svemir

Разговор просјака и ...

, 27 2013 19:57:20 +0100

РАЗГОВОР ПРОСЈАКА И ....

Гледај молим те овај народ. Разбацује се новцем. То све не води рачуна. Управо сада један човек је испустио неколико металних новчића, овде на тргу, и не жели да се сагне да покупи. Тачније, није да не жели, него га је срамота да покупи ту ситнину. Али зато један господин, за кога би се, барем по одећи и сату коју носи, не би рекло да су му ти новчићи неопходни, е он се сагао и узео све до једног. Е тај ће увек имати! Увек! Но тако, док шетам улицама и посматрам овај народ што је некако изгубио снагу да се бори, снагу да се буни, да се жали, видех и мог сина па брзо потрчах ка њему. Опет је кренуо ка парку. Ја вичем, али све то узалудно, он ме не чује. Пратићу га, занима ме са ким ће се састати. Овај део града сам одувек волео. Оно што ме је овде одушевљавало јесте ова калдрма која ме некако подсећа на прастара времена, на нека времена где није било ових данашњих порока што уништише цео свет. Можда сам постао конзервативан. Можда је моје схватање неприхватљиво данас, али таквог сам мишљења. А моје мишљење је да је све кренуло да се изједначава. Све је постало исто. Кренули смо да корачамо стазом коју су утабали неки људи. Но, чини ми се, нама није ни битно чијом стазом корачамо. Ми само следимо ту стазу. Успут, као знакови покрај пута, ми их строго следимо. Само што ти знакови не упозоравају на прави пут, пут којим ћемо избећи провалију или скратити мучно путовање. Они нас наводе на пропаст. Они нам показују лак и брз начин да дођемо до тренутног задовољства које оставља трајне рупе на том путу. Те рупе су све бројније и све чешће. На крају нема чврстог тла. Све тоне заједно са пешаком. Ено га опет код исте клупе. Еј, где си ти? Цео дан те тражим. Купио сам ти да једеш. Нећеш, добро ја ћу, гладан сам нешто јутрос. Ови људи што пролазе, што чине да ми звецка под ногама, они не знају да кажу ништа. Тог тренутка кад баце ту музику под мојим ногама од које живим, они тог тренутка заћуте и у журби баце те мелодичне кругове. – Питајте ме, како сам и шта радим, реците ми добар дан!!! Ајде реците ми! Зар вам је толико тешко?! И сада након ове моје сцене, људи се удаљавају. Нико ме неће питати шта се десило. Нико ме неће питати било шта, што ће ми вратити осећај да неко мисли на мене. Видиш докле си нас довео. Погледај нико неће да говори са мном. Сви ме избегавају. Срам да те буде! Склони се од мене. Ајде иди! Иди! Гледао сам га како одлази лаганим кораком. Нисам желео то. Желео сам да ми се раздере и да остане ту крај мене. Тако је брзо нестао. А нисам ни желео да гледам док одлази. Опет се чују звона цркве. Прелепо је. Одох у цркву да се помолим. Одох да се искупим за своје грехе. Сине врати се. Хоћеш ли и ти са мном? Опет ме не чује.

Моја потреба да причам створила је некога за кога желим да мислим да ми је близак. Желим да се свађам, да вичем, да болујем, да мислим и да моје мишљење неко уважи, зато ваљда ти сине и постојиш макар само у мојим мислима... Ти си оличење човека који је спреман да подели део себе са другима без предрасуда и омаловажавања. Ти си имагинаран...

