Sinolikog blog

Помозите ми докторе, иако се од тога нећете обогатити!

sinoliki — Thu, 08 Mar 2012 02:53:08 +0100

Занимљиво је како здрав човек жели многе ствари у животу, а болестан само једну - да поново буде здрав (како би поново могао да ужива у свим оним стварима којима је и угрозио здравље).

Да не помислите да нешто није у реду са мном - само сам се прехладио. Али, због те прехладе, запушен ми је нос. Тј, запушен је само кад лежим, чим устанем, отпуши се. А, покушавам да заспим. А, код куће немам капи. А, у ово доба не ради ни једна апотека у близини. Колико год безазлено звучао мој проблем, у овом тренутку бих се радо одрекао свега битног и небитног у мом животу, животних циљева, снова, принципа, ма свега, само да ме ово прође. Или макар да ми се створе капи за нос. Не мора ништа фенси, са пумпицом и то, може и обичан Нафазол, само да саставим који сат сна...

Не вреди. Не иде. Не могу да спавам кад не могу да дишем нормално. И знам, као и увек кад не могу да спавам, кренуће мисли да ми лутају на сто страна и тако све до јутра. А ујутру рано треба устати. И опет ћу бити шлогиран цео дан. Ух, бре, нисам навио будилник. Ха, ха, добро је што не могу да заспим, 'ладно бих се ујутру успавао. Мада, шта па има да га навијам кад ионако не спавам... Нема везе, ај' за сваки случај. Гле порука! Како је нисам видео??

Messages/Inbox...

"Поштовани, измирите дуг за 01/2012 у року од 8 дана и избегните укидање одлазног саобраћаја. Ваш Телеком Србија". Бацим поглед и на претходну поруку: "Молимо Вас да дуг по Мастер Кард картици у том и том износу измирите до 15.03.2012. Ваша Банка Интеза". Мој Телеком Србија?! Моја Банка Интеза?! Па, кад сте моји, мајку му, што ми само тражите паре и претите?! Је л' може некад нешто лепо да ми стигне од вас?!

А, таман сам се понадао да ћу видети поруку оне мале слатке, што ми се већ неко време свиђа... Нешто типа: " 'Еј, управо сам раскинула с дечком... Сад могу, коначно, и себи и теби да признам да ми се свиђаш! Шта мислиш да одемо сутра на кафу? Могли бисмо после и до мене кући, моји су отишли у викендицу у Бабе... ;)". Добро, и само позив на кафу би био ок. Уствари, довољно би било и оно признање, за остало бих се сам снашао. Ма, и сам смајли би био кул! Али не! Само проклети Телеком...

Ха, тачно сам знао да ће ми мисли некако наћи пут до ње! А, није ни чудо. Ових дана све чешће хватам себе како мислим на њу. Не памтим кад ми се последњи пут нека девојка оволико свидела. Не знам тачно ни кад је почела да ми се свиђа. Познајемо се већ пар година и све то време смо се повремено виђали у неком заједничком друштву. При том, никада је нисам гледао као женско, као потенцијалну девојку, мада ми је увек била занимљива, паметна, духовита... Помало затворена и мистериозна... Увек сам с њом имао гомилу тема за разговор и увек, кад бисмо били у истом друштву, били бисмо једно до другог, често и помало издвојени од осталих. Али кажем, никад је нисам посматрао као женско. И одједном, пре можда нешто више од месец дана, помислих по први пут у себи како има баш лепе очи. Па, приметих како јој се стварају рупице на образима док се смеје. Па, кад је грлим, док се поздрављамо, како њено тело савршено належе на моје. Како има чврст стомак, затегнуте груди, леп мирис... И тако, мало по мало, почнем да размишљам о њој, испочетка сасвим ретко, а временом и сваким новим сусретом, све више и више. Али, не може у мом животу нешто да буде лепо и лако, све мора да се испостави као компликовано, замршено, нерешиво. Од толиких девојака у овом граду, ја препознам савршенство баш у оној која је у вези већ шест година. Баш у оној, која ми, након што се једне вечери коначно десило нешто међу нама, каже да мисли да је боље да се више не виђамо, јер не жели даље да ризикује своју везу. 'Бем ти курву судбину!

