blogns

Novi Sad

saveljicb — Mon, 09 Jul 2012 10:01:19 +0200

Нови Сад је највећи град Аутономне Покрајине Војводине, северне покрајине Републике Србије, као и седиште покрајинских органа власти [2] и административни центар Јужнобачког округа. Град се налази на граници Бачке и Срема, на обалама Дунава и Малог бачког канала, у Панонској равници и на северним обронцима Фрушке горе. Нови Сад је, после Београда, други град у Србији по броју становника. На последњем званичном попису из 2002. године, најуже градско подручје Новог Сада (без Петроварадина и Сремске Каменице) имало је 191.405 становника, док је заједно са Петроварадином и Сремском Каменицом (који чине статистички посебна насеља али су и део ужег градског подручја Новог Сада) број становника износио 216.583.[1] На општинском подручју Новог Сада (укључујући и приградска насеља) број становника је 2002. године износио 299.294.[1] Основан 1694. године, Нови Сад је дуго времена био центар српске културе, због чега је добио име „Српска Атина“. Данас је Нови Сад велики индустријски и финансијски центар српске економије, универзитетски град и школски центар, културни, научни, здравствени, политички и административни центар Аутономне Покрајине Војводине, град домаћин многих међународних и домаћих привредних, културних, научних и спортских манифестација, као и град музеја, галерија, библиотека и позоришта. У Граду Новом Саду у службеној употреби су, поред српског језика, још и мађарски, словачки и русински језик. Име града на осталим службеним језицима гласи Újvidék (мађарски), Nový Sad (словачки) и Нови Сад (русински). На осталим језицима који су (или који су били) од историјског значаја на овим просторима име Новог Сада гласи Neoplanta (латински), Neusatz или Neusatz an der Donau (немачки), Novi Sad (хрватски), Novi Sad (румунски) и Млада Лоза (бугарски). Првобитна имена Новог Сада била су Рацка варош (Ratzen Stadt, Ratzenstatt) и Петроварадински шанац (Peterwardeiner Schantz), док име Нови Сад (Neoplanta, Neusatz, Újvidék) датира из 1748. године. Нови Сад се налази на 45°20′0″N, 19°51′0″E, у средишњем делу аутономне покрајине Војводине, на северу Србије, на граници Бачке и Срема. Град лежи на обалама реке Дунав, између 1.252-ог и 1.262-ог километра речног тока. На левој обали Дунава се налази равничарски део града (Бачка), док је на десној обали, на обронцима Фрушке горе, смештен брдовити део града (Срем). Надморска висина са бачке стране је од 72 до 80 m, док са сремске стране иде до око 250-350 метара. Код Новог Сада се у Дунав (са леве стране реке) улива Мали бачки канал, који је део система канала Дунав-Тиса-Дунав. Бачки део града је смештен са обе стране овог канала. Са 15 приградских насеља, општинско подручје града Новог Сада обухвата површину од 702,7 km², док уже подручје Новог Сада са Петроварадином и Сремском Каменицом заузима површину од 129,4 km². Грађевински рејон града обухвата површину од 106,2 km². Општинско подручје Града Новог Сада окружују општине Бачки Петровац, Врбас, Темерин, Жабаљ, Тител, Инђија, Сремски Карловци, Ириг и Беочин, чији становници, заједно са становницима још неких општина јужнобачког округа, гравитирају Новом Саду. Клима Клима у Новом Саду прелази из умерено континенталне у континенталну, тако да град има сва четири годишња доба. Преко јесени и зиме повремено дува хладан ветар кошава, који обично траје од три до седам дана. Кошава може током зиме да створи наносе и сметове снега током вејавица и мећава. Просечна температура ваздуха у граду је 10,9°C, средња температура у јануару је –1°C, док је у јулу 21,6°C. Годишње падне просечно 578 mm падавина, а број дана са падавинама је 122. Због промене климе на глобалном (светском) нивоу, последњих година се на подручју Новог Сада повећала количина падавина, што повремено изазива поплаве у неким деловима града, будући да садашњи градски канализациони систем није пројектован за измењене климатске услове. Према тумачењима резултата новијих археолошких истраживања, на простору Петроварадинске тврђаве су пронађени остаци млађег палеолитског станишта, из периода од 19.000. до 15.000. година пре нове ере, из чега се закључује да је човек на простору Петроварадинске стене живео још у палеолиту, када су се људска станишта углавном налазила у пећинама, а ретко када на отвореном простору.[3] Постојање људских насеља на подручју данашњег Новог Сада може се пратити у континуитету од млађег каменог доба - неолита (од око 4500. године п. н. е.). Поред подручја Петроварадина, на којем су нађени трагови насеља из скоро свих епоха, на Бачкој страни Дунава (на Клиси, Сланој Бари, Старом Граду и Детелинари) такође су пронађени трагови праисторијских насеља из каменог, бакарног, бронзаног и гвозденог доба. Најстарији археолошки остаци (из времена каменог доба) пронађени су са обе стране Дунава, на подручју данашњег Петроварадина (који је у континуитету настањен од праисторије до данас) и подручју данашње Клисе. Истраживањем остатака насеља из млађег бронзаног доба (3000. година п. н. е.) на подручју данашњег Петроварадина, археолози су пронашли и бедеме појачане кољем и палисадама из тог периода, који сведоче да је још у време вучедолске културе овде постојало утврђено насеље. у 4. веку пре нове ере се на подручју данашњег Новог Сада појављују Келти, који на десној обали Дунава, на