Tajna

I noćas se vraćam samoći,na nju uvek mogu da računam..

losapotebe — Thu, 08 Nov 2012 17:13:58 +0100

Noćima ćeš hodati hladnim i pustim ulicama prekrivenim snegom, promrzlog tela, crvenih obraza. Ruke ćeš držati u džepovima, a telo će ti biti zgrbljeno od hladnoće. Ulice će biti osvetljene belinom snega i gradskom rasvetom. Pon

ekad će kraj tebe proći neki neznani stranac, mladi zaljubljeni par, pijano društvo koje žuri kući...
I u svim tim licima koji će proći kraj tebe, tražićeš Nju. Dugo ćeš se okretati za svakim ko prođe. Boleće te duša, svaki centimetar tela. Mrzećeš se jer si je povredio, jer si pustio da tek tako ode. Kući ćeš dolaziti pijan znajući da je prošla još jedna noć bez nje.
Dugo će vremena proći, ali nikad više nećeš biti onaj stari. Nikad više onakav kakvim te je ona činila.
Nijedna neće znati, neće moći, neće ni srce hteti, da ti bude ono što je ona bila. Ponekad ćeš čuti da je zaljubljena i srećna s nekim drugim, pa ćeš svaki put utehu pokušati pronaći u piću, ali utehe nigde neće biti, kao ni Nje.

Uvek postoje trenuci kada vam se putevi razilaze. Ništa strašno. Stvoreni smo jedno za drugo.

losapotebe — Thu, 05 Jul 2012 17:14:06 +0200

Ti i ja ćemo uvek imati nedovršenog posla. I nakon posljednjeg zagrljaja i poljupca, i nakon što kažemo: "Ovaj put je stvarno kraj..." Kad se vratiš njoj, a ja odem njemu, samo je pitanje vremena kad ćemo se opet sresti i sve će početi ponovo. Uvek ćeš imati ludu želju da dođeš po mene, da me vodiš daleko od svih. Uvek ću imati ludu potrebu da te zovem u gluvo doba noći jer želim da te vidim. Uvek ćemo biti samo prijatelji pred svima, a puno više od toga kad niko ne gleda. Jer to smo mi, mnogo više od prijateljstva, mnogo manje od ljubavi.

Ja znam, i ti znaš, da se prave ljubavi ne spominju nikada i nikome.

Ali obično ono najdraže dogodi se samo jednom, i nikad više...Hoće li uopše započeti naša priča?! Ti i ja?! Uvek kada se pogledamo, znaćemo šta smo mogli, a nismo uradili. Zbog čega?Zbog ponosa? Ipak, ponos je najveća udaljenost koja može stajati između dvoje ljudi, i još uvek stoji...Ti nikada nećeš shvatiti moju ljubav prema tebi. Zašto? Jer je ni ja sama ne shvatam. Bilo je trenutaka kada sam baš verovala da će naša priča početi i da se nikada neće završiti, međutim znaš li ono: "Puste te da budeš ovoliko sretan samo kad se spremaju da ti uzmu nešto." Pa uspeli su ,dragi moj, uzeli su mi tebe.

I dan i danas, kroz glavu mi prolazi zašto nisi napravio taj prokleti "prvi korak", e da bar jesi..Ljudi se mijenjaju, ali sećanja ne. Promenio si se, ne znam zbog čega, ali nisi više onaj stari. Ne kažem ja da si se samo ti promijenio i ja sam, jer gajim posebnu ljubav prema jednom biću. Imaš nešto, nešto u sebi. Nešto ne u pojavi, nego u očima... Ti ustvari ništa ne znaš. Ne znaš da me ova naša priča koja nikada neće započeti boli, i da se kajem što nismo uspeli. A mogli smo. Još uvek me svaka pesma podseti na nas. Dragi moj ljuta sam na tebe. Boli me to što si tako lako odustao od mene. Ubio si iluziju snažnog tebe u mojoj glavi. Smatrala sam te svojim junakom, a vidiš, pravi junaci nikada ne beže.
Onima kojima je suđeno da budu zajedno uvek se za to izbore, samo moraju verovati u to. Ja verujem, a ti?!

Postoje u nama neke stvari neprevodive u reči

losapotebe — Sun, 01 Jul 2012 14:21:28 +0200

Desi se tako,sretneš,upoznaš,vežeš se,zavoliš.