Него, добро, од кукања нема вајде. А, ионако, сад немам посао, па немам баш нешто ни пара, самим тим - шта бих, па, радио с њом? Него, кад смо већ код тога, дај да видимо шта ћемо с оним рачунима... Мастер могу да покријем Амексом, Амекс ћу покрити Мастером. За овај месец ће бити ок, следећег ћемо већ видети. Рачуне за стан сам већ платио, за то не морам да бринем. А за мобилни... Па, то је тек за 8 дана, има времена до тад, улетеће ваљда већ нешто. :D Али, под хитно морам да нађем нови посао! Не иде више овако. Али, опет, како да нађем посао, кад се и за позицију јебеног магационера тражи минимум 3 године радног искуства?!! Еј, бре, па као да је слагање кутија нека наука!! Да не помињем да бих хтео да радим нешто интелектуалније, нешто креативно, на чему ћу моћи да се развијам и да учим, а не да физикалишем. По могућству нешто што има везе с оним што студирам. Само, за то тек нема шансе. За тако нешто, поред 10 година радног искуства, мораш бити млађи од 23 године, имати завршен мастер, регулисану војску (неки још нису чули да је укинута), поред енглеског знати барем још два језика, а да нису хрватски/црногорски/босански, бити вољан да волонтираш првих 2-6 месеци да би добио МОГУЋНОСТ запослења...

Јао, где на то помисли'... Опет почињем да се нервирам! Не вреди, сад ћу да се исцимам до храма, да купим проклете капи за нос. Ако овако наставим, мислим да ћу сутра, нервозан и неиспаван неког убити.

Га-ла викенд

sinoliki — Sun, 04 Mar 2012 05:00:35 +0100

Јебемуматер, какав викенд остаде за мном...

Петак сам провео у кафани Мајк, (ваљда Мike, kao Nike, caмо са M)... И од те вечери ми остану трауме... Сестра мог друга која је пошла с нама ми понуди нешто у ве-це-у, мени врло ласкаво, али и неугодно, а некима би можда било и непристојно. Пошто у српском језику не постоји пноматопеја за оно што је она показала устима, њен гест ће морати да остане недоречен.

Но добро, ајде, да кажемо да то може да се подведе под дуњу којуу је пила...

Вечерас, тј. субота вече, одем са другарима на Јасну миленковић (познатију као Јами, да је неко не помеша са Јасном из Кнез Милетине). Јами ко Јами, атмосфера на нивоу, В. Скадарлија пуна к'о око... Ја, искусан, отишао припремљен, са нешто слан'не и по' литра вотке у желуцу.... Ту и тамо нашикан и спреман д а правим хаос. Е сад, ка д се иде на Јамија, зна се - у обзир долази само шљива. Јер, што би дјеве рекле, а Вики опевала, а Јами препевала: "Волим момке који пију ракију, волим их јер миришу на Србију!!!!!!!" Али које срећу квари! Не мож бре ракија на вотку. Јес' браЦко, ал не иде. Значи мора пауза, мора сечење. Пиво. Х2. Па +1. Па, онда шљива. Чисто да се осетиш домаћински. Кад се већ осећаш домаћински, мош' ваљда да се попнеш на сто. Е, не може. Ту је обезбеђенје, ко да су их румунке одгајиле, да те подсете да мушкарци не могу да се пењу на сто (пази дискриминацију, молим те!! Ако ово чита неки правник, нека се јави око обраћанја заштитнку грађана.) Ко да обезбеђују Снеки, а не Јамија! Ко, бре, може уз Јамија да се не пење на сто?! Још кад је видиш како се професионално пробија кроз масу и провлачи гајтан од микрофона међу људе и прави атмосферу, можеш да останеш ногама на земљи само ако си мртав! Али не, не може на сто. Не може ни на столицу. Опонемуше ме два пута. Још ми каже лик, к'о да га је румунка одгајила, да ако ме још једном опомене - срамота ме да напишем остатак - шта ће да ми ради.Добро. Мени је ионако лепо, ту поред мене је ђева што ми се свиђа, ја у елементу, нема везе што ми је рекла да је у вези шет година и да мош да будемо само другови, ја мешам гузовима (па није ми ваљда на мору бугарска стрпизета за джабе ставила 20 лева у гаће), заводим је полако али сигурно. Знам да ће кад-тад бити мајка моје деце, што јој отворено и казах (ако ће Лазар и Душан нешто да сисају, биће то њене дојке). И тако, до неког тренутка све делује кул, цело друштво ђуска, меша, цирка... Јами пева "Хајде мало, мало" по 18. пут (песма за коју тврдим да је била предводник хип хоп и р'н'б жанра на овим просторима)...Али дође тај неки тренутак и један изрод што га је одгајала румунка крене да кеља нешто мом другару који ама баш ништа није урадио. Крене лик из чиста мира да га вади напоље (мог друга), ми за њим да видимо шта се дешава... Ми сви мирни момци, неки би можда рекли пичке, нећемо никакве конфронтцје с обезбеђенјем, нисмо ваљда блесави. Покушавамо све да решимо дијалогом :) Тј. силом аргумента против аргумента силе... Ал' џаба прича да је дечко миран, пацифиста (Србија до Пацифика!!!), да не би мрава згазио... Истераше нас све, дјутуре, напоље. Девојке што су биле с нам, кренуше и оне (ова моја траум-фрау се прибила уз моје груди јуначке, уплашена, пиле моје дрхтаво, ни њој ништа није било јасно!!!:)...