подручју данашњег Петроварадина, подижу утврђење, а трагови Келта пронађени су и на подручју Детелинаре. Затим се, у 1. веку пре нове ере, на овом подручју појављују Римљани, који у 1. веку нове ере на десној обали Дунава подижу прву већу тврђаву под именом Кузум (Cusum) и укључују је у провинцију Панонију. Дунав је тада чинио лимес Римског царства, које је обухватало његову десну (сремску) обалу, док је на левој обали реке, У Бачкој, од 1. века нове ере становало сарматско племе Јазиги. Налази римског новца на подручју Новог Сада сведоче о трговачким везама Јазига и Римљана. Римљани су повремено запоседали и јужну Бачку и држали ове пограничне просторе у функцији контралимеса, а у циљу обезбеђивања додатне границе, изградили су у Бачкој шанчеве са јарком, данас познате као Римски Шанчеви. У 4. веку, у доба Сеобе народа утврђење Кузум је порушено од стране Хуна, а ово подручје затим долази под власт Острогота (5. век), Гепида (5-6. век), Лангобарда (6. век), Византије (која у 6. веку обнавља утврђење Кузум и даје му име Петрикон), Авара (6-8. век) и Франака (8. век). Средином 6. века, подручје насељавају Словени. У 9. веку, тврђава Петрикон (или на словенским језицима - Петрик) улази у састав Бугарског царства, а у 11. веку њом влада сремски војвода Сермон, чији су златници у 19. веку пронађени у једном петроварадинском винограду. Пошто је Бугарска поражена од Византије а Сермон убијен, тврђава поново постаје део Византије, да би, после борби Византинаца и Мађара, крајем 12. века, ушла у састав средњовековне Краљевине Угарске. На подручју Бачке, угарска власт се устаљује нешто раније, током 10. века. Насеље Бистрица (Bistritz) на подручју данашњег Новог Сада, уцртано на мапи фламанског картографа Герхарда Меркатора из 16. века Током угарске владавине, на подручју данашњег Новог Сада налазило се неколико насеља, која се у историјским документима помињу од 13. века.[4][5] Према историјском документу из 1237. године (повеља угарског краља Беле IV), поред Петроварадина (Pétervárad) и Сремске Каменице (villa Camanch) на сремској страни Дунава, постојало је и неколико насеља на бачкој страни: Вашарош-Варад (познат и као Петурварад, Стари Петроварадин и Варадинци), Мртваљош (познат и као Мортаљош - Mortályos), Сент Мартон (Ке Сент Мартон), Бакша (познато и као Бакшић, Бачић, Бакшафалва и Бачка - Bachka), Сајлово I и Сајлово II (позната и под именима Горњи и Доњи Зајол - Zoyl, Сајол и Исаилово), Бивало (познат и као Биваљош и Биволош - Bywolos), Ривица и Ченеј (познат и као Чеме - Cheme или Chemey).[4] Петроварадин се у ово доба први пут спомиње под данашњим именом, иако је оно у основи еволуирало од првобитног византијског имена Петрикон. У каснијем периоду (16. век), на овом подручју се помињу још два насеља - Бистрица (Bistritz) и Камендин (познат и као Кеминд - Keménd). Словенско насеље Бистрица помиње се на више карата које датирају из 16. и 17. века, а налазило се прекопута Петроварадинске тврђаве, на подручју данашњег Новог Сада, док се насеље Камендин налазило у широј околини данашњег града. Биваљош је био велико насеље словенског живља које датира из периода сеобе народа (5-6. век).[4] Између 1526. и 1687. године, ово подручје је у саставу Османског царства. Током османске управе, нека од насеља на бачкој страни Дунава су ишчезла, док су друга наставила да постоје и била су настањена Србима. По пореском списку из 1522. године, међу становницима ових насеља на бачкој страни Дунава срећемо како мађарска, тако и словенска имена (Божо, Радован, Радоња, итд), [6] да би по турским подацима из 1590. године на овом подручју било забележено 105 кућа које плаћају порез и то искључиво српских.[7] Пошто се зна да је било и Срба који нису плаћали порез (уколико су рецимо били у турској служби), онда је број становника ових насеља сигурно био већи. У време Османске управе познат под именом Варадин, Петроварадин је био седиште нахије у оквиру Сремског санџака. Подграђе тврђаве имало је око 200 кућа, ту се налазила Сулејман-ханова џамија, а постојале су и две мање џамије, Хаџи-Ибрахимова и Хусеинова. Поред две турске махале, у саставу града налазила се и хришћанска четврт са 35 кућа, насељених искључиво Србима.[8] Од праисторије па све до краја 17. века, центар урбаног живота на подручју данашњег града налазио се на сремској страни Дунава, на простору данашњег Петроварадина, који је својим значајем увек засењивао насеља на бачкој страни. Оснивањем Рацке вароши, потоњег Новог Сада, средиште локалног урбаног живота ће се током 18. века дефинитивно померити на бачку обалу Дунава. Оснивање и развој Новог Сада Vista-xmag.png За више информација видети Петроварадинска тврђава, Раци и Алмаш Петроварадинска тврђава 1693. године Битка код Петроварадина, слика Јана Питера ван Бредела Петроварадин је остао у османском поседу све до Великог бечког рата (1683-1699. године), када га освајају Аустријанци (Хабзбурзи). Покушавајући да поврате изгубљену твђаву, Турци започињу неколико похода, али доживљавају страховите поразе у бици код Сланкамена (1691. године) и бици код Сенте (1697. године), а услед лоших временских прилика напуштају опсаду Петроварадина 1694. године. У настојању да измени одлуке Карловачког мира, Османско царство предузима нови поход на Аустрију. битка између Аустријанаца и Турака се одиграла код