako to vec biva kod njih cim se zatvore barovi (00-01h radnim danima) sele se u diskoteke koje se otvaraju tek po ponoci na mestima gde ne biste ni pretpostavili da ce biti. Preko dana su ta mesta zamandaljena. DRvena vrata pod katancem i to je to. Nikad ne bih rekla. Na ulici vas zovu, vuku, nude ulaznice. U onu u koju smo se uputili smo dobili ulaznice uz besplatno pice. SAmo neki kokteli, nista od vina. Jebo Cuba Libre. No, kako sam pre izlaska, uz veceru popila vino, nije mi ni bilo do vina od 3eur po casi (ako su ga uopste i imali). A da ne govorim da sam pila antibiotike zbog noznog prsta koje sam morala kupiti jer nisam znala da li mi sta pase od svih onih medikamenata koje sam ponela. 6 kapsula me je izaslo skoro 5eur. Uf, sta li rade oni jadni Peruanci kad se razbole... Nije mi bilo u planu ici u diskoteku jer sam bila u sandalama (bilo mi je tesko nabiti patike i muciti jadni nokat), ali ni tesko nagovoriti s obzirom da je vec bio 22.mart i mogla sam poceti slaviti rodjendan :). Bilo je tako svakojakih faca, od lokalaca do raznoraznih turista i stranaca koji rade u Cuscu. Muzika house, reggaeton, r'n'b.., za svakog po malo, cak i neke izraelske (kao sto rekoh ko govana ih je po juznoj Americi). Kazu najbolja stvar u Cuscu je sto svako plese kako zna i vrlo je verovatno da ce ti neko prici, no, svi su kidisali na plavuse :) Nas je ostalo mozda 5, dve cure i tri muska od kojih je jedan pripiti Francuz izvodio akrobacije na sanku, uz sve sipku :) Bilo je veselo i zabavno dok me jedan pjani nije zgazio i bas po desnoj nozi. Ajme sto je zabolelo. Ko iglu da su mi zabili ispod nokta. Naravno da je nastalo sranje, krenula krv, pa sam otisla do WC da vidim sta se desava. TAmo je srecom bila cistacica, pa je otisla po alkohol kako bih mogla ocistiti ranu. Mislila je da sam se posekla. Posle mi nije bilo ni do cega jer su krv i gnoj i dalje po malo izlazili i lepili se za moje drage Grubinove sandale, te sam odlucila vratiti se u hostel. Propade mi rodjendanska zabava.
U sobi je onaj Izraelac i dalje spavao ko zaklan (spavao je vec u 19h). Otvorila sam svoju prvu pomoc, nasla zavoj i povidon jod i odradila ono sto bi inace odradili u bolnici, ali nisam bas ekspert u zavijanju i zatezanju zavoja, no, nije spao. Ni preko noci, ni sledeceg dana. Bravo ja. Nisam dugo spavala jer em sam legla kasno, em sam morala ustati ranije da se spakujem i oslobodim krevet, a onaj Izraelac je i dalje spavao kad sam napustila sobu. Na cemu li je taj bio da mi je znati. Meni je bilo zao izgubiti dan ili trositi vreme na spavanje i odmor, ali svakodnevni brzi ritam mi je dosao glave i po povratku sa Machu Picchu sam bila premorena i lose volje da sam jedva cekala da odem iz Cusca i nadjem neko zabito mesto da se osamim i odmorim kako bih mogla da povratim svoju pozitivnu energiju i nastavim istim elanom dalje. Pokusala sam sebe podmititi raznim cokoladnim kolacima, sladoledom, ali nije pomagalo. Koliko god su bili dobri, meni je nesto falilo i bilo mi je dosta Cusca i Perua. Krivicu sam svaljivala na pms, a u stvari sam bila prezasicena. Trebalo je malo iskulirati dok se ponovo ne pojavi zelja i volja za daljim istrazivanjem..

Kanjon Colca

Kanjon Colca je nekih 200ak kilometara severozapadno od Arekipe. Jedan je od najdubljih, do 4160m. Ima dosta staza za pesacenje, ali ja sam odabrala nekoliko, ono sto se obicno obilazi za 3 dana, bez preteranog zamaranja (iako sam ja prilicno brze prelazila razdaljine nego sto je pisalo na mapi ;D, pa mi je kasnije bilo zao sto nisam isla jos dalje do vodopada ili gejzira..). Kartu sam uzela za bus u 1 posle ponoci kako bih tamo stigla ranom zorom. Iz hostela su mi narucili taksi da me odveze jer je Arekipa veoma poznata po tome da taksisti ucestvuju u pljackanju turista. Posle ponoci nije bilo saobracaja, izgledao je pust grad, narocito ulice kojima me je vozio, ali smo stigli do buske i laknulo mi je.

Po ulasku u bus sam shvatila sta znace hladne nocne voznje. Svi su bili ubundani do grla sa debelim cebetima preko sebe. Grejanja ocigledno nema. Pitala sam je l to znaci da ce biti hladno. Sledio je pozitivan odgovor. Izvukla sam moje TAM cebence (koje sam srecom ponela sa sobom) u nadi da ce me zastiti koliko toliko. U sred noci sam se smrzavala. Jaknu nisam imala. Nabila sam cebe preko sebe koliko se moglo. Sedela sam kraj prozora koji samo sto nije ledio, al mi se ledila krv u zilama od hladnoce koja je izbijala. Mislila sam da ziva necu stici. No, nekako sam uspela i da odspavam. Oko 6:30h smo bili na vidikovcu Cruz del Condor. Nije mi bilo u planu tu da izadjem, ali posto je u busu bila jedna Spanjolka koju sam upoznala u San Pedru, izasla sam iz busa za njom da vidim kakav je njen plan. Po izlasku je jedan tip pitao da li imam kartu, a ja sam skontala da me pitao da li imam ulaznicu za kanjon. Nisam imala, pa mi je naplatio 4 sola, a ja sam bila ubedjena da sam mu dala 17 (koliko je iznosila buska karta / 5eur) i jos kad sam videla da jedna zena naplacuje ulaznice za kanjon, bilo mi je jasno da je onaj tip bio kondukter i da je samo trebalo da mu pokazem busku kartu. Nisam ja sva svoja ujutro. Sva sreca da se bus vracao za nekih sat vremena pa sam uspela da povratim svojih 4 sola :)

Ulaznica za kanjon je 70 sola (20eur) za strance, 40 sola za latinoamerikance i 20 za Peruance. Nova cena od januara 2012. Gospodja nije znala gde je Srbija, zbunjivalo ju je sto govorim spanski, a kazem da sam iz Evrope, ali ne iz Spanije, pa ne zna koliko da mi naplati. Kazem joj da je to treci svet i da mi da najjeftiniju. Prolazim kao Latinoamerikanka. Peruansku nije smela da mi da zbog kontrole. Zora je. Hladno je. Jedino ja u duksu. Svi ostali su u jaknama, no, sunce ce uskoro, pa ce se izdrzati. Ionako nisam zimogrozljiva. Odlazim do WC. Tamo je Gema, Spanjolka. Kaze mora da se presvuce jer joj se u sred noci prisralo, a vozac nije hteo da stane dok mu na kraju nije pripretila da ce se isprazniti na sred busa. Morao je da staje dva puta. Ni sama ne zna odakle joj je sve izaslo. Ja sam sve prespavala, uopste se ne secam da je izlazila vani, ali tako smo se ismejale njenoj muci. Znam da sam i ja prvih dana po dolasku u Peru mogla na praznjenje skoro posle svakog obroka sto je bilo super posle cokoladnih patagonijskih dana. Onda smo se posadile na vidikovac cekajuci da se pojave kondori. Vedrim danima izlecu po hranu i lako ih je primetiti. Mislim da smo jedno sat-dva cekali. Bio je tu i jedan Argentinac koji je upravo raskinuo sa curom, pa pomalo izgubljen i sam ne zna kud bi i sta bi; jedan cileansko-nemacki par i par Francuza. Kasnije su pocele da dolaze organizovane ture. Bilo nas je ko kusih pasa, ali je i kondora bilo podosta. Neki su nas i preletali, neki su bili dalje, neki izvodili egzibicije u vazduhu, neki izigravali modele na obliznjim stenama.. Iako mi nije bilo u planu da tu camim dva sata ipak mi je bilo drago sto sam ih videla. Oko 9:30h je naisao sledeci bus za Cabanaconde i nastavila sam dalje sama. Argentinac je usao sa mnom u bus, kako je bus pravio nepredvidjenu pauzu da bi sacekao neke ljude i koja je trajala i trajala i u medjuvremenu se pojavio bus iz suprotnog pravca, samo je skocio i presao u drugi bus. Cudna li lika. Gema je krenula peske, ali njen plan je bio suprotan od mog. Ona je zavrsavala tamo odakle sam ja pocinjala, tako da smo isle u suprotnim smerovima u nadi da cemo se mozda susresti gde usput sledeceg dana. Nismo.