01.01.2012. - ja se veoma dobro sećam te noći. Sve obučene u najlepše haljine i nakinđurene naizgled skupim nakitom u pratnji najvećih mangupa. Svi oko mene,naizgled još jedna Nova godina,samo pokazatelj prolaznosti,odrastanja,starosti.

Ako je verovati onim starinskim pričama i ženi koja sanja,baš tada,desilo se nešto o čemu je moja malenkost maštala godinama. Dotaklo me je. Prva poruka,druga,napokon! Osetila sam to pri prvom razgovoru. Uvući će mi se ovaj mangup pod kožu,neću moći bez njega i njegove lude glave. Odrasla osoba,a iznutra pravo dete koje se i dalje zanima maštajući o nemogućim stvarima. Dete koje se igra rečima kao da ih zna baš sve,kao da je svaka njegova.

I stvarno,tako je i bilo. Svaku njegovu reč pamtim,svaka je utkana u moje misli najfinijim radom njegove čiste duše i ogromnog srca. Sve je među nama veoma komplikovano. Ne umem bez njega,ne ume da se naljuti na mene. Kao neki beskrajni spoj koji ne može da se prekine samo zato što ispunjava moj život i čini da se ne osećam samo.

Izgubih veru u ljubav, ja koja sam bila najveca vernica u nju, kao podanica ljubavi, jos od malena sam sanjala samo o njoj. O danu kada cu biti obucena u raskosnu belu haljinu, koja bi bila skrojena samo za mene. Sanjala sam kako bosa trcim ka crkvi, i u rukama nosim buket najlepshih belih ruzha, a kosa da mi bude ofarbana u najlepse nijanse plave boje, sa izvucenim pramenovima, i skupljena u pundju.

A on, njega sam zamisljala bas kao decka koji mi se svidja, sa najlepsim decijim osmehom, sa mirisom za kojim se okrecem u svako doba dana... zamisljala sam ga kao decka koji ce uvek moci da me nasmeje.

A sad,baš me briga za veselje,belu haljinu i buket cveća. Hoću da se provedem,hoću da pričam sa njim,hoću da se družim sa njim,hoću da se smejem.

Хвала ти што си ми увек чувао осигурано место на рамену. Што си имао поверења да самном причаш о најинтимнијим стварима, и дозволио и мени да се отворим. Знаш сваку моју тајну,сваку ману и још увек си ту. Са тобом о свему у сваком тренутку.
Научио си ме да уживам у животу. И данас се питам, да ли сам, од кад те познајем бољa особа?

Ја ти место чувам, јер само са тобом сам сасвим природна и обична.Само у твојој близини могу да живим пуним плућима и будем потпуно срећна.

Са тобом ми није битно да ли је јесен, зима, киша или снег.
Важно је да сам ту, у твојој близини.

'Nije ljubav stvar'

losapotebe — Fri, 18 May 2012 17:11:42 +0200

Dve odvratne,prazne nedelje. Dva perioda samoće. Nisam ga čula,ni videla. Juče mi je javljeno da je švaler u kafiću,ali nisam,nisam otrčala da ga vidim. Hvala onome što me je sprečilo. Iako mislim da je to majka koja mi ne da da tako kasno odem od kuće,tešim se da sam to bila ja,da sam samu sebe zaustavila. A opet,znam da je došao. Znam da je ponovo u mom gradu,u našem gradu. Ne mogu da ga zaobiđem,večeres možda,ali zauvek ne.

Ne javlja se. Ne zove i ne piše. Ne nedostajem.

Kad će shvatiti da je moj život satkan od kajanja što ga znam pomešanog sa neizmernom srećom jer postoji neko ko moj život čini lepim. Ćutim. Gledam kako vreme prolazi. Ako izdržim da te pustim da ovaj put kreneš,a da se ne javiš,znači da sam pobedila.

Hiljadu lica mi kaže da sam lepa,a ništa me ne razveseli kao onaj trenutak kad to čujem od tebe,mada toga nema dugo. Nisam lepa ili nedovoljno?

Ne znam šta još da napišem. Znam samo da me hiljadu oštrica bode i kida polako. Onako kako nije nikad. I hoću da prestane. Ali samo,bez tebe.