Петроварадина почетком августа 1716. године, а окончала се великим турским поразом, после чега Османско царство дефинитивно нестаје са ових простора. Многи потеси у околини Петроварадина и данас носе називе који датирају из турског периода: Везирац, Алибеговац, Мишелук, Текије, итд. На почетку хабзбуршке владавине крајем 17. века, грађанима православне вероисповести било је забрањено да станују у Петроварадину. Срби су, због тога, 1694. године основали ново насеље на левој обали Дунава, а из овог насеља ће се, временом, развити и данашњи Нови Сад. Најстарије име насеља на левој обали Дунава било је Рацка варош (Ratzen Stad), а коришћен је и назив Петроварадински Шанац (Peterwardeiner Schantz). Првобитни становници насеља били су огромном већином Срби, али и Немци, Јевреји, Мађари, Јермени, Бугари, Цинцари и Грци, о чијем присуству говоре многи архитектонски и културни споменици. Од 1702. године, насеље је у саставу Хабзбуршке војне границе, а 1708. године постаје седиште Бачког владике и главно место бачког дела подунавске војне границе. 1718. године, становници српског села Алмаш (налазило се између Темерина, Надаља и Госпођинаца) пресељени су у Рацку варош (у данашњи Алмашки крај), чиме се становништво вароши нагло умножило. Према подацима из 1720. године, у Рацкој вароши је било 112 српских, 14 немачких и 5 мађарских домова. Рацка варош у то време постаје "коморска варош", са зачецима урбаних одлика, а будући да се налазио у саставу војне границе, град је по становништву био подељен на војни и цивилни део. Град је званично добио име Нови Сад (Neoplanta на латинском језику) 1748. године, када је постао слободан краљевски град. Царица Марија Терезија је тим поводом 1. фебруара 1748. издала едикт који гласи: Викицитати „Ми, Марија Терезија, Божјом милошћу царица римска а краљица Угарске, Чешке, Далмације, Хрватске, Славоније, Раме, Србије, Галиције, Лодомерије итд. итд. дајемо гласом овога писмена на знање свакоме, кога се тиче [...] да тај толико пута спомињани наш Петроварадински камерални град, који лежи на другој страни Дунава у бачкој жупанији на земљишту Сајлово, силом наше краљевске моћи и угледа из раније наведених разлога [...] учинимо својим слободним краљевским градом и да га уврстимо, примимо и упишемо у број, круг и ред осталих наших слободних краљевских градова наше краљевине Угарске тако и наших наследних земаља, укидајући му досадашње име Петроварадински Шанац, нађосмо за добро да се убудуће зове и да му наслов буде Неопланта, мађарски Uj-Videgh, немачки пак Ney-Satz, српски Нови Сад и бугарски Млада Лоза.[тражи се извор од 05. 2011.]“ Током већег дела 18. и 19. века Нови Сад је био средиште културног, политичког и друштвеног живота целокупног српског народа, који тада није имао сопствену државу, а према подацима из прве половине 19. века, ово је био и највећи град настањен Србима (Око 1820. године Нови Сад је имао око 20.000 становника, од којих су око две трећине били Срби, а данашњи највећи српски град, Београд, није достигао приближан број становника пре 1853. године). Због свог културног и политичког утицаја, Нови Сад је постао познат као Српска Атина. Према подацима из 1843. године, у Новом Саду је било 17.332 становника, од чега 9.675 православних, 5.724 католика, 1.032 протестантаната, 727 Јевреја и 30 верника Јерменске цркве. Највећа етничка група у граду у овом периоду били су били Срби, а друга по бројности Немци. Нови Сад и Петроварадинска тврђава у првој половини 19. века Током Револуције из 1848/49. године, Нови Сад се налазио у саставу прокламоване Српске Војводине, српске аутономне области у оквиру Хабзбуршке монархије. Иако је играо значајну улогу у почетку српског покрета, град је био угрожен од стране мађарске војске стациониране на Петроварадинској тврђави, која је већ у току јуна 1848. окренула топове према Новом Саду. Када је, у току ликвидације мађарског устанка, бан Јосип Јелачић са својим трупама стигао у град, и у ноћи 11. јуна 1849. и сутрадан (12. јуна) отворио из топова ватру на тврђаву, мађарска војска му је узвратила далеко већом мером, бомбардујући куће у граду. Бан Јелачић је тада наредио повлачење, мислећи да ће тиме од града уклонити опасност. Међутим мађарски војници су се тада спустили са тврђаве у град и почели пљачкати, палити и убијати. Нови Сад је био разорен, изгубио је већину свог становништва, а срушено је 2/3 зграда. Према подацима из 1850. године, у граду је било само 7.182 становника, што није ни половина предратног броја од 17.332 забележеног 1843. Између 1849. и 1860. године Нови Сад је био у саставу засебне аустријске покрајине Војводства Србије и Тамишког Баната, а након укидања те административне јединице, град је укључен у састав Бачко-бодрошке жупаније у оквиру Хабзбуршке Угарске. После Аустро-угарске нагодбе из 1867. године и трансформације Хабзбуршке монархије у Аустроугарску, политика мађаризације угарске владе је значајно изменила демографску структуру града, односно, од претежно српског Нови Сад је добио етнички мешовит карактер. У политичкој и културној сфери, Нови Сад је задржао своју стару улогу и знатно је предњачио, не само испред војвођанских, већ и испред других српских и југословенских градова. 