mojaprica

BRODOLOMI ŽIVOTA/EPILOG

mojaistina — Sun, 24 Jun 2012 16:14:32 +0200

I sada, posle pet godina od tog našeg poslednjeg susreta, sećam se odlično svake njene reči, njene sjajne kose, blistavog osmeha ali tužnih očiju, te kontradiktornosti koja je stalno okruživala Elen. Sećam se odlično te zbunjenosti koja me je preplavila ali koja me je probudila iz letargije i ulila neku čudnu snagu da se uhvatim u koštac sa problemima. Emanuel je, posle mog insistiranja i borbe, raskinuo tu suludu vezu sa nekom klinkom, sponzorušom, koja ga je samo iskorišćavala i sada živimo u, koliko toliko, normalnom braku, braku posvećenom deci i napretku porodice... Tek s vremena na vreme se potegne priča o telesnoj bliskosti koja nam je nekad bila važna i koja nam možda ponekad nedostaje ali više nismo sposobni za nju.

A Elen? Moja dobra prijateljica Elen... Elen je osetila kako deca mogu biti surove sudije svojim roditeljima. Ostavili su je i vratili su se ocu uz izgovor da ne mogu da žive sa očuhom koji ih ne podnosi. Da li ih je podnosio ili ne?! Elen nije umela da objasni tu netrpeljivost izmedju njih. Ali u nekim od sve redjih mejlova mi je napisala da je sasvim sigurna da se svaki brak pretvara u rutinu i da je možda pametnije „šarati“ u braku kako bi sačuvali brak. Opet kontradiktornost ali kontradiktornost i života koju sam sada bolje razumevala. I bolje sam razumela Elen. Elen je samo još jedna žrtva naših predrasuda. Zato sam sama rešila da ne budem žrtva. I lepo mi je. Emanuel nema hrabrosti ništa da mi kaže ali kad me god prati onim zabrinutim pogledom uvek ga poljubim i kažem : „ne brini, vratiću ti se, ti si čovek mog života“ i to zaista i mislim. Ostalo su samo uzbudjenja koja su nam potrebna da nas održe u životu. A on? Da li još uvek traži uzbudjenja? Ne znam, možda, ali se više ne opterećujem time šta on misli i pravo govoreći, mislim da on misli da nema pravo ništa da mi prebacuje. I nema pravo! A moja deca? Dobro su. Pazim dobro da se ne zaljubim, da ne poletim toliko da zaboravim na njih, oni su i dalje centar mog života. Ali baš zato, da bih bila bolja majka i bolja žena, potrebni su mi ti mali izleti iz porodičnog gnezda, izleti koje u kući nazivamo „projektima“.

Ne, moja deca ništa ne sumnjaju, dobro se pazim da „projekte“ obavljam van Dinana, gde me niko ne zna. Nijedan „projekat“ ne radim više od mesec dana, sasvim dovoljno da obnovim energiju koja mi je potrebna za nekoliko meseci. Nikad ne tražim „projekte“, oni se jednostavno sami nametnu. Mada, počela sam malo drugačije da se oblačim, da malo više vodim računa o sebi, sada stavljam i botoks u čelo i obraze dva puta godišnje i tako izgledam mnogo mladje. Linija mi nikad nije bila problem tako da lako nalazim garderobu koja me čini mladjom i privlačnijom. Moj poslednji „projekat“ sam radila sa 8 godina mladjim partnerom. Nije to ni znao sve do onog momenta kad sam rešila da prekinem s njim. Sigurno neću dugo moći da zaboravim njegove širom razrogačene plave oči i tugu koju sam u njima prepoznala. No, muškarac je to, znam da će se brzo oporaviti.

Eto, sve sam vam rekla a vi prosudite sami. Stojim pri tome da nema recepta za dobar brak, za ljubav... Sigurna sam da ste dosad to i sami shvatili ...

-KRAJ-

BRODOLOMI ŽIVOTA/VI DEO

mojaistina — Wed, 20 Jun 2012 09:15:57 +0200

Peti znak: Prevara

Bilo je užasno nevreme tog popodneva. Imala sam utisak da pada sa svih strana jer je kiša bila praćena vetrom. Potoci su se slivali ulicama. Mislila sam da niko normalan ne bi izašao napolje po ovakvom nevremenu no ja sam morala da krenem na posao. Bila je sreda popodne, deca su imala popodne slobodno od škole pa smo najviše časova imali baš sredom. Spremala sam se da krenem na posao kad mi je zazvonio mobilni. Ocrtalo se ime Elen.

„Hej!“ -Uzviknula sam, sad baš razmišljam hoće li iko normalan dovesti dete danas?! A ti, hoćeš li doći?“

„Možeš li da dođeš po mene? – upita me. „Izdala me je Buba. Evo me u Brestovoj ulici ....“. „Naravno, evo krećem, tu sam za pet minuta.“ – pokupila sam i svoju decu pošto sam morala da ih ostavim kod mame kao i svake srede popodne. Naišao je jedan komšija i prokomentarisao:

„Kako vam nije žao da izvodite decu po ovakvom nevremenu?“ – poludela sam od tog komentara.

„Da li je ikome žao mene što moram da idem na posao po ovakvom nevremenu“, pitala sam ga ali je samo prošao dalje... Mama je živela dve ulice dalje taman usput do našeg centra tako da sam decu brzo ostavila. Izašla je s kišobranom da ih sačeka. Ni ona nije mogla a da ne prokomentariše:

„Da li je zaista toliko bitno da po ovakvom nevremenu održiš koji čas?!“ – to mi je dodatno prodrmalo živce.

„Mama, molim te... ne biram ja vreme održavanja časova...“

„Dobro, dobro...“ - rekla je pomirljivo. „Neka ti bog pomogne“. Stigla sam u ulicu .... i ugledala crvenu Bubu. Parkirala sam se iza i blicnula nekoliko puta. Toliko je bilo mračno da sam pomislila da me Elen nije videla, no ubrzo je izašla iz kola i dotrčala do mene. Bila je sva mokra.

„Hej, sva si mokra“ – uzviknuh. „Hoćeš da te vozim kući da se presvučeš?“. Ćutala je. Nešto se dešavalo a meni je kratak rez prošao kroz trbuh kao kad imam neko ružno predosećanje. „Jesi li dobro?“-upitah... Posle kraće stanke, uzdahnula je duboko i plačljivim glasom počela skoro da viče.

„Taj, skot, ta životinja, taj smrad kome pokušavam da ugodim sve ove godine, bio je nedostupan kada sam ga pozvala pre 10 minuta, a sada je u kolima prošao pored mene kao pored saobraćajnog znaka sa svojom sekretaricom.“ – preplavio je bes. „To đubre me vara sa svojom sekretaricom i nju vozi NAŠIM kolima a ja kisnem po ovom nevremenu pokušavajući da pokrenem raspalu Bubu.“ – vrištala je. „Ne, nisam dobro, nisam dobro, očajna sam i ne želim da idem kući“! Zaronila je lice u ruke i plakala. Bili su to krici povređene žene. U prvom momentu nisam znala šta da radim a onda sam je povela do svoje najstarije sestre koja je živela sama.

„Presvuci se i odmori se malo kod Sofi. Saberi se, ja ću se pobrinuti za tvoje časove a onda ću doći da vidimo šta dalje, važi?“ – nemo je klimala glavom kao kakvo poslušno dete a ja sam po prvi put počela da sažaljevam Elen. Šta bih ja uradila na njenom mestu ne znam, ali znam da uvek imam gde da odem a ona je bila sama u ovom gradu. Nikog nije imala sem mene. Morala sam da joj pomognem.

Uobičjeni ishod petog znaka: Razvod

Da, Elen se razvela od Filipa. Filip je prizao sve svoje grehe i s olakšanjem prihvatio njenu inicijativu s tim da deca nisu smela da znaju razlog njihovog razvoda. Elen je i ovoga puta pokazala svoju veličinu i prihvatila krivicu na sebe. Rekla je deci da je ona nezadovoljna životom u malom gradu kao što je Dinan. Prošlo je to vrlo jednostavno, naizgled bez velikih bura i emocija. Romen i Melani su odlučili da pođu sa njom. Nisu se mnogo bunili jer otac im je i tako veći deo života bio stranac a razdvajanje od majke su teško podnosili i kad bi odsustvovala nedelju dana zbog nekog festivala. Elen je za prvo vreme otišla kod majke u Brest. Praktična, kakva je uvek bila, već je potegla neka poznanstva i pre odlaska iz Dinana obezbedila posao na lokalnom radiju. Neko vreme smo se čule redovno. Onda je počela era interneta pa smo se često dopisivale. Kad je Elen otišla bilo mi je užasno teško kao da mi je neko od rodbine umro. Ipak sam se s njom najviše družila ili sam se baš njoj jedino otvorila. Nikada nisam imala takav odnos ni sa jednom sestrom i moram priznati da mi je to jako nedostajalo. Život je išao dalje, Emanuel i ja smo proživljavali svakakve krize al smo opstajali zajedno. Nisam imala više ličnog savetnika i morala sam da se zadovoljim literaturom koju sam čitala i koju bi mi i ona preporučivala. Prošlo je i nekoliko godina a Elen i ja smo se sve ređe dopisivale i čule. Moram priznati da mi je na neki način nedostajala. Sada već nisam imala sa kim da podelim svoje svakodnevne nedaće, razmišljanja, sitne radosti, pročitane knjige i odgledane filmove. Sa sestrama nisam nikad bila bliska a koleginica Silvi je bila prilično plitka za neke dublje razgovore a ponekad tako dosadna da sam znala danima da je izbegavam kako bi se odmorila od njenih izliva gluposti. Recimo kad bi uhvatila jedan problem, danima i nedeljama bi to secirala na sitne komade. Jednom sam čak nekoliko meseci slušala o problemima sa zubima koje je morala da radi i ne jednom sam saslušala priču o gornjoj dvojci koju joj je predhodni zubar umalo upropastio jer je nije dovoljno napunio. A drugi put je uhvatila fobija da se ugojila (što ja, priznajem vrlo površna za spoljni izgled ljudi, nisam ni primetila) tako da mi je mesecim zavrtala džempere i dukserice da mi pokaže stomačić. Elen je za nju bila „penicilin“. Ona bi joj nešto jetko odbrusila, poput: „E pokazuj svoju zadnjicu frajerima“ ili nešto slično našta bi ona prevrnula oči u smilslu „kakva prostakuša“ ali bismo jedno vreme bili pošteđene njenih izliva egoističnog samoljublja (i naravno znam da je ovo pleonazam). Ali ta Silvi nikad nije bila dobar slušalac niti razumevalac s kojim sam se mogla popričati. E, zato mi je Elen nedostajala. Umela je da sluša, da pronikne u suštinu problema, da posavetuje... Već je bilo leto a od našeg poslednjeg kontakta je prošlo pola godine. Poslednje što sam dobila od nje je bila čestitka za Božić. A onda sam u maju otputovala na neki festival u St. Malo i srela je u Starom gradu kako obilazi tvrđavu. Kakvo je to oduševljenje bilo!

