Daska
http://pegla.blog.rs/blog/pegla
pegla2026-06-09T21:22:46ZZaljubljenost
http://pegla.blog.rs/blog/pegla/generalna/2012/06/10/zaljubljenost
<p> </p><p> Nikada neću zaboraviti te oči, taj prvi susret, kako mi je srce snažno lupalo, posle tog pogleda ništa više nije bilo isto. Život je dobio smisao, lepotu, sreću...ali ja sam sve to prepustio, nekom drugom jer nisam imao hrabrosti da se suočim sa srećom. Ne znam kako to drugčije da nazovem, sem begstvo od sreće. Neki to nazivaju ljubav na prvi pogled i nije prvi put da sam se susretao sa takvim pogledom, i retko kad sam mogao dugo da izdržim takav pogled, ali tada sam u sekundi rešio da ne skrećem pogled, da ga izdržim do kraja i to su bili najlepši trenutci u mom životu. Gledao sam to prelepo biće i pitao se čime sam zaslužio tu silnu sreću i verovao da i ona oseća isto blaženstvo kao i ja. Imala je beli mantil, plavu kosu i nebesko plave oči kao iz sna. Savršeno zgodna, da savršenstvo postoji. Prišao sam joj i upitao je sa srcem u guši, za mog doktora. Teško sam disao, ali sam uspevao da se kontrolišem. Pitala me je za ime i prezime, a potom rekla da sačekam, pokazala mi je prstom gde da čekam, na nekoliko metara od nje nalazila se ordinacija, mesto gde sam trebao da čekam. Posmatrao sam sa tog mesta, tu lepotu i lovio njen pogled. Svaki put kada bi izašla na hodnik pogledala bi me ravno u oči, dugo me je gledala, i nije propustila priliku da me pogleda kada bi izašla na hodnik, njen pogled je bio obavezan. Nikakav smešak nije postojao, ni sa moje niti sa njene strane, samo uporan pogled. I dan danas osetim pomešano tugu i blaženstvo u grudima, kada se setim njenih očiju. Taj pogled mi je bio uteha, lek za svaku bol koju sam doživeo. Njena lepota me je lečila, mada može neko reći da je zaljubljenost bolest, osećao sam da njena lepota može svakoga da izleči. Ona mi je bila dokaz da Bog poostoji, takvo savršenstvo je božansko delo. Zatim se pojavio jedan ljigavi bednik, za normalnog posmatrača možda je on fin i lep dečko, ali ja više nisam bio normalan.</p><p> Tražio je doktora, a zatim je zatražio njen broj telefona. Pitah se, odakle mu hrabrost da pita nešto tako, vidi je prvi put i tras. Mrzeo sam ga jer ja nisam takav, uvek sa ukočim pred lepotom, a njena lepota je bila nadprirodna. Nije htela da mu da broj, pitala ga je: -Šta će vam moj broj telefona? -; Počeo je da se krevelji i napravio nekakav smešak rekavši: -Treba mi u slučaju da mi zatreba neka informacija... - ; Uvijao se kao zmija pokušavajući da izmami njen osmeh, ali ona se nije ni jednom osmehnula i dala mu je jasno na znanje da njen telefon neće dobiti. Gledao sam tog jadnika kako pokušava da zadrži osmeh, i uživao sam zato što je ispušio, ali sam mu se potajno divio na hrabrosti. Ostao je da balavi i dok sam prolazio pored njih, ona me je dugo gledala kao da je ne interesuje šta onaj papak priča. Taj pogled sem svoje lepote imao je duboku inteligenciju, jesnostavno, bila je devojka o kojoj sam sanjao. Vratio sam se kući i nisam mogao da ispustim iz svesti njenu pojavu, a nisam ni želeo, toliko mi je ulepšala život svojim pogledima da nisam želeo da je zaboravim. Prepustio sam se maštanju, šta bi bilo kad bi bilo... U celoj igri bio sam crni kralj, ona je bila bela kraljica. Bio sam bolest ona je bila lek. Bitanga i princeza, ide li to? Teško. Ono što sam znao je činjenica da sam pored nje bio srećan, osećao sam se živim, srce mi je lupalo snažno, ali ni jednim gestom nisam odavao svoje osećaje. Posmatrao sam je bez izraza na licu, upitno, oseća li isto što i ja? mislio sam da nije moralno da joj priđem, šta će reći ljudi, zabavljaš se sa narkomanom, ona je bila sa druge strane zamišljene crte (Istina je da sam tražio razloge ne prilaska, jer sam imao strah, strah od odbijanja, strah od razbijanja lepog sna...), crte koja razdvaja dobro i zlo i ako joj priđem, ili ću je povući na svoju stranu ili će ona mene na njenu. Nisam mogao tada da vidim sebe kao izlečenog, iako sam znao da bih zbog nje sve ostavio sa lakoćom, mislio sam da ću je upropastiti i da je, ako je zaista iskreno volim, najbolje za nju, da se držim dalje od nje. Govorio sam sebi, proći će me, poznat mi je taj osećaj opijenosti, uvek prođe jer lepota je prolazna i prošlo bi me, ali sudbina je umešala svoje prste, sledeće nedelje videh je u centru, počela je da radi na izdavanju metadona. Pogledi su nam se ponovi sreli i sada su bili još duži. Više nisam mogao da prestanem da razmišljam o njoj, postala je moja opsesija, svaki minut bila je tu u mojim mislima, kao najlepše i najnežnije biće na svetu. Ono što sam nekada mrzeo, odlazak u metadonski centar, sada mi postade radost. Pitao sam sebe, da li se zavaravam, zašto me gleda, u prostoriji punoj ljudi uvek bi gledala u mene, pa zar to nije dovoljan znak da treba da joj priđem, jesam li muško? Imao sam puno devojaka i navikao sam da devojke prilaze meni, ali ovde nisam mogao to da očekujem, prošlo je šest meseci, a ja i dalje nisam sakupio hrabrost za prvi korak. Govorio sam sebi: -Ne budi lud, boli te kurac šta će reći drugi ljudi, probaj bar jednom da je pozoveš, da izađe sa tobom samo na pola sata, čisto da proveriš da li će te taj moćni osećaj držati svo vreme, jer kada mi je bila blizu osećao sam neverovatno uzbuđenje, snažne emocije koje do tada nisam poznavao i mislio sam da će doći do varničenja ako je dodirnem. Ma koliko mi je bilo prijatno dok sam razmišljao o njoj, provlačio se osećaj bola u mojoj duši zbog toga što joj ne prilazim i isteram stvari na čistinu. Govorio sam sebi: -Budi muško, reci joj šta osećaš, ovako mučiš i sebe i nju. Nekako mi je bila slatka misao da ona pati za mnom kao što sam ja patio za njom, ali da li je to ljubav? Ako je volim ne treba da dozvolim da pati zbog mene, te patnje su mi bile slatke samo zbog misli da i ona pati jer da sam verovao da ona ne oseća isto prema meni, taj osećaj bi se pretvorio u neutešnu bol. Glavna misao koja mi se nametala je pesma Desanke Maksimović:<span><em>-Ne</em>, <em>nemoj mi prici</em>! Hocu izdaleka da volim i zelim oka tvoja dva. Jer sreca je lepa samo dok se ceka, dok od sebe samo nagovestaj da. <em>Ne</em>, <em>nemoj mi prici</em>!