1863. године у Новом Саду је излазило 9 српских листова, док је у Београду тада излазило 4, а у Загребу 6 листова. Матица српска се преселила из Будимпеште у Нови Сад 1864. године, а нешто раније (1861. године) у граду је основано и Српско народно позориште. 1865. године поново се формира српска гимназија са вишим разредима. Период након Првог светског рата Нови Сад 1920. године Аустроугарска монархија се при завршетку Првог светског рата крајем октобра 1918. године распала, а 3. новембра и капитулирала. У Новом Саду је образован је привремени Српски народни одбор са задатком да у интеррегнуму преузме прерогативе власти и обезбеди ред до успостављања редовног поретка. 2. новембра чланови Српског народног одбора су се договорили да се организује народна стража, а истог дана на улицама се појавило обновљено социјалдемократско гласило "Слобода", које је најавило национално ослобођење српског народа у Војводини. Српски народни одбор упутио је ултиматум команданту немачких трупа да 8. новембра, најкасније до шест часова ујутру, његови војници напусте град. По изласку и последњег непријатељског војника, српске страже су заузеле све важне пунктове у граду, а у ноћи између 8. и 9. новембра мандатори Српског народног одбора су и званично преузели власт у Новом Саду од мађарског Магистрата. На седници је, пола сата пре поноћи, власт прешла у српске руке, тако да су новосадски Срби фактички сами себе ослободили дан пре уласка српске војске у Нови Сад 9. новембра. Када је јављено да српска војска долази у Нови Сад, у сусрет јој је пошло у току преподнева око 400 коњаника, који су били у народним оделима, а носили су српски барјак. На мосту је у име Новосађана први поздравио српске војнике угледни грађанин Сава Стојковић, члан Управног одбора Матице српске. Он је окићену српску заставу предао мајору Војиславу Бугарском као команданту јединице српске војске која је имала част да ослободи Нови Сад. После спроведених избора по свим војвођанским местима (од 18. до 24. новембра), у Новом Саду се 25. новембра 1918. године састала Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена Баната, Бачке и Барање, која званично проглашава отцепљење ових региона од Угарске и њихово присаједињење Србији, а на истој скупштини формира се и покрајинска влада (Народна управа) Баната, Бачке и Барање са седиштем у Новом Саду. 1. децембра 1918. године, проглашено је Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, а Нови Сад улази у ту нову државу као саставни део Краљевине Србије. Иако је до 1918. године имао улогу културног и политичког центра Срба, Нови Сад до тада није био административни центар неке управне територије или покрајине, што се уласком у нову државу мења: од 1918. до 1919. године, Нови Сад је административни центар покрајине Банат, Бачка и Барања, а такође (све до 1922. године) и административни центар Новосадске жупаније, која је обухватала Бачку и Барању, затим је (од 1922. до 1929. године) административни центар Бачке области, која је обухватала западне делове Бачке и Барању, да би 1929. године постао административни центар Дунавске бановине, једне од покрајина Краљевине Југославије. По попису из 1921. године, Нови Сад је имао 39.122 становника, од којих је 16.293 говорило српски, 12.991 мађарски, 6.373 немачки и 1.117 словачки. Споменик жртвама рације и Петроварадинска тврђава После Априлског рата 1941. године, Краљевину Југославију су окупирале и поделиле Силе осовине. Нови Сад, као и цела Бачка, анектиран је од стране Хортијеве Мађарске, док је Срем са Петроварадином припојен Независној Држави Хрватској. Током четворогодишње окупације (од 1941. до 1944. године), окупатори су починили бројне злочине (хапшења, убијања, паљења, стрељања, малтретирања) над српским и јеврејским становништвом града, а један од познатијих масовних злочина је Новосадска рација спроведена јануара 1942. године, у којој су, само у три дана (21. јануар - 23. јануар), мађарски фашисти убили и под дунавски лед бацили 1.246 Новосађана (по другим подацима 1.426), по националности 809 Јевреја, 375 Срба, 18 Мађара, 15 Руса и 2 Русина, а по полној и старосној структури 489 мушкараца, 415 жена, 177 старих особа и 165 деце. Један од последњих злочина окупатора у Новом Саду било је и масовно одвођење Јевреја, читавих породица, од деце до стараца, у немачке логоре 1944. године. Током целог рата, фашисти су укупно убили око 5.000 Новосађана, а многи други су расељени.[9] У Новом Саду je, током целог рата, деловао покрет отпора и ослободилачки покрет под вођством Комунистичке Партије Југославије. У граду се налазило седиште окружног комитета Комунистичке Партије Југославије, који је у оквиру народноослободилачког покрета био део Покрајинског комитета КПЈ за Војводину. У народноослободилачкој борби, у партизанским одредима и војвођанским бригадама, непосредно је учествовало 2.365 Новосађана, припадника свих националности, (Срба, Мађара, Словака и осталих). 