Dva oblaka

, 02 2012 01:46:45 +0200

Poštovani,

Imam za Vas sve jednu pesmu. Jednu čudnu pesmu koja se piše na čudan način. Još čudnije je to što ne mogu da vam je pokažem, čak ni naziv njen da Vam kažem. Mogu da vam kažem šta je njena ideja, tj. poenta bi trebalo da ide ovako...Bila dva oblaka koja nisu poznavali granice. Lutali su plavim prostranstvom baš u onim danim kada je ono toliko plavo da se jasno razaznaje svaki oblak i poneki avion koji prođe s vremena na vreme ostavljajući šaru na nebu kao znak da je prošao. Baš ova dva oblaka o kojima pričam, koji se sada nalaze pravo iznad moje kuće bili su jako čudni. Samo su ta dva oblaka bila spojena i pomerali su se svake sekunde po malo ali dovoljno da posle nekoliko sati posmatranja ustanovim njihovo kretanje. Dugo su se kretali sasvim slobodno kroz ovo more slobode o kojem govorim. Nije bilo nikakvih prepreka i oni su se stapali jedan u drugi praveći prelepe oblike. Posle nekoliko sati (a gore je u tom drugom svetu sasvim drugačije računjanje vremena, pa su to možda u pitanju dani,meseci, godine) naišli su na neke druge oblake koji su se poređali u krug oko ova dva moja oblaka. Dugo su se odupirali da se ne stope sa ostalima ali uzalud. Odjednom sve se zatamnilo. Moja dva obaka, koje sam posmatrao, odjednom su se razdvojila i spojila sa gomilom drugih. Počela je kiša... Valjda će ih neko drugo vreme spojiti.

Srbija ima pravo na Ginisa

, 25 2012 00:36:07 +0200

Ne znam odakle mi ideja I uopšte potreba da razmišljam u ovom pravcu, dokolica nije svakako, možda su razgovori na sličnu temu doveli do toga ili je jednostavno ta misao došla iz daleke prošlosti (ovo poslednje bi se svidelo Karlu G. Jungu zasigurno). U svakom slučaju mislim da je dosta bilo tih “individualnih “ pobeda u smislu pobeda sportista, matematičara, raznih naučnika došlo je vreme da se to zaokruži pobedom Srbije kao celine, kao jedna jedinstvena tvorevina koja istupa u ovom konkursu za obaranje rekorda. To vreme pobede Srbije kao celine ide nam u prilog ovoj već više opšte poznatoj težnji da se očuva teritorijalni integritet I politička nezavisnost. Kada sam razmišljao o razlozima koji su pogodni za Ginisa shvatio sam da ih Srbija kao Celina ima poprilično. Naveo bih za početak dva primera koji su dovoljni da nas kandiduju, a koji su toliko očigledni ali čisto sumnjam da ih je neko gledao na taj način. …Dok sam šetao ugledao sam u blizini hrama Svetog Save na jednoj zgradi natpis “Mesijo vodi nas”. Ne znam kakva ovo osećanja izaziva kod Vas ali kod mene je u prvi mah izazvala smeh. Ne želim ni da razmišljam o razlozima zbog kojih je neko to napisao na zidu zgrade , jer neću sigurno moći da dovršim tekst do kraja. Bitno je međutim, da je taj tekst doprineo tome da obratim pažnju kada prolazim pored svih mogućih objekata pogodnih za ispisivanje grafita I posvetim pažnju šta je napisano na istim. Tako sam video I sledeće natpise: “Kalasnjikov zauvek”, “Policajci su stoka”, “Ana volim te, izvini”…I gomila drugih. To je ujedno moj prvi predlog za Ginisa , jer natpisi nisu nimalo jednostavni I ako se malo zamislite i te kako imaju filosofsku dubinu. Drugi predlog za Ginisa je naš način da se zaštiti parking mesto I to kako ispred zgrada, tako I na ulicama , kraj trotoara I sl. To su sledeći načini: drvo poprilično debelo da niko ne pomišlja da ga sklanja osim pronalazača ovog patenta, više kamenova pravilno raspoređenih I dovoljno velikih da ne možete kolima tek tako da ih zaobiđete, konac u kombinaciji sa papirom kojim se ograđuje parking mesto sa raznoraznim natpisima I sl. Što se tiče ostalih predloga tu je I broj tekstova o Srbiji (uglavnom negativnih), potom zainteresovanost Amerikanaca za naše problem I državu koja je veličine jednog njihovog manjeg grada….