</span> - ; Moguće je da je ova pesma, ma koliko lepa, unesrećila mnoge parove. Nije me toliko mučila mogućnost njenog ne pristanka, da sednemo negde bar na 30 minuta, već me je mučila neizvesnost, šta ču uraditi ako pristane, hoću li sve pokvariti nekakvom glupom pričom, najradije bih je uzeo za ruku i ćutao gledajući u njenu lepotu, osećao bih blaženstvo kojem reči nisu potrebne. I gde posle da je odvedem? Kod svojih roditelja? Nema šanse. Jednostavno nisam bio spreman, ali nisam ništa činio da budem spreman iako sam osećao da bih zbog nje mogao sve da uradim, pa čak i svoje organe da dam samo da bude kraj mene. Ali vreme leti i žena više pati, jer njena lepota prolazi i shvata da ne može da me čeka 3 godine da napokon skupim hrabrost, mada osećam da bih je voleo istim intezitetom i posle tri godine, postoji stara mudrost: -Ko pre devojci njemu jabuka- ; Ta mudrost mi je zvučala neiskreno, kakve to ima veze sa ljubavlju? Kakve veze ima činjenica da je neko došao pre devojci, ako ta devojka voli mene? Postavljao sam pitanja, šta je najbolje za nju, za mene, za nas, za društvo, šta je moralno, da li je zaslužujem i našao sam polovične odgovore. Koji je najbolji trenutak da joj priđem? Kada smo sami? A zašto da krijem svoju ljubav? Možda ona ne želi da se zna da voli narkomana, jer ona ipak ima beli mantil. Pa šta, šta me briga šta će reći drugi ljudi, ali ona nije u toj grupi, ona je moja ljubav, moja druga polovina, ali ako me zaista voli onda će je biti baš briga za druge, možda sam se plašio da me odbije pred drugima, ali sve jedno, ako me odbije srušiće mi se ionako i ovako ceo svet, ipak sam zaključio da je najbolje za nas da joj priđem kada nema radoznalih očiju. Kada bi se našli sami, a to je jedino za vreme testiranja, na svaka dva meseca, trebalo bi da joj kažem kako želim da je bolje upoznam, ali takva prilika se ukazala samo jednom. Našli smo se u zatvorenom prostoru, držala je čašu punu moje mokraće, stavljala je plastični test u čašu a u meni je glas pun očaja ponavljao: -pitaj je sada!!!- ; Ličnost mi se rascepila, drugi glas je ironično govorio: -kakva romantika. -; Preplavili su me osećaji blaženstva zbog njene blizine, prepustio sam se tom osećaju i više mi ništa nije bilo bitno. Iz tog transa su me probudile njene reči: -Da li ste uzimali nešto? -; Pa ona mi persira, kako da joj se približim, znam da svima persira ali me je to persiranje snažno pogodilo u srce. Ćutao sam, tužno sam se osmehnuo, hteo sam je upitati: -šta ti misliš? -; Zatim sam iz očaja hteo reći: -Da uzimao sam.-; Ali sam na kraju rekao istinu: -Ne.-; To je sve što sam uspeo da izgovorim. Glas mi je bio dubok, toliko da sam se iznenadio, pored nje sam se osećao kao muško ali nisam mogao ništa drugo da izustim sem tog -ne. Posle par nedelja desilo se nešto što je zauvek izmenilo naš odnos. Došao sam po terapiju i kada sam hteo da odem kući zaustavila me je: -Sačekajte trenutak.-; Pogledao sam je upitno i video da gleda u neke osobe. Pogledah i ja u njih, bila je tamo jedna devojka i mladić, svi si tada pogledali u mene, nekako ispitivački a zatim mi je poverljivo rekla: -Kod nas je došla televizija, žele da postave pitanja o tome kako su naši pacijenti zadovoljni sa radom centra i ako bi ste želeli da dođete sutra, neće se snimati vaše lice, glas će biti izmenjen...- ; Zaista sam želeo da dođem sutra, ali ne radi intervjua već radi nje, ali sam se pitao, imam li šta pametno reći i kada nisam znao koju odluku da donesem na brzinu, pogledao bih u dedin sat, koji sam nosio na levoj ruci i ako bi sekundara bila na 30 rekao bih -ne i kao da je sudbina htela da mi kaže jasno u tom trenutku sekundara je pokazivala ravno 30. Kao za kurac, držao sam se tog glupog principa kao pijan plota i verovao sam da ništa nije slučajno, da postoji neka viša sila koja deluje kroz sat mog pokojnog dede. Ona je pomislila da gledam na sat zbog vremena i rekla: -Ne morate rano da ustajete, dođite popodne...-; Da je tada bilo 5 sekundi levo ili desno možda bih i pristao, ali sam teškoga srca izgovorio: -Ne bih, zaista, nemojte se ljutiti ali ne bih. ; Pokušala je ponovo: -Ali zašto, niko vas neće prepoznati? -; Kako da joj kažem da neću doći zato što mi sekundara pokazuje 30? -; Rekoh joj tužno uz osmeh: -Zaista ne bih, probajte da nađete nekog drugog...; Ne sećam se više šta je rekla, odustala je, kao što je odustala i od dugih pogleda. Pogledala bi me po neki put, ali više to nije bilo to. I sam sam prestao da tražim njen pogled iako sam silno želeo da ga ulovim, pravio sam se da gledam u drugom pravcu, ali sva moja pažnja bi bila usmerena ka njoj. I dalje sam ponavljao njeno ime u samoći, njene oči bile su sveprisutne. Jedno jutro, kada sam progutao terapiju osetih da je u boci čist sok. Presekoh se, nije bilo vremena za razmišljanje, odmah sam nazvao centar (Eh, da sam bar, tako odlučno reagovao kada sam upoznao njene oči ), nadao sam se njenom glasu i tada nisam ni slutio šta me očekuje, rekoh ženskoj osobi koja je podigla slušalicu: -Ja sam taj i taj, i malo pre sam popio čist sok, nema ni M od Metadona. - ; Rekoše mi da sačekam, javio se dežurni doktor i ponovih isto: -Popio sam čist sok...-; Doktor: -To je nemoguće, takve greške se nama ne dešavaju. -; Rekoh besno: -E pa sada se desilo! -; Doktor mi reče da dođem na razgovor. Dojurio sam brzom brzinom i očekivao sam mučan razgovor, pogledom sam tražio svoju ljubav ali nje nije bilo, i na moje veliko iznenađenje, dali su mi novu bocu, bez rasprave, uz izvinjenje. Rekoh: -Očekivao sam da ću imati velikih problema-; Tehničarka mi reče: -Izvinite još jednom.-; Otišao sam sa velikim znakom pitanja, znam koliko su teški kada treba dati Metadon, a sada mi se još izvinjavaju, međutim ubrzo mi se razjasnilo. To je bio njen poslednji pozdrav, meni, dobila je otkaz, moja LJUBAV, moj anđeo, krala je metadon i što je najgore, krala je za svog dečka narkomana. Ostao sam u šoku. I sada sam ubeđen da je to onaj ljigavac sa početka moje priče, bio sam svedok njihovom poznanstvu. Da li je to namerno uradila samo da bi me povredila, zar baš taj bednik? Mnogo njih joj se udvaralo pred mojim očima i svakoga je odjebala, brzo bez trunke flerta, ali nikako ne mogu da se otmem utisku da je baš njega izabrala. Nikada je više nisam video.</p><p> Ne želim da pišem više o politici, jer nisam u tim krugovima, mogu
samo da nagađam ko krade, muti i laže, a ne želim da nagađam. Šta su
prave vrednosti? Čovek sam. Polno biće. Zašto sam muško? Da li sam sam
izabrao pol? Ne sećam se te radnje, mada mogu da kažem da mi u san
dolaze neki fragmenti prošlih života, ali to je ipak samo san. Ne
obraćamo puno pažnje na snove, mada neko i to radi. Tesla je tvrdio da
će jednoga dana biti moguće snimiti san i da će to biti jedno od
najvećih ljudskih otkrića. Ono što me trenutno interesuje je život na
javi, život pun bola i radosti. Tesla je pričao o privlačenju polova, tu
snagu je želeo da ukroti i ostvario je velika dela na polju nauke. Kada
se govori o polovima misli se na broj dva, mada je Tesla bio opčinjen
brojem tri. U svetu čestica postoje tri vrste naelektrisanja, pozitivno,
negativno i neutralno. Zapravo, neutralno i nije vrsta naelektrisanja.