„Kler, drugarice moja! Draga moja Kler!“ – ljubila me je i grlila. Moram priznati da sam i sama bila iznenađena bujicom svojih emocija koje je ona izazvala jer sam negde iz sopstvenog sebičluka i bila ljuta na nju što me je ostavila. Ipak me je ganuo naš susret tako da sam joj uzvraćala poljubce i zagrljaje podjednako euforično kako sam ih i primala.

„Odkud ti? Divno što smo se srele! Imaš li vremena da popijemno piće?“ – sipala je pitanje za pitanjem vidno uzbuđena.

„Naravno“ – odgovorila sam. Sele smo užurbano u kafe u tvrđavi koji je gledao na luku. Bilo je mirno i tiho. Neobično za to doba godine. Obično bi već sve vrvilo od turista najviše Kanađana u potrazi za svojim korenima ili Englezima, penzionerima koji dolaze da obiđu svoje kuće. Ali tog dana smo bile jedini gosti na terasi kafea „Mon peti navir“. Dan je bio divan i topao, Elen je izgledala prelepo a s nekog malog radija u unutrašnjosti kafea Lara Fabian je pevušila „Volim te“. I to je sve što sam zapamtila od situacije tog dana. Neki bi dobar pisac možda detaljno opisao ulicu, rivu, gazdaricu tog malog kafea koja nas je posluživala ili prijateljicu koju nismo videli godinama, ali ja sam prosto za te stvari uvek bila površna. Jednostavno mi se nisu činile važne već samo ono što vidim na licu, a komentari poput „smršala si“ ili „ugojila si se“ u meni su izazivali mučninu i smatrala sam ih čak krajnje nepristojnim. Elem, Elen je izgledala srećno i to sam morala da primetim.

„Srećna si, priznaj“-rekla sam.

„O, da, draga moja“- rekla je teatralno. „Zaljubljena sam, udajem se, i, da te ne držim u neizvesnosti, rećiću ti da je taj srećnik Šarl, moja propuštena ljubav iz srednje škole.“- smejala se slatko.

„Extra“ – počela sam da se služim rečnikom svoje dece tinejdžera. „Mislim, stvarno mi je drago što si našla svoju staru, izgubljenu ljubav. „Kako se to desilo?“- bila sam radoznala. I dok mi je Elen pričala kako je posle nekog vremena boravka kod majke, iznajmila stan, i da je taj stan bio u kraju gde živi Šarl, i kako su se sreli u marketu, i kako nisu mogli da se razdvoje koliko su željni bili priče, kroz glavu su mi proletale misli kako neki ljudi stvarno žive filmskim životima ili kako neki scenaristi uspešno koriste živote ovakvih ljudi. Nisam joj zavidela, ili jesam malo, ali samo na uzbudjenju koje joj donosi život a koji je meni zapao u užasnu kolotečinu.

„I, kad će svadba?“- upitah je.

„Znaš, nećemo da pravimo svadbu. Samo malo venčanje u krugu prijatelja. I Šarl se već jednom ženio pa mu nije stalo ponovo do pompe.“ I bez obzira koliko sam pokušavala da opravdam Elen, da je shvatim i da je podržim, pomislila sam da li bih ja to uradila i odmah mi je stigla blokada kako ja to ne bih mogla da uradim zbog dece. Kako bi moja deca bila užasno tužna i kako bi moj drugi brak verovatno doživeli kao gubitak majke, da ne kažem smrt.

„A deca?“ - nisam mogla a da je ne upitam.

„Uf“ – napravila je kraću pauzu – „ne znam šta da mislim... Dovoljno su veliki da bi me shvatili, Romen ima sedamnaest a Melani će uskoro napuniti petnaest. No, kada bih pokušala s njima da razgovaram ili bi menjali temu ili izlazili iz prostorije.“ – nastala je kratka stanka. Ni sama nisam znala šta da kažem. Ali, Elen, sjajna Elen, samo se nasmejla i odvalila u stilu Skarlet O' Hare: „Misliću o tome sutra! Sada sam sa svojom dobrom prijateljicom, posestrimom koju nisam videla odavno i hoću da uživam u svakoj sekundi njenog prisustva!“ – na šta sam morala da se nasmejem polaskana. Pričale smo još dugo o lepim stvarima iz naše zajedničke prošlosti. Ja nisam uspela da odem na sledeću predstavu, javila sam kolegi da se sam postara za decu, a ona je javila Šarlu, koji je bio na nekom kongresu ekonomista, da je ne čeka na večeru jer želi samnom da se ispriča. Trebalo je nadoknaditi tolike propuštene godine. Malo šetnje, malo plodova mora uz vino Grav iz Bordoa, naše omiljeno, i puno, puno priče. Ničim nije dala do znanja da je interesuje šta radi njen bivši muž, Filip, a ja sam zaključila da joj verovatno ništa neće biti novo ako joj kažem da se i dalje viđa sa svojom saradnicom. I mislila sam da ne spominjem svoje probleme, svoje strepnje i sumnje, ali Elen je bila kao rendgen. Posle nekog vremena više nisam uspevala da zaobilazim tu temu i prikrivam svoje melanholično raspoloženje. Pitala me je direktno:

„Imaš li problema s Emanuelom?“ Rešila sam da ne zaobilazim već sam direkto i, za divno čudo nesvojstveno meni smireno, odgovorila:

„Imam! Sumnjam da ima ljubavnicu!“

„Ljubavnicu?! Zašto to kažeš? Imaš neke dokaze? – upita Elen zainteresovano. „ Ma ne znam... – odjednom sam osetila olakšanje. Morala sam konačno da sa nekim podelim svoje sumnje. Iako sam uvek pratila ono sujeverje da ono što ne kažeš naglas se ne može desiti, odlučila sam da idem do kraja, da izbacim to iz sebe...

„Suviše često ide na službena putovanja... A posle toga je uvek nekako udaljen... A i SMS-ovi koji stižu u bilo koje doba noći...“

„E pa draga moja“, reče ona paleći svoju drugu cigaretu tog dana, „ ti si luda ako mu to dozvoliš bez borbe.“

„I to mi kaže Elen koja je upravo to uradila sa svojim suprugom“. – odbrusila sam joj.

„Da, to ti kaže Elen, koja je to iskusila i koja se pokajala hiljadu i jedan put što se nije malo više hvatala ukoštac sa problemima. Zato to tebi toplo preporučujem. Prvo probaj da se izboriš za svoga čoveka“.

„Ne znam šta da radim, nisam sigurna... a i ponekad mi se čini lakše mi je tako... ne spopada me svaku noć , mirna sam, mogu lepo da se odmorim, naspavam, posvetim deci, poslu... samo da ne odluči da me ostavi...“- rekoh skrušeno.

„E o čemu mi pričamo... seks kao teret, kao obaveza, to je ono zbog čega stradaju brakovi, zar ne? Ili mu uzvrati istom merom ili se probudi i počni da zavodiš ponovo svoga muža ako ga još uvek voliš.“

„Lep izbor! ...“ – nasmejah se nemoćno ali neki nemir mi se uvukao pod kožu. Mislila sam da će mi razgovor sa drugaricom doneti olakšanje ali sam bila zbunjenija nego ikad njenim kontradiktornostima. Rastale smo se opet uz poljupce i zagrljaje kao i moja ponovna obećanja da ću doći do Bresta da je obiđem čim se dohvatim jula.

„Nemoj da očekuješ od mene da dolazim u Dinan. Ne mogu još uvek da se suočim sa radoznalim pogledima Dinanaca. A Filipa mi je dosta i preko telefona kada traži decu. Zato dođi ti, molim te!“ – preklinjala me je.

-nastaviće se-

BRODOLOMI ŽIVOTA/V DEO

mojaistina — Wed, 06 Jun 2012 08:50:22 +0200

Četvrti znak: Gutanje romantičnih knjiga i filmova

Tog jutra je Elen došla prilično neuredna što nije ličilo na nju. Podočnjaci su joj bili vidno izraženi, izostao je i osmeh sa lica koji ju je stalno pratio.

„Šta se dešava, je si dobro?“ – upitala sam je više radoznalo nego zabrinuto.

„Ma, pusti, pričaću ti kasnije uz kafu“. – odgovorila je. Da budem iskrena, nisam imala mnogo želje da je slušam. Šta će sad potegnuti? Imala sam dosta i svojih problema koje nisam mogla da podelim s njom jer me je bilo sramota da priznam, a morala sam da slušam njene žalopojke. No, hajde, rekla sam sebi, ne ostavljaj je na cedilu, makar pokušaj da budeš dobar slušalac.

Otišle smo na kafu. Prvo što mi je rekla bilo je:

„Moramo se ređe viđati, Filip je počeo da bude ljubomoran i na tebe. Interesuje ga šta to imam ja toliko s tobom da pričam. Zar mi nije dovoljan on, pita se. Ne kapiram, želi potpuno da me izoluje od sveta. Priznajem ovo nisam očekivala. Čak sam bila malo i povređena, ljuta na Filipa.

„Zašto? Da li on misli da ja nisam dovoljno dobro društvo za tebe?“ – upitala sam.

