OBLACI

Први дан и прва ноћ

Ко на слици са прозора сиво плаво свиће

и светлост се буди у твојим и мојим очима

и дишеш

и сви ти људи у глави

од синоћ

од јуче

прошло је као олуја

весело уз игру.

Сви смо у једној чаши воде

испијамо и гледамо

како нам се кожа

смешно јежи

док нам јутро идаље савија зенице.

Испаван гледам како се буде

мале снене очи

како траже свој таблет

из једне у другу собу

само ситни кораци да га пронађу

и музика весела гласна

мама тата будан сам!!!!

креће нам дан.

Тако је то у круг

и тако треба да се врти

мој и твој живот.

Први дан и прва ноћ

ја не зовем упомоћ...

Срећна свима Нова година са пуно здравља и радости!!!!!!!!!

Моји Пријатељи и друг Панонац

Види друже како пада,

пада као сваки други лист, клас жита, твоје и моје златно зрно светлости...

види види како пада и кап кише и кап пахуље снега на путу

види како тихо нестаје, како тихо у нама мења светлост

осећам како се прелама, како кружи у дубину твоје и моје душе,

види како и она осећа топло светло шарено и бело

па опет жуто и топло се рађа

из Паноније из мора из мисли из очију кад отворим...

Види Фрушку Гору

види ону крушку на самом пропланку

на рубу у даљини са градом села што некад беше

види оног друга у чамцу како сам плови

види тако близу, а тако далеко са Авале Београда мог доброг пријатеља

види како мирно пеца сваку рибу сваку годину сваку вредну сенку сећања некада што беше-

И нема тачке, и нема даље, идемо поново

идемо истим путем живота

идемо јачи

и поред нас ходају и други и млађи

идемо ближе корак у корак,

корак по корак

вратиће се и они наши

и неки нови наши

да плове заједно у корак за корак живота светлости у нама

И сећамо се Домаћице

и сећамо се исписаних речи како нас хране и падају директно у срце

и греју крилима својим ово време-душу што у нама дише за њих.

Без смера и правца светлост се мојим путем шири,

иде далеко и дубоко

и тако високо

напред и назад нема средину где ћу на том путу ја стати баш као и ти мој друже

И код мене и тебе љубав је циљ сам по себи довољан

и да свака ова реч у неком нађе склониште од кише

од снега од заборава, јер он искрено не постоји

а отвара нам очи ко страх,

а и он не постоји, баш као и црни снег

и сува киша

и сува уста што ћуте

и понекад само њену топлу тугу што искрена љубав лечи

ја ширим крила срца свога и летим са свима вама

храбар да први паднем место вас увек и сада

да поновим сваки пут и милион и опет сваки следећи лет

да идаље пишем и причам и куцам у свако срце и зрно светлости

што и у ваздуху дишете увек и сваки пут

док осећам откуцај ове коре земље - мајке што нас чува и држи тако немирне

заборавне у зачарани круг светлости своје топле.

И само понекад, само њену топлу тугу што искрена љубав лечи чувам скривену

да се пробуди у радости кад сам спреман.

Ето пријатељи ту сам и чекам вас да се вратите

кораком својим, Несаницом и свим Надимцима вашим, баш ту иза ових Блака крије се ваша

Светлост да засија са свима вама као пре.

Два дана јесени 21. и 22.11.2025.г

Светлост Сунца јуче је купала јесен у јарко жуту и у боју поморанџе.

Једна сенка око винове лозе у дворишту, једна око високих ружа и једна око капије.

Код прве сенке сетих се слатког грозда беле лозе

Код друге - осетих свеж и опојан мирс парфема жуте руже

и код треће - само свог одласка на пут и звука капије која све сенке претвори у време.

Киша данас пада, спира сенку светлости од јуче, ја још увек држим оком сенке и време у

мислима, а оно још УВЕК куца у сликама,

Укус салдак грозда беле лозе И мирис руже пој саме душе,

а звук капије најављује мој повратак сваки пут,

срећан и спокојан настављм сан.

