Lepoto!

Pandorina kutija

Otvorio si kutiju koja se ne otvara. Otvorio si sva ona potisnuta osećanja. Sve ono što se guralo pod tepih. Jednom jedinom porukom. Nemir u duši ceo dan, vraćaju se uspomene. Uspomene iz mašte koje su bile toliko stvarne. Razgovori do kasno u noć. Treptaj duše, razigranost srca.

Jednoga dana posetiću Sarajevo. I ne znam da li bih volela da me zagrliš ili samo prođeš ako me sretneš, kako kažu Nina i Mirza u pesmi *Duše su se srele* ali nakon toga zaključaću Pandorinu kutiju, baciti je u Miljacku, a ključ u Dunav.

Mislim da ipak biram zagrljaj... Neko si ko je ostavio poseban trag na mom srcu i uvek ćeš imati svoje mesto u njemu. I verujem da ćemo se sresti u nekom narednom životu, u nekoj priči s okolnostima boljim po nas.

I nema sna za mene ove noći...samo da nije knedle u grlu i zacakljenih očiju.

***

"Sve je bilo poput sna: slatko, nestvarno i nažalost kratkog veka...

Tiho, u sebi, želela je da čuje reči: O s t a n i.

Ali nije to bila njihova sudbina, ne u ovom vremenu"

Pismo br. 2

Godine prolaze.
Ti i ja i dalje stranci.
Stranci koji kao da se poznaju čitav život.
Gajim neku neopisivu ljubav prema tebi, a još uvek ti nisam ugledala porgled. Još uvek nisam osetila miris tvoga zagrljaja.
Ali ne prestajem se nadati. Jednoga dana, siću ću sa busa, i zaustaviti vreme u tvom zagrljaju.
Nekako u tebi vidim neku dozu sigurnosti.
Znati da negde pod ovim nebom postoji neko ko je bezuslovno tu kraj tebe je divna stvar. I možda ne komuniciramo toliko često kao nekada davno, ali čuti se s tobom je velika radost.
Možda ti na mene gledaš potpuno drugačije. Ali moram reći da ponekad ti menii daješ nagu za život u ovom surovom svetu.
Toliko doga imam da ti pričam. Dušu da ti otvorim.
Toliko sanjam o tome da sedimo na uzvisini posmatramo grad u noćnom sjaju...
Naslonjena na tvoje rame...pričajući bez reči...

Pismo br. 1

Hej lepoto,

ti što si u dalekom lepom gradu. Ne mogu ti opisati koliku želju imam da te vidim. Da pogledam u tvoje duboko zeleno more čežnje, da osetim tvoj dah na vratu...ukus tvojih usana mednih. Gledam tvoje slike i želja raste. A greh je. I ne grize me savet. A trebalo bi. Želja je pak jača. Želja da se samo jedan tren nađeš u mom zagrljaju. Samo da je jedna noć uz vino, da pustimo reči da teku, da ispričam ti svoj život... da ispričam ti koliko čeznem za samo jednim pogledom tvojim. Za nepoznatim ukusom na usnama. Jednom sam srela jednu jako dobru dušu...jednog stranca, s kojim sam provela svega dva sata, a nakon razgovora s njim imala sam osećaj da ga znam ceo život. A kasnije su počele da mi se vrte reči o životu koje mi je uputio: "Ako nešto želiš, uradi to!"...a ja jedino što želim uraditi u ovom trenutku je videti tebe. Da zaustavim vreme, zamrznem daljine. Na jedan jedini tren. I biću srećna. Moja sudbina je poznata. Imam put kojim kročim, s kojega da li ne mogu ili ne umem da skrenem, ili to ne želim, ne znam, ali u toj mojoj sudbini želim na starom hrastu kraj puta da urežem miris tvoga bića.
Obuzeta sam tom čežnjom za tobom. Pogotovo kada se probudim u dubini noći s tobom u mojim snovima. I onda gasim plamen, tešeći se da si daleko. Lepoto moja, pronaćiću te bar jednom, nestaću u tvom pogledu i umiriti ovu vatru koja guta me...

Srećan rođendan!