Moje planinarenje je pocinjalo sa vidikovca San Miguel nadomak Cabanaconde odakle se video skoro ceo kanjon i mapa koju sam dobila mi je tek imala smisla. Drugacije sam totalno zamisljala. Sredinom kanjona je isla reka colca, a okolo i po brdima su bila sela. Spust do San Juan de Chuccho sa nekih 3300m na 2100m je trajao 2 sata. Imala sam drustvo. Lokalni seljak koji mi je usput objasnjavao neke stvari, pokazivao voce na koje smo nailazili usput i zivuljkice koje rastu ispod lista kaktusa, a koje su ranije skupo otkupljivane za proizvodnju mastila (kad se zgnjece dobije se tamno crvena boja). Cena je sad opala i retko ko se bavi time. Na ulazu u selo je most na kome je kontrola. Pitaju imam li ulaznicu za nacionalni park Colca. Naravno. Pokazujem. Bilo je potrebno upisati podatke ko sam i odakle sam. Ni on nije skontao da Srbija nije u Latinskoj Americi, pa sam brzim korakom nastavila dalje, ali posle mosta je bio hlad, konacno, i tu sam sela malo da odmorim. Cekao me je uspon do 2700m, a bilo je prilicno vruce. Jos sam vukljala ranac (manji) pun hranom i vodom (jer su mi rekli da je dole 5 puta skuplja) i ostalom opremom za 3 dana planinarenja i bila sam u goloj vodi. Usput sam srela 2 Argentinke od kojih je jedna bila bucmastija i zbog koje je dosao seljak sa mazgom da ih prenese do sledeceg sela jer jadnica nije mogla dalje. Jadna mazga, a ne onda. No, barem su mi dale malo vode koja im je ostala u boci. Zatim sam srela jednog Kuskenjca koji je krenuo u posetu prijateljima. Na nekom izvoru mi je natocio punu 2litarsku bocu vodom (onu koju sam dobila od Argentinki). Bila sam skepticna s obzirom da su me upozorili da u Peruu i Boliviji obavezno kupujem vodu ili barem prokuvavam. Ubedjivao me je da je pitka, a zedj je odradila svoje. Bilo je nekog trunja, al i kod babe smo pili takvu s bunara, pa nista. Nista mi nije bilo ni ovaj put. Do sledeceg sela Tapay mi je trebalo 2 sata uz ceste predahe zbog vrucincine. U selu nije bilo skoro zive duse. Prvi na koje sam naisla su nudili prenociste za skoro 4.5eur ali izgledalo mi je prehladno unutra, a jos se nije moglo zakljucati iznutra sto me je dodatno uznemirilo s obzirom da je gazda, roditelji mu i prijatelj svi cugali i vec bili pjani sa vidno zakrvavljenim ocima. Nije pomoglo domacinovo uveravanje da u selu ne moze nista da mi se desi. Mene je bio strah njih samih jer sam bila sama. Prozvao me je losom, mala amiga. Ispred crkve su bile dve gospodje, pa sam ih upitala za smestaj. Jedna me je upucivala na pansion gde sam vec bila, ali nije bilo nikog, pa sam mislila da ne rade jer nije sezona. Kaze to je njena tetka, tu su negde. Sedam da ih sacekam i ubrzo se pojavljuju dvoje seljaka sa teretom na ledjima. Bili u polju. Nose atune, plodove kaktusa (indijske smokve kako ih zovu na Siciliji). Donja Maruja i njen muz Wilbert. Ziveli u Arekipi i po njegovom penzionisanju dosli tu da zive. 5 ili 6 sinova im zive i rade u Arekipi. Nude smestaj u kolibicama od trske i drveta. Ista cena, ali barem se vrata zatvaraju i zakljucavaju, pa sigurno nece biti tako hladno. Sedimo i pricamo o zivotu njihovom ovde, mom tamo. Ja sam im prva gosca iz Srbije. Vecina ljudi je otisla iz tih sela u potrazi za boljim zivotom jer tu nema od cega da se zivi. Kad krene sezona u maju bude turista do avgusta i to je to. Zimska sezona bez snega. Na 2700m. Preko dana pece sunce, a cim zadje dobro zahladni. Snega je jedino na visokim vrhovima iznad 5000m. Cika Wilbert sprema tovar. Kotare od drveta puni atunama, u 3h tovari na mazge i pravac Cabanaconde po mrklom mraku uz pomoc baterijske lampe da bi tamo stigao u zoru da ih proda. Jebem ti zivot. Kako se uskoro smrklo, oni su se smestili u krevet. Ja sam se istusirala, toplom vodom!, u vanjskoj prirucnoj tus kabini, prilegla malo da citam ili piskaram, ali s obzirom da nisam puno spavala prethodne noci, san je i meni brzo dosao. Prvi put u zivotu da sam bila u krevetu u 19h uvece. Krevet je bio izuzetno udoban. Dusek tvrd, al ne ko da je od drveta. Nema upadanja i krivljenja kicme. Zavirivala sam na sve strane ne bih li videla od cega je, al ni vajde. Jorgan je bio tezak da zadrzi temperaturu jer je nocu hladno bez obzira sto je preko dana bilo vruce. Bilo je milina tu prespavati. Bilo je prvi put da sam se secala da sam sanjala za svih mesec i po dana puta. Naravno da se nisam secala sta sam sanjala, no, bilo mi je drago da sam barem nesto sanjala jer sam se vec uplasila da ce mnoge navike da mi nestanu po povratku ili da ce se mnogo promeniti zbog druge klime, konstantne promene hrane i tolikog puta. Nadala sam se da cu barem manje dlakaviti, ali to se nije desilo. Mogla sam se depilirati svaki treci dan. :-/

Ujutro sam poruckila malo ananasa koji sam nosila sa sobom i nastavila dalje. Put je vodio nizbrdo kroz seoca Cosnirhua i Malata da bih se posle jedno 2-2.5 sata spustila u oazu Sangalle, najbolji deo kanjona koji sam prosla jer je bio kao prava oaza sa palmama i bazenima usred prasnjavog terena. Ima par nazovi hotela sa bazenom. Obicne kolibe sa najcesce 2-3 kreveta. Neke od trske, neke od drveta.. Ja sam dobila kolibu opet samo za sebe. 3eur. Pod od betona, zidovi od drveta, krov od trske. Izmedju krova i zidova sa prednje i zadnje strane supljo, vrata ne mogu da se zatvore, samo se iznutra postavi kamen da pridrzava da se ne otvore. Mislim se uvece ce biti hladno. Vise ne mislim da ce neko da se uvuce unutra jer nidje nikog osim turista i domacina, osim mozda zivotinja sto mi je jos gore, ali bolje ovo nego u kolibi od trske sa zemljanim podom gde su se neki kasnije morali izboriti sa ogromnim paukom. Odmah sam nabacila kupaci i otisla do bazena da se osvezim, a onda i izlezavam na travici pored. Odmor mi je dobrodosao pored 2 dana spustanja. Nekako sam uspela da sjebem nokat na noznom palcu jos prvog dana. Opet cu da ostanem bez nokta, al ovaj put desnog. Puff. Sunce je przilo, pa sam vise bila u vodi nego vani. Tek kasnije su poceli da pristizu ostali planinari sa svojim vodicima. Iako nije bilo nikakvih oznaka niti markacija, bilo je lako snaci se ili pitati za upute lokalno stanovnistvo, mada vodici su me cudno gledali, verovatno im se nije svidjala ideja sto idem sama bez njihove pomoci. Doduse neki se izgleda jesu izgubili, ali meni je to izgledalo nemoguce, osim mozda u kisnoj sezoni kad su odroni, ali tad nikom ne bih ni preporucivala obilazak kanjona. Meni je svo vreme bilo suncano, osim prvog dana uvece je malo pokvasilo. Za vecericu (dodatnih 3 jure) sam narucila vesalicu od alpakinog mesa i zalila cajem od koke i vinom (bas sto mi je trebalo). Posle toga sam se navukla na alpakino meso :) Krevet je opet bio tvrd, al udoban. San je lagano dosao.

Sledeci dan sam ustala oko 5 jer je trebalo krenuti sto ranije da me ne uhvati sunce jer se sa 2100 trebalo popeti na 3300m uz konstantni strmi uspon. Nisam jutarnji tip, pa mi treba vremena da se rasanim, a i energije mi je falilo. Bila sam i pri kraju s vodom. Vec posle 15-20 minuta sam bila totalno znojava. Odmarala sam svaki cas. Na mazgama su prolazili djaci koji su isli u skolu kao i oni koji nisu hteli da riskiraju, pa su placali nekih 18eur. Mislila sam da idem presporo, ali kada sam pri vrhu prestigla neke koji su krenuli mnogo pre mene i psovali sve po spisku jer su ostajali bez daha i bez vode, znala sam da sam dobro prosla. Jedno 2,5 sata uspona, na vrhu je bio vidikovac i odatle jos 15-20min. hoda do Cabanaconde odakle je trebalo uhvatiti bus za Arekipu. Dokrajcila sam ananas na glavnom trgu, malo se izlezavala, iako je sunce bukvalno przilo kozu i kupila kartu za bus cije je vozac kasnio i uopste nije imao nameru da pozuri i krene. Put kojim smo isli je bio pravi planinski, krivincine, tamo-vamo, gore-dole. Kanjon Morace je bio ni prici ovome. Zamislite da vozite gore kuda ide voz, a kanjon dole duboko-duboko. Uzas. Spustali smo se skoro do dna, a onda opet peli na 4800m kada je malo zahladnelo i opet se sputali na 2300m. Bilo mi je jasno zasto mi je bilo hladno u odlasku. Jedva smo stigli u Arekipu posle skoro 7 sati voznje. Sto je mnogo, mnogo je. Otisla sam do hostela po stvari, spakovala se i s dvoje Brazilaca otisla taksijem na busku.

Bus za Cusco je bio u 20h. Karta 50 sola = 15eur. Hostesa, vecerica, cajcic ili kavica, cebence, film, ujutro opet kavica.. Sve ima. Pre ulaska u bus sledila je predaja prtljaga, zatim snimanje svakog putnika video kamerom i na kraju uzimanje otisaka prstiju. Mamma mia! Sta mi je sve prolazilo glavom. Mogla sam videti svoju umrlicu sa slikom. Stvarno preteruju sa svim tim cekiranjem. Mozda su se oni navikli, ali ja sam bila frapirana. Bilo mi je 10 puta gore nego u Cileu kad su trazili kontakt osobe za svaki slucaj. U 6-7h ujutro smo bili u Cuscu. Taksista je trazio nekih 7 sola (2eur) do centra sto sam revoltirano odbila i zapicila peske. Rekli su mi 6-7 blokova, medjutim bilo je 16-17, no, vremena je bilo na pretek, pa se moglo laganini..