Да се вратимо на почетак

О Б Л А Ц И

Толико их је ту, испред, близу и далеко, да видим оно што се не види у њима у нама...

Тако дуго вас нема у мени, у нама, а ја живим сам са вама, сваком мишљу.......

на овим страницам, гранама без лишћа што као вене остадоше на небу да лете траговима

мрежом својом моју да праве кроз снове и ....

Сад се вратих у 2008,`09. `10 итд.

читах вас у себи у овом ситном сату

неостадох млад ни вечан

ал еликсир за срећу нађох у овим вртовима

речи које смо размењивали

и ко ће још да се врати

кад зна да га неко овде чека

Поздрав

Тихе речи живе у нама

Ево ту, по ко зна који пут стојим, док душа трепери, понављам се, бледим и пред тобом ћутим. И сви моји неисањани снови и наше руке пребирају додире далеке, пришао бих ближе, ал даље не могу везују нас сенке,

и шта смо ми једно другом дали и узели?

Твоја слика и све што је на другој страни остало у пар речи:

"Врати се тамо где смо остали срећни", ништа више, али довољно...

Понекад се питам да ли је само довољно оно дневно свакоме дати од себе део и бити срећан што си жив међу свима, звучи стереотипно, мада већина око нас из својих шкољки чак ни то мало нема да да, у сваком случају осећам и мислим да није, фали ми део иза те стране фасаде од живота.

Та тиха реч ФАЛИ МИ, или недостаје ми, и онда узмеш старе ствари, слике у мом случају

и окрећеш и нађеш ону која ти фали...

Па чак и пар редоваовог текста учини да све те кратке, али у себи прочитане речи

још живе у нама и испуне тренутну празнину... "Врати се тамо где смо остали срећни", ништа више, али довољно...

Дејан

Сада бих се насмејао

смејем се

и ти ме гледаш

и теби смех излази спонтано на лице,

Дејане, шта ти је тако смешно

реци, стани реци,

Настављам да се смејем

и она се смеје

прилазим осмехом грлим је и смејемо се

аааали, шта ти је смешно,

одговарам

...Љубав, она је тако искрено С М Е Ш Н А....

да је просто разумем, а не објашњавам,

она се просто само осети

ту између нас

осетиш ти

осећам ја

Љубав постаје дистанца

Вешто прођох сенком свог ока преко твоје меке коже

још увек тако топла сећања у белој свили

док их ветар врти и буди из трена у трен

подиже и спушта чаршаве слободе и самоће,

устадох да затворим прозор

помућен погледом у тмурно јутро

прелистана сећања

враћа ми ветар уздах и мирис

на тебе и све наше снове,

опијен, без снаге у два корака назад

затворих очи падох у меко у сан...

Љубав је тиха бол која те стигне,

јак грч у стомаку који те пробуди,

који те препозна, кад не признаш,

када бежиш и када се скриваш...

Само да напишем неизговорено

Нисам гледао, да бих ћутао

реч, слово по слово, емоцију,

чист отисак душе...

нисам,

а видео сам дубину,

осетио како плитко, а јако стиска и гуши,

из груди из грла мој глас

вапај...

То није страх, то није моја тврдоглавост,

то је само прелаз преко пруге, без знакова,

знакова живота,

то није ништа друго, то је све оно што знаш,

а за шта ти ипак треба нешто од другог...

Стао сам тамо где су и сви други,

Пао сам тамо где су и други,

Устао и кренуо даље.

Променио сам страну на којој спавам,

замених своју твојом

окренух други образ

и мирис уђе у поре

остала си да трепериш

Чак и после толико година, толико коже испод

да је твоје у мени остало - јесте

да је моје у теби нестало - није ...