Шта ћемо, 'ди ћемо, већ је цирка четри ујутур и као ајмо сви кућама (ова моја није хтела мојој кући, него својој, опет као, у вези је већ шест година и ти фазони, 'бем ти живот и обезбеђење што ме прекину у завођењу...).

Л&М, дођох кући, а желудац завија, Вука Бојовића би прождрнуо, са све брадом! Реко' ај' да направим неки сендвич, кад извалим да немам нишка меснато у фрижидеру. Све што је било конкретно, кум пој'о претходне вечери после Мајка. Јебига, шта да се ради, мора човек се сналази како зна и уме - тост, павлака, кечап, мајонез. Суштина сваког сендвича, мада фали неко месо да му да форму. Ма, нема везе, ионако ми је свеједно. Храним се ја тако, гризем "сендвич", кад видим на полици испред мене на којој држим зачине, кесицу кима. Ко зна одакле ми, ко ми га је донео и којом приликом. Знам само да га ја нисам купио. Углавном, гледам ја тај ким и сконтам да немам појма каквог је укуса. Па, реко' ај' да га метнем на "сендвич", баш да видим какав је. Поспем, загризем и... Доживим моментални флешбек који ме врати у детињство, онда ми се створи слика пекаре поред школе у глави, осетих неку сигурност и спокојство, онако инстант. Ма... Еј, бре, поезија укуса!!! Заинтригирам се, погледам мало боље кесицу, да се мало боље информишем, да видим ко то прави, ко пакује, увози, којом хемијом прскају... Кад оно - Састав: ким. Земља порекла: Србија. Произведено у Р. Србији. Произвођач Га-Ла д.о.о.

Значи, најјачи утисак овог викенда је ким! Што се мене тиче - ја сам провео Га-Ла викенд!!!

Ја имам проблем

sinoliki — Thu, 23 Feb 2012 12:40:57 +0100

Не могу да схватим потребу коју жене имају да свему дају неку дефиницију. Да свему дају неко одређење које ће, макар у њиховим главама, имати смисла и бити логично и тачно, категорички одбијајући да било шта гурну под тепих, оставе нерашчишћено, недоречено...

Па, теписи су и измишљени да би учинили наш живот удобнијим! Да прекрију хладноћу огољених подова, оштећења, неравнине, неправилности... Да не морамо да се бакћемо сваком грешком, сваком ситницом у животу. Теписи сасвим једноставно улепшавају живот.

Али девојке морају сваку, и најбезначајнију ствар да истерају на чистац. При том, оне, на сасвим волшебан начин, долазе до неких закључака од којих ми се диже коса на глави, а леђима пролази језа. Због којих се понекад запитам ко је ту ненормалан. Мислим, не знам, можда се дружим с погрешним особама, можда је проблем у мени...

Елем, зове ме јуче Марија. Познајемо се већ неких десет година, мада се чини као читав живот. Обоје знамо како онај други дише, размишља... Можемо једно другоме да предвидимо реакције, знамо како да причамо, а да се међусобно разумемо... Једном речју - прави пријатељи. Ипак, овог пута, разговор тече овако:

- Е, 'де си, шта радиш?

- Ево, ништа, мало сам дремао, пробудила си ме... Шта има код тебе?

- Ма, ни код мене ништа, учила сам цео дан, сад ћу мало да одмарам.

- Аха...

- Него, хтела сам да причам нешто с тобом.

- Аха...

- Е, а је л' могу да те зовем на фиксни?

- Аха.

Звррр - звррр - звррр.