Davne 1990-te na današnji dan, meleci su imali važan događaj. Sam melek Džibril bio je zadužen da svaki detalj bude na svom mestu. Sa svojih 600 krila, sačinjenih od čiste svetlosti, sleteo je na zemlju i nežno obavio majušno telo tek rođenog dečaka. Mekim dodirom u njegovu dušu uneo je toplinu koja će kasnije grejati tuđa srca. Na nebu su sjale najlepše zvzede. Smešeći se, skupljale su svetlucavi prah i poslale tom malenom biću na dar. Prah se stidljivo sakrio u dečakove čarobno zelene oči. Čitav kosmos bio je u žurbi, da pokloni dečaku najvrednije darove. Jedan topli sunčev osmeh na njegovim usnama...osmeh koji će da leči suze u očima. Gram želje posađen je u miris njegove nežne kose. Maleno srce ispunili su ljubavlju, nadom i snagom, da izdrži na putu ovog surovog života. Svakom njegovom ćelijom bitiše dobrota, usađena u njegov vedri duh. Džibril mu je poklonio kap svoje lepote da ljudi već na spoljašnjosti vide veličinu njegovog srca i poklonio mu je kap snage, da ga prati na putu punom trnja do njegove istinske sreće. Dečačić je stasao u jednog divnog mladića...a negde na ovom golemom svetu postoji za njega skrojena jednako vredna duša kao on, koja čeka da im se topline stope u plamen neopisive sreće i ljubavi.

Davne 1990-te na današnji dan, na svet je došao maleni melek, a ja mu od srca želim da što pre pronađe put ka onoj njegovoj sreći koja ispunjava biće i zapisuje u istinskom osmehu skrivenom u njegovim zelenim očima.

Ruka za spas

Lepoto moja,
znaj da kraj mene
uvek imas sigurno rame
za sve tvoje brige.
Znaj da sam uvek tu,
kada ti je teško i kada nije.
Samo zovi moje ime,
i preći ću sva brda i doline
da dođem u tvoj zagrljaj.
Preplivaću sve reke što nas razdvajaju
i doći da nacrtam ti osmeh na lice.
Da zagrejem te divne zelene oči,
da zvezdama ti prošaram besane noći.
Lepoto moja,
znaj,
da kraj mene
uvek imaš ruku za spas,
topli osmeh
i nežnosti glas...

Želja

Nije te bilo dugo, bila sam izgubljena u vihoru tvog zaborava.
A nisam ni želela da kvarim tvoju sreću u tom dalekom magičnom gradu.
Znam da ti je život ispunjen ljubavlju. Onom čistom koja ti je oduvek pripadala.
I moj je život takav. Ali sebičnost me vuče k tebi.
Ti, Lepoto moja daleka. Negde u odajama mog srca postoji mesto za tebe. Samo za tebe, skriveno od drugih očiju. Moja si tajna čežnja.
Činjenica da si tamo negde srećan i mene čini srećnom. Ali želja da ugledam tvoje zelene oči bukti u meni. Kako da ugasim tu vatru? Kako kad niko ne vidi taj dim. Skrila sam ga od svih, a vatra se širi. Znam da je nekada možda postojala nada za nas. Znam da je u jednom periodu i tvoje srce tiho šaptalo moje ime, ali sam ja sve uprskala. Džabe krivim tebe i tvoje ćutanje. Ja sam pravi krivac. Ali možda je tako bolje. Jer sada imaš sreću. A onako bi samo imao čežnju za nečim dalekim. Javio si se... kada sam mislila da ti je život savršen bez mene, da sam zaboravljena zauvek. Javio si se. I opet vratio želju za tobom koju sam davno gurnula pod tepih. Doći ću jednom u taj lepi grad. Doći ću. Makar samo da koračam ulicama kojima su tvoje noge hodile. Makar samo toliko. Pa makar te ni ne videla, samo da sam ti bliže, bar na sekund. Možda i prođem kraj tebe. Možda te ugledam srećnog kraj nje i nacrtaš mi osmeh na lice svojom pojavom. Možda se srce smiri kad vidim da si u sigurnim rukama. Ne bih želela da budeš povređen. Ti to ne zaslužuješ. Samo da mi je da vidim tvoj osmeh... jednom...