„Iskrena da budem, ja ne znam šta on misli. Filip je za mene nepoznanica. Svakog dana se sve više iznenađujem za koga sam se udala. Ne boj se, nisam te dala. Rekla sam mu da treba da se stidi, jer zna da ja ovde nemam nikoga, ni majku, ni sestru, da si mi ti jedini kontakt sa spoljnim svetom pa mu ne dam da mi još to uskrati. Uostalom, jedan od razloga u tvoju korist mi je bio taj da ne bih imala sa kime da razmenjujem recepte, ha, ha, ha...“ – nasmejala se slatko a i ja s njom. Ipak, nije mi bilo svejedno. Sećam se odlično da sam čitave te sedmice izbegavala da se vidim sa Elen. Po prvi put sam se zapitala da li mi je stvarno potrebna takva prijateljica i šta ja uopšte tražim sa njom. Ona je i tako bila neko ko nije iz moje priče, osoba kakve sam izbegavala kroz člitavo moje detinjstvo, kakve sam prezirala dok sam išla u srednju školu, sigurno je bila glavna u svojoj generaciji, ceo svet se vrteo oko nje, tip žene za kojom su se okretali svi muškarci i koju bi svako poželeo. Došla je u Dinan kada je njen muž, inače rodom iz Dinana, izgubio posao u Renu. Pomutila je mirnu kolotečinu ovog uspavanog grada. Svi su joj se divili i istovremeno pitali zašto je pristala da iz velikog grada, u kojem je imala dobar posao novinarke lokalne televizije, dođe u ovakvo malo mesto. Komentari su bili različiti od ljubavi do bega od nekakve afere sa glavnim i odgovornim urednikom televizije. Iako je Filip bio izuzetno popularan u Dinanu, niko ipak nije verovao da baš on zaslužuje ženu kao Elen. Dušebrižnici su verovali da se udala za njega samo zbog para ali ruku na srce Filip više nije imao ni pare. Njegov otac, inače nekad vrlo bogati trgovac, je sve proćerdao na žene i kocku. Pričalo se čak da je Filip prinuđen da uzme kredit od banke kako bi od kockara otkupio porodičnu kuću u ulici L' Apor, koja se vekovima nalazila u njihovom vlasništvu, i da je pritom prodao lokal u prizemlju a da je njima od sveg bogatstva ostao samo sprat. Doduše, iako izuzetno stara, kuća je bila kulturno nasleđe Dinana pod zaštitom države i nije mogla da se renovira, ali iznutra je bila vrlo moderno i funkcionalno doterana. No, pare sigurno nisu bile razlog zbog kojeg je Elen došla u Dinan. Tako da je ustvari stanovnicima Dinana Elen bila vrlo velika zagonetka. Jednom mi je samo navela kao neke moguće razloge to što se užasavala televizije i da joj je taj posao donosio previše stresa koji nije mogla da podnese ni zarad slave. Dakle, trebalo je ja da se zapitam šta sa takvom osobom tražim, ja, klasičan štreber, mirna i povučena provincijska devojka, uzorna supruga, do skoro, i majka dvoje dece? Kako bih ja na nju mogla da izvršim loš uticaj kojeg bi se plašio njen muž? Više bi Emanuel imao razloga za brigu... Ipak, neki inat mi nije dao da je se rešim. Počele smo da se viđamo krišom kao ljubavnici. Ugrabile bi svaki trenutak kad Filip nije bio u gradu da se nađemo. Uvek bi me pozvala i šifrom „čisto je“ dala do znanja da Filip nije tu i da možemo da posedimo i pričamo. I dalje sam joj tajila moju „avanturu“ sa Maksimom. I tako je Maksim izgledao potpuno izlečeno pošto je počeo da se viđa sa nekom devojkom, učiteljicom moje ćerke. Rešila sam da to zaboravim. Međutim, Elen me je iznenadila svojim pitanjem jednog dana kad smo se okupili kod mene na druženje.

„Šta je to između tebe i Maksima?“ – upitala je ona.

„Šta je? Nije ništa! Šta bi bilo? Što pitaš?“ – pokušala sam da delujem smireno ali sam osetila kako mi crvenilo nadire u lice a srce sve jače lupa.

„Ma, hajde! Meni možeš valjda da se poveriš.“ – uzvrati ona. „Zašto bi mi Maksim rekao „ne želim da se tvoja koleginica ponovo uzruzjava zbog mene pa joj molim te prenesi da sam joj sredio kompjuter.“

„Ma, ništa, što bih se ja uzrujavala zbog njega. Maksim je možda umislio da nešto ima između nas pa je pokušao nešto a kada sam ga odbila počeo je da me ogovara kao kakva alapača“ – nisam bila baš sasvim iskrena a ni ubedljiva. Nije mi prijalo da to što pokušavam da sahranim ponovo vaskrsava a pogotovu ne da sa nekim to delim.

„Dobro, kako hoćeš, nadajmo se da je tako, radi tvog mira...“ – rekla je ravnodušno. Mir. Da li sam imala mir? Uzdrhtala sam od pomisli na Maksima ponovo. Nisam mogla da se oduprem porivu da joj to ispričam.

„Jednom smo se držali za ruke“ – rekla sam odjednom iznenadivši i sebe, a i Elen je podigla glavu sa svoje šolje čaja naglo da se umalo zalila. Čekala sam njenu reakciju ali nje nije bilo. Onda sam nastavila još većom žestinom.

„Uhvatilo me je neko ludilo... Stalno na njega mislim... Često uveče kad legnem imam fantazije kako se Maksim i ja volimo ili kradom ili javno... Kako sam napustila Emanuela i živim s njim... A preko dana, dok spremam večeru mislim da li bi Maksim voleo ovo ili ono... Kako bi on reagovao na moje neuspele specijalitete ili da li bi školjke otvarao nožem za sir kao Emanuel, što me užasava... i tako, nemam mira“ – rekla sam skoro u jednom dahu. Elen je delovala zamišljleno. Valjda je i sama bila zatečena silinom mojih osećanja.

„Jesi li čitala Madam Bovari?“- odjednom upita.

„Jesam ... davno“ – odgovorih u čudu.

„Meni ona pomaže kao opomena kada mi takve sulude misli padaju napamet.“ – reče ona a onda uzdahnu i nastavi. „Ali ne slušaj mene, šta ja znam šta je dobro... Mogu li svojim primerom da ti poslužim... Jedino što znam da mi pomaže to su ljubavni romani i romantični filmovi... Spašavaju mi pamet... Literatura je prepuna ovakvih priča i retko koja se završava hepiendom... Niko tu ne ostane normalan... „

„Baš ti hvala na ničemu“ – rekla sam uvređeno. „Mislila sam da će prijateljica makar da me razume. „

„O, draga, razumem ja tebe odlično i veruj mi na tvojoj sam strani šta god da odlučiš“ – zvučala je toplo, saučesnički videvši valjda da me je povredila, „ali ne vidim izlaz iz ovog začaranog kruga a da niko ne bude povređen. Daću ti jedan prijateljski savet. Pokušaj da napraviš listu ljudi koje ćeš povrediti ako se upustiš u vezu sa Maksimom i listu ljudi koje ćeš povrediti ako se ostaviš Maksima, a onda odluči. Ja sam to odavno uradila i rasčistila sa sobom.“ Elen je posrkala svoj čaj i deci objavila pokret. Iako sam potpuno bila svesna da je u pravu osećala sam se kao malo dete koje je dobilo kritike jer je slomilo neku čašu. Nisam mogla dugo te večeri da se priberem. Deca su me uporno nešto pitala ali su morala da ponove pitanja više puta da bi mi došla do svesti. Jedva sam čekala da legnemo, pre nego što se Emanuel vrati sa poslovne večere, i da ostanem sama sa svojim mislima... Nekad sam želela da idem sa njim na te večere. Bila bih uvređena ako me nije pozvao ili nije rekao na vreme da organizujem čuvanje dece. Sada mi je to bilo olakšanje, delić slobodnog vremena koje ću provesti sama sa sobom i svojim milsima. Ipak, i kada su deca legla a ja pokušavala da sredim svoje liste, uhvatio me neki nemir. Odlučila sam da ustanem i potražim neki film na televiziji. Na kablovskoj je već počeo film „Biti zaljubljen“ sa Meril Strip i Robertom De Nirom koji sam već gledala. Kako odgovarajuće! Isplakala sam se ko budala, i pre nego što se film završio, začula sam Emanuelova kola kako se parkiraju ispred kuće. Požurila sam da se uvučem u krevet da ne bih morala da odgovaram na beskrajna Emanuelova pitanja zbog čega sam plakala. Pravila sam liste u više navrata. Lista povređenih ljudi ako nastavim sa Maksimom je uvek ispadala duža: deca, Emanuel, roditelji, prijatelji... a ona druga je sadržavala samo dve osobe: Maksima i mene... Bilo je tako očigledno, ali takav stereotip. Opet stereotipi... Nisam imala snage da se borim protiv toga. Dakle, morala sam da budem odlučnija u očuvanju svoga braka. Trebala mi je pomoć. Naravno potegla sam za Elen kao bolesnik za analgetik.

„Šta da radim? Kako da ponovo nađem zadovoljstvo u svom braku“ – pitala sam Elen sutradan na kafi.

„Vidim da si uradila liste, dobro je, sad će ti biti lakše“ – rekla je saosećajno. „Nadam se“ – bila sam pomalo cinična.

„Ipak se odričem sebe pa se nadam da je to vredno tolike žrtve. Ali sam i dalje blokirana, nemoćna ... Izbegavam Emanuela, uvek žurim da legnem pre njega ilil odužim tuširanje posle njega samo da ne bih morala da razmenjujem s njim banalnosti pre nego što nasrne na mene kao kobac na plen...“

„Uf, ne znam da li će tebi pomoći ali ja to rešavam sa romantičnim romanima i filmovima.“ „Na primer?“ – potakoh je na objašnjenje. „Pa, znaš, čitaš knjige ili gledaš filmove o raznim ljubavima, iz svake možeš da povučeš neku pouku ili da nađeš neku repliku koja baš odgovara vašem braku. Meni to uspeva. Svaki put me smiri i svaki put me vrati mome mužu. Neverovatno zvuči ali na mene tako utiču te stvari. Sem toga često se rasplačem na neke najbanalnije scene pa to mi dođe kao katarza. Oslobodim se negativne enrgije...“

„Da znaš da sam i ja sinoć plakala dok sam gledala film „Biti zaljubljen“ – nadovezala sam se na njenu priču.

„Dobar znak, draga moja! A ja sam juče plakala dok sam gledala film „Sex i grad“! Možeš li da zamisliš, to đubre kome smo se stalno podsmevali, odgledala sam i plakala? – odmahnula sam glavom uz smešak.