- Е, кажи?

- Е, знаш шта сам хтела? Сад сам причала с Јованом. Па сам хтела да те питам - како ти видиш свој однос са женама?

- (?!) Амммм... (збун) Како то мислиш?

- Па, знаш шта је било прошле суботе међу вама...?

- Знам... Па, шта с тим?

- Па... Мислим, ви сте другови, је л' тако? Знам да ти се свиђала раније, кад сте се упознали, али сад сте другови?

- Да.

- А што си је онда пољубио?

- Па, откуд знам... Дошло ми је у том тренутку. Уосталом, што ми је узвратила?

- Па, ни она није сигурна...

- Па, је л' си питала њу како она види свој однос с мушкарцима због тога?

- То већ знам. Не морам да је питам.

- И како она види свој однос са мушкарцима? Ево, конкретно, са мном?

- Па, сад не зна. Збуњена је.

- Аха... Баш чудно за њу!

- Ај' немој да си безобразан!

- Што сам безобразан? Па, она је стално збуњена око нечега. Уосталом, какве везе има мој однос са женама са њом?

- Па, зато што ми мислимо да ти имаш проблем.

- 'Ајде?! Вас две мислите да ја имам проблем?

- Да. Мислим, ти си иначе потпуно незаинтересован за жене, и...

- Чекај! Ја незаинтересован за жене?!

- Па, да. Уствари, тако делујеш. Не примећујеш никога око себе. Прилазе ти девојке, а ти си некако тотално незаинтересован. Ево, рецимо, она Марина с мог рођендана, ниси је се ни сећао кад сам ти је поменула сад скоро.

- Која Марина?

- Дај, бре! Немој да се правиш блесав, већ сам ти објашњавала... Она тршава, лепа, причали сте у кухињи скоро сат времена на мом рођендану. Смувала се после с оним Душаном што је исто био тад код мене.

- А, та... Немам појма, сећам се да си ми причала о тој некој девојци и сећам се да сам причао с неком тада у кухињи, али не сећам се лика...

- Па, ето видиш! А сви су је запамтили и питали ме после ко је та риба.

- И шта с тим?

- Па, ето! Никад ниси имао девојку, само се развлачиш с неким рибама још из средње школе, с којима си још у комбинацији... Ако и упознаш неку нову, то увек буде нека с којом немаш никакву перспективу...

- Па, шта да радим кад се само кретени лепе за мене?

- Ма, не лепе се само кретени за тебе, него ти ни не обраћаш пажњу на људе око себе, не можеш ни да приметиш неку нормалну. Ал' зато, кад попијеш, као да те алкохол промени, као да од њега добијеш потребу да будеш с неким, па кренеш да обраћаш пажњу. А онда крећеш на потпуно погрешне особе.

- Дај, не лупај!

- Шта не лупај?! Па, ето ти Јована! Колико се већ знате? Раније ти се свиђала, а ништа ниси покушао с њом. И сад кад сте већ другови, изађемо заједно, ти се напијеш и кренеш да је љубиш! Па, онда, шта је било са оном Милицом с твог факса? Дружите се од прве године, и после три и по године ти се напијеш и спаваш с њом? А свиђала ти се од почетка, али ти није пало на памет да јој у неком тренутку кажеш: "Еј, таква и таква ствар, свиђаш ми се, хоћу да будем с тобом".

- Е, то што се десило с Милицом је била грешка! Јесте да ми се свиђала, и наше дружење је уствари и почело као мување, али сам видео да није за мене. Она јесте до јаја лик, али, кад су везе у питању, има неке трипове с којима не бих могао да излазим на крај. Уосталом, кажем ти, то је била грешка. Милица је ортак, браћала, то што се десило је било случајно, развалили смо се, попили смо флашу и по рума и ето, десило се и неће се више поновити.

- Па, то се само теби дешава! А је л' сте причали о томе?

- Шта има да причамо? Другови смо, направили смо грешку коју више нећемо правити и то је то. А, што се тиче Јоване - јесте, свиђала ми се и она. Док нисмо попили трећу - четврту кафу. Није ти пало на памет да ми је била занимљива док је нисам упознао мало боље, док нисам видео да је она једно размажено буржујско створење, које никад није морало да се суочи с неким стварним проблемом и због тога навикло да прави проблеме тамо где их нема, да драми, само да би имала нешто што би је окупирало. Заправо, слична је теби, само на много вишем нивоу. Она то ради у свим сферама живота, ти само у својим везама.

