Što bračnije, to mračnije

liblet — Thu, 21 Feb 2013 12:58:28 +0100

Nemam ništa protiv vanbračnih zajednica. Međutim, kada u nešto ulaziš sa polaznom premisom da treba da ti bude što lakše da iz toga izađeš, možda to nije najbolji razlog da nešto otpočneš. Možda si u toj želji da budeš bliže izlazu pomalo providan u svojoj nesigurnosti da u tome uopšte učestvuješ. Kada bi neko na razgovoru za posao postavio pitanje koliko lako bi on mogao da da ostavku, ukoliko bi do toga došlo, sumnjam da bi bio pozvan na drugi razgovor. Poslodavac bi počeo da sumnja u njegovu želju da se uopšte time bavi, motivisanost za rad, pa možda i potencijalne mračne tajne koje bi njegov zaposleni mogao da krije. Popularna antiteza u prilog vanbračnoj zajednici je da valjda ne želiš da nekome otežaš način da te eventualno napusti ako to poželi. Moja teza je da ukoliko nešto zasigurno, stvarno i mnogo želiš, koliko bi uostalom i trebalo da želiš da sa nekim provedeš ostatak života, onda ne razmišljaš o izlazu iz te priče. Nijedna žena se kad pokušava da zatrudni ne raspituje o ceni kiretaže. Nijedan muškarac se dok kupuje auto ne raspituje o ceni gardskog prevoza u slučaju da auto proda. Neke su stvari toliko očigledne na banalnim primerima, a toliko ljudima neuhvatljive na složenim, da je to prosto ironično. Dakle, da ili ne, jesi ili nisi, veruješ ili ne veruješ, želiš ili ne želiš. Svako zna odgovor.

Pa da počnemo...

liblet — Tue, 26 Jun 2012 18:12:10 +0200

Imam mnogo teorija koje su prizvod neverovatne dokolice sa kojom se često družim. A teoretišem zaista mnogo. Zašto? Uglavnom zato što bih, iskreno, pričala daleko više nego što je to društveno poželjno, da ne kažem neophodno za zadržavanje makar koga u svojoj okolini; i onda tako ćutim i smišljam. Kažu mi da često vrtim pramen kose ili grizem usnu dok to radim. Moguće.

I, ma kako logično bilo da dokolica prati nerad, ja nekako nalazim da me ta nervozna dosada hvata ma čime se bavila. Možda imam poremećaj pažnje, ko zna. Uostalom, sada je to moderno. Kao što je moderno i imati zavisnosti od kojegčega i najbesmislenije moguće fobije. Dakle, ukoliko se plašite špenadli i prstenja na muškarcima, a pritom ste i zavisni od Step sokova, bićete popularniji od onog skakutavog vriskavca Bibera. Inače mi se otpočetka mnogo sviđa njegovo ime. Prosto ga doživljavam kao odu Srbiji i našem jeziku. Kao što je poznato da naše patriote otkriju da je sve nekako poreklom iz Srbije i da su svi geniji nekako Srbi ili bar Srbofili, tako se valjda i ja, verovatno podsvesno zbog uticaja muškog patriotskog (da ne kažem nacionalističkog) dela porodice i familije, obradujem tim dovođenjem u srbovezu.

I da ne skrećem mnogo sa ove teme, koja i jeste onako generalni početak, bez posebne poente, rekla bih još da ću sadržajnije misli tek predstaviti, a ovo dođe kao uvod, jer svaka glupost mora imati uvod. I onako najiskrenije da pomenem da i ne mislim da ću pisati o glupostima, ali to zaista nikada i ne mislimo, pa se opet mnogo toga glupog nekako napiše. Subjektivnost ubija. Ali, ona je i sve. Džabe ono što vam se objektivno ukazuje, kad je vaš doživljaj drugačiji. I ovo mislim u najgeneralnijem mogućem smislu, i pozitivno i negativno. Jednom sam čula da je Rembrant bio nezadovoljan svim svojim slikama i smatrao da ne prikazuju sve što on može. I šta mu onda znači što se posle toliko godina i dalje priča o njemu i što se ljudi njegovom delu toliko dive, kada je on subjektivno bio nezadovoljan u toku života.

Dakle, subjetivno je sve, razmislite o tome. I pozitivno i negativno.

Moram da primetim

Što bračnije, to mračnije

Pa da počnemo...