„E, pa, možda to nikome nije tužno ali ja sam gorke suze ronila kad je Faca ostavio Keri na venčanju, eto... ali ja to odmah pretvorim u svoje razloge za zadovoljstvo, kapiraš . Ja sam srećnica jer me niko nije ostavio na venčanju, hranim se tuđim tugama da bih umanjila svoju. Ma moja mi dođe jadna, smešna, neprimetna u odnosu na ostale katastrofe koje čitam ili gledam. Onda se revnosnije posvetim mužu u znak zahvalnosti. Tako to funkcioniše kod mene, nadam se da će i kod tebe, probaj ne može da škodi.“

„Probaću, naravno. Daj mi za početak neku od tih tvojih lekovitih knjiga.“

„Imam ih čitavu tonu ne brini. U početku me je bilo blam dok sam ih kupovala. Činilo mi se da se ona kasirka u knjižari stalno smeška zbog toga što mi se podsmeva koje naslove uzimam. Ali sam onda pretpostavila da se smeška zato što želi da bude ljubazna a u poslednje vreme mi sama predlaže naslove koje je pročitala, tako da sam shvatila da nisam jedina paćenica!“ – i grohotom se nasmejala na sopstvenu opasku. Morala sam da priznam da je i meni bilo smešno na šta smo mi, takozvane intelektualke, spale. Ali je romantika valjda jedini pravi afrodizijak za žene. A mi smo ipak žene. Moram priznati da je ovaj Elenin savet upalio. Uvek sam se, nakon neke pročitane knjige ili odgledanog filma, mada pažljivo preporučenih od Elen koja je izbegavala da gleda ili čita bilo šta teško ili opterećujuće, osećala mnogo bolje i sigurnije, mnogo predanije braku. Naše podnevne kafe su sada pratili komentari i utisci o pročitanom i viđenom, umesto sumornih detalja naših još sumornijih brakova. Moram priznati i to da su mi se neki likovi jako sviđali tako da sam se negde poistovećivala sa njima, te pokušala njihove životne filozofije da primenim na svoj mikrosvet. I Elen je bila zadovoljna tako da smo pomislile da smo konačno otkrile recept za srećan život. No, ne lezi vraže. Jednom mi je dala neku knjigu i rekla da joj ne vraćam jer ako joj Filip pronađe popizdeće. Nisam ukapirala o čemu se radi.

„Šta mu je sad“ – upitala sam skoro iznervirano.

„Joj, ne pitaj me ništa. Ponekad mi se čini kao da živim u košmaru, da se to meni ne dešava. Prvo bi mi nekoliko puta kada bi me zatekao sa knjigom, džangrizao u smislu „samo ti čitaj, a meni nije ispeglana košulja“, ili „nema ništa da se jede“, ili „jesi li proverila deci domaće zadatke pre nego što si uzela da čitaš“... Kao da je postao ljubomoran i na knjige... A onda je počeo da uzima knjige, da ih lista, pa bi prokomentarisao „zašto čitaš ovo đubre kao da ti nedostaje nešto“.

„I, šta si uradila po tom pitanju?“ - upitala sam zabrinuto da to može i meni da se desi. „Jedva sam uspela da se izborim da makar izbor literature koje ću da čitam ostavi meni,. Da nema pravo da mi uskraćuje čitanje kao što ni ja njemu ne uskraćujem gledanje bolesnih borilačkih ili ratnih filmova. Ostavio me je na miru ali veruj mi mir mi je ipak narušen. Radije čitam kad on nije tu, gledam filmove na svom laptopu i uvek imam neki tekst otvoren da, kada čujem da dolazi, brzo zaustavim ili makar minimalizujem film, a otvorim tekst kao nešto radim. Počela sam da glumim. A ne znam zaista dokad može tako da se glumi, da se skriva. Znaš ono „zaklela se zemlja raju da se tajne sve odaju“.

„Ne mogu da verujem u šta se pretvorio tvoj brak“ – rekla sam pomalo sažaljivo ali u suštini sam bila šokirana. „Da li je baš do toga moralo doći?“ – kao da sam pitala samu sebe. „Pitaš li se ponekad kad je sve krenulo naopako?“

„Naravno da se pitam... ali ništa mi ne pada napamet. Jedino to da Filip i ja nismo jedno za drugo a da smo to postepeno otkrivali. S tim što ja nisam uspevala da stvari okrenem u svoju korist a on je uporan u tome da mene stavi u kalup koji mu odgovara i ne trpi nikakva odstupanja.“

„Da li si probala s njim da razgovaraš nekad na tu temu... mislim na temu razlika? – upitala sam naivno.

„Da li sam probala?! Ha... Milion puta. Zar to uporno ne radim... Pokušavam uvek da odbranim svoje stavove ali kad vidim da ne pomaže, pribegavam ovom drugom sredstvu... glumi. Ne mogu baš ni sebe da se odreknem. Uostalom, mislim da su te stvari na kojima insistiram sitnice a sitnice život čine...zar ne?“ – očekivala je da se složim. Ćutala sam zamišljeno. Da,valjda je tako, mislila sam. Posle određenog vremena sitnice dolaze do izražaja i počinju užasno da nerviraju onog drugog. Kao što su romantični romani nervirali Filipa, tako su fudbalske utakmice izluđivale Elen.

„Ustvari, znaš šta je tu problem?... Nedostatak ljubavi... – zvučala je sasvim sigurno. Da se mi još uvek volimo, prag tolerancije bi bio veći, trpeli bismo ono drugo ma kakve ludosti činio... ali, nema više ljubavi. Čak ponekad pomislim da me ne podnosi. Osećam mu to u glasu, taj prezir prema svemu što jesam, što radim, što čitam...i to je to. On mene ne podnosi!“

„A ti njega?“ – dočekala sam je spremna.

„Očito ni ja njega... Samo znam sigurno da je on prvi počeo sa takvim ponašanjem, veruj mi. Bila sam spremna na mnoge ustupke, a mnoge sam i učinila ušavši u ovaj brak, a on kao da nikad nije bio zadovoljan nego je uvek tražio sve više i više. A kada sam počela sa pokazujem malo više svoje individualnosti počelo je da mu smeta.“

„Izgleda da niko nikad nije srećan ni zadovoljan.“ – zaključila sam na kraju. Svi mi imamo svojih problema, pomislila sam, samo nekome rešavanje problema zagorča život, nadam se da sam ja sad na dobrom putu da rešim svoje probleme dok ih još nisam ni napravila, ako budem mogla da živim sa svojom savesti .

„Da znaš da je moja majka to slikovito objašnjavala „brak je posuda puna izmeta jedino na vrhu ima malo meda“, samo mislila sam da je ona usamljen slučaj jer moj pokojni otac je mnogo pio pa je u pijanstvima uvek pravio probleme, ali... to je izgleda samo izgovor, piće, beg od stvarnosti... ili ko zna šta...“ – učinilo mi se da sam osetila tugu u njenom glasu pa sam požurila da je utešim.

„Hej, to je prošlost, ti si velika devojka sad i imaš o kome da brineš i koga da voliš, zar ne? Pusti sad to...“ – rekla sam.

„O, ne, ne brini. Neću se sad rasplakati. I tako ga nikad nisam volela. Bio je nikakav otac i dok je bio živ kao da ga nisam ni imala, tako da se ne sekiraš za mene. Nego umorna sam od svog tog nezadovoljstva. Ajde da prestanemo da pričamo o brakovima, molim te, hajde da se pravimo da je sve u redu da vidimo hoćemo li imati kakvih drugih tema za razgovor.“ – rekla je raspoloženo kao dete kada smisli neku novu igru.

„Zašto ne bi smo pogledale neki film da se razgalimo, a?“ – predložila sam. „Treba nam nešto da nam okupira misli. Sigurno ima nešto na kablovskoj.“ I tako smo odgledale zajedno film Jelisejska polja. Ha! Kako odgovarajuće i kako u stilu naše priče. Samo što su ovde uloge bile malo obrnute. Muž vara ženu.

-nastaviće se-

BRODOLOMI ŽIVOTA/IV DEO

mojaistina — Sun, 03 Jun 2012 21:14:20 +0200

Treći znak: flertovanje.

Jedno vreme je nastalo zatišje. Svi smo se posvetili svojim porodicama. Kafe smo samo ispijali na brzinu uz nekoliko razmenjenih mišljenja o poslu, metodama, komadima koje ćemo spremati... Bližilo se leto, raspust, putovanja... Elen mi je samo potražila neke knjige za čitanje jer idu porodično na more posle ko zna koliko vremena.

„Jedino želim da se dobro ispavam i da progutam koju knjigu. Da zadovoljim dušu kada telo već ne mogu.“ – rekla mi je uz vragolast osmeh. „Šta ću kad mi menstruacija traje po 35 dana, a često me boli i glava, a već kako znam da budem umorna... zaspim obavezno pre nego što Filip dodje s pijanke, pardon s poslovne večere, pa on ne sme da me budi jer zna da mi je san svetinja ... i tako ... telo mi pati.“

Ja sam takodje imala malo više vremena za sebe. Deca su već bila dovoljno velika da sami sebi operu guze i da uzmu sok iz frižidera. Posvetila sam se sebi, svom izgledu, svojim potrebama. U avgustu, kada je Emmanuel imao odmor, otišli smo u Odenkur. Tamo je Emanuelova majka imala kuću pa smo se dve nedelje družili sa njegovim rođacima. Bilo je interesantno leto. Deca su uživala a i ja sa njima. Emanuel je ponekad izgledao udaljen i kao da se dosađivao, no, pripisala sam to problemima na poslu kojih nije mogao da se otarasi ni na odmoru. Mobilni mu je često zvonio i, iako bi izlazio na terasu da razgovara, primetila bih užurbanu gestikulaciju koja je govorila da se radi o raspravi. Kad bi se vratio samo bi prokomentarisao kako radi sa debilima koji nisu u stanju ništa da urade bez njega.

Došlo je vreme nove školske godine, vraćali smo se polako ustaljenim životima i pripremali se za novu školsku godinu.

Elen nas je pozvala na rodjendan svoje ćerke. Bila je to lepa zabava u vrtu, roštilj, mnogo dece i mnogo ljudi. Elen je prosto blistala, utegnuta, preplanula, doterana... Čak je i Emanuel, koji nije mnogo voleo Elen jer ju je valjda smatrao suparnicom, prokomentarisao kako Elen lepo izgleda.

A ona je stizala svuda, svakog da posluži, da ugosti, da doda poneku čašu, salvetu. Filip je radio oko roštilja i uskoro su se svi muškarci našli tamo sa flašom piva u rukama. Posle torte smo i mi žene našle vremena da razmenimo koju informaciju.

„Daćeš nam recept“- rekla sam Elen. „Da li je samo more zaslužno za taj novi sjaj?“

„O, da ,drage moje, more, sunce i duge noći odmaranja. Decu bi smestili oko 9 u krevet, onda bih čitala još jedan sat ili dva a onda spavanje i spavanje...“

„Samo spavanje?!“ – upitah vragolasto. „Ništa sex?“

„A ne, sa decom u istoj sobi molim te, to nije bilo moguće. Ali smo se voleli platonski kao nekada, držali se za ruke, ljubili se u obraz, razmenjivali sitne nežnosti u svakom trenutku... Mislim da sam se ponovo zaljubila u muža.“ – i prasnu u smeh.

Nasmejali smo se i mi svi.