- Ма, немој?

- Да. И да се разумемо - свиђа ми се и даље физички. Физички одлично изгледа. А у праву си да ме алкохол промени. Доведе ме у стање да заборавим на срања која просипа нон-стоп, а више обратим пажњу на њено дупе, сисе, очи и оне њене пуне усне. И, ето, дошло ми је да је пољубим, уствари, дошло ми је да јој радим нешто друго, али били смо у јавности, па је пољубац била једина прихватљива ствар.

- Али, ако ти се свиђа, што јој не даш шансу? Кажем ти да је скроз ок девојка и мислим да бисте били супер заједно.

- А ја ти кажем да никако није ок, него је кретен. С њом ми је занимљиво да будем у друштву само зато што мислим да "генијалности" које просипа ретко где могу да чујем и што је посматрам као феномен. Уосталом, и сама знаш да јој се ја нешто посебно ни не свиђам и да би била са мном само зато што је очајна што нема дечка. Па, је л' рекла сад скоро да би само хтела да нађе дечка, било каквог, не мора да буде ни леп, ни ништа? Јебига, мени је то одвратно. Да неко нема ни трунку самопоштовања, да је спреман да пристане на било шта... Па, је л' она мисли да ће је таква нека веза, с било ким, усрећити? Пристајаће на свакакве ликове и ићи ће из лошег у горе, а нико нормалан је, с таквим ставом, неће ни погледати. Ја, ако ћу већ бити с неком, хоћу да буде са мном зато што јој се свиђам, а не зато што ништа боље није наишло у датом тренутку. У међувремену ћу се држати комбинација према којима немам никаквих претензија осим повременог дрндања и које су тога потпуно свесне.

- Па, добро, можда би јој се свидео после неког времена...

- Јес' ти, бре, нормална?! Можда бих јој се свидео после неког времена?! Ај' зајеби ме с том причом. А само обрати пажњу на њен однос с момцима, па ми кажи поново како вас две мислите да сам ја тај који има проблем!

- Јао, бре, знала сам да ћеш да се наљутиш што сам ти то рекла! Ја то за твоје добро, да...

- Е, нисам ја љут! Само си ме изнервирала таквом глупошћу. Ја имам проблем, а Јована, која ће на крају да иде од једног до другог, из лоше у још гору везу - она је ок. Она, коју ће разни кретени да зајебавају, ложе разним форама, јебу, па одјебу. Шта мислиш, да ће наћи некога ко ће да трпи њена срања?

- Па, добро, можда... Али ти и сам кажеш да ти фали нека девојка, да би волео да имаш таквог неког у животу. А не трудиш се ни око кога. Никоме не дајеш шансу. Само кулираш све око себе, за све те боли курац.

- Па, не, него ћу да тражим девојку по сваку цену, само да бих имао девојку...

- Не кажем да треба то да радиш, него...

- Е, види - ја имам недостатак у животу, нешто што ми фали, али и без чега могу да живим. За разлику од Јоване. За разлику и од тебе. Ти си та која има проблеме у љубави, ти си та која ме зивка и жали се шта је Милош урадио, чиме те је по последњи пут наљутио и тако то... Схвати – ја немам девојку, али немам ни проблема!

- Јеботе, која си ти будала! И добро, шта сад ја њој да кажем? Она не зна како да се постави према теби, мисли да сте се после те вечери удаљили и да сте покварили пријатељство.

- Требала си у старту да јој кажеш да те заболе баш! А шта ћеш сад да јој кажеш – немам појма. А и шта се она просерава? Како смо па могли да се удаљимо, кад нисмо ни били блиски? Виђали смо се једном месечно, кад се нађемо с тобом у истом друштву, можда смо пар пута отишли сами на пиће и то је то... Устари, шта лупа, бре, које црно удаљавање кад смо прошле недеље отишли заједно у Контакт на клопу и попили пар пића?! Што ме тад није нешто питала?

- Па, било јој глупо, ваљда... А каже да си тад баш био некако хладан.

- Мислиш, кад сам је довезао испред куће, пола сата смо седели у колима и водили неки натегнут разговор јер је очекивала да је пољубим? Јебига, нисам био довољно пијан, попио сам само две чаше вина. Иначе сам био исти к'о и увек.

- Ај' немој тако да причаш, стварно си одвратан!

- Али, управо зато ме и волиш и дружиш се са мном, признај!

