Da nema losih muskaraca, oni dobri se mozda ne bi ozenili

Surovog li naslova…utisacu mu zvuk malo..no, istina je.

Zena moze biti mila ili zlobna, moze biti prijatna i mirna ili neprijatna i bahata. Kakva god, ona ce u nekom segmentu svog zivota pozeleti ludilo! Kada joj se dusa prepuni mirnoce, mirnog i stalozenog zivota, obuzdace je neke ,jos uvek neobjasnjive, sile totalno kontradiktorne njenoj prirodi. Umesto mirnih voda, pozelece uragan.

Trazice muskarca koji donosi oluju, ludog ljubavnika, bahatog protivnika svih pravila, ludog i naravno sto je najbitnije,zaljubljenog u nju. Ocekivace, trazice da se takav kakav jeste, odupre svemu i preko svega dodje do nje.

Pretpostavljam, iz neke sulude i slobodno mogu reci PROKLETE zenske prirode, koja vapi za ogromnom kolicinom posebnosti.

Odjednom naletece na takvog muskarca. On ce liciti na buru. On ce liciti na sve sto ona trazi odjednom, a ne zna ni zasto.

Zelece sa njim.

Zelece i ludila i svadje i prepirke i bolsne zanose ljubavi.

Zelece fatalne struje u vazduhu izmedju pogleda.

Zelece da je voli totalno, ludacki, onako preterano kretenski i samo nju.

Zelece da je vuce, da bi se ona mogla odupreti i da je gura kako bi se ona mogla vracati.

Zelece da ode kako bi on za njom posao.

I dobice sve to.

A onda, kada dodje do vrhunca tog ljubavno-hemijskog ludila, shvatice da je ustvari mnogo vise izgubila. Da joj je takav neko sve to zapravo oduzeo, a ne pruzio.

Ono ludilo se odjednom izgubi negde, odakle je i doslo nepozvano i ostavi pustos za sobom.

I onda ona shvati. Sve je to bio skripavi zli vrtlog.

I onda ona shvati. Ona je volela taj vrtlog.

Iako mozda vise nikada tako neobjasnjivo nece biti voljena i osecati ljubav na ivici ludila, razumela je da je jedino razumno da se vrati na pocetak!

Tada na scenu stupa ona druga vrsta muskaraca.

Tada mnogi bivsi postanu iznova sadasnji.

Tada mnogi koji su odustali od toga da ce biti buduci, postanu sadasnji.

Tada se ta ista ona, okrece dobrom muskarcu, jer su njenom bicu zaista potrebne sve one iznad pomenute sitnice, koje joj je u onom ludilu los muskarac oduzeo.

Ja razumem da lazemo, da nam je to tek tako usadjeno kao jezik koji pomeramo sklapajuci rec…

..ipak nece mi biti jasno kako mozemo lagati sebe i taj jezik nespretno pomerati gledajuci svoj lik u ogledalu,uprkost tome sto neko unutar nas zna da da usne govore laz. Ludi smo, ili glupi, znamo taj neko untar nas, taj neko..to smo mi ustvari.Nase lice, oci i trepavice, mrlje od karmina i malo maskare, tek nova opeglana kosulja i par novih cipela, oprani zubi i smesak razvucen po licu, par reci izgovorenih u dijalogu, tek tako jer je trebalo nesto reci nakon tisine koja je proplivala nakon recenice sagovornika.

Nismo ni svesni, cini mi se, koliko smo gluposti izazvali izgovarajuci te ” Pa..sad bi trebao nesto reci” recenice.

One su tako mehanicki izasle iz nas, verujem dok smo mislili o nekoj totalno levoj stvari, a sagovornik ih je prihvatio mozda kao savet, mozda kao grdnju ili tvrdnju, ima i onih koji ce ih usvojiti kao motiv za novi korak, nekog ce motivisati, nekog deprimirati…

a mi prosto nismo imali sta drugo reci u pokusaju da prekinemo tu tisinu.

Zato izbegavam ispijati kafe i razgovarati sa ljudima u cijem mi je drustvu tisina nesto neprijatno…

Just my stuff

Da nema losih muskaraca, oni dobri se mozda ne bi ozenili

Zasto izbegavam ispijati kafe i razgovarati sa ljudima u cijem mi je drustvu tisina nesto neprijatno…

Čestitamo