Ono što je suprotnog pola u svetu materije je možda antimaterija, koju
je nemoguće naći u našem bližem okruženju. Naučnici uspevaju da stvore
male količine antimaterije i nisam siguran da li se materija i
antimaterija privlače, ali ono što znam je da pri njihovom susretu
dolazi do burne reakcije. Ono što me zanima je reakcija između suprotnih
polova na ljudskom nivou. Šta se dešava između dva bića koja se
prirodno snažno privlače. To snažno privlačenje sam retko osetio, ali
ono što mogu da tvrdim je da je taj osećaj toliko moćan da ga nikakav
heroin ne može zameniti.</p>Generalna2012-06-10T05:09:22ZpeglaIstina
http://pegla.blog.rs/blog/pegla/generalna/2012/06/08/istina
Vi što ne priznajete genocid u Srebrenici, da li ste bili tamo, u toj vukojebini kada se masakr dogodio? Siguran sam da niste, na hiljade leševa je pronađeno i šta mislite ko ih je pobio? Ali da zanemarimo leševe, na trenutak. Recimo da vam neki narkoman ubije dete i pošto je taj narkoman sin nekog visokog funkcionera, vidite ga sutra na slobodi jer naš ga je korumpirani sud oslobodio. Kome ćete se žaliti? Imate dve opcije, ubiti govno ili otići na viši sud, van ove države i potražiti pravdu, posle toga nemate više legalnih institucija koje mogu kazniti ubicu. Taj vrhovni sud u jebenom Hagu tvrdi da je genocid postojao. Možemo mi reći da nas Hag mrzi, da nas mrzi ceo zapad, kako su oni bolesnici i da potražimo pravdu kod braće Rusa. Možemo se izolovati kao Severna Koreja, isključiti Internet svima, blokirati telefonske linije ka svetu i vikati: -Mi smo u pravu. Istina je na našoj strani. Postoji Božija pravda!!!- ; Ono što je još Istina je da je zapad razvijeniji, tehnološki moderniji i svakako ima više novca. Ljudi žele novac, odlaze u bogatije zemlje i to je Istina. Čime ćemo mi zadržati jednog mladog naučnika? Pričom kako je zapad truo i bolestan? Čovek želi, slobodno tržište, da lako dođe do onoga što mu je potrebno, da razmenjuje informacije sa naučnicima iz celog sveta, ne želi izolaciju. Šta smo dobili ne priznavanjem genocida? Nećemo plaćati ratnu odštetu? Pa bolje da plaćamo ratnu odštetu nego da navučemo mržnju na sebe i time ponovo odemo u izolaciju. Šta misli jedan stranac? Prvi čovek Srbije ne priznaje genocid, on ne želi nikome da se izvinjava, on je bezosećajan čovek a samim tim i Srbi koji su ga izglasali su loši, većina Srba ne priznaje zločin, zaslužuju kaznu. Pitate me, zašto ne pišem o zločinima koji su počinili drugi narodi nad Srbima? Zato što ne želim da navlačim mržnju tih naroda prema nama, neka znaju ljudi da u ovoj Srbiji ne mrze svi Nemce. Šta ću dobiti time što ću pisati, bolesni su Nemci, Amerikanci, Hrvati, EU...? Kažete, Srbijo, probudi se! Pa zaista, Srbijo, osvesti se, potraži krivicu u sebi i recimo više celom svetu: -Izvinite, grešili smo.-; Znam dobro da se prvi čovek Srbije neće izviniti nikome, jer on se ponosi time što je išao u rat, da brani Srpski narod. Mržnja je velika, mnogo je Srba ubijeno i proterano, porodice ubijenih traže pravdu. Šta njih može zadovoljiti? Oko za oko, zub za zub? Pa hajde onda, da prebrojimo sve oči, zube, ruke, noge, glave koje su stradale. I kako ćemo onda? Da tražimo po godinama ljude koji će da plate, ako je neko poginuo sa 30 godina, onda onaj koji plaća dug mora da ima 30 godina. Dobro znamo da je nemoguće tačno prebrojati žrtve i takva je pravda neizvodljiva, zato je najbolje da se komandanti strpaju u zatvor i plate cenu. Sve je to mnogo komplikovano, pokušavam nekako da uprostim, da ubedim ljude da je za nas Srbe najbolje da se svaki budući predsednik izvini zbog ubijenih ljudi, zarad budućih generacija koje treba vaspitati tako da ne mrze narod čiji su pretci počinili zločin. Moju generaciju su učili kako je Jugoslavija najbolja i najrazvijenija država na celome svetu, a to je bila laž. Pa kada je to laž, onda je bratstvo i jedinstvo takođe laž. Bratstvo i jedinstvo su pokušavali da učvrste tako što su nas slali u obaveznu vosjku i bacali u razne krajeve Jugoslavije. Tamo sam spoznao svu bedu Jugoslavije, umesto bratstva video sam prezir. Slovenci i Albanci su se družili samo između sebe, najveći razlog za separaciju je bila jezička barijera. Vojska nas je vaspitavala na pogrešan način, ali ono što želim reći je da je najbitnije vaspitanje koje se stekne u porodici. Nemojte govoriti deci kako je zapad bolestan, jer deca imaju svoje oči, imaju Internet, mozak i videće da ih lažete. Naše društvo je najbolesnije u Evropi, imamo najgore zdravstvo, to je istina. Na kraju postoje samo dva scenarija za budućnost čovečanstva. Ili ćemo se međusobno istrebiti, ili ćemo svi živeti zajedno, bez ratova i oružija.Generalna2012-06-08T14:24:50ZpeglaToma Nikolić
http://pegla.blog.rs/blog/pegla/generalna/2012/06/07/toma-nikolic
Pristao sam, biće sve što hoće. Neću se svađati, mirno ću prihvatiti sve zakone, ali se neću skidati svojevoljno sa Metadona. Pišem reč Metadon, čas velikim, čas malim slovom, onako kako osećam poštovanje prema tome leku, a znam da bi trebalo da pišem velikim, jer to je ime, a imena se pišu velikim slovom. Ko jebe pravopis, ko je čovek razumeće moje misli. Možda sam ja nečovek, no ni to više nije bitno, zaključite sami šta je bitno. Dolazim po terapiju i srećem svog starog prijatelja, stariji je od mene, ima preko 50 godina, bez zuba je ali i dalje ima snažnu ruku. Za mene je on oduvek bio umetnik iako je lopov, stalno je u pokretu, zna da rukuje sa alatom, ima vešte prste i sve sam popravja po kući. On ne priznaje krizu, bar tako kaže, ali ipak ne može da pobegne od Đavola kada dođe trenutak bola. Može da kaže, ti ne postojiš, tebe nema i tako mu može biti lakše, ali i on je rob Metadona. Kažem mu: -Evo mene kod vas, odjebala me je doktorka.- ; On: -Svi su odjebani, ja sam dobio napismeno... Toma Nikolić, sprovodi se novi zakon, treba da legne, dotle niko iz opšte prakse ne sme da piše recepte...-; Ipak me moja doktorka nije lagala, zaboravio sam na sav bes koji sam tada osećao prema njoj i pomislio: "-Ipak je moja doktorka dobra- "; Možda ću jednoga dana reći: "Toma Nikolić je dobar.