22. октобра 1944. године, угрожен надирањем Црвене армије и Народноослободилачке војске, окупатор је напустио Нови Сад, а 23. октобра град су ослободиле партизанске јединице из Срема и Бачке, чиме се Нови Сад поново нашао у оквиру нове социјалистичке Југославије. Током војне управе (17. октобар 1944. - 27. јануар 1945.), нове југословенске војне власти су ликвидирале један број грађана српске, мађарске и немачке народности, који су оптужени за колаборацију са мађарским фашистима или су сматрани непријатељима новог државног поретка. Године 1975. град је одликован Орденом народног хероја и проглашен за град-херој. Од 1945. године Нови Сад је главни град Аутономне Покрајине Војводине. На заседању у Новом Саду 30. и 31. јула 1945. године, Скупштина изасланика народа Војводине доноси предлог да се Војводина прикључи федералној Србији, што је на Трећем заседању АВНОЈ-а од 10. августа 1945. године једногласно прихваћено, а 1. септембра 1945. године Председништво Народне скупштине Србије донело је Закон о установљењу и устројству Аутономне Покрајине Војводине, у оквиру Народне Републике Србије и социјалистичке Југославије. У послератном периоду, град је прошао кроз брзу индустријализацију, а његово становништво се до краја 20. века знатно увећало. Поред старих средњих школа, и нових, које су се у току времена специјализовале и знатно повећале број ђака, Нови Сад добија и више школе. Прво је то виша педагошка школа (основана 1946. године), а затим Филозофски и Пољопривредни факултет (1954.), да би 1960. године најзад био основан и цео самосталан Универзитет, у чијем су саставу девет факултета и још неколико виших школа. 1980. године почиње да делује и новооснована Војвођанска академија наука и уметности. Између 1980. и 1989. године, град Нови Сад је био подељен на 7 градских општина: Стари Град, Подунавље, Лиман, Славија, Петроварадин, Детелинара и Сремски Карловци. Године 1989. шест градских општина је спојено у јединствену општину Нови Сад, док је општина Сремски Карловци издвојена из састава града и постала посебна административна јединица. 6. октобра 1988. године, у Новом Саду су организованиване демонстрације под чијим је притиском срушена тадашња војвођанска влада. По просутом јогурту који је дељен демонстрантима, а ови га бацали на неке функционере Војводине, овај догађај је остао познат као "јогурт револуција". Циљ ових демонстрација био је рушење тадашњег аутономног статуса Војводине, који је покрајина имала по уставу из 1974. године. Зграда Телевизије Нови Сад, срушена у бомбардовању 1999. После распада Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, одвајања Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине и Македоније и формирања нове Савезне Републике Југославије 1992. године, Нови Сад изненада постаје други по величини град у трећој Југославији, што му даје додатни замајац у развоју, иако је то доба било веома кризно и турбулентно. Град је претрпео велику штету током НАТО бомбардовања СРЈ 1999. године, током којег је остао без сва три моста преко Дунава. Стамбене зоне су неколико пута гађане авио-бомбама и пројектилима, док је новосадска рафинерија бомбардована готово свакодневно, што је изазвало велико загађење животне средине и еколошку штету. 2003. године, СР Југославија се трансформисала у Државну заједницу Србије и Црне Горе, да би се њеном поделом, 2006. године, Нови Сад нашао у саставу самосталне Србије. Становништво Vista-xmag.png За више информација видети Демографија Новог Сада и Демографска историја Новог Сада Жива градска променада - Змај Јовина улица Подручје Новог Сада је кроз историју било привлачно за насељавање због свог повољног географског положаја. Пораст становништва у граду бележи се кроз цео послератни период, при чему је у појединим раздобљима он био веома интезиван. На овај пораст је знатније утицао механички прилив него природни прираштај. Најинтезивнији демографски раст Нови Сад је остварио у периоду 1961-1971. године када је остварен пораст становништва за око 37%. Највећи део досељеног становништва града потиче са подручја Војводине (56,2%), а затим и са подручја Босне и Херцеговине (15,3%) и Централне Србије (11,7%). Према попису становништва из 2002. године, на општинском подручју Града Новог Сада живело је 299.294 становника (од тога 156.328 пунолетних лица), а просечна старост становништва износила је 39,8 година (38,3 код мушкараца и 41,2 код жена). На овом подручју има 72.513 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,63. Уже градско језгро Новог Сада (без Петроварадина и Сремске Каменице) има 191.405 становника, док заједно са овим насељима, број становника у урбаном делу Новог Сада износи 216.583. Сам град, као и већина околних насеља, претежно су настањени Србима, са изузетком насеља Кисач у којем већину становништва чине Словаци. Према подацима са сајта ЈКП „Информатика“ у 2012. години, општинско подручје Града Новог Сада има 384.078 становника, док урбани део града (са Петроварадином и Сремском Каменицом) има 295.826 становника.[10] Према попису из 2002. године, на општинском подручју Града Новог Сада забележене су следеће бројније етничке групе: Срби (75,50%), Мађари (5,24%), Југословени (3,17%), Словаци (2,41%), Хрвати (2,09%), Црногорци (1,68%) и остали.[11] На ужем подручју Новог Сада (без Петроварадина и Сремске Каменице) било је 2002. године 73,91% Срба, 6,03% Мађара, 3,69% Југословена, 2,23% Црногораца, 1,84% Хрвата, итд.

http://servis-racunara.zzl.org/

http://inputns.webs.com/

http://inputns.webs.com/Ciscenje-laptopa-Novi-Sad.html

http://inputns.webs.com/

http://inputns.zzl.org/

http://input.xp3.biz/

http://input.phpnet.us

dual core technologie

saveljicb — Mon, 09 Jul 2012 09:52:40 +0200