Zivot je krug

, 22 2012 19:45:52 +0200

Duva snažan vetar. Neka skupina lišća našla se na udaru tog istog vetra. Sa tim vetrom putovali su jako dugo, nosio ih je i raznosio po čitavom svetu, bez prestanka. To lišće se vuklo po ulicama i dizalo u visine. Neki od tih listova su se s vremenom izvukli i spasili neprestanog lutanja. Tako vremenom vetar je ostajao bez tog pokupljenog lišća sa jedne gomile, gde je onako bez ikakvih pravila pokupio par njih i vukao ih jako dugo. Prošlo je dosta godina i jedan list je i dalje ostao da luta, on biva prisiljen da gleda mnoge neprilike i da se oseća rastrgnuto, jer već duže vreme ne može da izađe iz tog nametnutog koloseka koji vetar kreira. Vetar ubrzava ili usporava njegov ritam. Nekada ga spusti na neku gomilu lišća, pa pomisli da je gotovo sa lutanjima i da je konačno slobodan. Vetar ga ubrzo opet uzima u svoje nevidljive ruke i vuče u nepoznato. List se prepušta vetru. Odustaje od borbe i bilo kakvog pokušaja da se izbavi iz tog nametnutog ritma. Iznenada vetar baci list pokraj puta baš u blizini neke gomile lišća. Prošlo je dugo vremena i list je konačno osećao sigurnost. Vetar je pomerao list neprimetno ali svakim danom sve bliže putu. I kada je vetar potpuno nestao, izgledalo je da će sve biti savršeno. Usled onog pomeranja list se našao na putu gde su ga kola raznosila i vukla baš poput onog vetra. Život je krug.

BUS PLUS KARTICE I DUSICA TODOROVIC

, 10 2012 18:03:41 +0200

Cuveni I krajnje jednostavan odgovor sada vec poznate Dusice Todorovic iz jos cuvenijeg video snimka “Zivot Roma”, koja na pitanje: Kako se zovete”? glasi: A sto? I opet: A sto? je ostavio dovoljno traga da posle duzeg besmislenog ali opet korisnog smejanja, zapocnem razmisljanje o na prvi pogled jednostavnom ali zapravo filosofskom pitanju. Zaista sasvim je logicno postavljeno pitanje. Taj kao I vecina video snimaka ima za cilj da ismeje ljude koji usled nepismenosti, losih uslova zivljenja I ostalih problema bivaju interesantni narodu, jer naprosto taj isti narod voli da se smeje tim povrsinskim stvarima koji imaju svoje duboke korene u ozbiljnim problemima. Naravno, kazem I ja sam se smejao I to vise dana (situacija je delovala zabrinjavajuce) ali mislim da sam tada shvatio da je (bar ja tako mislim), Dusica Todorovic svojevrsno otkrice koje zapravo pokrece sa svojom izjavom novi pravac, kojem ja slobodno dajem naziv : “ kontra stupidizam”. Ona je novinaru, koji je dosao sa predubedjenjem da ce tamo zateci neskolovane I pod time podrazumevao I glupe ljude jasno stavila do znanja da je pitanje jako glupo I sasvim logicno ga pitala: A sto? Zaista zasto je njemu bilo bitno kako se ona zove. Taj “kontra stupidizam” gde jednostavno na glupo pitanje ne mozete, a da ne odgovorite na isti nacin tj. glupo pokazao mi je da za gomilu takvih pitanja u sebi postavim pitanje : A sto? Dosao sam do neverovatnih odgovora. To klasicno pitanje izaziva neverovatno slozene odgovore, mnogo slozenije od samog pitanja. Tako sam pokrenuo jednu lavinu unutrasnjeg smeha jer sam shvatio da za svako glupo pitanje ja jednostavno mogu da pitam: A sto? I time zavrsim raspravu mnogo brze. To se desava iz razloga sto ljudi koji postavljaju glupa pitanja ,sto biva kao rezultat teske dosade ili iz koje kakvih drugih razloga, nakon ovakvog vaseg pitanja ostaju uskraceni za gomilu drugih pitanja jer shvate da ni sami nisu znali zasto su I na kraju mozda I sta su pitali. Dusica filosof mi je pomogla da usporim mnoge procese u komunikaciji koji se mnogo brze desavaju kada dajemo instant odgovore bez nekog dubljeg razmisljanja. Kao I uvek najmudrije stvari ucimo od najprostijih tj. najjednostavnijih ljudi jer to je na kraju I poenta zivota : biti jednostavan. Pitate se sigurno kakve veze imaju bus plus kartice sa Dusicom Todorovic. A sto?