AREQUIPA

Arequipa - beli grad. Grad vecitog plavog neba (300 dana u godini ne bude kise). Grad s pogledom na vulkan Misti (5825m). Druga dva vulkana ne tako dominantna su Chachani (6075m) i Pichu Pichu (5664m). Rodni grad Maria Vargas LLose. Milionski grad s 20.000 taksi vozila (poznat po tome da taksisti pokupe turiste, odvedu ih do nekih zabitih ulica gde ih njihovi kompanjeri opeljese :-( ). Najveci proizvodjac crnog luka u Peruu. Moje prvo duze upoznavanje sa Peruom.

Grad zovu belim zbog svojih gradjevina od belog kamena (vulkanski kamen specijalne beline). Sami centar je prilicno kolonijalnog stila sa ogromnom katedralom i famoznim trgom oruzja (skoro svi trgovi u Peruu nose ime Plaza de Armas). Grad ima 2 vidikovca sa kojih se pruza pogled na grad i vulkan Misti pod snegom, no vulkan je moguce videti i iz pojedinih centralnih delova grada, narocito mostova i to u jutarnjim casovima (do 10h u mom slucaju) jer bi se posle nabili oblaci. Nakon vec prvog drugog dana u Peruu imala sam iole predstavu o tom delu zemlje (jug) i vecim delom sam bila iznenadjena. Cudile su me visoke cene pojedinih proizvoda i usluga i niske nekih drugih. Vino koje se proizvodi jedino na jugu (regija Ica) je skupo. Najjeftinije koje sam uspela naci bilo je borgoña (polusuvo) za 4-5eur koje smo Alejandra (Cileanka iz hostela) i ja slistile za tili cas (a onda nastavile dalje u gradu :D ). Veoma pitko. Prosek boce sortnog vina je bio oko 10-12eur?! U radnjama i barovima je bilo lakse naci argentinska i cileanska vina koje i sami vise hvale. Casa vina je bila u proseku 2.5-3eur. Pivo takodje, 2-2.5eur. Ali zato jesti u restoranu/kavani je bilo jeftinije nego da kupite hranu i spremate sami. Voce i povrce nisu jeftini. Nesto kao u Srbiji, a neke stvari skuplje sto je meni bilo cudno s obzirom da imaju veliku proizvodnju voca i moglo se naci svog 'egzoticnog' voca za probati kojima se ni imena ne secam ili ne znam. Zato lepo u restorancic sednete i najedete se ko covek. Meni (supa, glavno jelo + desert ili pice) za rucak il veceru izadje od 1-4eur zavisi gde vam se sta svidi. Rucak je rano oko 13h, a vecera vec oko 18h. Meni je problem bio crni luk u svemu i svacemu, ali moglo se nesto pronaci. Caldo blanco je bila odlicna supa sa rizom, krompirom, celerom i jos nekim belim korenima kojima nisam prepoznala ukus. Ono icme sam se davila bili su keksici i ostali industrijski slatkisi. Bogovi konditorske proizvodnje. PUno para je otislo na jeftine dvd. 3 komada za 1.5eur, a filmova po izboru na izvolte. Knjige su bile jeftine, ali ako zadjete u neku savremeno opremljenu knjizaru, desice se da su cene duplo vece. U marketima sam proverila i cene higijene jer mi je pasta bila na izmaku, ali je sve bilo skuplje nego u SRbiji, cak skuplje nego u Argentini. Nisam pitala za prosecne plate, ali znam da su se neki momci koje sam upoznala preko CS isto zalili na skupa pica (jedno smo vece obilazili barove nekoliko puta ne bi li nasli nesto prihvatljivo za sve). U Arekipi sam takodje koristila usluge praonice. Bilo je 1.1eur po kilu. Dosta jeftinije nego u Patagoniji.

U Arekipi sam polako pocela da se navikavam na 'stani mi ovde, stani mi onde' gradski prevoz - niski kombiji koje nakrcaju do zadnjeg mesta, pa jedni sede, drugi stoje, treci samo sto ne ispadnu iz kombija. Karta 20 evrocenti (80 centimos). Staju gde god im mahnete rukom. U sustini nema potrebe za njima osim do buske. Imala sam u planu ici jedan dan do morske obale koja je oko 120km udaljena, 2-2.5 sata do Mollenda, ali posto su mi rekli da su talasi i da nema plivanja, momentalno sam odustala od ideje. Ne mogu se po vrucini izlezavati. 2300m je nadmorske visine, ali je vruce. Trebalo mi je malo razgibavanja. Pola sam dana potrosila da nadjem odgovarajuci bazen. Bazen na otvorenom je bas tog dana (utorak) morao biti zatvoren. Utorak im je izgleda dan za odmor (umesto nedelje). To sam kasnije primetila i u Boliviji. Srecom su imali par bazena u gradu i svako mi je objasnjavao kako doci do nekog drugog. Bila sam izmedju trista vatri. Na kraju sam odlucila otici do dela grad Tingo gde kazu ima kompleks bazena. Uhvatih mikro do tamo prolazeci kroz naselja niz cije je ulice bazdilo na kanalizaciju da bih zavrsila u jednom vrlo prasnjavom predgradju sto je zacudjujuce s obzirom da je Arekipa veoma cist grad (kao i LIma kako sam cula). NO, verovatno cim se izadje iz centralnog dela grada manje se paznje obraca a cistocu. Zamisljala sam bazene kao da se neu snaci koliko ih ima. Medjutim, bili su to omanji bazeni, neki u okviru kuca ili kao centar za plivanje koji je imao dobar bazen sa terasom na otvorenom gde sam odmah sebe zamislila kako se izlezavam na suncu. Platila sam 4 sola (1.1eur), dobila kapicu za glavu bez koje se ne moze, istusirala se i bucnula u vodu koja je bila topla tako da nisam imala neki uzitak, a i u citavoj prostoriji (polovica olimpijskog bazena) je bilo vruce i jedva sam plivala, no ledja su molila za vezbama, pa sam ih ispostovala, a onda i udovoljila sebi izlezavajuci se suncu posle svega.

Iako nisam nesto posebno iskoristila dane u Arekipi, grad mi se svideo, ali bilo je vreme za nastaviti avanturu, pa sam se odlucila za kanjon Colca (najdublji kanjon na svetu) za koji su mi lokalni surferi rekli da mogu sama obici, a u turistickoj organzaciji se mogla uzeti mapa staza (koju sami ne nude, vec samo ako trazite), tako da mi nije trebalo puno da se odlucim da krenem sama iako su svi pokusavali da mi prodaju turu sa vodicem. A ne, ne.

CILE - PERU iliti kako to da vecina mojih granicnih prelaza odisu avanturom

Ne znam kako smo jedne veceri u San Pedru dosli do price o minama na granici izmedju Cilea i Perua, valjda zato sto je bila aktuelna prica o poplavama na granici kada je posle kisa reka nosila sve sa sobom, pa cak i protivtenkovske i protivpesadijske mine sto je dovelo do zatvaranja granice da bi se ocistila polja. Cileanci su poznati kao najomrazeniji narod juzne Amerike zbog silnih ratova sa okolnim drzavama. Vide ih kao SAD juzne Amerike. Veliki broj mina se i dalje nalazi na granici i 30 godina posle rata. Sva sreca da sam na netu nasla informaciju (na spanskom) o aktuelnom stanju na granici, pa sam bila spremna na iznenadjenja. Subota je bila slobodna za prolaz ceo dan zbog velikog prometa saobracaja, a ostalim danima zatvoreno od 7-12h.