- Ха, ха, па добро, можда мало... Ал' не, стварно, шта да јој кажем? Шта планираш с њом?

- Па, откуд знам? Можемо да будемо исто као што смо били и до сад, а можемо и да се креснемо. А можемо и да будемо као и до сад и да повремено одлазимо у кревет што се мене тиче. Кажи јој шта 'оћеш. Само немој да ме давиш више оваквим глупостима.

- Нису то глупости, а ако те давим, то је зато што те волим!

- Добро, де... Него, ај' сврати до мене! Имам неку питу кромпирушу, а донео сам од бабе домаћи кис'о купус, знаш какав је... Имам и домаћу шљиву, иде уз купус к'о кец на десетку!

- Јао, не могу, почела сам баш данас с неком дијетом...

- Не сери.

- А је л' имаш можда неки нови филм да гледамо?

- Па, откуд знам, скинућу нешто с нета.

- Ајде кренућу за пола сата...

- ...

Nekad i sad

sinoliki — Tue, 21 Feb 2012 12:11:31 +0100

"Pre nešto više od godinu dana, po prvi put sam držao indeks u rukama. Pio sam kafu u Bonafidesu sa drugarom i ubedjivao ga da mu je sa babom sve u redu (jadna žena se onesvestila kad joj je javio da su ga primili na fakultet).Puni optimizma, pravili smo planove kako ćemo da damo uslov u roku (prvo dajemo najteže ispite - rimsko, uvod i ustavno, a onda ostale koji su laganice) i predjemo na budžet.

Došao je oktobar, a mi opet puni tog početničkog entuzijazma, dogovarali smo se kako ćemo da idemo redovno na sva predavanja, ako treba i u obe smene, a o kolokvijumima, seminarskim radovima, itd. nećemo ni da pričamo - to, prosto, moramo da radimo, kako bismo imali što više bodova na samim ispitima.

Medjutim, ono sto nam je taj oktobar još doneo, bio je početak sezone klubova, koji su listom organizovali brucošijade. Tako nam je oktobar protekao uglavnom u znaku Baltazara, Teatra, Mistika, Bardove i sl, a sve pod izgovorom: "Tek su pocela predavanja, još nema nista specijalno da se uči...".

Mislim da ni ne moram da napominjem da ni u novembru nije bilo nista da se uci, mozda tek negde oko polovine decembra, pred prvi kolokvijum iz rimskog. Koji smo pali.

Medjutim, nismo dozvolili da nas taj prvi neuspeh obeshrabri. U izlascima, naravno;što se tiče učenja, polako je već počelo da nam dolazi u glavu da nam iz nekog, "nama nepoznatog razloga", to baš i ne ide od ruke. Odličan doček 2008. na Ambisu je bio najava još bolje godine u kojoj nas čeka gomila klubova, splavova i kafića koje treba obići i koji samo čekaju na nas.

Januarski rok nam se prikrao neopaženo i uhvatio nas potpuno nespremne za ono sto je usledilo. Nekolicina nas iz Pravno birotehničke "9.maj" smo tada na ispitima znali da odgovorimo samo na datum i ime i prezime. Tešili smo se tako što smo govorili da, ako nista drugo, bar nismo vise brucoši (svi smo polozili engleski),pa nam je to bio jos jedan povod da nastavimo da izdržavamo porodice vlasnika klubova (u prvom redu Mistique(Jelena, zeno prokletnice!!!) i Baltazar).

Majski rok je bio pravi fijasko - većina nije ni probala da izadje na ispite, a nas nekoliko koji smo bili dovoljno hrabri (ili ludi??) da pokušamo, doživeli smo veoma čudne poglede profesora, kojima nije bilo jasno šta uopšte tražimo na faxu, a još manje kako smo primljeni. Tome je delimicno doprinelo i to sto smo već duže vreme pre toga bezuspešno pokušavali da otkrijemo radno vreme kluba Mint (ono pored Plastika sto se nikad ne zatvara - jedne večeri smo ostali do pola 8 ujutru, kad je druga čijim smo kolima išli zvao otac kome je auto trebao da bi otišao na posao,a mesto je i dalje bilo puno).

U junu smo se ipak malo uozbiljili, pošto se bližio rok za davanje uslova pa smo u tom ispitnom roku i dali poneki ispit, tek toliko da nam se probudi nada da nećemo morati da obnavljamo godinu. Ipak je postojala šansa da damo uslov u septembru i oktobru... Jedino što nikome nije palo na pamet je to da je stiglo leto i da od učenja neće biti ništa. Bili smo optimisti do kraja.