Hodanje

, 28 2012 09:00:52 +0200

Pakao. Pa ja hodam, a da li se ovom zemljom moze uopste vise hodati, zapravo se sve pretvorilo u puzanje,kotrljanje I vucaranje dakle u svaki moguci oblik bolnog I bespomocnog traganja bez imalo ponosa I zasluge da bismo uspravno hodali. Na zemlji je sve sto ruka moze da dotakne, samo mi smo navikli da cupamo I otimamo, jer sve ono sto nam je dovoljno je ili daleko ili nedovoljno vredno, a cilj je uzeti sto brze I sto vise. Ako je toliko jadna ova zemlja ne znam zasto je I dalje mirisem, zasto I dalje u mojim mislima postoji nada da cu namirisati malo slobode I casti? Valjda je sve zbog toga sto volimo da patimo u granicama izdrzljivog nekada I preko toga a sve zarad ogromne sebicnosti koja kaze izdrzi jer ce stici nesto ogromno I vredno nesto kao MOC.

Dolazi voz

, 21 2012 16:59:38 +0200

Imam jako čudne snove u poslednje vreme. Uspeo sam da sačuvam jedan od njih, uspeo sam da ga zadržim u sećanju, koliko god to zvučalo bizarno jako mi je drago da sam od tih čudnih snova umemorisao najčudniji, obzirom da za druge samo znam da su čudni i ništa više od toga. Opet računam da je ovaj najčudniji baš zbog toga što ga se sećam, jer sam siguran da moj mozak funkcioniše po tom principu – principu selekcije samo najbizarnijih snova (bar kada je reč o snovima, nisam se usuđivao da razmišljam o njegovom principu memorisanja za druge unutrašnje ili spoljašnje „signale“).

...Nalazim se na nekoj železničkoj stanici, vidno uznemiren čekam dolazak voza. Istovremeno neprestano osluškujem glas koji najavljuje dolazak vozova. Ne znam koji voz čekam, čekam da iz njega izađe čovek kojeg ću prepoznati i tako ću znati da je to „moj voz“. Znam da je pao mrak i odjednom se pojavljuje voz koji ne ide po šinama već se uzdiže iznad njih i kreće pravo na mene pretvarajući se istovremeno u čoveka koji me hvata za ruku i odvlači...Odjednom se držim za neki kanap i pokušavam da se izvučem na čvrsto tlo. Ja držim čvrsto rukama kanap, gledam u vene koje su se ispoljile po površini kao pokazatelj jačine stiska mojeg ruke za kanap. Ne smem da pogledam dole, jer mislim da ću ispustiti kanap. Čovek – voz stoji iznad na vrhu stene i drži kanap i klati me tako što ulevo i udesno kao kakvo klatno u satu pomera mene sa izrazom lica koji govori: ja dominiram nad tobom. Ne znam zašto ali ja uporno ponavljam: „Ako dovoljno dugo gledas u ambis, ambis će pogledati u tebe“, i tako to ponavljam u beskonačnost. Odjednom sam tu rečenicu totalno ne logično rekao, promenio red reči u rečenici tako da nije apsolutno ništa značila i odjednom se kod mene stvorio osećaj da je gotovo. Padam, totalno sam bespomoćan da vrištim ili bilo šta uradim , jer znam da je nepotrebno a pre svega kod mene je osećaj krivice jer sam ja kriv, odnosno u mojim rukama je bilo sve...Padam na voz koji odjednom prolazi u dnu te provalije....Opet ne znam gde idem, u šoku sam...Budim se...

Ovo me je bacilo na razmišljanje o vozovima koji u naše živote donose ili odnose stvari. Dolaze ni od kuda. Neke stvari nam često vise nad glavom kao kakav teret, a mi često na sve to jednostavno samo okrivimo sebe bez snage da pogledmo u oči sve to loše ili dobro i prihvatimo, neki bi rekli rizikujemo ali svakako delamo. Krajnja ravnodušnost vodi samo novom bezizlazu.