U subotu vece sam tek krenula iz San Pedra za Aricu. 9 sati voznje Tur busem - 25eur (imali su neki popust). Prvi put da nije bila ukljucena klima, pa mi je cak i bilo toplo. Kraj mene je bio jedan sa zadahom iz usta, ali srecom nije puno zevao niti spavao otvorenih usta, ali ubrzo sam i ja zaspala jer sam prethodne noci u 4 morala uraniti da bih posetila gejzir. U Aricu smo stigli ranom zorom. Kondukter je nama strancima vratio pasose koje nam je uzeo prethodne noci jer u Arici postoji neka carinska kontrola. Nisam bas skontala sta i kako, ali bilo je iznenadjenih sto ce nam celu noc drzati pasose, ali kazu takva je procedura. Istrcala sam medju prvima, pokupila ranac (ako ne izadjete odmah po dolasku u stanicu, vrlo lako se moze desiti da svoje ranceve nadjete vani u prasini il blatu, sasvim svejedno, zato oprez) i pozurila na medjunarodni buski terminal da bih uhvatila prevoz za Tacnu (prvo granicno mesto u Peruu). Do Tacne se stize busem ili taksijem. Busem je sporije, a taksijem skuplje. Imala sam srece da je jedan upravo kretao, pa posto je bilo jedno slobodno mesto, pricekali su me da se utovarim. Dve zene sa decom. Pored vozaca u kolima nas sedmoro. Masala. Vozac sav ko na iglama. Istrcava da mi kupi peronsku kartu, 50 evrocenti. Za mesec i po dana prvi put sam naisla na peronsku kartu. Krecemo brzinom munje. Manito. Jasno mi je da vozac zuri da bismo stigli pre zatvaranja granice. Na granici izlazimo svi iz auta. Vozac popunjava neku dokumentaciju o putnicima. Kod njega su nasi pasosi, pa se cileanski policajac buni i pozuruje nas jer navodno rade do 6:30. Mislim lepo pise da je zatvoreno od 7-12h, a on tu sad sprovodi svoju politiku. Razlog vise sto se mrze Cileanci. Najgori granicni policajci su definitivno Cileanci. Mogu da ti zagorcaju zivot samo tako. Majka sa 2 dece prolazi laganini. Ja tek bez problema. Drugoj sa dvoje dece pravi problem jer otac deteta nije potpisao dokument o dopustu izlaska iz zemlje, pa dok je ona jadna objasnila da to dvoje dece imaju razlicite oceve i da od svakog ima poseban sudski nalog od koga je na kraju ispalo da je jedan nevazeci (il nije overen il nema potpis sudije), mi smo samo posmatrali i cekali ishod. Da li ce morati ostati na granici s decom da ceka podne kako bi se vratila kuci ili ce je pustiti. Sedeli smo i cekali. Prosla je, ali se na kraju ovaj opet predomislio i trazio da dovede decu da ih vidi. Isusa ti kakvo maltretiranje. Vreme je odmicalo. Vozac je pozvao nekog, a skontala sam posle da je to bila peruanska sluzbenica koja mu je spremila i overila neka dokumenta da bi mogao da prodje. Pustili su nas iako je proslo 7h iliti po peruanskom 5h. Cileanci sigurno ne bi. Peruanci su opusteni. Izlazimo sa svim stvarima. Policajac gleda treba li mi viza ili ne, pa konsultuje kolegu. Pred njim na staklu stoji lista onih kojima ne treba, pa lepo vidim da pise Republica Serbia y Montenegro. To ga je valjda zbunilo. Pokazujem mu prstom na listu i kazem da smo imali sporazumni raskid pre koju godinu. Seca se Srbije i Crne Gore sa mundijala. Slede problemi sa skeniranjem pasosa. I ne cudi kakvi smo na fotkama na novim pasosima :P Mislim se sad mi nece dati da udjem u zemlju posle svih peripetija. Udara pecat i kaze da mogu ostati 30 dana u Peruu. Upisuje 30 na pecat na pasosu, tek da se zna. Stvari proturamo kroz kontrolni skener, a dve sluzbenice prekrstenih ruku vise interesuje sta se desava u TV serijama nego sta nosimo u torbama i zasto pisti (novcanik). Jurimo dalje i ubrzo stizemo u Tacnu. Istovara nas na buskoj i naplacuje po novoj ceni od 6.5eur umesto 5. Digli su cene u znak bunta zbog zatvaranja granice jer im opada posao. Posao koji obavljaju na crno i po inace visokim cenama.
6 je ujutro. Nije mrak. Oblacno je, pa odustajem od ideje da provedem dan na plazi. Na buskoj razmenjujem malo para kod menjaca koji sede za drvenim klupama jedni kraj drugih. Devize, devize.. :) Odlazim na nacionalni terminal, raspitujem se za bus za Arequipu. Ima u 6h. 3eur. 300km. 6-7 sati voznje. 6h je proslo, pa se pitam kako je moguce da je bus u 6h. Kasni, al stize. Izasla sam na peron uz opet obaveznu peronsku kartu i tamo me je zapuhnuo takav smrad od pisace da mi je bilo muka. Nakrcavamo se. Uveliko se primecuje razlika u izgledu. Dosla sam u zemlju Inka, jelte. Svi su crnokosi, crnoputi, izrazenih crta lica. Ne svidjaju mi se.
Taj deo Perua je pustinja, isto kao i sever Cilea. Nema niceg osim peska. Tek malo kako odmicemo, tj. uzdizemo, se pojavljuju planine, ali planine peska. San me je ophrvao iako su pustili neki akcioni film na sav glas. Cepovi za usi su odradili svoje. Posle nekih 2 sata budim se jer bus stoji, ispred neke resetke, neki deckic pita ima li ko sta da prijavi, a onda kaze da svi izadjemo iz busa i odsetamo do druge strane. Vidim pise carina i kroz glavu mi prolete da sam pogresila bus ili da se za Arekipu ide preko Bolivije.. Onako bunovna sam bila skroz pogubljena. Neke dve zene su imale ogromne buvljacke torbuljine koje su iznele i pokazale sluzbenicima. Onda su nas strpali na bus, usli su mnogi prodavci koje cega da ponude od hrane do pice. Ja sam bila skepticna prema onome sto nude iako me privlacio kuvani kukuruz ogromnog belog zrna, ali kako su me svi ranije upozorili da pazim gde kupujem i sta jedem, nisam htela namuciti stomak vec prvog dana. Nastavila sam dalje spavati. Posle neka 2-3 sata opet zaustavljaju bus. Ovaj put ulazi sluzbeno lice u bus, na ledjima mu pise - carina. Opet sam ko u bunilu. Trazi od pojedinaca da mu pokazu sta imaju u tasnama/torbama. Zena pored mene sramezljivo pokazuje. Bilo joj je glupo jer je imala carape unutru. Druga zena se buni i moli ga da joj ne pretura po torbi. Onda pocinju mnogi da se bune protiv sluzbenika i onoga sta radi jer nema prava da pretura po njihovim licnim stvarima. Zena koja se bunila je srednjih godina, elegantna i krije tasnu. Carinik nalazi neki zamotani paket i pokusava da ga otvori da vidi sta je unutra. Ne vidim dobro ni ja jer je na sedistu preko puta. Trazi da podje sa njim u sluzbene prostorije. Raja se buni, svadjaju se sa sluzbenikom. Odlaze vani, a mnogi komentarisu bahato ponasanje carinika i kako im nije u interesu da hvataju dilere droge, vec da primaju mito i posto im vozac autobusa nije nista dao, poceli su maltretirati. Mnogi lupaju sakama/pesnicama o prozore i trupaju nogama. Bio je to znak vozacu da zele da krene bus. Jezivo mi je. Posle kratkog vremena, zena se vraca. Bus krece. Konacno. Ali.. stade.. Jedna zena povika - ljudi, tuku vozaca! Izadjite da pomognete. Svi na prozore, gledaju sta se desava. Vozac i 2 sluzbenika od kojih jedan drzi metalnu motku. Ja zaprepascena. Nista mi nije jasno. Za tih par sati u Peruu mi je vec bilo jasno da su ljudi prilicno bunovne prirode, da kume i mole, da se bez pardona suprotstavljaju visoj sili i sa strascu zalazu za ono u sta veruju. Neki se okurazise da izadju. Dodatne rasprave. Atmosfera se zahuktava. Stize i policija. Srecom im je stanica preko puta. Pomeramo se malo da bi se bus parkirao ispred stanice. Vozac i carinici odlaze da daju izjave. Za njima zurno i zena koja je prva primetila sta se desava. Bila je odlucna da zagorca zivot carinicima. Ona druga, fina dama, je molila po busu da posudi neciji telefon da obavi jedan razgovor. Mladic na sedistu ispred mene joj je dao telefon. Pozvala je cerku i rekla joj da su joj carinici uzeli pola paketa koji joj je otac poslao. S druge strane se cula iznenadjena i malo iznervirana devojka koja izgleda nije bila u prilici da prica, pa je rekla majci da ce to ona sve srediti. Sta je bilo u paketu, ne zna se. Ostaje tajna. Ali da su peruanski carinici korumpirani i beskrupulozni, to stoji. Onda je krenula prica sta se u stvari desilo. Kako je ona gospodja usla u bus i bus krenuo, carinik je kamenom gadjao bus jer nije dao dozvolu vozacu da krene. Onda je vozac popizdeo jer za svaku stetu on placa i izasao sa prvim cega se dokopao - metalnom sipkom i onda je doslo do rasprave, otimanja motke, ona zena je sve primetila i napravila frku i ostalo znate. Uskoro smo krenuli. Vec smo podosta kasnili. Bus se malo ispraznio jer je par ljudi sislo s busa i hvatalo taksi do obliznje rute 48 gde se spajao put s mora, a koja je bila samo nekih 10min. udaljena. Sa vozacem nismo mogli diskutovati ni o cemu jer su nas delila zatvorena vrata. Tako je to na medjumesnim busevima ovde. Kasnije sam primetila da je isao isti onaj akcioni film ponovo, ali na engleskom bez prevoda. Za one koji su propustili da ga odgledaju iz prve :d
Kad smo konacno stigli u Arekipu bilo je vec 13h ili vise. Voznja me propisno smorila, ali barem sam odspavala dobrih 4 sata. Mislila sam odpesaciti do centra, ali me je cika policajac ubedio da ni ne pokusavam jer je daleko. Vratim se do buske da uzmem taksi. Ciko nudi za 4 sola (sto je oko 1.15eur), za 1 sol jeftinije nego sto inace voze. Danju.
Bila je nedelja. Prilicno mirno sto se tice saobracaja iako je bilo ljudi po centralnom trgu (Plaza de Armas). Nidje informacija, sve zatvoreno, te zamolih u jednom hotelu za mapu grada, tek da se orijentisem i pronadjem hostel. Arequipay Backpackers - najbolji i najorganizovaniji hostel u kojem sam do sada bila - 6eur. U sobi, a i u celom hostelu, samo jedna Cileanka i ja govorimo spanski, pa se raspricale jer je opicio neki pljusak. Ona se zali kako joj je sve skupo u Peruu. Nije mi jasno kako. Cileanka je. Sve je jeftinije nego u Cileu. Nudim joj da zalijemo cileanskim vinom koje sam dobila u San Pedru. Malo se neckala jer dugo godina ne pije vino (od kad je preterivala na fasku), ali nije mi trebalo puno da je ubedim. Ko ce vinu odoleti. A onda, na moje cudjenje, je prerano pao mrak, vec u 18h. To je znacilo da ranije svice i da ce mi dani biti prekratki ak se ne budem dizala ranom zorom (jasta cu!). Posle onako dobre boce vina (Oveja Negra) bilo je lako zaspati i zaboraviti citavu papazjaniju tokom puta San Pedro - Arequipa. Taj dan mi je stvarno dugo trajao. Kao vecnost.