DUAL CORE CPU A multi-core processor is a single computing component with two or more independent actual central processing units (called "cores"), which are the units that read and execute program instructions.[1] The instructions are ordinary CPU instructions such as add, move data, and branch, but the multiple cores can run multiple instructions at the same time, increasing overall speed for programs amenable to parallel computing.[2] Manufacturers typically integrate the cores onto a single integrated circuit die (known as a chip multiprocessor or CMP), or onto multiple dies in a single chip package. Processors were originally developed with only one core. A dual-core processor has two cores (e.g. AMD Phenom II X2, Intel Core Duo), a quad-core processor contains four cores (e.g. AMD Phenom II X4, Intel's quad-core processors, see i3, i5, and i7 at Intel Core), a hexa-core processor contains six cores (e.g. AMD Phenom II X6, Intel Core i7 Extreme Edition 980X), an octa-core processor contains eight cores (e.g. Intel Xeon E7-2820, AMD FX-8150) A multi-core processor implements multiprocessing in a single physical package. Designers may couple cores in a multi-core device tightly or loosely. For example, cores may or may not share caches, and they may implement message passing or shared memory inter-core communication methods. Common network topologies to interconnect cores include bus, ring, two-dimensional mesh, and crossbar. Homogeneous multi-core systems include only identical cores, heterogeneous multi-core systems have cores that are not identical. Just as with single-processor systems, cores in multi-core systems may implement architectures such as superscalar, VLIW, vector processing, SIMD, or multithreading. Multi-core processors are widely used across many application domains including general-purpose, embedded, network, digital signal processing (DSP), and graphics. The improvement in performance gained by the use of a multi-core processor depends very much on the software algorithms used and their implementation. In particular, possible gains are limited by the fraction of the software that can be parallelized to run on multiple cores simultaneously; this effect is described by Amdahl's law. In the best case, so-called embarrassingly parallel problems may realize speedup factors near the number of cores, or even more if the problem is split up enough to fit within each core's cache(s), avoiding use of much slower main system memory. Most applications, however, are nduaot accelerated so much unless programmers invest a prohibitive amount of effort in re-factoring the whole problem.[3] The parallelization of software is a significant ongoing topic of research. Contents Terminology The terms multi-core and l-core most commonly refer to some sort of central processing unit (CPU), but are sometimes also applied to digital signal processors (DSP) and system-on-a-chip (SoC). The terms are generally used only to refer to multi-core microprocessors that are manufactured on the same integrated circuit die; separate microprocessor dies in the same package are generally referred to by another name, such as multi-chip module. This article uses the terms "multi-core" and "dual-core" for CPUs manufactured on the same integrated circuit, unless otherwise noted. In contrast to multi-core systems, the term multi-CPU refers to multiple physically separate processing-units (which often contain special circuitry to facilitate communication between each other). The terms many-core and massively multi-core are sometimes used to describe multi-core architectures with an especially high number of cores (tens or hundreds). Some systems use many soft microprocessor cores placed on a single FPGA. Each "core" can be considered a "semiconductor intellectual property core" as well as a CPU core[citation needed]. Development While manufacturing technology improves, reducing the size of individual gates, physical limits of semiconductor-based microelectronics have become a major design concern. These physical limitations can cause significant heat dissipation and data synchronization problems. Various other methods are used to improve CPU performance. Some instruction-level parallelism (ILP) methods such as superscalar pipelining are suitable for many applications, but are inefficient for others that contain difficult-to-predict code. Many applications are better suited to thread level parallelism (TLP) methods, and multiple independent CPUs are commonly used to increase a system's overall TLP. A combination of increased available space (due to refined manufacturing processes) and the demand for increased TLP led to the development of multi-core CPUs. Commercial incentives Several business motives drive the development of dual-core architectures. For decades, it was possible to improve performance of a CPU by shrinking the area of the integrated circuit, which drove down the cost per device on the IC. Alternatively, for the same circuit area, more transistors could be utilized in the design, which increased functionality, especially for CISC architectures. Clock rates also increased by orders of magnitude in the decades of the late 20th century, from several megahertz in the 1980s to several gigahertz in the early 2000s. As the rate of clock speed improvements slowed, increased use of parallel computing in the form of multi-core processors has been pursued to improve overall processing performance. Multiple cores were used on the same CPU chip, which could then lead to better sales of CPU chips with two or more cores. Intel has produced a 48-core processor for research in cloud computing.