-"; Pre četiri godine sam govorio ljudima koji su glasali za Tomu: -Da li ste normalni, ukinuće nam Metadon. -; Svi su se smejali i govorili: -Si normalan, ko sme da ukine narkomanima lek, doći će do pobune, nereda, nastaće haos u državi.- ; Ma ko će da organizuje narkomane u krizi, kakve crne pobune, vratiće se na staro, svako svojoj drogi koju je uzimao pre Metadona. Pa zar ne vidite ko stoji pored Nikolića? Kada se samo setim šta su našli u sefu Mihalja Kertesa. Šta će 600 kila heroina u sefu koji je unajmio Resor državne bezbednosti MUP-a Srbije? A gde je ono što nisu pronašli, gde je sav taj heroin koji je otet od šiptara za vreme rata? Metadon je direktna konkurencija heroinu. Može Toma Nikolić da kaže kako se bori protiv kriminala, ali gušenjem Metadona pomaže cvetanju heroinskog biznisa. No vreme će pokazati, da li sam bio u pravu. <br /> I tako, dolazim na šalter da podignem lek kad tamo novost: -Dobićete terapiju do ponedeljka, u ponedeljak se obratite svome lekaru opšte prakse.- ; Šta je sada ovo? Ozarilo me Sunce. Nisam ništa pitao, da ne pokvarim lepu vest, uzeo sam terapiju i požurio kući da zakažem termin za ponedeljak. Dolazim kući, pozivam centar za zakazivanje kad tamo: -Doktorka koju želite je od ponedeljka na godišnjem, želite li drugog doktora?-; Kažem razočarano: -Ne, hvala.-; Pa da li je moguće? Doktorka se vratila pre dve nedelje sa godišnjeg i sada opet ide, da li je to slučajno? Imam osećaj da je otišla na godišnji zbog mene, postao sam paranoičan. Ništa mi drugo ne preostaje nego da opet uzmem taxi i vratim se u Metadonski Centar, da im kažem da neću dobiti lekove u ponedeljak. Vraćam se i saopštavam: -Moja doktorka je na godišnjem od ponedeljka, žao mi je što sam propustio da pitam dokle je na godišnjem.-; Tehničarka mi kaže: Sve jedno, doći ćete kod nas u ponedeljak, moramo da odlučimo šta ćemo sa vama.-; I tako, čekam odluku sa težinom u stomaku. I dok pišem ovo, osećam bol u stomaku, hvatam sebe kako mi je lice namršteno. Boli me glupost, kako su ljudi mogli da glasaju za Tomu, navodno hoće promene, pa evo vam promene, uskoro ćete imati više heroina na ulicama, a manje Metadona u apotekama. Time ćete suzbiti narkomaniju? Kod narkomana će se pojaviti bes i revolt i još veća odlučnost da se ne skidaju jer to je naša jedina moguća borba protiv gluposti. Možda grešim, možda neće zatvoriti Metadonski Centar, možda će prepoloviti broj pacijenata, možda će nas prebaciti na drugi lek, sve je moguće, ali kada vidim na vlasti čoveka koji je bio i ostao tvrdi nacionalista, ne slutim ništa dobro. Svi oni kojima su usta puna vere, časti, tradicije mogu da obmanjuju glupu masu, ali mene neće prevariti. Od samoga starta su lagali, kada je CeSID objavio rezultate izbora u prvom krugu i rekao da je Tadić u vođstvu, Aleksandar Vučić se oglasio i na konferenciji za štampu izjavio kako je Toma u vođstvu, pa su potom izmislili krađu glasova, navodno su u kontejneru za smeće pronašli glasačke listiće, pa ko bi normalan, ako je već izvršio tešku prevaru, bacio listiće u kontejner i omogućio dokazni materijal protiv sebe. A pogledajte Tadića, čovek je mirno sišao sa vlasti, dostojanstveno kao čovek, bez ikakvog osporavanja pružio je ljudski ruku Tomi. Kada su priznali Tomi pobedu, Toma je zaboravio na krađu glasova i sada je sve ok. A kada sam video Marijana Risticevica kako stoji pored Tome, smučio mi se život. Eto to je taj domaćin, pošteni seljak, tradicionalista koji je tukao bivšu ženu i pokušao da osvoji prvu nagradu na Farmi tako što je njegova žena glasala 20 000 puta za Marijana. Marijanu nije bilo jasno, kako je moguće da nije pobedio kada je njegova supruga pukla ogromnu lovu i optužio je Pink produkciju za prevaru. I kada je Pink javno objavio listing sa brojevima telefona sa kojih se glasalo, Marijan je i dalje tvrdio da je prevaren, da su hakeri umešali svoje prste, ma kretenizam. To je Tomin čovek i ne mogu da zamislim ni jednog Tadićevog čoveka koji se tako nečasno zaglibio u svoje prljave radnje. Možete reći, nije bilo zabranjeno glasati 5 000 puta sa istoga telefona i zaista to nije bilo zabranjeno, ali ono što je usledilo je nečasno, optužio je druge za svoj poraz, nazvao ih lopovima, sve zbog toga što Javorka više nije imala novca ili vremena da glasa, a pri tome se prikazivao javnosti kao skroman čovek, kome su vera i čast najveće vrline. Puno je takvih Marijana oko Tome, i muka mi je više od svega. Muka mi je i od Ivice Dačića, ne mora ništa da kaže, dovoljno je što je takav čovek ministar policije, može on biti đak generacije i da priča pametno, ali on je simbol vlasti koja nas je uvukla u ratove. Možda nam je ovo dobro, jer ćemo napokon videti ko je Toma Nikolić, ali kada nas upropasti pitanje je veliko da li će hteti da ode mirno kao Tadić. Vreme će pokazati.Generalna2012-06-07T14:39:18ZpeglaSkidanje
http://pegla.blog.rs/blog/pegla/generalna/2012/06/06/skidanje
Osnovati političku stranku. Možda je to najbrži put do promena. Sakupiti 10 000 potpisa. To nije problem. Svaki narkoman će želeti legalizaciju droge. Nikada to neće proći, jedino što može da prođe je marihuana. Biljka koja može da se uzgaja u stanu. Jedna biljka je dovoljna za par meseci, ali mak, potrebno mi je čitavo polje. Kada bi jedna biljka maka zadovoljavala potrebe kao marihuana, bila bi mogućna za legalizaciju. Rat na Kosovo se u suštini vodio zbog maka. U mnogim selima gde samo šiptari imaju pristup, prerađuje se opijum. Iz opijuma se izvlači heroin, a šiptari su tradicionalno veliki majstori za preradu opijuma. Sećam se svojevremeno priče, devedesetih godina, glavnog inspektora za narkomaniju, naselje Veliki Trnovac se bavi proizvodnjom heroina i u svakoj kući možete naći po 100 kg. heroina. Šiptari su navodno prodavali recept za proizvodnju heroina za 2 miliona DM. Ne čudi me šta je zapravo htela vlast Slobodana Miloševića, htela je da otme šiptarima novac od heroina, ako ne novac i heroin je dobar. U pozadini svega je želja za novcem i Amerikanci nisu došli tamo da brane šiptare već da im uzmu novac. Šiptari će i dalje proizvoditi heroin i deliti zaradu sa Amerikancima. Čist heroin je sigurno bolji od metadona i lakše je skinuti se sa heroina. Ma sve je ovo sranje.