SAN PEDRO DE ATACAMA

San Pedro de Atacama.. Pustinja. Na 2400m. Na severu Cilea. Sve mi trazi, samo vodu ne. Stanovnika 2000, a preko toga jos puno Cileanaca iz drugih delova zemlje koji su dosli trbuhom za kruhom jer je tu najlakse naci neki privremeni poslic (bilo u hostelu, restoranu, prodavnici ili kao vodic za sta je potrebno i znanje okoline) i biti dobro placen jer je mesto krcato turistima iz celog sveta koje deru kao zive jarce. I sama sam se osecala ovcom. Do sada najskuplje mesto na koje sam naisla (Bariloche je nista u poredjenju), mada ima jedan lokalni restorancic gde se moze jesti za manje para (5-6eur). 1,5l vode je 1.5eur (najjeftinije). Mesto je prasnjavo, ima tek par asfaltiranih ulica, musice na sve strane, pa ako ste gadljivi, lose cete se provesti. Kuce su niske, blatnjave. Cim padne kisa s krova se sve sliva, pa zidovi ostaju sareni (ja mislila da ih je neko tako oslikao). Ako se nekad umorite, nema mesta da sednete da odmorite ili spustite ranac, a da ne ostanete prasnjavi osim u samom centru gde ima par klupica i poplocano je. Neki delovi nemaju vodu po celu noc, pa treba biti pazljiv gde odstajete. Ne znam koliko je turistickih agencija, ali na svakom ih je cosku. Mesto od turizma zivi. Ono drugo sto veoma karakterise grad je hippie nacin zivota. A trece bi bilo par razlicitih crkava, kao i prostorije za Jehovine svedoke.

Laguna Cejar

Arely me je provodala po gradu, obisli smo par agencija da vidim sta nude i koje su cene. Da se slognete naravno. U jednoj boljoj (Grado 10) sam naletela na curu kojoj je najbolja prijateljica Srpkinja. Mislim se sad da tu mozda ima nekoga iz Srbije, medjutim ne, radile su zajedno na cruiseru. Oci joj zasuzise. Ja zanemela. Kaze da se odavno nisu videle, pa joj tesko. Eto ti ga na. Ja sam vec imala neku predstavu o tome sta bih volela da obidjem, ali su mi cene bile previsoke iako su obecavali voznju ekstra kamionom i to na samom krovu. Nagovorise me da odem do lagune Cejar jer je odlicno vreme, bez ijednog oblacka, pa se mogu okupati u laguni. Superiska. Cena 19eur + ulaznica u lagunu = 3.3eur. Polazi se u 16h popodne i vraca oko 20:30h. Spremna ja dosla, posli tim famoznim kamionom. Vodic objasnjava sta i kako i kaze nema skakanja u lagunu (za nase dobro) jer je slanija i od Mrtvog mora, pa ce nas oci peci ko sprzene. Meni vec pokvario veselje. Kako da se kupam kad ne mogu da ronim. Pluta se. Nema ni plivanja. Jbg, al aj da barem vidim i dozivim i to cudo. Do lagune stizem na krovu kamiona (nisam se vozila celim putem ili bi nas policija zaustavila).

Laguna Cejar je zasticena teritorija zbog svoje vaznosti za faunu - staniste je flamenka, patki i drugih ptica. Dozvoljena za kupanje je samo laguna Piedras (pequeña). Vodic nas pita zasto ne ulazimo. Ja se tek skidam i komentarisem da bi svi jurili u vodu da nije slana. Pljesak i potvrde. Ulazim odmah zatim, nije mi hladna voda, ali unutra je cudan osecaj kad sa sve 4 u vis pozirate za fotku, a nikako da potonete. Zadnja izlazim iz vode. Vodic ima neku specijalnu spravicu da potiskom vode skine so, ali ja bela na sve strane, o kosi da ne govorim. Za to ce mi trebati litre vode. Vodic nas pozuruje da krenemo ka laguni Cejar, a ja samo sto sam izasla iz vode. Polako se naoblacava, pa o susenju i suncanju nema pojma. Zurimo natrag ka kamionu da se pocastimo pre nego stigne kisa s Anda s obzirom da je bolivijska granica blizu i tamo je sezona kisa. Pisco sour, masline, kozji sir, kikiriki i grozdjice. Sve smo smazali i popili. Ja sam gutala onaj sir ;d Vracamo se natrag da se ne bi zaglavili kad krene kisa. U neko drugo doba godine ide se i do lagune Tebenquiche gde je slatka voda, ali zbog kisa je put ostecen, pa je sad tura skracena, ali svejedno cena ostaje ista. Od nas se ocekuje da ostavimo baksis vodicu. To prvi put vidim. Iskocila sam iz kamiona i odspartala da se istusiram dok ima vode. Samo sto sam se istusirala, krenula je i kisa, a odmah zatim je i nestalo struje. Arely me je pozvala da vidi gde sam. Sve ok. Nema struje nigde u gradu, a ja treba da nadjem svecu negde po kuci.. Obrni, okreni, nema je nikako tamo gde je rekla da cu je naci, ali ideja da budem u mraku mi se nije svidjala, pa sam ceprkala svukuda dok je nisam pronasla skrivenu u nekoj kutiji. Svetlost je obasjala i sobu i mene.

Valle de la luna

S obzirom na iskustvo s agencijama od prethodnog dana dobro sam se obavestila o razdaljinama, turama i odlucila da do Meseceve doline odpedlam jer je Arely imala biciklu, pa se i ona ponudila da mi pravi drustvo iako je bila prestravljena da nece moci preci tih 16km (buckasta Meksikanka jos nenaviknuta na biciklu :). Ubedjivala sam je da ne brine. U prospektima preporucuju voznju biciklom sto znaci da mora biti ok put. Krenule smo popodne oko 15h jer svi idu tada da bi stigli na zalazak sunca na kraju. Prvi uspon je bio vec na izlazu iz grada i jedva smo se izborile. Kaze da je koji dan pre nekima iznajmila bicikle da idu do doline i vratili su se pre nego sto su otisli jer su se uplasili tog istog uspona. Posle je sve bilo ravno, stavise osecao se mali pad, pa je sve islo glatko. Do ulaza, tj. naplatne rampe je asfalt. Ulaznica za dolinu je 3,3eur, ali sam rekla da smo studentice, pa smo prosle za 2.5eur ;) Treba se nekad i snaci. Dalje je bio zemljani put, ali ravno uz povremene manje uspone i padove, iako s vremena na vreme otezano voziti zbog peska na putu. Do prvog kontrolnog punkta je bilo lako, a onda strma uzbrdica, pa smo morale gurati bicikle. Na vrhu su vec pocele da nas prestizu organizovane ture busem/kombijem i ljudi je bilo ka mrava na vidikovcu. Okolo pustara, brda peska, dole dolina, amfiteatar. Upeklo da umres. Vode nikad dosta. Bilo je to prvi put da mi je bilo zao sto nisam ponela sorc na putovanje. Pirkanje kroz suknjidze je samo malo pomagalo. Zbog kisa nije bilo moguce obici celu dolinu, tako da ni agencije ne odradjuju celu turu. Da, opet. Zalazak nismo docekale jer se naoblacilo. Mesto je definitivno za obici, ali obavezno biciklom (ako ste vicni pedaliranju i nemate problema s visokom nadmorskom visinom) jer nema zurbe i mozete da uzivate gde i koliko vam se prohte.

Gejzir Tatio

Gejzir je moguce obici samo organizovano, eventualno ako iznajmite 4x4, a i tada ne mora da znaci da cete pogoditi put. Nalazi se na 100km severno od San Pedra na 4300m. Geotermicko polje vulkanskog porekla koje je najbolje obici od 6-8h ujutro pred izlazak sunca kada pocinju isparavanja zbog razlika u temperaturi. Zbog toga se na turu krece u 4h ujutro jer voznja traje 2.5 sata. Ja sam izabrala najjeftiniju agenciju jer svi nude isto, pa sam platila 25eur umesto 40-45. Agencija vas pokupi tamo gde odsedate, pa posto sam bila na izlazu iz grada u jednom divljem naselju, nacekala sam se pola sata da dodju po mene. Mrkli mrak. Samo pascad i ja na ulici. Kuce se grade samo tako bez plana i dozvola, ali barem vlada ima razumevanja, pa dobiju dovod vode (7-22h) i struju samo za najosnovnije potrebe (frizider samo u masti). Voznja iliti tumbanje je dugo, hladno je jer se penjemo na 4300m. Bude nas na ulazu da bismo otisli po ulaznic. 8eur za strance. 6.5eur za Cileance. Polje je puno gejzira. Temperatura vode je 85 C. Neki stavljaju jaja da se skuvaju ili tetrapake mleka da prokuvaju. Vremena je tek toliko da se obidje par gejzira i opali koja fotka jer sledi dorucak i voznja do bazena sa toplom vodom. Sunce je izaslo, pa je iole prijatno. Ja sam krenula u kupacem, pa sam se samo otarasila garderobe i bucnula u vodu. Milina. Neopisivo. Mi goli u vodi, a vani oni obuceni u zimske jakne i kape nas posmatraju. Ne izlazi mi se iz vode, ali imamo samo 40min., a treba otici i do obliznjeg najveceg i najopasnijeg gejzira (ne znam koji broj mrtvih turista nosi na dusi zbog nepaznje istih). Izlazak vani je uz drhtavicu i jezenje, ali cim se obuce, nema vise zime. Prezadovoljna, iako mi kupaci bio pun mulja. Krecemo natrag uz privremena stajanja da bismo slikali alpake, llame i ostalu faunu i floru specificnu za taj deo Anda. Svracamo i u skoro napusteno selo Machuc. Stanovnici se raselili, tj. pobegli trbuhom za kruhom, ali zahvaljujuci projektima opstine San Pedro, neke familije se vracaju da bi se bavile poljoprivredom i turizmom - nude se suveniri, tipicni dzemperi i kape, rucni rad, a i empanade i raznjici od alpake. Sve je skupo. U 13h smo vec bili natrag u San Pedru.