Mogla sam u to da verujem. Želela sam u to da verujem. Želela sam da se i meni desi ta ponovna ljubav koja će mi doneti sjaj, elan, volju za životom.

Počela je školska godina i mi smo već imali sastanke tima animatora i utvrđivali raspored za već planirane aktivnosti. Nisam baš bila u najboljoj formi posle neprospavane noći zbog tempretaure moga sina, ali sam se radovala susretu sa kolegama koji su bili dobra ekipa. Elen je, naravno, kasnila na sastanak. Kada se pojavila čulo se jedno zajedničko muško-žensko „vau“! Uzvik iznenađenja.

„Da, da , to sam ja, vaša Elen, i ne, nisam sišla sa naslovne strane „Voga“!

Uz takav izgled išlo je i neko čudnije ophođenje tipa „Gi, dušo, ove ćeš časove morati ti da pokrivaš“ ili „David, ljubavi, ja te mnogo volim, ali ovaj komad mora da pretrpi ozbiljne izmene“ ... i slično. Nije izostavila ni žene. Naša tetkica Gvenael, sekretarica centra, se vidno zacrvenela kada joj je Elen rekla da će joj ištipati te buckaste obraze ako joj skuva čaj, a Mari-Frans, organizatorka, je dobila po guzi nežnu ćušku kada joj je nešto pokvarila raspored. Ne mogu da budem ljubomorna jer ni mene nije izostavila iz podele nežnosti: „ A ti, dušo, možeš da tražiš bilo kakav ustupak, na tebe sam posebno slaba jer mi se sviđa tvoja kuhinja tako da ću te oženiti čim se razvedem. Samo bez seksa molim te“. Ne moram opisivati koliko nam je osmeha izazvala, pa , i pored nekih prekornih pogleda zbog vulgarnosti, svi smo se slatko ismejali.

Ne znam da li mi se sviđala ova Elen. Jeste, uvek bi mi izmamila osmeh, ali imala sam neku nelagodu u vezi s tim ponašanjem. Preterana euforija je vodila ka nekakvoj ekploziji jer ja nisam bila u stanju da stalno pozitivno reagujem na njene dosetke a verujem ni ostali. Sem toga, meni je to izgledalo kao stalno koketiranje i zavođenje, muškaraca ili žena, dece ili staraca, bez razlike. Svi su je voleli, svi su je tražili, ali da li sam ja bila ljubomorna ili samo zabrinuta drugarica, kuda to vodi...

Jednog jutra nam je „pukao“ internet a morali smo hitno da pošaljemo neku aplikaciju minisatrstvu za donaciju. Maksim, momak koji nam je održavao kompjutere je izašao nešto poslom i nije ga bilo dugo da se vrati. Ja sam sedela i nervirala se... Pozvala sam ga jednom i rekao mi je da stiže za 15 minuta. Nije došao ni posle pola sata a ja sam već počela burno da reagujem. Elen je uzela telefon i pozvala Maksima.

„Hej, Maks, ideš li ljubavi? Crkavamo za tobom svi ovde, naročito Kler. Da, da rekla je da će te poljubiti ako odmah dođeš... Za početak samo poljubac da...Ma fuck the Fnac, sačekaće te kablovi i diskovi i posle, ili ćemo naći drugog muškarca za provod, O.K.? ... Dobro, za 5 minuta ni minut više dragi... “

Možda bi neko drugi sa strane ko je slušao pomislio „kakav je ovo bordel?“. Odmah mi je Emanuel proleteo kroz glavu . Šta bi on rekao? Da li bi se samo nasmejao ili bi posumnjao da ja sa Maksimom razmenjujem i mnogo više od poljubaca. Mada su se meni, iako sam se zacrvenela kada je Maksim zaista došao posle samo 4 minuta i postavio obraz za poljubac a kada sam krenula da ga poljubim, brzo okrenuo glavu, tako da sam ga poljubila pravo u usta, svakakve misli vrtele po glavi u vezi Maksima. Pa i nije da nije moj tip, ali od tog ukradenog poljupca sam ga gledala sasvim drugim očima. Uhvatila bih sebe kako intezivno razmišljam o njemu sebi postavljam raznorazna pitanja. Recimo, da li je tako brzo došao zbog Eleninog ubedljivog poziva ili zbog obećanja da ću ga JA poljubiti. Da li je imao neke skrivene želje u vezi samnom ili je to bila samo potreba da nekog poljubi. Da li sam ga ja privlačila ili je samo hteo da napravi fazon.

Bilo kako bilo, ja nisam više bila ista. Nisam osetila takvo uzbuđenje od srednje škole dok smo se Emanuel i ja samo gledali danima u školskom dvorištu. Preispitivala sam svaki Maksimov gest, svaku reč, pogled... Crvenela sam se kad bi mi se obratio, stvari, koje mi je dodavao ispadale, bi mi iz ruke, drmnuo bi me elektricitet kad bi se očešali u prolazu... Moram priznati bilo mi je interesantno.

Tog 8. decembra smo slavili Dan Centra. Posle priredbe koju smo pripremili sa klincima, svi smo otišli na piće da proslavimo uspešno odrađen zadatak. Maksim je kao slučajno sedeo pored mene. Moram priznati da sam to i priželjkivala. Sipao mi je piće, naslanjao se na mene da mi ispriča nešto na uvo, dodavao mi je grickalice koje su bile dalje od mene. Svi su bili veseli, nasmejani, ponela me je atmosfera... Uhvatio me je za ruku isod stola, pomislila sam „zašto da ne“... Zazvonio mi je telefon i raspršio sve fantazije. Bio je to Emanuel koji mi je javljao da me sin traži. Imao je povišenu temperaturu. I ...na tome se završila moja prva „avantura“, moje prvo iskušenje...

Dugo sam posle toga analizirala svoje ponašanje. Šta je to što me je zamalo navelo na greh?! Vraćala sam se na trenutak kada je Elen izazvala poljubac ali da li sam mogla nju da krivim?Bila sam povodljiva, emotivno zapuštena žena, slaba na pažnju muškaraca i žena koja je zaboravila svoje zavete. Srećom, Alen je bio dobro već posle dva dana ali da li mi je trebalo takvo otrežnjenje da shvatim kako su mi deca ipak najbitnija?

Sledećih dana sam izbegavala Maksima i njegove poglede. Rešila sam da stavim tačku na tu „avanturu“ koja nije ni počela. Već sam se dovoljno osećala kao krivac. Smanjila sam i viđanje sa Elen. Bila mi je potrebna pauza... Ipak, ona nije stvari ostavljala nedovršene. Primetila je da nešto nije u redu i danima insistirala da odemo na kafu za vreme pauze. Činilo mi se da ni ona nije baš u najboljoj formi pa sam zato pristala posle nekoliko dana ubeđivanja.

„Hej, šta se dešava?“ – nije mogla da sačeka da dođemo do kafea. „Nekako si mi odsutna. Jel sve u redu?“
„Ma da, sve je u redu... Samo sam malo iscrpljena zbog Alenove bolesti... – slagala sam.

„Zašto? Pa on je samo malo bio prehlađen, zar ne?“ – upitala je zabrinutu.

„Jeste, hvala bogu sad je dobro... nego, znaš kako se ja izbezumim kad su mi deca bolesna...“- pokušala sam da delujem ubedljivo.

„Dobro je... Mene je i sramota da te zamaram svojim problemima al htela sam da ti kažem da sam opet imala problema sa Filipom, ljubomorne scene, i da odsad moram da izbegavam muški rod u širokom luku...“

Kao da mi je laknulo što je i ona donela istu odluku. Tako sam mogla da pronađem više snage za istrajnost pred iskušenjima.

„Zamisli“ – rešila je ipak da mi ispriča, „poludeo je kada mi je neki njegov poznanik pre neko veče u jednom kafeu gde smo svratili na piće posle pozorišta, tražio da mu napišem na mobilnom „volim te“ na španskom. Kao hteo je da pošalje poruku nekoj devojci iz Španije a Filip je kad smo došli kući iskonstruisao celu priču: što ti njemu pišeš „volim te“, odakle ti njega znaš, pa zašto baš tebi to traži, nisi ti jedina koja zna španski... i tako u nedogled da nisam znala šta me je snašlo... Pala sam u žešći bedak. Nisam imala ni snage da se pravdam.... Ne znam zbog čega da se pravdam... Šta sam uradila loše?! Učinila uslugu njegovom poznaniku! Hej!?

Čitava priča mi je delovala suludo ali možda sam Elen sada gledala malo drugačijim očima pa mi je prosto negde bilo drago što joj je Filip održao lekciju. I terbalo je nešto da je smiri... Tako ću se valjda i sama smiriti...

No, kako smiriti Maksima, na to nisam ni pomišljala. On mi je dao prostora da se smirim. Pokušavao je u više navrata da mi nešto kaže ali sam ga vešto izbegavala. Ipak, bio je uporan i konačno me uhvatio u škripac kada smo bili sami.

„Ne možeš pobeći od mene“ – rekao je. Ne možeš da se praviš kao da se nije ništa desilo...“

„I nije se ništa desilo Maksime“ – uzvratih pomalo osorno.

„Nemoj mi reći da se ne sećaš zabave „Kod Pjera“, dodir ruke, uzdrhtalost tvoga tela, nežni pogledi... Hoćeš reći da umišljam?“ – bio je uporan.

„Ma, pusti sad to“- rekla sam. „Poneo me je trenutak, to je bila ludost koju sebi ne smem da priuštim.“

„Ti ne možeš da priuštiš?“ – bio je vidno ljut. „Ti ne možeš sebi da priuštiš mene?! A pitaš li mene kako se ja osećam? Da li sam bio povređen? Izigran? Znače li tebi uopšte išta tuđa osećanja ili si uvek samo ti u centru pažnje?“ – postavljao mi je pitanja u gradaciji a ja sam, na ivici suza, samo nemoćno odmahivala glavom. „Ne, draga moja, neću ti biti prepreka. Ali, da znaš, ako ti zatrebam nekad, možda neću biti tu.“ – a onda se okrenuo od mene ljutito šutnuvši stolicu koja mu se našla na putu. Počela sam nekontrolisano da plačem. Sreća da sam bila sama u kancelariji. „Šta sam to uradila sem što sam stekla neprijatelja“ – mislila sam. Ipak, negde u dubini duše bila sam polaskana. „Maksim je pričao o osećanjima, da li me voli ili mu je samo muška sujeta povređena“... Stalno sam se vraćala na taj trenutak dodira ruke i staklastog pogleda. Jeza mi je prolazila niz kičmu...