TRAŽIM DA TE NIKO NIKAD NE VOLI K'O JA

losapotebe — Tue, 08 May 2012 20:04:12 +0200

Svakodnevne želje u vezi sa tobom,već su mi navika. Svaka melodija na telefonu u stomaku mi izazove nekakav grč,pomislim ti si. A toliko bi mi falilo,toliko da vidim da umeš da pokažeš osećanja,da ja ipak nisam samo strast koja prolazi i dođe s dosadnim satima i izgubljenim danom. Samo malo nežnosti i trunka osećanja. Lažnih ili pravih,više i ne biram,potpuno mi je svejedno.

Eh,tako je meni oduvek sa tobom. Samo šturo kucanje,bez ikakvih komplimenata. Uvek ih izvlačim na prevaru,ucenu,na još trista drugih načina. Nekad i samo zamislim,jer je nemoguće da me pohvališ ili mi daruješ lepe reči.

Čujem gomilu takvih oko sebe,nije da mi niko ne govori da sam lepa i dobra i fina i da prijam ljudima,ali od tebe ne čujem to. Mršava,stativa,ružna,ugoji se malo,ova cura je najlepša-DOKLE?! Znam,ti posle kažeš da je sve to šala,da se ne tripujem,ali kako. S.,potrebno mi je to.

Ali ostaviću luda nadanja po strani. Ono o čemu sam htela da pišem je ona. Moja najdraža M. To je osoba koja ulepšava svaku stazu mog neuspelog,srećnog i nesrećnog puta u životu. Zelene oči-da me podsete na njega i svu bol ovog sveta,i duša beskrajno dobra i mila,da izleči svaku ranu i zadrži svaki uzdah. Ruke meke i tople,da upiju svaku suzu.

Pa zar da najdraži anđeo zna za bol? To je ono što nikad neću da prežalim. Ne mogu da skupim svaku suzu koju pusti,ni da izbrišem svu patnju njene čiste duše.

On je ljubav njenog života,a ona njegova najskrivenija tajna,njegov razlog za sreću i smeh. Neverovatno je kako su skladni i kako uspevaju zajedno,bez dodira i bez i jedne jedine reči. Zabrana ili iskušenje?

Svaki njihov pogled čini da se ljudi osećaju krivima što su tu,što im ne daju mira. To je agonija koja nekontrolisano uznemirava čitav mali svet oko njih. I sve obuzme neka tiha patnja. I niko nije svestan da to njihova ljubav žali,da njihove lude glave vrište jedna za drugom. Svaki pojedinac plače zbog te zabranjene ljubavi,nesvesno. A oni svesno jedno drugom to čine,on joj ne da da krene dalje,a ona to ne može. Vezao ju je i ne pušta.

A kad u njenim očima vidim slomeljna srca,prestaje sve. Pogađa me svaki njen nemir,i svaka progutana knedla. Onaj lažni osmeh,da mu pokaže da je najlepša,da sija i da je žele. A onda pogledam njega,spustio je glavu,svestan da mu je najveće blago pred očima,a da za ruku drži običan kamen o koji se spotiče mesecima. I tako tuguju. Ona sa osmehom,on da ne vide. I tako ubijaju sebe i svoje najdraže,jer oni osećaju istu bol. Valjda tako mora,da bi ta ljubav živela,bila jača. Valjda je to poenta,što smo bliži smrti,bliži smo i večnoj ljubavi. Moja M. je tu ljubav pronašla,spokojna i mila,nije svesna da je dostigla cilj. Držim je za ruku i ne puštam,posmatram ljubav i patnju. Ehh,kad bi ova ljubav manje bolela..

Stefan Petrusic i Goca Trzan - U tebe me ne diraj

losapotebe — Fri, 27 Apr 2012 15:03:02 +0200

Možda sam najgora,možda me stiglo sve

što sam tebi sa leđa luda skinula.

Možda moj je greh,

i taman preživim te,

samo se pojaviš

za dan se setiš,za dan zaboraviš.

Za sve sam ti kriv

a znam da sam živa dok sam u tebi živ.

Dok si u meni živ.

U tebe me ne diraj,

sve drugo slobodno ne pitaj.

Već dugo ne znam da zamenim te,

u srcu da pokvarim te.

U tebe me ne diraj,

sve drugo slobodno pocepaj.

Moj je život k'o prazan ram

jer ja ne znam da naslikam život bez nas.

Život bez nas.

Možda sam najgori, možda me stiglo sve,

što si meni sa leđa luda skinula.

Možda moj je greh,

taman preživim te,

samo se pojaviš

za dan se setiš,za dan zaboraviš.