Sve turisticke ture su prekratke jer se odradjuju po 2 u istom danu. Pre i posle podne. Ujutro odete na gejzir, po podne u lagune ili Mesecevu dolinu sto je dobro ako nemate puno vremena na raspolaganju, ali i manje kvalitetno. Odnos cena - usluga je veoma los i nepovoljan. Zato je bolje skupiti grupicu, naci vodica (dobrog i pouzdanog) i prevoz i ugovoriti cenu za ono sto biste hteli. Sve ostalo sto je blizu, samo biciklom (10eur je dnevno iznajmljivanje). Ako volite da cujete i vodica, uvek se mozete utrpati medju razne grupice. I ne zaboraviti kupiti vode i hrane pre nego dodjete u San Pedro.

Ja sam obisla samo neke od zanimljivosti, a puno ih je okolo, samo sto bez dzipa, para i vremena niste nigde pristali. Mesto je nesvakidasnje.

LAN.com

Pre polaska na put sam razmisljala da neke razdaljine koje zahtevaju preko 15h voznje busom preletim i ustedim na vremenu, iako ne i finansijski. Zasto? Zato sto velike avio kompanije u juznoj Americi imaju razlicite tarife za svoje drzavljane i ostale, a kako su avionske karte ionako skupe i ne postoje low cost letovi, onda nama jadnicima iz Evrope karte dodju do 50% skuplje. Ne razumem njihovu logiku, ali sva sreca da postoje razni popusti. Aerolineas Argentinas i TAM daju popust na letove unutar j. Amerike ukkoliko ste iz Evrope doleteli sa njima. LAN ima south pass bez obzira da li ste doleteli sa njima ili ne. Meni je vise odgovarao jer ima veci izbor letova za tamo gde mi je trebalo. Popust je do 60%. 3 leta (Osorno - Santiago, Santiago - Calama i Tucuman - BsAs) su me izasla 420eur. 3 puta po 2 sata umesto ukupno jedno 40 sati voznje busem. Prilicno jeftino. Unapred sam morala da izaberem datume i letove.

LAN je cileanska kompanija. Monopolisti iliti moze im se kako oce. Online check in se moze odraditi najmanje 48 sati pre poletanja. U Villa La Angosturi sam otisla na sajt i zaprepastila se kad sam videla da je let iz Osorna otkazan (bice da je zbog jbn vulkanskog pepela),a da me nisu ni obavestili, ali nude zamenu za let iz Valdivie. Prihvatam, ali svejedno ne dozvoljava check in. Pokusavam da se cekiram na let iz Santjaga, ali me isto odbija i upucuje na kontakt centar. Saljem im mejl objasnjavajuci problem u nadi da ce se javiti. Kurac moj. Ni potvrdu da su primili mejl i da ce mi odgovoriti nisu poslali. Boli ih dupe. Moze im se. Uvece sam na brzinu morala da smisljam sta i kako. Poslala sam mejl Ani u Valdiviju ako mogu kod nje prenociti pre leta. Odmah je potvrdno odgovorila. Jedna stavka manje.

S obzirom da sam za Osorno svakako mislila ici stopom, a Valdivia je 100km dalje, plan je ostao isti i sutradan sam u pola 11 vec bila na putu. Sva sreca da mi host zivi na izlazu iz grada, 5min. od puta. Ubrzo me je pokupio jedan ciko do raskrsnice koja vodi za Cile. Cuo za Djokovica. Svi ga vole jer mrze Nadala. Granicni prelaz je 20ak km daleko, ali manje je auta, a ni kamioni nece da stanu, pa sam se tu nacekala barem 45min. i onda me jedan Argentinac dovezao do carine. Presla sam sama peske. Na ulazu u granicnu zonu u jednoj drvenoj kucici dobijate papir na kome pise koliko osoba i koje prevozno sredstvo. 1 osoba, peske. Na granici standardna procedura, brzo zavrsavam. Na izlazu opet ista drvena kucica gde predajete overen papiric koji ste dobili u prethodnoj kucici. Decko mi kaze da dalje ne mogu peske, bolje da sacekam, pa ce on pitati nekoga da me poveze. Zasto da ne. Jos mi lakse. Vec u 2. autu bilo mesta i prihvataju da me povezu. Stariji par sa sinom. Iz BsAs. Kaze da su oni iz BsAs prilicno obazrivi i da retko kupe stopere (Ja', Beogradjani isto :P), no carinik ih zamolio, pa nisu mogli reci ne. Svejedno. Veoma su prijatni. Decko ne progovara, majka malo, a otac glavni u konverzaciji, pa ispituje o svemu. Cileanski prelaz je u pripizdini od argentinskog. Proceduru prolazimo zajedno. Meni sluzbenica proverava da li mi treba viza :) Vadim rance da bi carinik pregledao. Pita imam li hrane, objasnjavam sta imam, pokazujem na keksice i bonzitu. To je dozvoljeno. Prolazimo bez problema i nastavljamo dalje. Kao i uvek sa cileanske strane Anda je dosta nize, vise agro orijentisano. Pre jezera Puyehue prolazimo kroz predele kao iz crtaca. Niski beli oblacici svih moguce zamislivih oblika, pokraj puta na livdama krda crnih i crno-belih krava, a meni zao sto sam u autu i ne mogu to sve da isfotkam i ispruzim ruku da dohvatim oblak. Jezero Puyehue je vecim delom prekriveno pepelom, a ja pre dolaska mislila da se tu zaustavim i okupam. Pih, ne znam kako mi niko nije rekao da i sa ove strane vulkana ima pepela. Polako me san hvata, ali izdrzavam da ne zaspim. Argentinci krenuli za Puerto Montt. To im je prvi put da su presli u Cile. Iz BsAs su, pa razumem. Ostavljaju me u Osornu kraj samog auto puta odakle pokusavam stopati dalje. Staje ubrzo pick-up, cikica vozi voce koje uvece utovara u kamion i vozi za Santjago. Uvek kupi stopere jer puno vremena provodi na putu, pa mu pomazu da ne zaspi. Autoput je ravan do besvesti, pa ne cudi. Ne ide daleko, 30km. Ostavlja me na sledecem raskrscu odakle vidim da ce biti teze stopati, a i vrucina udarila da sam morala skinuti i zavrnuti sve sto se moglo, pa odlucujem uskociti u minibus za Valdiviju. Karta ispade smesno jeftina - 2.5eur za 70km. Mnogo mi se svidja to u Cileu sto su buske karte na linijama u okviru regije dosta jeftine. Za istu razdaljinu placate duplo vise ako bus ide u susednu regiju. Oko pola 6 sam pristigla, otisla da zamenim dolare i kupim nesto hrane (u prevodu slatkisa) za sledece dane jer su mi rekli da je u San Pedru skupo. Nalazim se sa Anom i odlazimo njenoj kuci. Sprema neki koktelcic - pisco sour, jaja, limete i ne secam se sta jos, a na kraju dodaje merquen (ljutu mlevenu papriku). Odgovara mi ta ljutina. Za veceru sprema telecu dzigericu, pomazem joj oko salate i vadim bocu argentinskog malbeca. Obema omiljeno vino. Ja prvi put jedem telecu dzigericu, prilicno je tvrda, al uz vino potaman, a bogumi i za moje krvne sudove. Caskamo i zezamo se do besvesti zaleci sto nemam vise vremena da ostanem, pa da se svako vece opijamo. Zahvaljujem LAN-u na otkazanom letu i pokusavam da se cekiram ponovo, ali uzalud. Vec pizdim jer je let u podne, pa odlucujem da ujutro prvo odem do LAN-ove kancelarije u centru grada koja radi od 9h, a onda se sjurim na busku i hvatam neki bus ka severu koji bi me dovezao barem blizu aerodroma jer ni jedan bus ne ide do aerodroma. Ana je u isto vreme trebalo da ide na posao, pa je pozvala taxi na koji smo cekale 25min. Em je ona zakasnila na posao, em sam ja nervozna sto mi otkucava vreme pred let. Taksista neki slonjo. Ni ne cudi sto je kasnio. Vozi ko da je omamljen. Jos mi posle po placenom racunu utrpava i neki papir u ruku. Mislim se reklama za radi taxi. Jes qrc. Propaganda neke hriscanske organizacije. Ko je pravi hriscanin, a ko lazni? Jebo li vam pas mater, mene ste nasli. Kao da nisam dovoljno izludjena zbog jbn leta. Da mi je dao dok je jos trajala voznja ne da mu ne bih platila, nego bih zvala centralu i zalila se i napravila skandal u sred centra grada :p