[4] Technical factors Since computer manufacturers have long implemented symmetric multiprocessing (SMP) designs using discrete CPUs, the issues regarding implementing multi-core processor architecture and supporting it with software are well known. Additionally: Utilizing a proven processing-core design without architectural changes reduces design risk significantly. For general-purpose processors, much of the motivation for multi-core processors comes from greatly diminished gains in processor performance from increasing the operating frequency. This is due to three primary factors: The memory wall; the increasing gap between processor and memory speeds. This effect pushes cache sizes larger in order to mask the latency of memory. This helps only to the extent that memory bandwidth is not the bottleneck in performance. The ILP wall; the increasing difficulty of finding enough parallelism in a single instructions stream to keep a high-performance single-core processor busy. The power wall; the trend of consuming exponentially increasing power with each factorial increase of operating frequency. This increase can be mitigated by "shrinking" the processor by using smaller traces for the same logic. The power wall poses manufacturing, system design and deployment problems that have not been justified in the face of the diminished gains in performance due to the memory wall and ILP wall. In order to continue delivering regular performance improvements for general-purpose processors, manufacturers such as Intel and AMD have turned to multi-core designs, sacrificing lower manufacturing-costs for higher performance in some applications and systems. Multi-core architectures are being developed, but so are the alternatives. An especially strong contender for established markets is the further integration of peripheral functions into the chip. Advantages The proximity of multiple CPU cores on the same die allows the cache coherency circuitry to operate at a much higher clock-rate than is possible if the signals have to travel off-chip. Combining equivalent CPUs on a single die significantly improves the performance of cache snoop (alternative: Bus snooping) operations. Put simply, this means that signals between different CPUs travel shorter distances, and therefore those signals degrade less. These higher-quality signals allow more data to be sent in a given time period, since individual signals can be shorter and do not need to be repeated as often. Assuming that the die can fit into the package, physically, the multi-core CPU designs require much less printed circuit board (PCB) space than do multi-chip SMP designs. Also, a dual-core processor uses slightly less power than two coupled single-core processors, principally because of the decreased power required to drive signals external to the chip. Furthermore, the cores share some circuitry, like the L2 cache and the interface to the front side bus (FSB). In terms of competing technologies for the available silicon die area, multi-core design can make use of proven CPU core library designs and produce a product with lower risk of design error than devising a new wider core-design. Also, adding more cache suffers from diminishing returns.[citation needed] Multi-core chips also allow higher performance at lower energy. This can be a big factor in mobile devices that operate on batteries. Since each core in multi-core is generally more energy-efficient, the chip becomes more efficient than having a single large monolithic core. This allows higher performance with less y.energ The challenge of writing parallel code clearly offsets this benefit.[5] Disadvantages Maximizing the utilization of the computing resources provided by multi-core processors requires adjustments both to the operating system (OS) support and to existing application software. Also, the ability of multi-core processors to increase application performance depends on the use of multiple threads within applications. The situation is improving: for example the Valve Corporation's Source engine offers multi-core support,[6][7] and Crytek has developed similar technologies for CryEngine 2, which powers their game, Crysis. Emergent Game Technologies' Gamebryo engine includes their Floodgate technology,[8] which simplifies multi-core development across game platforms. In addition, Apple Inc.'s second latest OS, Mac OS X Snow Leopard has a built-in multi-core facility called Grand Central Dispatch for Intel CPUs. Integration of a multi-core chip drives chip production yields down and they are more difficult to manage thermally than lower-density single-chip designs. Intel has partially countered this first problem by creating its quad-core designs by combining two dual-core on a single die with a unified cache, hence any two working dual-core dies can be used, as opposed to producing four cores on a single die and requiring all four to work to produce a quad-core. From an architectural point of view, ultimately, single CPU designs may