<br /> Mnogo se lomim oko odluke skidanja. Ono što znam je da se ne bih razmišljao o ovom potezu da me nije doktorka odjebala. Pao sam sa konja na magarca. Dobijam lek koji ne može da me pokrije, danas me je probudilo rafalno kijanje. Kijao sam dva minuta bez prestanka a to mi je prvi znak da lek ne valja.Možda treba da budem zahvalan doktorki jer me je naterala da razmišljam o skidanju, ali ne osećam zahvalnost. Ona je to uradila jer sam joj postao neprijatna obaveza, ja sam svedok njene nesposobnosti, koliko puta mi je samo pogrešno ispisala recept, pa su me vraćali u apoteci. Jednom sam čak tri puta u toku dana išao tamo i nazad jer je doktorka pogrešno ispisala recept i kada sam došao treći put u apoteku rekoh: -Molim vas, mene je više sramota da idem nazad kod doktorke.-; I dobih odgovor: -Kako nju nije sramota da pogrešno ispisuje?- ; I to je bila istina, doktorku nije bilo sramota, stalno je krivila druge i nikada nije htela da prizna svoju grešku. Pa kako da budem zahvalan takvoj osobi? Ali ja sam takav, zahvalan sam za svakakve gluposti, pa čak i za one koje mi ne idu u korist. Uvek mi prođe ona bedna misao:-Ko zna zašto je to dobro?-; I uvek nađem neki razlog da kažem zašto je nešto dobro. Treba staviti na listu, šta dobijam a šta gubim skidanjem. Glavni razlog skidanja je nezadovoljstvo lekom, malo ga je i kada bi mi povećali terapiju ne bih razmišljao o skidanju bar neko vreme, ali povećanja više nema, došao sam do gornje granice i doktori ne smeju da pređu tu granicu. Skidanjem dobijam neku vrste slobode, ne moram više da odlazim po lek i da se ponižavam. Najgore je što tom slobodom dobijam haos u glavi, bezvoljnost i tešku depresiju. Uz sve te problemi slede i fizički problemi kao što su znojenje dlanova, noćni grčevi i nesanica. I to traje i traje, neko će reći: -Izdrži, proći će.- ; Izdržao sam devet meseci takvog života i nikakvo poboljšanje nisam osetio. I sada treba da biram, da li mi treba takva sloboda? Ne bih rekao, ali duboko u sebi znam da je ispravnije da odjebem metadon nego da nastavim život nedostojan čoveka. Pretvorio sam se u prosijaka koji moli za 20 kapi, moram da skidam gaće pred njima i dokazujem da ne varam, jer ja sam za njih prevarant koga ništa drugo ne zanima sem metadona. Lepo su nazvali ustanovu, Metadonski Centar, a bolje im stoji Narkomanski Centar jer samo 50 m. od centra postoji mesto na kome se okupljaju narkomani, piju pivo i dogovaraju svoje poslove. Tehničar kaže: -Zabranjeno je zadržavanje ispred centra-.; Ali ko jebe tehničara, narkoman želi da lakše preživi dan i misli da mu je u grupi lakše. Izazivaju strah kod ljudi, traže novac od prolaznika, klate se, jedva stoje, pa kako onda da ih ljudi poštuju i vole? Nekima su sigurno simpatični kao i što su cigani mnogima simpatični. Zapravo narkomani imaju vrlo sličan položaj u društvu kao i cigani. Možete mi reći da sam rasista, ali ne volim cigane bar one koji pripadaju opštoj slici lopova i prljavih prosijaka. Imam razloga da ih ne volim, mada sam imao prijatelja među ciganima koji se nisu uklapali u opštu sliku. Takvi cigani sebe nazivaju Romima, no sve je to sranje, ili si čovek ili nisi čovek. Šta je čovek? Ljudsko biće koje hoda uspravno? Ne bih rekao. Čovek je biće koje ima reč. Može čovek da deluje i bez reči. Bitno je kakav sam prema drugom čoveku, ako se ponašam kao svinja onda nisam čovek. Šta to svinju razlikuje od čoveka sem izgleda? Kada svinja krene da jede, ona se gura i boli je kurac za druge. Tako i ljudi koji se guraju u redovima zasližuju epitet svinje. Svinja se prežderava i svi koji se prežderavaju zaslužuju epitet svinje. No šta je čovek, na koga da se ugleda? Na velike ljude? Na Isusa? Isus nije bio čovek, već bog. Treba se ugledati na bogove? Ne. Treba zaviriti u sebe, upitati ljudsko biće u sebi, šta je dobro. I kada pitam to biće, da li da ostavim metadon, čujem odgovor: -Nemoj da mrziš druge ljude oko sebe, nije bitno da li ćeš ostaviti, već ako ga ostaviš, kako ćeš to izvesti, hoćeš li biti bolji čovek ako ostaviš?.- ; Nisam siguran, poznajući sebe, postaću teži, agresivniji bez volje za korisnim delovanjem. I da li sam prosijak ako idem po lek? Ne, nisam, ali se osećam kao niže biće, dolazim tamo i na teret države dobijam lek, ništa ne doprinosim društvu. Problem je u tome što većina ljudi tvrdi da sam sam birao svoju bolest i kako sam trebam da izađem iz bolesti. Da sam sam birao izabrao bih heroin a ne metadon, jednostavno mi je nametnut izbor. Čak i da imam puno novca pitanje je da li bih uspeo da nađem heroin čistog kvaliteta. Morao bih da se upetljam u visoki kriminal, no to je druga priča. Zapravo ne mrzim ja tu tehničarku i doktorku, mogu da ih razumem, zdravstvo nam je najgore u Evropi. Čovekov organizam je sposoban da se sam izbori sa svakom bolesti. Oni koji pokušavaju da izleče hepatitis C, potrošiće vreme, novac i zdravlje. Ne verujte u skupe lekove. Može neki lek da uništi C virus ali će pri tome napraviti više štete nego koristi. Otkriveni su i hepatitis D, F i G... i o tome se ne priča. Imam osećaj da nemam šta više pametno da kažem jer nikako da odem u dubinu i zato ću da stanem ovde.Generalna2012-06-06T01:34:55ZpeglaZakon
http://pegla.blog.rs/blog/pegla/generalna/2012/06/04/zakon