U LAN-u me je docekala jedna veoma nesimpaticna gospodja, bice hostesa. Nije joj bilo jasno kako nisam uspela da se cekiram, pa kad sam joj i dokazala odlaskom na sajt, onda je pozvala kontakt centar i uturila mi slusalicu. Jedva sam cula i razumela onog s druge strane. Nikako nije mogao da skonta moj kod rezervacije sto me je dodatno nerviralo, a onda kada je rekao da ne moze da mi pomogne, vec da moram zvati ponovo isti broj, ali birati opciju 4, pa da mi oni potvrde izmenu leta. A?! Hostesa me upucuje na salter 4 gde objasnjavam curi u cemu je problem, ali ni njoj nije jasno sta se desava. Zove kontakt centar, ja opet objasnjavam u cemu je problem, onaj s druge strane valjda skonta sta treba da uradi, ali on to ne moze, moram na aerodromu da se cekiram. Cura i ona pokusava da izvrsi potvrdu izmene, ali joj ne dozvoljava. Mislim se, jbt, ak ona ne moze, sta li me ceka na aerodromu. Komentarise sa koleginicom kako su ovi sa LAN.com prave seronje dignutog nosa. Zove nekog i objasnjavaju joj da ne moze izvrsiti izmenu jer je rezervacija isla preko LAN London. Proslo je vise od pola sata i sve je bilo manje vremena da uhvatim neki bus do aerodroma. Srecom mi je Ana rekla da postoji transfer do aerodroma, pa zamolim gospodju iz LAN-a da pozovu. Daju mi vizitkartu, ali im kazem da je ipak LAN-ova greska i svo ovo maltretiranje nije do mene vec njih, ali oni se ne poistovecuju sa LAN.com Ne kontam razliku. Pozivaju agenciju. Kombi stize u 10:10. Moj let je u podne. Bice knap. Aerodrom je 30ak km severno od grada. Jedno pola sata voznje, 5eur.

Na aerodromu guzva. Jedan let je u 12:00, drugi u 12:45. Imam osecaj da ce na kraju spojiti letove. Na salteru za check-in opet problemi. Devojka ne moze da me cekira. Znoji se ona od muke, meni jos gore. Istice vreme check-inu. Zove u pomoc koleginicu, pa nekako uspevaju da me cekiraju na oba leta, Valdivia - Santiago i Santiago - Calama. Kakvo olaksanje. Putnike za let u 12:45 su vec prozivali da se priblize kapiji. Let je kasnio. Pola sata. Nista novo za LAN. Bastaju njima kasnjenja, izmene letova u zadnjem trenutku, pa sletite na neki drugi aerodrom od ocekivanog, al barem u istom gradu. U Cileu svi letovi idu preko Santjaga. Ako cete s juga na sever, ne postoje direktni letovi, vec se preseda u Santjagu.

Na aerodromu u Santjagu nisam puno cekala. Let je bio na vreme. Samo su mi pred ulazak u avion ponistili boarding pass iz Valdivije i rekli da je doslo do izmene sedista. Hm. Sva sreca te sam dobila bolje sediste. Ono sa sirokim razmakom izmedju sedista. Jes da je tu izlaz za vanredne situacije, pa moram da se upoznam s procedurom, al ko ga jebe, noge mi disu ispruzene. Za obrok ponovo dobijam isti paketic - keksic, brownie i 10g kikirikija. LAN.com su poznati po tome da ne postoji usluga - dorucak, rucak, vecera, samo lagani slatki obrok. Doduse ne znam kako li je kad letite iz Santjaga za BsAs ili Limu, ali poznajuci ih cisto sumnjam. Letela sam s njima iz Sao Paula za BsAs i dobila muffin!

Naravoucenije - ne LAN! Zbog njih je bila sva ona frka oko izmene leta pre polaska i bespotrebne jurnjave za brazilskom vizom. Ima manjih avio kompanija, kao npr. Sky Airline u Cileu ili StarPeru u Peruu..

Aerodrom Calama je mali, ali brdo ljudi. Na netu sam procitala da je blizu centra, ali kazu mi da buseva nema, samo taxi ili transfer prevoz, daleko je do centra. Dogovaram sa jednim vozacem kombija, ali on ceka 2.let, pa nece skoro. Cavrljamo i salimo se. Prica mi o tom delu Cilea, o najvecem rudniku bakra u svetu koji se nalazi u Calami (cak organizuju i turisticke ture) jer je Cile najveci proizvodjac bakra. Daje mi lisce coce da zvacem da se naviknem na visinu, 2200m, iako sam popila acetazolamid po sletanju. Kazu da pomaze kad letite s niske na visoku nadmorsku visinu. Iskreno nisam osecala neke promene ili probleme. Voznja do grada je kratko trajala, a skupo kostala. 10ak minuta - 5eur! Bus za San Pedro je isao tek u 19:45, pa sam imala sat vremena da se malo prosetkam po gradu. Calama je kazu jedan od najruznijih gradova u Cileu. Nisam videla sve da bih mogla doneti objektivan sud, ali podsetio me je na San Juan u Argentini, toplo, niske kuce i nezanimljivo. Put do San Pedra je bio ravan kao lenjirom nacrtan. Sa desne strane zalazak sunca, boje ko naslikane. Malo vise od sat i po voznje, 100km, 4eur.

Po dolasku u San Pedro me je cekalo iznenadjenje jer je jedva bilo svetla, pa sam se uz pomoc jedne cure dokopala hostela u kome je radila Arely jedva izbegavsi da ne upadnem u kanal na sred puta. Po dolasku sam tek primetila da mi je ranac mokar.Smrdeo je na hlor. Otkud hlor u prtljazniku, ko ce ti ga znati. Sva sreca nije bio ceo nakvasen, pa je stradalo malo stvari - majica, peskir i carape sa vidljivim posledicama. Dobro sam prosla. U suprotnom bih tuzila kompaniju :p

p.s. Odgovor od LAN-a je stigao tek posle 10 dana. Toliko o njihovoj efikasnosti. Izvinjavaju se na kasnjenju. Kazu sledeci put zovi kontakt centar. Vise bih volela da su mi rekli - nadamo se da nece biti sledeceg puta!!

VILLA LA ANGOSTURA

Villa la Angostura - basta Patagonije. S razlogom rekla bih. Najzelenije mesto u kojem sam bila. Nalazi se izmedju 2 jezera - Nahuel Huapi i Correntoso koje razdvaja najkraca recica Correntoso (100m duzine). S druge strane su planine tako da se iz samog gradica mozete popeti na neke od vidikovaca po brdima. Lagane setnje kraj jezera i po brdima su bile odmor nakon napornog Barilochea, ali desni cukalj je sve vise oticao, pa sam jedva cekala da predjem u toplije krajeve i nabijem sandale. Nisam htela ni na 3-4h dugu setnju/hiking do Bosque de Arrayanes (sume sa specificnim drvecem) jer bih se totalno unistila, a i ulaznica za strance od 9eur nije bila primamljiv, pa sam se zadovoljila plazama, al bez kupanja. Bilo je previse vetrovito.

Gradic je mali, 10000 stanovnika, i trenutno najjeftiniji u Patagoniji posto je najvise pogodjen vulkanskim pepelom. Iskoristila sam priliku da odem do bolnice jer sam predpostavljala da u tako malom mestu nece biti guzve. Bilo je oko podneva, na prijemnom je bilo ljudi u cekaonici, pa sam pitala kome treba da se obratim. Gospodji na kartoteci sam objasnila u cemu je problem i da nisam iz Argentine, ali da bih htela da se konsultujem sa doktorom pre nego odem za Cile. S razumevanjem me je saslusala i prokomentarisala da u Cileu nema nista za dzabe, pa ni u WC. Uzela mi je podatke i rekla da ce me prozvati. Dok se razmisljam koliko cu cekati cujem svoje ime. Okrecem se i vidim da jedan lik drzi moj papir. Primaju me i ispostavlja se da je taj lik zubar. U trenerici, nonsalantno obucen. Simpatican. Ordinacija je mala, a izgleda kao nase 80-ih, higijena nula, bilo mi je gadljivo, al jbg ko ce vise bez zuba. Pregledao je i rekao da moram ici kod privatnika da mi stave krunicu. To sam znala i sama, ali da li se moze nesto za prvu pomoc uraditi ili moze da ostane tako.. Konsultovao se sa koleginicom koja mu je rekla da mi stavi nesto.. lek/plombu.. nisam najbolje razumela kad vec nisam odavde. Samo mi je isprao zub necim plavim i stavio plombu, zalepio za keca i trojku i nada se da ce izdrzati 2 meseca ako budem vodila racuna sta i kako jedem. Meni izgleda odlicno za razliku od one crne rupe kroz koju si mogao prstic provuci. Konacno mogu i da se smejem od srca, a da ne moram da pazim koliko sam razjapila usta :) Finito. Ni pare mi nisu uzeli. Ja sam se samo nadala da mi zub ne odreaguje ili da se ne zarazim. Zbog odvratnog ukusa u ustima (sto od plombe, sto od rukavica koje je nosio zubar) sam navalila na cokoladu koju sam prethodno kupila u cokolateriji 'En el bosque' (U sumi). To mi je bila omiljena cokolaterija gde je 250g sladoleda bilo 1,6eur i kilo cokolade ne vise od 20eur. Svaki put bih svratila u prolazu jer su uvek imali parcad cokolade za probati. Kasnije sam otkrila i njihove alfahore. Em najveci koje sam jela, em socni i cokoladni, em po standardnoj ceni od 90 evrocenti. Sta bih dala da mi je sad jedan. Trebalo je kupiti mnogo vise za poneti. Tako sam se navukla. Naravno da mi recept ne bi dali, ali probacu da izvucem nesto na netu.