A onda, te noći, dok sam pokušavala da vodim ljubav sa Emanuelom, prolazilo mi je milion ludih misli kroz glavu. „Bože, kako je ovo jadno... Da li bi mi bilo ovako dosadno sa Maksimom...“ a onda bi me stvarnosti dozvala nežnost Emanuelovog zagrljaja pa bih više puta ponovila: „Hvala ti bože na ovoj ljubavi, mene ovaj čovek voli, zaista voli, ne smem da ga izneverim...“ I tako su se smenjivale griža savesti i dosada.. Orgazam je, naravno, izostao...

-NASTAVIĆE SE-

BRODOLOMI ŽIVOTA /III DEO

mojaistina — Thu, 31 May 2012 15:37:26 +0200

Drugi znak: vraćanje u prošlost.

Sedele smo tog sunčanog aprilskog podneva na terasi picerije na pauzi za ručak. Pričale kao i obično o poslu i o deci sa kojom radimo, kao koliko su napredovala, ko je introvertan, ko talentovan i slično... Odjednom je Elen, jako uzdahnula i zapalila cigaretu što je posle sedam meseci apstinencije bilo prvi put da je vidim da puši.

„Vidiš onog tipa tamo?“- upita ona pokazujući očima na tipa koji je sedeo dijagonalno od nas sa jednom ženom. Tip je bio srednjih godina, proćelav, ali dobro držeć. Čak bi se reklo da je imao prijatnu facu.

„Da, pa šta s njim?“- upitah radoznalo.

„Filipov poslovni prijatelj. Juče mi se nabacivao za večerom kod nekih prijatelja...“ – reče ona mirno.

„O, pa znači da nisi za staro gvožđe kao što milsiš!“ – uzviknuh vragolasto. „I, kako se završilo?“

„Sjajno! Tip je sedo pored mene, po ideji naše domaćice da se svi izmešamo, i onda mi je govorio o stopi rasta prodaje njihovog poslednjeg programa skoro na uvo, tako da je Filip sinoć kada smo došli kući bio van sebe i masirao me skoro dva sata sa ispadima ljubomore... „

„Ali, šta je imao da ti zameri, ne kapiram?“ – upitah.

„Ne znam, stvarno ne znam. Bolesno je ljubomoran... Ovo nije prvi put, već smo imali razne rasprave po pitanju kako razgovaram sa muškarcima, ili ako kasnim pet minuta s posla, gde sam bila, s kim sam bila ... znao bi danima da ne govori samnom ako bi me neki od kolega tražio na telefon posle radnog vremena ... „Šta si dogovorila, mislila si da neću biti kući, zašto od svih koleginica zove baš tebe...“ Znaš, možda sam baš takvog muža i zaslužila. Možda me moja prošlost proganja...“

„Ma šta pričaš“ – prekinula sam je, „kakve to sad ima veze?! Hoćeš sad zbog lude mladosti, ostatak života da provedeš u zatvoru? I uostalom, šta znači danas luda mladost. Klinke se krešu na svakom ćošku svakodnevno, menjaju partnere kao gaće, a ti se stidiš svoje „lude mladosti“ što si možda imala tri, četiti partnera...

„Trinaest, četrnaest... I veruj mi nisam ni sigurna u tu cifru, a ne mogu ni svih imena da se setim...“- reče ona odsutno. Pa, moram priznati, bila sam iznenađena ali nisam htela da ispadnem malograđanka koja se šokirava na tu cifru, uostalom tako uobičajenu za današnje devojke...

„Pa...dobro, neka je i trinaest i četrnaest, pa šta... to mu ne daje za pravo da te šikanira do kraja života!“ „Ma ne mora on da me šikanira. Dovoljna sam i ja sama sebi po tom pitanju. Grize me savest i mislim da me bog kažnjava zbog mojih greha i zato mi s vremena na vreme namesti neku lekciju sa Filipom...“ – a onda se odjednom prenu sa nekim sjajem u očima i reče odlučno: „ Ali, izdržaću ja, veruj mi. Očajnički sam želela da se udam i da imam decu, tražila sam baš muža koji nije mlakonja kao što su bili tipovi sa našeg fakulteta, muža koji će mi biti oslonac u životu, koji će znati da zameni osigurač, ili slavinu i to valjda ide uz sve to... Što sam tražila to sam i dobila.“

„Da, to je to. A šta ja da kažem? Ja nisam ništa proživela pre udaje, jedan momak 6 godina, prva trudnoća, brak... Misliš da sam srećna sa Emanuelom? Misliš da on naročito ceni to što sam bila „netaknuta“ pre njega. Ne, draga moja..Imam utisak da se ponaša prema meni kao prema svojoj ličnoj svojini, kao prema komadu nameštaja. Gle ovde je moja fotelja, tu su mi i papuče, daljinski od televizora, ovde moja žena, ovde moje dvoje dece, sve mi je tu na dohvat... Ti ipak imaš makar sećanja... Tebe su makar mnogi muškarci voleli...“

„Ha! Voleli!?“ – uzviknu ironično. „Misliš voleli moju ljušturu! Voleli ono što ja predstavljam! Voleli da me slome, da me imaju! Ne, moja draga, nemaš za čim da žališ, veruj mi. I pored tolikih muškaraca ja ne znam šta znači biti voljena...“ Nastala je neprijatna tišina. Elen je pozvala konobara, pauza je bila gotova... Tip koji joj se nabacivao nam je dobacio „zavodljivi“ smešak u prolazu. Verovatno je i on bio oženjen a tražio nešto drugo. Pitala sam se da li uvek žudimo za nečim što nemamo. Meni se činilo da Elen ima sve, ili makar više od mene, a ipak je nesrećna. A da li sam ja imala pravo da budem nesrećna? Setila sam se na momenat lude mladalačke ljubavi prema Emanuelu i ludosti koje je on činio za mene. Bila je to ipak ljubav, znam da sam bila srećna. A da li sam još uvek? Petak je bio dan kada je Filip igrao tenis sa drugovima a Emanuel je otišao na službeno putovanje. Elen me je pozvala da sa decom dodjem kod njih na druženje i večeru. Spremala je pite sa mesom. Klinci su bili oduševljeni što će provesti celo veče zajedno. I oni su voleli naša retka ali duga druženja koja su znala da traju i po nekoliko sati. Kada smo nahranili klince i smestili ih u dnevnu sobu da gledaju jedan dugometražni crtani film, sele smo u trpezariju i odahnule.

„Konačno! Malo vremena za nas!“- rekla je. „U to ime da nazdravimo“ – i otvorila je flašu šampanjca.

„Opa“- uzviknula sam. „Počastvovana sam“.

„Za sve prošle ljubavi“- podigla je čašu. Nasmejala sam se.

„A čemu ja da nazdravim?“ – upitala sam je.

„Za sve buduće ljubavi“- rekla je jedsnostavno i raširila ruke kao da se to podrazumeva.

„Pa, ne znam baš da li nam to treba...“ – pokušavala sam da izigravam glas razuma.

„Ma, daj, nemoj sve tako ozbiljno da shvataš. Malo se zezamo, pa šta?!“ – nasmejala se. „Mada, kada pomislim da ću čitav život provesti pored Filipa...“ – zastala je, „ne znam... stvarno ne znam šta da mislim...“

„Hej“, - pokušala sam da promenim temu, „zar nisi rekla da si ga sama birala i da sada moraš da progutaš svoj izbor?!“

„O, da, da ... bez brige, znam šta sam rekla i zaista to mislim. To je to, sama sam htela , samo što se to što je bilo nekad pretvorilo u nešto drugo što ni u snu nisam sanjala. Hoćeš da ti priznam da sam ustvari prilično glupa!“

„Ne moraš ti meni ništa da priznaješ draga. Glupa... ha, a ja sam kao bila pametna... Ne, samo mislim da nekad u životu ne napravimo baš najbolji izbor, ili procenu. A i kako bi sa 23,4 ili 5 godina mogle da napravimo dobru procenu. Da smo znale ono što znamo sad verovatno bi nam izbori bili drugačiji, jel tako?“

„Ne podsećaj me na izbore, molim te... Imala sam izbora... A i birala sam kad pogledaš cifru... Al nećemo sad o tome jer ću se ušljokati od šampanjca.“ „Ustvari“ – nastavila je posle kraće pauze zamišljeno, „ bilo je i takvih izbora gde sam uporno bežala od ljubavi. Neverovatno...ali čim bih skontala da me neko voli ja sam bežala... Znam da su mene voleli njih nekoliko ali ja nisam njih. Kad se samo setim jadnog Nikole kojeg sam mesecima zamajavala da me zabavlja, izvodi, šeta ... a kada je posle nekoliko meseci siromah pokušao da me poljubi, odbila sam ga s čuđenjem: šta ti je, mi smo samo prijatelji...Ili siroti Žan koji mi je čak i prsten kupio, doduše srebrni, a koji sam ja u naletu besa, jer mi je bio dosadan, i ta njegova pažnja i pokloni, bacila taj prsten pred njim i tako mu dala do znanja da mi više ne dosađuje.“ Za trenutak je zaćutala a i ja ne znam šta sam mogla reći na ovu samokritiku, ja nisam mogla da biram, ne znam kako izgleda to kada imaš više prilika. Možda je i bolje ... Nisam imala za čim da žalim ili sam imala sreće pa sam iz prve naišla na „Gospodina Pravog“. Da li zbog šampanjca ili zbog teskobe Elen je nastavila da se ispoveda. Rekla sam da mi je priča bila interesantnija. Nisam znala da li da je osuđujem ili da joj se divim.