Verujete u Boga? Bog je stvorio za sedam dana, nebo, zemlju, vodu, vazduh, biljke, životinje i na kraju ljude. I kako kaže Biblija, Knjiga Prva, Postanje: 11. Zatim Bog reče: Neka pusti zemlja iz sebe travu, bilje što nosi seme, i drveće rodno, koje daje plod po vrstama svojim, u kome će biti seme njegovo na zemlji. I bi tako.<br />12. I zemlja pusti iz sebe travu, bilje što nosi seme po vrstama svojim, I drveće koje daje plod, u kome je seme njegovo po vrstama njegovim. I Bog vide da je to dobro.".<br /> Donet je novi Zakon o psihoaktivnim kontrolisanim supstancama: <br />- Zabranjeno je - gajenje biljaka iz kojih se mogu dobiti psihoaktivne kontrolisane supstance, kao i njihov promet i posedovanje, osim pod uslovima propisanim ovim zakonom i propisima donetim za sprovođenje ovog zakona. <br />- Samonikla biljka iz koje se može dobiti psihoaktivna kontrolisana supstanca - mora biti uništena. <br /> Znači čovek zabranjuje biljku koju je lično Bog stvorio. Neko će reći, to je cveće zla, delo Satane, ali koliko mi je poznato Satana nema moć stvaranja živih bića. No, ljudska mašta je velika, tako da mogu reći da je Đavo zaposeo biljku, a time i čoveka. Crkva bi volela da ponovo isteruje Đavola, naročito iz veštica i tako zadovolji svoje sexualne nagone, koji su neprirodno potisnuti. <br /> Neverovatno je koliko je konoplja lekovita i verovali ili ne, ulje iz semena konoplje leči rak. Ali zakon kaže: -Uništi !-;Generalna2012-06-04T13:42:06ZpeglaCrkva
http://pegla.blog.rs/blog/pegla/generalna/2012/06/03/crkva
Srpska Pravoslavna Crkva je moj neprijatelj. Crkva ugrožava zajamčena ljudska prava, kočila je donošenje zakona, a ja želim da se zakon izmeni. Kada prođem pored sveštenika pogledi nam se sretnu kao da smo u ringu pred box meč super teške kategorije. On u crnom, ja u crnom, on nosi bradu, ja nosim bradu. Nekada sam nosio i krst oko vrata, u vreme kada je to bilo zabranjeno. U vojsci sam išao na raport zbog krsta, zato što sam navodno širio religiju. Za mene je krst bio simbol otpora protiv gluposti, da je zvezda bila zabranjena ja bih nosio zvezdu oko vrata. Tada sam bio i veliki srbin, pevao četničke pesme jer i to je bilo zabranjeno. Sada je krst postao simbol gluposti, u školama je opet veronauka. Naišao sam na priručnik koji je objavila crkva pod nazivom "Šta treba da zna svaka pravoslavna devojčica" . Tamo piše da su kompjuteri delo Đavola i da devojčica treba da se kloni te sprave. Kakav kretenizam. Crkva bi volela da se vratimo u vreme zaostalosti, kad Istina nije bila dostupna lako kao danas, kompjuteri objavljuju puno informacija, istinitih i lažnih, ali onaj ko iskreno traga za Istinom, kroz upornost će je naći. U Severnoj Koreji su zabranili Internet. To je jedina država na svetu koja nema pristup Internetu. Tamo je sport zamenio religiju. Umesto crkve niču sportske dvorane. Deca nemaju prava da izaberu sport koji žele, već država prati njihove rezultate i odlučije kojim će se sportom dete baviti. To je kršenje ljudskog prava na slobodu izbora. Takav sport je loš kao i religija. Ljudima je zabranjeno da pričaju sa strancima, kao što je i strancima zabranjeno da komuniciraju sa koreancima. Strancima je zabranjeno da ulaze u skoro sve delove grada. Pretpostavlja se da oko 200 000 ljudi trune u zatvorima zato što su kršili ta pravila. U zatvorima ih muče i ubijaju, tako se održava vlast. Kada se setim kako su masovno plakali i vrištali kad im je umro vođa Kim DŽong. Mnogi su sigurno plakali iz straha, jer zamisli da si ravnodušan u toj euforičnoj gomili, sigurno bi bio sproveden na isleđivanje kao sumnjiv element društva. Kada je umro drug Tito, videh devojčice pa i dečake kako plaču, sve sami odlikaši, vukovci su najviše plakali. I tako iz časa u čas, svaki put kada bi neki nastavnik rekao da je Tito preminuo, suze. Na času srpskog plaču, na času geografije plaču i tako je došao na red čas fizičkog, moj čas radosti. Stojimo poređani po visini, tada sam bio najniži, u opremi za fizičko i nastavnik reče: -Znate da je umro drug Tito...-; Pogledam prema devojčicama i vidim kako trljaju oči, verovatno im je ponestalo više suza pa su ih trjale da im oči budu bar pristojno crvene. Taj prizor mi je bio toliko smešan da nisam mogao da izdržim, a da se ne nasmejem. Tada mi je prišao nastavnik i razvalio takav šamar da mi je do kraja dana zujalo u uvetu. Danas je normalno reći za Tita da je zlotvor, upropastitelj srpstva, zločinac, špijun... I svako normalan, ko bi video to licimerje, to besomučno trljanje očiju, ko će više suza pustiti, morao bi da se sa prezirom nasmeje. Ti trljači očiju danas su na visokim funkcijama i dalje sprovode svoje licemerje, dok sam ja i dalje na margini, gledam Istini u oči i njima se prezrivo smejem i ne želim da učestvujem u njihovoj igri koja se zove Izbori. Istina ima samo jedno lice. Za mene je SPC jedna velika laž, pojava koja koči Srbiju u procesu približavanja EU, čak ni za funkciju odlaganja mrtvih tela nisu dobri. Mnogo pametnije je spaliti mtrvog čoveka nego ga kopati u zemlju i stavljati betonsku ploču iznad sa krstačom i ko zna sve čime. Prostora za život je sve manje a ljudi je sve više. Grobovi su postali odlična mesta za brzo širenje nacionalne mržnje. Raskopaj dva, tri groba i svi mediji će objaviti tu senzacionalnu vest i time širiti mržnju. Crkve su nepotrebne i stalni izvor netrpeljivosti. Ne samo naše crkve, već sve religije treba ukinuti i nije potrebna nikakva ekumenska crkva da je zameni. Ali kako zaustaviti crkvu? Potrebna je svest o nepotrebnosti. Nikome Bog ne pomaže. Molitva je gubljenje vremena. Molite se 10 godina bez prestanka da se razbijena čaša ponovo sama sastavi uz božiju pomoć, to se nikada neće desiti, verujte mi na reč, možete se moliti i 20 godina ali Bog neće sastaviti tu čašu ma koliko vi to iskreno želeli. Čovek se može izlečiti i da to izlečenje pripiše Bogu, ali Bog sa time nema nikakve veze jer jednostavno takav bog koji leči ne postoji. Možete reći: -Isus je pravio čuda, lečio bolesne...- ; I danas imate čudotvorce koji se pozivaju na Boga, ali njihova je moć ravna nuli. I kada ih izazoveš, probaš da ih razbesniš i kažeš im, ti nemaš pojma jer, evo, učini da ja sada budem bolestan, oni će reći kako to nije u skladu sa Božijom voljom i kako ne žele da čine takve stvari, a istina je da oni ne mogu da navuku niti otklone nikakvu bolest. Njihova jedina moć je da uzmu magični štap i da te svom snagom udare po glavi, jedino tako mogu da izazovu glavobolju. Obožavam zen priče i za kraj evo jedne sa snažnom porukom. Upita učenik učitelja: -Učitelju moj, spreman sam da saznam odgovor, i zato te ponizno molim da mi daš odgovor na pitanje: -Ko sam ja?- ; Učitelj uzme štap i snažno ga udari po glavi.Generalna2012-06-03T16:29:23ZpeglaPravda