U Villa la Angosturi sam takodje prvi put koristila usluge perionice jer mi se nagomilalo odece za oprati. 4,5eur za osrednju kosaru. Ujutro predala, uvece pokupila oprano i osuseno. Nit je nesto mirisalo (ja navikla na omeksivace, jelte), nit sam preterano bila zadovoljna uslugom, al barem je oprano bolje nego sto bih rucno. Jos nije htela da mi primi moj rancic zbog plastike, a na kraju je bio najbolje opran.

U svakom slucaju do sada najlezernije provedeno vreme u kuci hosta s 2 slatke macke, puno slatkisa, filmova, notebook s netom samo za mene. No, bilo je to zadnje mesto patagonijske turneje i sad mi vec nedostaje cokolada, alfahori, patagonijska terma (gorko-slatki bezalkoholni napitak od planinskih biljaka), planine i jezera :-/ Svaka cast Emanuelu (poznatijem kao Apolon) sto mi je predlozio sva ova mesta pod pretpostavkom da ce mi se svideti jer podsecaju na jugozapadnu Srbiju.

VILLA TRAFUL

Villa Traful su mi preporucili i nahvalili kao super mesto. Jedino mi je devojka iz turisticke organizacije predlagala da ne idem jer je taj deo bas zahvacen vulkanskim pepelom. Ama meni su rekli da je lepo i gotovo! Kako je bilo delimicno usput ka Villa la Angostura, mom sledecem cilju, odlucila sam obici, proverila da ima hostel, ali ne i buseva svaki dan, pa je trebalo stopati, ali kako je samo 80ak km udaljeno nisam se nesto zurila niti ranila. Tek oko 13h sam izasla na stop. Ni 3min. nisam cekala i stadose neko dvoje sa slatkom malom pudlicom. Idu ka severu, ali ne gde i ja. Odgovara mi da me povezu do skretanja sto je nekih 50km voznje. Predeli su divni. Pustaju mi malo argentinske muzike, cumbia, Los Dragones se zove bend i imaju neku super ludu i veselu pesmicu - La gente descontrolada. Moram pokusati da nadjem na netu. Zenska je ubedjena da sam iz Spanije iako sam rekla da sam iz Srbije. Za nju je to bio deo Spanije, pa me pitala koji je glavni grad. Belgrado. Njen deda je iz Leona. Mislim se sad koji Leon i kakve veze ima sa Srbijom dok nisam skontala da misli na Leon y Castilla, regiju u severnoj Spaniji. I nakon sto joj kazem da sam u Spaniji bila samo u Madridu i Barseloni, ni dalje nije kontala, pa nisam htela da je razuveravam jer bi to onda zahtevalo puno objasnjenja i price, pa se malo pravim Spanjolkom :P

Put kojim idemo, tj. predeli su i dalje interesantni. Sa desne strane je reka Limay zelene boje. Nesto izmedju LIma i Drine. Eh sto nije toplije.. al bih se bucnula. Bila je tako primamljiva. Ostavili su me na skretanju za Villa Traful. Neasfaltiran put izgledao je avetno. Nije obecavao. Pretpostavila sam da nece biti puno saobracaja, ali skoro da ga nije ni bilo. Posle pola sata cekanja kad mi ni jedan od 3 auta koja su prosla nije stao (pokazivali su da skrecu negde levo),uprtila sam ranceve i krenula peske. 35km ima. Razmisljam to je 7h hoda, a za to vreme mora naici neko da me pokupi. Nit je ladno, nit je vruce, ali vetar duva, pa nanosi taj jebeni pepeo koji i pored naocara ulece u oci, o kosi da i ne govorim, a posle nekog vremena sam ga osecala kako krcka pod zubima. Nije dobro. Samo bi budala krenula peske tim putem, ali svideli su mi se predeli , pa malo fotkam i uzivam i ne gubim nadu da ce naici neko i povoziti me. Auta je malo vise iz drugog smera, ali svejedno se ne pojave po 20-30min. Sama sa svojim mislima. Uvek pozitivnim. Nakon nekih 6km staje dzip, trojica seljaka gaucho tipa (kozne cizme, bela kosulja, marama oko vrata, kozni sesir..). Ne idu do Villa Traful, ali ja ih pitam da me povezu dokle god da idu da ne moram sibati sve peske. Oni su u selu Rio Minero. Pored stocarstva se bave i turizmom, imaju kolibe na izdavanje (tu zene vode glavnu pricu), organizuju jahanje konja kroz planine i sta sve ne. Odbijam da se zadrzim u njihovom selu jer je van rute, no da sam imala vise vremena sigurno bih se zadrzala. Bila bi to prava prilika da vidim kako se zivi kod njih na selu, daleko od civilizacije. Ostalo mi je jos 10km hoda. Naravno da sa 20kg tereta to nije izgledalo lako, ali polako nastavljam dalje u nadi da me noge nece izdati i da ce mi ledja izdrzati. Hodala sam jos 5km i skoro pred kraj, kad je pocinjao uspon, su mi stala dvojica sa dzipom i konjem u prikolici. ja sam im dosla ko mazga s tovarom :D

U selo sam stigla nesto oko 18:30h. Citava. Pokazali su mi gde je hostel, dobila sam 8-krevetnu sobu samo za sebe. U celom hostelu (ogromnoj kolibi) je bilo jos samo 5 osoba. Sezona je zavrsena, krenula je skola, tako da nigde nikoga.

Villa Traful je seoce na jezeru Traful. Jedino naseljeno jezero na celom jezeru (75km duzine). Ne znam kome je palo na pamet da se tu nastani, ali definitivno je carobno. Sve su kolibe, par prodavnica i restorana. Ocekivala sam neko vece mesto, ali svejedno je i ovako bio pun sarma. Pravo mesto za odmor od svega i svacega. Neta u hostelu nije bilo. Kakvo olaksanje. Kao odsecena od sveta. Ni pare nisam imala gde da zamenim. Srecom u nekoj prodavnici to rade na crno i to po kursu koji ti predlozis. U sezoni ima vise turista, ali ne toliko da pokvare uzitak. Zbog pepela koji je vetar donosio iz cileanskog vulkana Puyehue, koji je proradio juna 2011 i dalje ne miruje, turisticka sezona nije bila zadovoljavajuca i mnogo je letova iz-za severne Patagonije bilo otkazano. U selu jedva osvetljenje da imaju, tako da ste i nocu prepusteni miru i tisini. Jedino sto vetar duva, pa me je probudio usred noci, a culo se i neko sustanje, pa sam mislila da se misevi setkaju sobom, a onda sam se setila i price o virusu Hanta koji vlada u Patagoniji, koji prenose dugorepi pacovi. Dovoljno je udisanje misjaka i gotovi ste. Posledice su smrtne. Ziva sam se prestravila, ali bila sam pospana, pa sam ubrzo otputovala u drugi mirniji svet.

Iznad sela se uzdizu planine i moguce je planinariti do npr. Cerro Negro (1999m), ali je daleko, pa sam se odlucila za nesto krace i jednostavnije jer nisam imala ceo dan na raspolaganju. Zacudo me ni ledja ni noge nisu boleli od prethodnog dana. Postajem prava nesalomiva brdjanka. U blizini su 2 vodopada. Lagana setnja uz brdo, a onda 10 min. hoda kroz sumu do vodopada Coa-Co. Nista fascinantno, ali definitivno za neku vecernju varijantu uz sedenje na klupici i posmatranje jezera i zalazak sunca. Drugi vodopad - Blanco je 20 min. setnje kroz sumu na suprotnu stranu. Isto nista posebno jer ste iznad vodopada, ali se moze spustiti do potoka ili prosetati sumom osmatrajuci i osluskujuci ptice - gigantski detlice ili neke od endemskih patagonijskih vrsta ptica kao chucao ili huet huet.

Dan je bio lep, delimicno suncan, ali je vetar ladio. Da ga nije bilo, sigurno bih se bucnula u vodu. Bilo je plazica gde je gde je voda hladna, ali i toplija, u zavisnosti od struje. U svakom slucaju je bilo lepo sedeti kraj jezera, ali ni pomisli o suncanju. Svi su bili u dzemperima, samo blesava ja u majici kratkih rukava, 3/4 pantalonama, bosa u sandalama i do clanaka u vodi. Ko se lud rodi, ne mogu mu nista. :p

Naravno kako je ovo oblast gde se vreme promeni za tili cas jer je pod velikim uticajem Anda i vetra sa Pacifika tako da se za sat vremena naoblacilo, malo kisice da ovlazi zemlju, vetar da natera prasinu i pepeo u oci, pa zatisje. Ja sam taman odlazila da ne pokvarim utisak. Svako mesto je mnogo lepse kad je lepo i suncano. Bus za Villa la Angosturu ne ide vikendom, ali ide za San Martin de los Andes, pa barem donekle da se iskobeljam sa jezera, a kako je put bio s dosta vise uzvisica, bilo mi je drago sto nisam morala opet peske piciti nekih 35km. 50 minuta voznje za 2,6eur i od raskrsnice sam polako krenula peske da barem dodjem do obliznjeg kampa i tamo stopam sledecih 30km radje nego u onoj nedodji na raskrsnici gde ni zive duse nema. Posle 1-2km dolazi auto iz suprotnog smera, okrecu se i zena pita idem li za Villu. Naravno. Porodica sa devojcicom i pudlicom koji mi se utrpao u krilo cim sam ga poljubila i tako je i zaspao od mog milovanja. Divan je bio, mekan i cupav kao igracka. Vratili su se po mene iz sazaljenja jer je zenina sestra isto tako putovala s rancem, pa iako je isla s drugaricama cesto su se morale razdvojiti da bi lakse ustopirale nekoga. Fala im.