zivot

, 03 2012 14:36:36 +0200

Nosimo u sebi jedan prelepi haos ispunjen gomilom tajni koje nikako da otkrijemo. Bas taj haos se stvara nepoznanicama koje cine nas ljude zbunjenim i vecito sa prstom na celu. Prelep je zivot sa tajnama. Znajuci da postoji nesto vise i lepse od vas sto vas nadvisuje. Ne znam zasto sam fasciniran decom od svega 6 godina koja vec u tom uzrastu prave cuda. Oni nikako nisu cista genetika, puka slucajnost odnosno objasnjiva stvar. Jednom sam slusao Vladetu Jerotica (psihoterapeuta) kako govori o tome da se svi mi radjamo sa talentima. U nama je usadjena muzika, osecaj za igru i jos mnogo toga. Sama cinjenica da koracamo ovom predivnom zemljom, koju cesto pljujemo nezadovoljni nacinom na koji se odvija nas zivot potpuno negirajuci cinjenicu da ga sami cinimo takvim. Na kraju najbitnija je ljubav. Koliko god nerazumevanja za zivot imali ili za ljude koji nam ne pruzaju dovoljno ili su pak bezosecajni ili indiferentni jedino nam preostaje da volimo ili mrzimo, ovo drugo nas stavlja na pogresnu stranu. Cuda se desavaju i ona se ne objasnjavaju. Ostaje nam da jednostavno delamo i "budemo mudri kao zmija i bezazleni kao golub", jer mudrost i dobrota idu zajedno. Sa takvim pristupom otkricemo zivot i predivni haos u njemu.

Zašto?

, 04 2012 20:20:32 +0200

ZAŠTO?

U parku bezbroj cvetova

Svaki od njih ima svoju boju

Bezbroj raznih snova

Svaki ima zanimaciju svoju.

Nikome dužni,nikome krivi

Iznad njih obalci ratni,sivi.

U parku bezbroj cvetova,

Osmeh im i dalje na licima,

Ona sreća najiskrenija,prava

Uživaju i dalje u svojim igrama.

Iznad njih oblaci se stisli

Njima prolaze I dalje lepe misli.

Ruke ih čupaju

Nestaju, svaki na svoju stranu

U trenutku staju

Odjednom oni nestanu.

Nastade na trenutak tišina.

Za tren se vrati muzika

Ponovo se nastavlja ista slika.

Njihov osmeh je neuništiv!

Prijatelj Arhil

, 30 2012 22:12:26 +0200

Čekao sam jednog dana da doleti do mene,avionom koji je čuven po brzini koja dostiže brzinu svetlosti, moj prijatelj Arhil. Letovi iz njegove zemlje Sagradije polazili su na svakih dva sata ovamo ka mojoj ne letačkoj zemlji Serberiji. Kada je došao i pokucao na moja skromna drvena vrata, za koja se inače oduvek čudio jer mu nije bio jasan princip po kojem rade obzirom da u njegovoj zemlji prosto ne postoje, to je kod njih prevaziđeno, nosio je gomilu poklona za koje se nisam preterano obradovao. Nisam se obradovao poklonima ne zato što sam neskroman, već zato što sam znao da nijedan od njih ne funkcioniše u Serberiji, jer zahteva gomilu stvari za koje mi još nismo čuli. Dok sam mu ja pričao kako se provodim u kafanama i to odabranim gde toče pivo za samo 150 dinarija i kako me lepo vreme privlači da nakon svih obaveza jednostavno odem i prošetam sa porodicom negde po obližnjem parku, on je govorio o tehničkim dostignućima i radnim obavezama koje mu oduzimaju mnogo vremena, daju mnogo novca i omogućavaju da dobro živi. Pričao mi je njegove doživljaje sa posla (on inače radi u firmi koja se bavi proizvodnjom svemirskih brodova), govorio mi je da je jako srećan jer je dobio ove godine dva dana odmora i tome slično. Sa divljenjem sam gledao u njegove oči koje su sijale čistim zadovoljstvom koje se merilo kroz novac i posao. U trenutku sam pomislio kako bih ja voleo da sam rođen u Sagradiji i da znam uopšte kako izgledaju svemirski brodovi koji se još uvek kod nas ne proizvode (a neće ni u skorije vreme), kako bih voleo da zarađujem toliko novca....Moj prijatelj Arhil je pogledao na sat i rekao je da žuri jer mora da iskoristi ova dva dana kako bi obišao porodicu koja ne živi u istom gradu gde i on živi ,jer je njegova žena dobila unapređenje u drugom gradu pa je sa decom uz dogovor sa mužem otišla tamo. Kada je otišao na moja skromna, prevaziđena drvena vrata ja sam se uvalio u fotelju, uključio televizor i razmišljao o pljeskavici na kraju ulice.