Za sve si mi kriv,a znam da sam živa dok sam u tebi živ,

dok si u meni živ.

E,moj dragi,ne zaboravi me.

losapotebe — Mon, 02 Apr 2012 23:36:36 +0200

Nežno i najpažljivije te može dirnuti samo onaj kome je i samom potreban takav dodir. Moji su dodiri takvi. Dodiri s vazduhom,jer nikog bližeg nemam. Nisam tužna,samo sam sentimentalna ovih dana.

Sećam se prošle godine i ovog doba. To su bili samo naši trenuci,sad su samo moje uspomene. Ne pamtiš a ja uvek zaboravim da ih zaboravim. I tako se stalno vraćam na početak. I opet boli,i opet bih ponovo,i opet zabranjeno,ali samo jedno,samo tebe,samo tvoju laž i tužnu istinu.

I smejem se samoj sebi. Ne vređam se,dosta sam uvređena svojim položajem u tvom životu,ako se to uopšte i zove položajem. Svejedno,shvatam da ne nedostajem nikome,i znaš da se ovo odnosi na tebe. A ti nekome nedostaješ najviše i više od toga,previše.

I tako bežim,a ni sama više ne znam od čega ni od koga. Sramota. Stid. Prihvatanje da ti nikad nisam ništa ni bila,da sam samo zamišljala to i prihvatala svoje iluzije kao stvarne. I to se sve skupilo sad,a i valjda je nekad moralo. Bežala sam od tog trenutka i uspevala da pobegnem,ali nekako mi u zadnje vreme ne ide,kao da me nešto sprečava. Ima te neke ograde. Ona je strašna. U nju su upletene sve teške reči,sva razmišljanja do kasno u noć i sve što mrda i ne podržava me.

Ali,

ja kad ćutim,volim najviše.

E,da samo možeš da zaviriš u moje snove. Nema je. Sami smo. Vole nas. Volimo. Strast,ona ista. Neobuzdanost,ona najjača. Ruke tvoje,najsnažnije. Kosa moja,raspletena i ukrašena tvojim poljupcem. Usne,oči,pogled. Ne smem više. Opet vrištim i plašim se same sebe. Vrištim svom snagom tela koje ne oseća više ništa. Posle tebe,ništa.

^^ <3

Našli smo se jedno drugom

losapotebe — Tue, 13 Mar 2012 19:38:09 +0100

Nije to bila dosadna,znam da nije. Samoća je vrištala iz nas. Strah od napuštenog i nevoljenog. A, opet nije to bila ni ljubav,više strast. Plamtela je između nas neverovatnom jačinom. Borili smo se sa njom ili protiv nje,ili tako nešto. Moja strast za njim,tvoja za njom. To je najviše bolelo. Šta više,ubijalo me je.

Da,bio je jedino o čemu sam mislila. Ti si svojim komplimentima pokušavao da ugušiš tišinu koja bi nas samo podsetila na tugu koju nismo priznavali. Nisam ti prijala,nisi ni ti meni, to su samo bile laži koje su morale da se izgovore,radi reda,kako uvek ide. Gluma bez scene i sa sve manje kostima.

Ali ipak,nisam dozvolila mnogo,tek toliko da smirim te biološke hormone,a da oni kako ih ja zovem 'ljubavni' podivljaju. I ti si isto radio,koga lažemo. Nismo mi uništavali jedno drugo kako u ljubavi uvek biva,pomagali smo jedno drugom na neki nama poznat način.

Ljubio si me nežno,vlažno i sa puno pažnje. Da nisam znala pomislila bih 'Stvarno ljubav', ali nije bila. Zamišljala sam njega,videla sam njega,maštala sam o njemu,vrištala mu ime u sebi i čekala da prođe.

Onda si krenuo dole,nisam dala,nisam htela. Rekla sam ima vremena,u stvari neće ga biti nikad. Imaš jaku ruku,ali nije kao njegova. Znao je svaku moju slabu tačku koja bi me ostavila bez daha i probudila u meni ono najstrstvenije osećanje slobode a u isto vreme i prijatnog,samo mog bola.

Ali na kraju,ne kajem se. Našli smo se jedno drugom i drago mi je da si to bio ti,a ne neko drugi. I bilo je tad i nikad više. To znaš ti,i znam ja. :)

Čestitamo

losapotebe — Tue, 13 Mar 2012 19:10:07 +0100

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.