Tako sam ja rešio da ozbiljno sednem da učim.Spremajući rimsko za septembarski rok, mesec i po dana nisam izlazio iz kuće. Jedine osobe koje sam uživo vidjao su bile majka i sestra. I šta mislite, kako se sve završilo? Položio sam ispit? Ne. Veče pred ispit nisam mogao da zaspim, pa mi je u nekom trenutku palo na pamet da bih, umesto što se bezveze prevrćem po krevetu, mogao još malo da prelistam knjigu. Tako sam učio do 5 ujutru, kada sam konačno zaspao i probudio se oko 12h. Ispit je počeo u 9,30h. Tada mi je već svega bilo preko glave - rekao sam majci da sam pao (zadavila bi me da zna da nisam ni izašao na ispit) i da ću da se prebacim na neki privatni faks, na sta mi je ona rekla da sam idiot + klasično predavanje o kojem ne bih baš detaljisao.

U ponedeljak, 8.9.2008. sam otišao na prijemni na Megatrend - Fakultet za kulturu i medije (?) i bio 12. na listi (woohoo). Tada me je neko pitao sta ću biti kad to završim, diplomirani šta? Od onda pokušavam to da otkrijem, ali nikako ne uspevam."

Slučajno naleteh (kako je aorist nekako retro-fensi) na ovih nekoliko redova napisanih otprilike pre tri i po godine. Lično, utisak je kao da je bilo u nekom prošlom životu.

Henk Mudi je rekao: "Gradovi ne menjaju ljude. Čak ni ljudi ne menjaju ljude. Ono smo što smo". Ipak, kao da je gornji tekst pisao neko drugi. Naravno, slika u ličnoj karti i matični broj su i dalje isti, ali to nekako nisam više ja. Biološki gledano, nakon svakih sedam godina, u ljudskom telu se apsolutno sve ćelije zamene makar jedan put. S te strane sam otprilike 50% drugi čovek. Pa, ako je tako, zašto onda i neke relacije kojima neuroni, impulsi ili šta vec putuju unutar moje glave i odredjuju me kao ličnost ne bi mogle biti zamenjene nekim novim? Možda Henk ipak nije u pravu?

L&M, imam utisak da se mnogo toga desilo u ovih tri i po godina. Dobio sam prvi posao, poceo samostalno da živim... Možda još važnije, otkrio sam koje će mi zvanje biti po završetku fakulteta, Baltazar već dugo ne postoji, u Plastic-u nisam bio skoro dve godine. U stvari, uopšte sam jako slabo izlazio poslednje dve godine. Neki novi ljudi udjoše u moj život, isprevrtaše ga naopačke, pa ga napustiše ili se zadržaše u njemu. I ja nekima udjoh u život i uradih isto to (koliko aorista!)... Počeo sam da slušam drugačiju muziku. Drugačije da se oblačim. Dao otkaz na poslu. Počeo povremeno da patim od nesanice. Zavoleo rakiju, a sa njom i kiseli kupus. Smogao snage da probam pihtije!! Postao kum i pravio budalu od sebe na svadbi. Napravio gomilu sranja sebi i drugima, malo više sebi. Uradio i neke dobre stvari drugima, malo manje sebi. Sa drugarom kome se baba onesvestila na početku teksta seo u auto i proputovao Evropu, kako bi čovek pokazao 2000km udaljenoj dragani svoju naklonost. Generalno postao spontaniji i ciničniji.

Ovako, sa distance, bila su ono odlična vremena, sjajan period mog života. Bezbrižniji, nemarniji, oduzetiji, mutnijih sećanja. Ipak, ne mogu da kažem da mi je život sada lošiji. Protekle dve godine jesu po mnogo čemu bile katastrofalne i deprimirajuće i trenutno ima mnogo stvari koje bih što pre promenio u vezi sa sobom i svojom okolinom, ali ništa nije baš crno. Samo je drugačije nego što je bilo, nekako ozbiljnije, odgovornije.

I šta sad? Pa, ništa! Čemu sve ovo? Pa, eto... Opet nisam mogao da spavam, pa sam uzeo da piskaram malo, čisto da se zanimam. Kako je jutro već odavno prošlo, a čini mi se da me kao hvata neki blagi umor, probaću da dremnem sad malo.