„Najsmešnija mi je bila situacija sa nekim Jugoslovenskim košarkašem,“ – nastavi ona sa smeškom na licu....“Saša nekako, ne mogu ta njihova prezimena da popamtim... Letovala sam te godine sa mamom, tetkom i rođakom u Jugoslaviji, u Puli, hotel se čini mi se zvao „Splendid“, i tamo su bili na pripremama i juniori jugoslovenske reprezentacije u košarci. Kako smo valjda bile jedine devojke svi ti momci su nas saletali, al meni su bili smešni i nisam htela ni sa jednim čak ni da plešem u diskoteci. Taj Saša je bio najuporniji i bukvalno me je odvukao na podijum, a onda i u mrak ispred diskoteke... Malo smo se ljubakali nekoliko dana i ništa više, ali smo razmenili adrese i dopisivali se jedno vreme na lošem engleskom...“ – odjednom se grohotom nasmejala kao da se setila nekog dobrog vica. „A onda... ha, ha,ha...Onda mi je dosadilo ... pa sam mu napisala da se udajem da mi ne piše više... Valjda je to bila mudra odluka u smislu šta mogu da očekujem od veze sa jednim Jugoslovenom,“ - i dalje se zarazno smejala da sam i sama počela da se smejem. ... „A Posle nekoliko godina dok sam se zabavljala sa Pjerom koji je pratio sve sportove pa i košarku, a naš večernji sastanak se sastojao u tome da gledamo neku utakmicu, videla sam tog Sašu u nekom italijanskom timu... Bio je uspešan košarkaš, kako sam mogla da ukapiram... Ha, možeš misliti, a ja sam ga otkačila i verovatno više i ne zna da postojim...ha, ha, ha“ – ne znam zašto ali i ja sam se grohotom nasmejala. Da li je to zaista bilo smešno bilo je za analizu. Jer šta je to govorilo o nama, o našim izborima... Šta je to što je bilo potrebno da oduševi Elen, da stavi tačku, da se zadrži na nekom...Možda bi neko pomislio da je nezahvalna, da je propustila mnogo dobrih prilika zbog svoje neskromnosti, a možda to i nisu bile dobre prilike... ko to može da zna... Odjednom je opet bila tužna...

„ A tek Šarl..., divni, nežni, dobri Šarl...koji me je gledao kao ikonu...“ glas joj poprimio jedak ton a oči čudan sjaj. „I onda se često pitam zašto sam ja prezrela ljubav muškaraca koji su me voleli. Znaš, možda će ti ovo biti čudno, ali sad kada sve to posmatram sa ovog stanovišta, bila sam smešna klinka. Dala sam sebi reč da neću izgubiti nevinost pre 18 godine...“ – i moram priznati da sam u znak čuđenja nekontrolisano podigla obrve i otvorila malo usta. „ ... Sve su me drugarice, koje su uveliko od 16.-te upražnjavale seks, zezale . Zvale su me Sveta Elen, a omiljeni deo zabave im je bio kako će mi himen toliko zadebljati da će mi ga morati probijati hirurškim putem... Ha, dve od njih su kasnije imale neželjene trudnoće, abortuse i ... sada nemaju dece...

„Užas“- stresla sam se od jeze, “vidiš da si ipak negde bila u pravu. Nemaš zbog čega da žališ.“

„Da, ali kako se sudbina poigrala samnom. Tu toliko čuvanu i cenjenu nevinost sam onda dala prvom ološu koji je naišao a koji me je praktično silovao, a sada mu se ne sećam ni imena... – oteo mi se uzvik iznenađenja.

„ Ne mogu da verujem“ rekla sam. „Zašto, mislim... kako se to desilo...mislim izgledalo je da kontrolišeš situaciju, emocije... sve.

„Nemoj ništa da me pitaš, mrzim to i trudim se da zaboravim. Evo vidiš već sam mu ime zaboravila... Valjda ću uspeti da zaboravim i sećanje na taj trenutak... Ma gluposti...Često žalim zbog te odluke. Možda bi sve bilo drugačije da sam spavala sa Šarlom kada sam imala 17 godina. Znam da me je voleo ali tada sam mislila da mogu više, da zaslužujem bolje od njega. Bio je godinu dana stariji od mene i već je ubrzo trebalo da ide u Nant na fakultet a ja sam imala u planu Ren i nisam videla zajedničku budućnost... Jednom smo se sreli posle 3 godine. Vraćala sam se od roditelja za Ren a on je išao u Pariz... Seli smo zajedno i ...posle pola sata ćaskanja, odlučila sam da malo odspavam. Bezobrazno sam mu stavila glavu u krilo... Nisam odmah zaspala ... Posle nekog vremena sam osetila kako drhtavom rukom prolazi kroz moju kosu.... Sada znam da je to bila ljubav, da me je voleo ali ... tada sam bila previše ohola, već sam se kretala u „viskom društvu“ – napravila je i pokret rukama kao da stavlja navodnike, - „...nisam marila za njega, za to što mi pruža... za ljubav ...“ – već je bila odsutna. Mogla sam je videti u tom vozu, mogla sam videti tu sliku i negde mi je bilo žao nje jer sam osetila njeno žaljenje, njeno kajanje. A sebe sam videla kao srećnicu koja je prepoznala ljubav i imala ljubav. Moji su mi problemi bili sada smešni i osetila sam olakšanje kao da mi je, po ko zna koji put, Elen dala savet.

„A najveća ironija sudbine me snašla sa Žeromom.“ – prenula se ona i gorko se nasmejala, „Sećaš se pričala sam ti o njemu i mom prvom boravku u Škotskoj kada sam otišla da provedem s njim mesec dana jer je on već pola godine bio u Edinburgu na master studijama a ja mojima nisam smela da kažem da idem kod momka nego, kao dobila sam neku stipendiju, i kako sam se sve vreme bojala da će nekako doznati da taj boravak uopšte nema veze sa fakultetom...“

„Da, da, sećam se ...“ – ranije mi je pričala kako se tog svog prvog boravka skoro uopšte ne seća jer je bila pod stresom pa ima želju da tamo ode ponovo i svesno obidje sve te lepote.

„E pa nisam ti rekla da mi je Žerom možda bio prva, prava velika ljubav i to je bilo obostrano. Ali, ja ne bi bila ja, da nisam nešto zabrljala. U to vreme su se pisala pisma. Željno sam iščekivala svake nedelje njegova pisma. Ali nekako posle povratka iz Edinburga u vozu za Ren slučajno sednem pored Kristofa Lemersiea. Ne treba da ti objašnjavam kakav je idol bio za sve nas koji smo se bavili i prevođenjem. Jeste bio čovek u godinama ali ja prosto nisam smela da propustim priliku da upoznam svog idola. Nisam imala nikakav konkretan cilj ali htela sam da ostvarimo kontakt i onda sam ga direktno pitala da li je to on i nisam skrivala oduševljenje što ja, jedna studentkinja engleskog jezika, koja bi možda mogla da se bavi prevodilačkim poslom, sreće takvo ime iz sfere prevodilaštva. Nije delovao zainteresovano više nego bilo koji roditelj i mi smo stigavši u Ren, gde je on išao zbog neke nove knjige, popili kafu na stanici, razmenili adrese, i ubrzo su počela da mi stižu pisma od njega čudne sadržine. Ne previše direktna ali ipak više neke opšte sadržine nego što bi to mene interesovalo. Pomislila sam „šta može da mi se desi od pisanja pisama“, pa sam mu odgovarala jer, prvo, nisam htela da ga uvredim a drugo možda sam se potajno nadala da on može da mi nekako pomogne u karijeri. Pošto je još nekoliko puta dolazio u Ren, tražio je da se vidimo. Opet sam pomislila da ni to ne može da škodi, da mogu da kontrolišem situaciju, pa sam pristajala. Izveo bi me na večeru, poklonio po neku bombonjeru, rečnik, knjigu na engleskom... malo bi popričali, i to je bilo sve. Uvek sam ga navodila na priču o prevodima, o poslu ne bi li otkrila što više profesionalnih tajni ali ... kada je prvi put pokušao da mi dodirne ruku, zbunjeno sam ustuknula, ustala i otišla.“

„Uf, dobro je“ – rekoh bez daha. „Nadala sam se da nisi uradila nešto glupo zbog čega bih te prezrela. Pa ipak je on bio starac za tebe.“

„A, ne, nisam baš toliko glupa.“- nasmejala se. „Možda sam ispala koristoljubiva, ali glupa svakako ne.“

„A kako se Žerom uklapa u tu priču?“- upitala sam sada već zbunjeno pomislivši da je zaboravila na Žeroma.

„E, pa pisala sam pisma i jednom i drugom, shvataš?“ – reče.

„Da ... i ?“ – upitah blentavo.

„I ... kada sam odgovarala Kristofu na izvinjavajuće pismo zbog dodirivanja ruke, a Žeromu napisala pismo puno nežnosti, i bezobrazluka...zamenila sam koverte.“

„Šta si uradila?!“ – skoro sam vrisnula.

„Zamenila koverte. Tako je Kristof čitao nežnosti namenjene Žeromu, a Žerom jetko pismo upućeno Kristofu u kojem izražavam nadu da ga više neću videti!“ – rekla je smejući se.

„Lažeš!“ – rekla sam u neverici. I na momenat sam pomislila da mi prepričava neki jeftin holivudski film. Što je mnogo, mnogo je. „To liči na neki otrcani holivudki, niskobudžetni film!“ – rekla sam ono što sam pomislila.

„Volela bih da nije istina, veruj mi jer od tada mi Žerom više nije pisao, niti je odgovarao na moja pisma a kada je došao... pa javio mi se samo da stavimo tačku na našu dvogodišnju vezu i da mi kaže kako ga niko nikad još nije tako razočarao kao ja... Tu poravke nije bilo. Malo sam patila ali sam isto bila i ja ljuta što nije mogao da mi veruje, da mi oprosti tu glupost...“

„Izvini, drugarica si mi, ali pokušaj da se staviš u njegov položaj. On nije tu, ti pišeš pisma drugome...“

„Ali objasnila sam mu da se radi o Kristofu Lemersijeu“- negodovala je.

„To ti i nije olakšavajuća okolnost jer kad si već jednom izgubila njegovo poverenje, mogao je da veruje da ga lažeš i u vezi osobe. S njegove tačke gledišta je to mogao biti i neki mladi, lepi pastuv, a da su ta tvoja pojašnjenja samo loši izgovori.“

„U pravu si. Verovatno se grozno osećao. Znam da se dugo posle toga nije oženio. Srela sam njegovu tetku koja me je zaustavila u jednoj knjižari i to mi skoro prekorno rekla kao da je htela da mi da do znanja da sam ja tome kriva...“ – zaćutale smo obe. Neka teška tišina je pritisla trpezariju. Svaka je odlutala u svoje misli. Ustala je i otvorila prozor. Ja sam pomislila šta bih uradila da sam od Emanuela dobila neko takvo pismo. Da li bih bila sposobna da mu oprostim a Elen... ona je očito mučila sebe. Kao da su joj zablistale oči pod bujicom suza koja samo što nije probila branu.

„I...“ – odjednom se okrenula, „...šta ti misliš, kako da očekujem da mi se to vrati?“

„Hoćeš da kažeš da veruješ u kosmičku pravdu?“ – rekoh tek da prekinem njeno mazohističko preispitivanje. Da se vrati, da bude opet ona stara, hrabra, jaka Elen kojoj sam se divila i koja mi je više odgovarala.

„ Verujem u boga! On me kažnjava, sigurna sam u to.. Ali sam mu zahvalna na ovo dvoje divne dece. Sve drugo je nevažno.“ – opet je bila ona stara, odlučna Elen.