http://pegla.blog.rs/blog/pegla/generalna/2012/06/02/pravda
<p> Važno je učestvovati. Zašto je to važno? Da bi se videlo ko je bolji u kojoj kategoriji? Možda će jednoga dana postojati doping kategorija? Teško. Problem je u tome što se stalno pojavljuju nove supstance. Postoje zabranjene supstance. Nove supstance još nisu zabranjene, ali jednoga dana će biti jer će se smatrati opasnim po zdravlje. Kada nauka otkrije materiju koja pretvara čoveka u super čoveka, supstanca koja produžava život petostruko, hoće li biti opasna?<br /> A sada da krenemo Istinom. Nije važno učestvovati.</p><p><object type="application/x-shockwave-flash" width="450" height="350" data="http://www.youtube.com/v/3HzfoQGX3U4" id="ltVideoYouTube"><param name="movie" value="http://www.youtube.com/v/3HzfoQGX3U4" /><param name="wmode" value="transparent" /><param name="allowScriptAcess" value="sameDomain" /><param name="quality" value="best" /><param name="bgcolor" value="#FFFFFF" /><param name="FlashVars" value="playerMode=embedded" /></object> </p>Generalna2012-06-02T21:55:38ZpeglaLjubav
http://pegla.blog.rs/blog/pegla/generalna/2012/06/01/ljubav
Voleo bih da još pišem o Bogu ali nisam zadovoljan prošlim postom. Jednostavno, Bog ne postoji bar ne onako kako ga crkve prikazuju i to je Istina. Ono što me muči je moj problem sa Metadonom i o tome želim pisati. Da li je u redu oduzimati sportistima medalje zbog dopinga? Nije. Ako sam tada bio najbrži na svetu, oborio svetski rekord to znači da sam bio bolji od drugih i šta koga briga šta sam jeo? Ako sam bio najbolji uz pomoć dopa to znači da je dop dobar jer mi pomaže da budem najbolji. Šta koga briga šta će biti posle sa mnom? I ako upropastim zdravlje zbog toga onda je to razlog više da mi se ne oduzme medalja, jer žrtvovao sam ono najvrednije zbog medalje. I gde je tu sloboda? Krše mi se osnovna ljudska prava da radim sa sobom šta želim. Većina mojih prijatelja je umrla ne zato što je konzumirala dop, već zato što su izmučili svoje telo kupovinom raznog smeća koje se nalazi na crnom tržištu. Ako kupite gram heroina na ulici dobićete paket u kome ima jedva 10% heroina, ostalo je šećer, mišomor i razni lekovi. Umirali su zato što su trpeli krize u nestašici novca, više su oštetili telo neuzimanjem nego uzimanjem, i kada posle nekoliko dana napokon dođu do robe, tako izmučeni sipaju u kašiku sve i nemaju strpljenja da sačekaju kako će oslabljeno telo da reaguje na dop, sjure sve i kraj priče. Tako se umire u 90% slučajeva. Da su imali da kupe robu legalno u apoteci mnogi moji prijatelji bi bili sada živi, a prijatelja nemam više ni jednog. Odlučio sam da se povučem od ljudi. Godinama ne primam nikoga niti idem u posete. Smaraju me prazni razgovori, kada odem negde jedva čekam da se vratim kući, a sve bi bilo drugačije da su mi dali dovoljno Metadona da dobijem volju za kretanjem. Doktori određuju koliko smem da popijem, a dobro znaju kako tolerancija brzo raste. Pa i da pijem 10 bočica na dan, pa šta? To je 1 dcl, ljudi piju po litru žestine i to je kao normalnije? Verujem da će nauka pronaći bezopasnu drogu ako već nije, i opet će je zabraniti jer bez zabrane nema ekstra brzog profita. Što je zakon rigurozniji to je cena na crnom tržištu veća. Čega se ljudi plaše? Da im se deca ne drogiraju? Onaj ko pruži svom detetu ljubav, onaj ko ne tuče svoje dete, nema razloga da strahuje. Svi vi koji imate decu narkomane znajte da ste zakazali u vaspitanju, niste pružili deci dovoljno ljubavi. Možda je jedan roditelj, obično majka, pružio svu ljubav, ali otac je zlostavljao dete, fizički, psihički, seksualno... Te majke su takođe krive što se nisu razvele već odale alkoholu. Razne su ljudske priče, ali osnovni uzrok narkomanije je nedostatak ljubavi.Generalna2012-06-01T19:21:52ZpeglaReligija
http://pegla.blog.rs/blog/pegla/generalna/2012/06/01/religija
Krenuh ranije po terapiju, namerno sam upao u gužvu mada je prezirem iz dna duše. Kada je gužva radi više tehničara i tada je manja šansa da me pokrade. I bio sam u pravu. Dvadesetak narkomana čeka u redu, nikoga ne poznajem, znam neke iz viđenja. Samo je jedan čovek stariji od mene u tom redu, ali on ne uzima Metadon za sebe, već za sina ili ćerku. Mrzim te redove zbog guranja, svi se kao negde žure, zbog toga uniformisano lice kontroliše red, nekada bude i po tri radnika obezbeđenja da održe red. Ovoga puta su svi razdragani jer je Metadon stigao, nestašica je prekinuta. Prosto ne verujem da niko ne pokušava da uđe preko reda i taman kada sam ja stigao na red prilazi jedan mladi narkoman i rukuje se sa radnikom obezbeđenja i staje ispred mene. Morao sam da reagujem, progurao sam se i stao na ulazna vrata da bih mogao ući prvi i taj mi manevar uspeva. Dolazim za šalter i vidim dve tehničarke. Meni omražena tehničarka uvek vodi glavnu reč: -Šta ćemo sa vama?-. Kažem: - 300 kapi-. Tehničarka: -Nemamo vas u evidenciji- . Počeo sam da kolutam očima, zar će me opet šetati, a možda je to dobro, možda me ipak vrate na staro. Kažem: -Meni je doktorka rekla da ne želi više da mi prepisuje Metadon i sada sam ovde.- ; Dala mi je dva papira da potpišem da sam primio 5 boca i jednu popio. Na moju sreću boce je punila druga tehničarka i sada se osećam bolje. Ako bolje razmislim trebalo bi da budem srećan što sam juče ostao uskraćen jer sada osećam Metadon jače. Nekako mi je to razmišljanje falično. Osećam se bolje ali sam pretrpeo mnogo malih šokova i košmarnu noć, da li sam sada jači? Moguće. Dok sam pakovao svoje boce, drugi pacijent je već stao za šalter zajedno sa mnom što nije dozvoljeno. Polako sam zatvarao bočice da ne bih prosuo Metadon, međutim pacijent pored je to sve radio hitro, da pokaže svoju spretnost i izvrne punu bočicu. Prvo sam pomislio da je izvrnuo moju, međutim umešala se tehničarka sa krpom. Razdvojila je moje i njegove boce, brzom brzinom sipala novu dozu i nadoknadila prosuto. Kada se meni prosulo nisu hteli da mi nadoknade, a sada bez reči, pacijent nije ni tražio da mu se dopuni boca. Kako oni pravdaju ovakve stvari? Dali su mi Metadon, a nemaju me u evidenciji. A kada sam tražio da mi daju bocu koju mi duguju, muke Tantalove. Čujem komentar iz reda:-Pre tri godine prosuo sam dve boce i bez problema su mi dali nove boce.