све нас пресликава док дишемо наше тишине

све нас подсећа док сањамо отворених очију љуштуре среће

сва нас и нимало друге

После ћу ти писати друго, што везе са овим нема

после ћу ти рећи оно што везе са нама има

и на крају ништа ти се неће, а ни мени десити

бићемо случајне сенке на неком од зидова туђих...

Остаћу да ћутим место тебе

да милиметар твог и мог приђемо ближе

БИО Сам Гост

Није ми тешко да ти вратим реч за реч, једну празну нетакнуту струну,

ту белу нежну свилу срца која затрепери само твојим погледом ока...

Знаш, а не знаш мисао већ која се вековима премишља у нама свима

обавијена, а проста - скривена, а јака....Љ У Б А В....

Исто тако прочитао сам очима све те мисли других на једном сплаву среће и весеља,

у Београду, у Бечу, у Берлину, у Лондону, Њујорку и тако даље....

сваки пут исти изрази лица како та Нова година дође у тренутку украде и врати

све наше исто што душа носи, а мозак одваја и спаја.....

И осмех кад се подигне лицем у лице, ја видим само Госта у нама како се окреће, одлази и долази...

Био сам гост у свакој Новој, само су ме тренуци чинили срећним, а догађаји тужним,

некако корачао сам поред судбине у коју не верујем,

само сам је заобилазио својом упорном вољом, мењајући све око себе и самог себе - полако.

Дошао сам изненада у празно и нестао у бело, мрак је само покрио тренутак, сећам се заљубих се давно и остадох заљубљен заувек и то заувек живи у мени и куца полако,

све се мења - неко то упорно понавља, а мисли су исте остале и она у њима, док срце куца под кожом и дише некад тако гласно, а некад уме и да заболи.

Још само ветар кад кад промени правац, са обале удари оштро у лице, врати ме један

корак назад од тебе, а облак сакрије грешку, ја се вратим у стан ишарам белу страницу

и себи ко госту скувам кафу, седнем преко пута твоје, полако пијем и гледам у другу

шољу пар секунди, устајем и потурам исти ишарани папир испод твоје шоље, гледам у њу,

гледам кроз њу, у то празно што слику ствара, и речи исписане оживе, као да их чујеш

док их руке пишу, окрећеш се заборављаш мирис косе, који ми милује лице, пролазим

поред тебе, неопажаш поглед, а он се лепи за тебе, док се под под нама окреће, плес траје, а магија не престаје, у два срка и два корака ближи теби и коначно падаш у моје наручје, руке ми се зноје, а сигурно држе те, извијаш се тако глатко и нежно у заносу

плеса која зору не може да пробуди, вара сваку кап ноћи и магли прозоре зиме, одузимаш

дах који губим, а онда отвараш очи док тело полако исправљаш према мени и мом лицу

добијаш тако складну фигуру и љубав од тог тренутка почиње, а плес као да престаје.

У трен се друга рука твојој ближи преузима те и односи ветар...плес те води даље, несвесно некој новој обали, да је таласом освојиш, покориши и заборавиш...

Био сам само гост и испијао још једну у низу јутарњих, поподневних и вечерњих кафа

које су чиниле живот подношљивим, видљивим и на око сличним другима...

СРБИЈА

Живот спава у теби

куца сасвим тихо

сваке ноћи,

сваког Божјег дана

Јутро се буди

очима Дунава, Саве и Мораве,

блиског уздаха чеда

и тврдог длана деке

и уздаха старе баке

Заборави у сну своје и туђе сузе,

чедо и сине мој Србијом лутају сене

у селу се живот живи

у граду се за њега боре

Планином силазе свеже

неискварене идеје

долином лута сива магла

повлачи се из града на реке

И овај део речи срца

твог оца - твоје мајке

чедо моје нек чува Србију

то парче земље испод једне шљиве

нек тече река живота кроз манастире

и пастире ћирилице

кроз смех све деце

и знање и наш спорт.

Србијо буди се полако

баш како се и успављујеш сада...