Slučajno

Nikada nisam osetila toplinu tvog pogleda u mojim očima.
Samo sam tiho jednom čula tvoj glas.
I videla osmeh medni koji topi srce.
Neka neobjašnjiva hemija prostrujila mi je srcem.
Iako si ljut na mene, taj osećaj još uvek je u meni.
Ne želim više ništa, sanjala sam samo o jednom tvom zagrljaju.
Samo jednom mekom zagrljaju. Ali sve što sada želim je samo da slučajno prođem tvojom ulicom u tvom dalekom lepom gradu. Da sasvim slučajno sednem na klupu na kojoj ti često sediš, da popijem kafu u tvom omiljenom kafiću, sasvim slučajno. Da nenamerno prođeš kraj mene, iz daleka da vidim tvoje zelene oči i osmeh koji noćima sanjam. Samo u prolazu da nam se sretnu pogledi. Samo jedan tren. Možda me prepoznaš, možda ne... samo želim da mi srce zatreperi na tren kao onda kada sam shvatila da mi značiš mnogo više nego što sam mislila. I sve je bilo nemoguće jer si daleko...ili možda i nije, samo sam bila kukavica koja beži...
Da mi je samo slučajno da ugledam tvoja oka dva, da taj tren pretvorim u večnost u srcu mom. Znam pustila bih suzu tada od sreće i tuge...suzu čistu nevinu, za moje neodsanjane sne.
Samo da mi je slučajno da sretnem tvoja oka dva...

S

Imala sam lude snove o nama, u jednom periodu. Da si mi samo bliži koliko bi sve bilo drugačije. Tada! O sada da ne pričam. Negde u jednom trenu pokrenuo si uzavrelu krv mojim venama. I samo da nije bilo te daljine tada, svet bi se okrenuo naopačke. Ili da su u tebi bila drugačija osećanja, da si rekao samo jednu jedinu reč. Prešla bih brda i doline, sve reke što nas razdvajaju i okusila tvoje zanosne usne. Samo jedna jedina reč bila je dovoljna. Ali nije je bilo.
A sada? Sada smo kao dva stranca, a nekada sam osećala kao da smo mnogo više. Ti, daleka zvezdo! Šta sam sve snevala o tebi, lepoto. Nikada nećeš saznati.

U pogledu

Skrio si mi se u pogledu.
Tvoja daleka duša dotakla mi usne.
Onako neopipljivo, nežno.
Poljupcem srca, duše, na mekoj koži.
Prinče moje radosti,
Daleko mi sunce moje, na nebu mom.
Što ne čujem ti glasa,
Znaj, topim se u tvom zelenom moru od pogleda.
I davno sam se skrila na tvom jastuku.
U snovima sanjam sa tobom purpurne dane.
Lepoto moja, ti što si više od prijatelja
ipak mnogo manje od ljubavi....
Hej lepoto....
Sreća si mi, i kad mi je tuga na duši.
Pred očima mi tvoj osmeh...
Moj lek za dušu, i mada ne znaš.
Da, u tvom pogledu vidim spas,
iz tvog osmeha vadim osmeh svoj.
I znam da ljubiš nju, i daješ joj sve...
Ipak ti si, daleka moja lepoto,
biće koje u mom oku šara radosne boje...

Ne znaš

Možda nikada nećeš saznati šta mi srce krije. Znaš, volim ga, neopisivo. Toliko da bih život dala za njega. A ti? Ne znam šta si, ne znam ko si, ne znam odakle ovaj treptaj srca... Čuvam te kao tajnu, ne govorim. Imam samo belinu monitora i crnilo slova koje kuckaju moje male ručice. Ne znam šta sam ti ja. Nikada se nisi otvorio. I ne znam odakle tvoja ljubomora. Čemu ta ljutnja što sam s njim. Da li i ti ćutiš kao ja, ili samo radi tvoj ego. Besan si na mene, a ne znaš, možda nikada nećeš ni saznati, da udaljila sam se od tebe jer kvariš mi odnos sa njim. Uvlačiš mi se neprimetno u misli. A sve što želim je da ga usrećim. Ne mogu dok si oko mene. Evo priznajem ti. Zaljubila sam se. To je ono čega sam se bojala. Da li te volim? Ne znam...može li se voleti dvoje ljudi u isto vreme? Volim ga svom svojom dušom. I ne želim ikada da ga povredim. Ali ne shvatam šta je to u tebi što me drži vezanu za tebe. Nikada ti nisam osetila pogled, daleko si od mene... I zašto si se tako urezao u moju srž? I zašto se ti toliko ljutiš? Šta li kriješ u sebi? I zašto sam plakala kad si rekao da sam te razočarala? Zašto mi smeta što i ti sada imaš nju? Ne znam. Znam samo da te držim pod kožom i da ne prođe dan kada ne pomislim na tebe. Znam samo da imam preveliku želju samo jednom da te vidim.
Ne znaš šta krije moje srce, ljutiš se, i možda je tako bolje za oboje...
Možda nikada neću ugledati tvoje oči.
Ne znaš ti da sam se neželjeno zaljubila u tvoju daleku dušu...
A već imam biće koje volim i koje me voli...