- ; Na to će radnik iz obezbeđenja: -Pre tri godine je Bog hodao Zemljom, više ne hoda.- ; Tehničarka je viknula: -Pustite trudnicu da prođe.- ; Pored mene je prošla lepa plavuša sa ogromnim stomakom. Došla je po svoju terapiju. Pitam se kako će biti bebi kada se rodi? Da li je beba isto ovisna? Pročitao sam negde da nema dokaza da Metadon škodi plodu. Iznenađuje me činjenica da su deca narkomana nadprosečno inteligentna, mogao bih reći i da su lepša od proseka. <br /> Možete reći da ja opravdavam drogu, kao da je to nešto dobro. Ne, pokušavam da sagledam istinu. Želo bih ja da se metadon može kupiti u trafici kao cigarete da ne moram de se zlopatim, ali šta bi se time postiglo? Da li bi se smanjio kriminal? Verujem da bi. Sigurno da bi se pojavile nove vrste zloupotrebe, ali toga će uvek biti. Treba li čovečanstvu supstanca koja će da otkloni bol i izazove zadovoljstvo? Odgovor je da, treba. Zato i postoji smrt kao rešenje. Ako trpite nepodnošljiv bol, smrt je lek. Pitanje je veliko, ima li života posle smrti? Ako promatramo svet, vidimo da se ljudi i dalje rađaju. Da li uzimamo drugi oblik posle smrti ili putujemo u večni život, ne znam. Ali znam da će Sunce jednoga dana progutati planetu Zemlju i uništiti sav život na njoj. I gde će onda ići sve te duše? Čak i ako uspemo da pobegnemo Suncu jednoga trenutka će ceo kosmos biti rastrgan. Šta će biti posle? Da li vreme postoji bez materije? Odgovori na ta pitanja postoje, ali ih mi ne znamo. Mogu reći:-Bog postoji.- i imam 50% šanse da budem u pravu, ali ja to ne znam. Ne postoji dokaz da Bog postoji i zbog toga što razmišljam svojom glavom reći ću:-Ne, Bog ne postoji.-; Sve religije su bajke. Religija je dobra stvar da održi društvo u miru, ali se zasniva na bajkama. Recimo da želim da rešim svoj problem tako što ću likvidirati problem. Likvidacija je kažnjiva.Imam dve mogućnosti, ako želim da prođem nekažnjeno. Da likvidaciju obavim sam u tajnosti ili da mi pomognu ljudi kojima verujem da će ćutati. Pošto sam mator nemam dovoljno snage da sve uradim sam ali imam novca. Da li je novac dovoljan da bi neko ćutao? Ne verujem. Treba mi nešto čvršće, treba mi ljubav ili strah. Religija pruža i ljubav i strah. Bog sve voli, ali njegova je kazna strašna. Pakao, večne muke. Ako nemaš novca, obećaj ljudima večni život u Raju. Religija je odlična za manipulaciju masama. Idemo u rat u božije ime, a zapravo idemo u rat u ko zna čije ime i za koje ciljeve. To zna samo onaj na vrhu, dok ostali veruju u Boga. Kako savršeno obećanje, večni život u Raju, za to vredi poginuti. I što je više ljudi uključeno oko tog obećanja vera je jača, jer ako jedan Nikola Tesla veruje u Boga ko sam ja da ne verujem? A kazna za ne veru je velika i strašna, večni oganj, pa ti vidi.Generalna2012-06-01T13:53:38ZpeglaKrizni San
http://pegla.blog.rs/blog/pegla/generalna/2012/06/01/krizni-san
Pratio sam nepoznate ljude. Mlade, lepe, obučene u crno. Bili su pijani, hodali su noću kroz park, ljuljali se od pijanstva. Išao sam za njima, kao zombi i sam pijan. Kolona se zaustavila. Neko je rekao: -Vreme je za osvetu.- Pogledao sam napred i prepoznao svoga prijatelja Đuru. Stojali smo na stepenicama nekakvog solitera, masa mladih zombija, a Đura je vodio glavnu reč: -Sada ću te udariti nogom iz zaleta u grudi kao što si ti mene nekada udario, sećaš se?- Setih se tog udarca koji se u stvarnosti nikada nije zbio. Zaleteo se ka meni ali me na kraju nije udario. Pre nego što sam zaspao imao sam veliku seriju moždanih eksplozija. Shvatio sam da udar kreće iz grudi, negde u predelu srca i završava se u mozgu.Nisam osećao strah od smrti, ne živi mi se, imam osećaj da me u životu održava samo bes. Bes prema lekarima. Kakav to moral ima osoba u belom mantilu koja krade lek pacijentima. Izgubiću san ako mislim o njima. A san je bio pun krvi i užasa. Počela je nekakva žurka. Lom i staklo na sve strane. Sve slike se gube pred jednom užasnom: Moj stari prijatelj Albert drži razbijenu flašu u ruci i zamahuje prema meni. Uspeva svakim zamahom da me duboko zareže dok u agoniji pokušavam da mu uteknem. Uspevam nekako da pobegnem ali se uskoro ponovo nalazim u istoj prostoriji sa njime. Ovog puta pokazuje ruku u kojoj je držao flašu. Nema više flaše ali nema ni njegove šake. Pokazuje mi sa osmehom krvavu ruku bez šake. Šaka je odrezana pravilno, kao da je nego odfikario brzo mačem, ali u drugoj ruci drži staklo razbijenog prozora i opet me reže. Svi oko mene su krvavi i unakaženi. I sam se pretvorih u zombija koji proganja ljude. Našao sam se na nekakvoj terasi i promatrao kroz prozor silovanje. Na krevetu je ležala mrtva devojka, plava i ukočena. Mišićavi tip sa bradicom je držao klešta i njima zavrtao mrtvoj devojci bradavice. Još dva snagatora su bila u istoj prostoriji i snimala kamerama mučenje. Onako krvav, odlučih da se suprostavim bandi, osećao sam čudnu moć. Zakucao sam na prozor i momak sa kamerom se okrenu preteći ka meni: -Šta oćeš, koj kurac?- Skinuo sam srebrni lančić sa ruke i počeo ga udarati njime. Krv je liptila na sve strane. Koža mi je visila u trakama. Svi banditi su bili mrtvi. Pogledao sam oko sebe i video gomilu letećih zombija koji su mi pomagali da sredim gadove. Sećam se da sam razjapio čeljust tako da sam mogao videti svoje zube, rekoh: -Ala smo ih sredili. - Jedan zombi mi odgovori: -Pogledaj sebe, izgledaš kao da si izašo iz groba na Kosovu-. Koža mi je bila razderana, a krv je liptila na sve strane. Počeo sam da gubim snagu i padoh sa terase. Tu sam se probudio. Osećao sam trnce po celoj koži od nedostatka Metadona. Ovo nije ceo san, već samo ono čega se jasno sećam.Generalna2012-06-01T04:22:05Zpegla