-nastaviće se-

BRODOLOMI ŽIVOTA /II DEO

mojaistina — Wed, 30 May 2012 22:03:52 +0200

Prvi znak: preispitivanje svoga braka.

Ipak, priča postaje interesantija od momenta kada Elen više nije imala odgovore za sve. Došla je jednog dana kod mene vidno utučena. Nikad je nisam videla takvu. Odmah sam je upitala šta nije u redu. Nije okolišala:

„Pitam se da li već prolazim kroz krizu srednjih godina?“ - rekla je više ironično.

Nasmejala sam se od srca.

„Sa 35 godina? – rekla sam tek da je okuražim da nastavi.– Zar nije malo prerano?“

„Da, možda za normalne osobe ali ja nisam normlana kao što znaš.“

„Kakvi su simptomi?“ – upitah je sva važna kao da sam psiholog i kao da mogu da rešim njen problem.

„Često pomislim da sam udata za nekog stranca kojeg uopšte ne poznajem. A ni on mene. Toliko smo ponekad daleko u razmišljanjima da ne znam šta nas je to spojilo. Ne mogu da se setim da smo se ijednom oko nečega sporečkali za godinu i po dana koliko je trajala naša predbračna veza. Pitam se da li je on taj koji se pretvarao da je idealan za mene ili sam ga ja nekako navela da pomisli kako sam idealna za njega.“ –rekla je u jednom dahu kao da je ovaj tekst imala oduvek pripremljen.

„Ne znam šta da ti kažem.“- rekoh zaista zbunjena jer nisam navikla na Elen koja je u dilemi, kojoj treba pomoć.

„Nisam sigurna da nešto idealno postoji, da ima braka koji nema nesuglasica...“

„U pravu si... Ja u stvari ne znam kako izgleda idealan brak. Brak mojih roditelja je bio sve samo ne idealan. Svađe, tuče... A brat i ja smo samo bežali iz kuće. I baš zato sam htela da imam idealan brak, da stvorim mirno utočište za decu, da im stvorim ono što ja nisam imala...- odlutala je izgleda u svoje detinjstvo.

„ Možda zato treba stalno sebi da ponavljam: Nema veze to što više nisam zaljubljena u muža i to što ni on nije zaljubljen u mene, i što imam raznorazne fantazije na temu kako me neko spašava iz ovog braka, ja više nisam bitna, proživela sam lepu mladost, sama sam to želela, sama sam ga izabrala, a dosta sam birala, mogu ti reći ... Deca su važna. Brak je svetinja i porodica je stub odrastanja dece. Razvod ne dolazi u obzir.“

„Zvučiš kao dobra katolkinja.“- rekoh ironično.

„Pa, ja to i jesam više nego što možeš da zamisliš, inače ne bih trpela sve ovo što trpim tolike godine.“- zvučala je sumorno tako da sam brzo tražila šta ću da lupim kako bi je oraspoložila i skrenula temu.

„Vidi, drugarice, treba da se zaljubiš i sve će biti O.K.!“

Nasmejala se slatko ali se brzo vratila senka na njene oči.

„Kako da ne, da dam najbolji primer svojoj deci. Samo mi to još fali. A i znaš kakav je Filip... Sem toga ne mogu ni njega da opskrbljujem redovnim seksom a kamoli još i ljubavnika. A i nemam vremena...“

Pokušala sam da izvadim situaciju.

„Ma milsim, onako samo platonski, ne isprave...“

„Da, da, nije to loša ideja, samo da mi se ne uvrti u glavu...“

Otišla je ipak raspoloženija nego što je došla. Često sam se vraćala na onu njenu rečenicu o tome kako razvod ne dolazi u obzir. Nisam mogla da verujem da danas neko beži od razvoda. Mada i sama nisam imala „idealan“ brak, (ako ko zna definiciju idealnog braka neka mi javi), nisam želela da dozvolim da me to potpuno uništi. Priznajem da sam i sama više puta pomišljala na razvod ali kada bih videla kako deca vole svoga oca, odustajala sam od toga... Ne, to ne bi bilo dobro rešenje za njih. A za mene? Koga briga! I razvod je danas postao stereotip. Ljudi su počeli da se razvode zbog svega i svačega. U odeljenju moga sina ima više dece razvedenih roditelja nego iz srećnih porodica. Stereotipi... Zar nije i to bio stereotip „deca ne smeju da ispaštaju“, „trpim sve zbog dece“..., „brak je svetinja“... Pa taj stereotip se još u vreme naših majki skoro izgubio. I bez obzira koliko je bila samosvesna, jaka ličnost, dobar animator, istrajna u svojim projektima, Elen je ipak bila staromodna baš kao i ja. No ni sama nisam mogla da se pohvalim iskakanju iz stereoptipa s obzirom da mi je moj muž bio prvi i jedini muškarac u mom životu, ali ovo je zaista bilo nespojivo. Elen, senzualna brineta španskog porekla, odrasla u velikom gradu kao što je Brest, studirala u Renu, proputovala pola sveta sa svojom amaterskom pozorišnom trupom, radila kao voditelj na lokalnoj televiziji, a ta kategorija ljudi, zna se već, možda još jedan stereotip, ali je više nego raspusna... šta reći sem - nespojivo.

Sledeći put kada smo se našle nasamo kod mene na kafi, opet smo potegle temu braka i bračnih drugova.

„Ne mogu da ti opišem koliko mi ide na živce kada ga vidim kako posle ručka zauzme pozu ispred televizora i ostatak dana se ponaša kao komad nameštaja, menja programe po svojoj želji, nas i ne pita da li bismo išta gledali a kada poželim da izađemo, da pogledamo neku predstavu ili neki film, obavezno je umoran...Prosto ne daje šansu našem braku. Tonemo sve dublje...“ rekla je Elen tačno ono što bih ja rekla za svoga muža.

„Po tom pitanju nemam šta da dodam. Imam istu sliku, kao da gledamo isti program na televiziji.“- nasmejala sam se gromoglasno.

„I šta ti misliš, koje su granice dokle se to može izdržati?“ – upita me Elen. Bila sam nespremna. Slegnula sam ramenima.

„Možda dok nam ne ubiju potpuno volju za životom, pa se mi pretvorimo u krpe za čišćenje a onda oni ne zadovoljni našim izgledom i odbijanjem seksa, nađu lepe, mlade, doterane i namirisane ljubavnice kriveći nas kako smo ih odbile.“ – reče ona, a ja sam je samo skrušeno slušala pognute glave.

„Znaš, možda ja i nisam mnogo pametna ali sam pročitala mnogo knjiga i gledala mnogo filmova na tu temu. Uvek je žena ta koja se kasno probudi.“ U tom je ušla Zoe, moja ćerka, zagrlila me jako i upitala:

„Mamice, što si tužna?“ Prenula sam se iz tog polusna, nasmejala se nežno i rekla:

„Nisam tužna dušo, samo sam se nešto zamislila. Hajde vrati se kod društva da se igraš, imate samo još malo vremena...“ – poljubila me je jako i otrčala nazad u svoju sobu.

„Vidiš“ – rekla sam. „Oni nam ne daju da posustanemo.“

-nastaviće se-

BRODOLOMI ŽIVOTA

mojaistina — Wed, 30 May 2012 09:51:59 +0200

Kako sam odlučila da napišem esej o krizi srednjeg doba? Pa pročitala sam mnogo knjiga a neke od njih su zaita bile smešne, mislim smešnog kvaliteta, koju su tretirale banalne teme i po meni, ni po čemu nisu zasluživale da ih ja ili bilo ko čita, a ipak su bile objavljene. A jedna ovakva tema zaista zaslužuje da se o njoj piše. Elem, život moje junakinje je zaista sam ispisao esej. Mislim da je potpuno verodostojan ali ko sam ja da sudim o tome. Ja sam tu samo da ga stavim na papir.

Da bi ipak zaštitili njenu privatnost nećemo je zvati pravim imenom. Neka se zove Elen.

Dakle, Elen je ušla u moj život u trenutku kada sam bila peti mesec trudnoće i trebalo je da se udam za svog sadašnjeg muža. Počela je da radi u našem centru za mlade na projektima amaterskog pozorišta za decu. Već je bila udata i imala dvoje dece. Na jednoj pauzi smo otišle do obližnjeg kafea i malo po malo, činilo mi se da je poznajem dugo pa sam je spontano upitala:

„Vredi li da se udajem?“

Odgovorila mi je bez razmišljanja:

„Da, naravno, zbog toga što nosiš u sebi treba da se udaš. Dete je jedino vredno življenja.“

Nisam detaljisala više, to mi je umirilo strahove od neizvesnosti braka, ali sam se dugo posle toga pitala kako je mogla da poveže te dve stvari: udaju i dete. Zar dete nisam mogla da rodim i bez udaje? Šta sam dobila udajom? Moj muž je vrlo brzo posle venčanja počeo da se vidja sa svojim starim društvom, da me ignoriše, nikad nije bio tu kada mi je bio potreban ni kada sam rodila prvo dete. Sve neprospavane noći, sve temperature, sve zubiće sam odradila sama. Ali blaženstvo koje sam osetila kada me je moj sin prvi put zagrlio sa godinu i dva meseca nisam mogla da uporedim ni sa čim drugim. Shvatila sam da mi treba muž da mi eventualno napravi još jednog ovakvog andjela a da se sve lepo upakuje u društvene okvire koji će davati zadovoljavajuću sliku.

Elen mi je postala dobra prijateljica. Uživala sam u razgovorima s njom a naročito u pričama o deci i iskustvu sa njima. Ona mi je „bežala“ za godinu dana. Njena ćerka, njeno mlađe dete, je starija od mog sina samo godinu dana tako da sam lovila iskustva i spremna očekivala sazrevanje moje dece. Ili mi se makar tako činilo. Možda sam jednostavno bila željna ženskih razgovora, možda mi je nedostajala neka dobra drugarica koju nikad nisam uspela da steknem jer sam ih se relativno rano odrekla zbog Emanuela. Možda mi je trebala bliskost sestre ili majke, bliskost koju nikad nisam imala jer sam peto dete u porodici. Trebao mi je neko sa kime mogu podeliti svoje probleme... Pitati za savet... Kada bih se s mužem svađala, tako reći ni oko čega, odmah je znala šta je razlog. „Nisi mu se dala noćas?“ ili „ Nasmešila si se nekom muškarcu?“ Uvek je i za sve imala objašnjenje. Iskustvo valjda....

-nastaviće se-

Čestitamo

mojaistina — Wed, 30 May 2012 09:48:28 +0200

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.