make better use of the silicon surface area than multiprocessing cores, so a development commitment to this architecture may carry the risk of obsolescence. Finally, raw processing power is not the only constraint on system performance. Two processing cores sharing the same system bus and memory bandwidth limits the real-world performance advantage. If a single core is close to being memory-bandwidth limited, going to dual-core might only give 30% to 70% improvement. If memory bandwidth is not a problem, a 90% improvement can be expected[citation needed]. It would be possible for an application that used two CPUs to end up running faster on one dual-core if communication between the CPUs was the limiting factor, which would count as more than 100% improvement. Hardware Trends The general trend in processor development has moved from dual-, tri-, quad-, hexa-, octo-core chips to ones with tens or even hundreds of cores. In addition, multi-core chips mixed with simultaneous multithreading, memory-on-chip, and special-purpose "heterogeneous" cores promise further performance and efficiency gains, especially in processing multimedia, recognition and networking applications. There is also a trend of improving energy-efficiency by focusing on performance-per-watt with advanced fine-grain or ultra fine-grain power management and dynamic voltage and frequency scaling (i.e. laptop computers and portable media players). Architecture The composition and balance of the cores in multi-core architecture show great variety. Some architectures use one core design repeated consistently ("homogeneous"), while others use a mixture of different cores, each optimized for a different, "heterogeneous" role. The article "CPU designers debate multi-core future" by Rick Merritt, EE Times 2008,[9] includes these comments: Chuck Moore [...] suggested computers should be more like cellphones, using a variety of specialty cores to run modular software scheduled by a high-level applications programming interface. [...] Atsushi Hasegawa, a senior chief engineer at Renesas, generally agreed. He suggested the cellphone's use of many specialty cores working in concert is a good model for future multi-core designs. [...] Anant Agarwal, founder and chief executive of startup Tilera, took the opposing view. He said multi-core chips need to be homogeneous collections of general-purpose cores to keep the software model simple. Software impact An outdated version of an anti-virus application may create a new thread for a scan process, while its GUI thread waits for commands from the user (e.g. cancel the scan). In such cases, a multi-core architecture is of little benefit for the application itself due to the single thread doing all heavy lifting and the inability to balance the work evenly across multiple cores. Programming truly multithreaded code often requires complex co-ordination of threads and can easily introduce subtle and difficult-to-find bugs due to the interweaving of processing on data shared between threads (thread-safety). Consequently, such code is much more difficult to debug than single-threaded code when it breaks. There has been a perceived lack of motivation for writing consumer-level threaded applications because of the relative rarity of consumer-level demand for maximum use of computer hardware. Although threaded applications incur little additional performance penalty on single-processor machines, the extra overhead of development has been difficult to justify due to the preponderance of single-processor machines. Also, serial tasks like decoding the entropy encoding algorithms used in video codecs are impossible to parallelize because each result generated is used to help create the next result of the entropy decoding algorithm. Given the increasing emphasis on multi-core chip design, stemming from the grave thermal and power consumption problems posed by any further significant increase in processor clock speeds, the extent to which software can be multithreaded to take advantage of these new chips is likely to be the single greatest constraint on computer performance in the future. If developers are unable to design software to fully exploit the resources provided by multiple cores, then they will ultimately reach an insurmountable performance ceiling. The telecommunications market had been one of the first that needed a new design of parallel datapath packet processing because there was a very quick adoption of these multiple-core processors for the datapath and the control plane. These MPUs are going to replace[10] the traditional Network Processors that were based on proprietary micro- or pico-code. Parallel programming techniques can benefit from multiple cores directly. Some existing parallel programming models such as Cilk++, OpenMP, OpenHMPP, FastFlow, Skandium, and MPI can be used on multi-core platforms. Intel introduced a new abstraction for C++ parallelism called TBB. Other research efforts include the Codeplay Sieve System, Cray's Chapel, Sun's Fortress, and IBM's X10. Multi-core processing has also affected the ability of modern computational software development. Developers programming in newer languages might find that their modern languages do not support multi-core functionality. This then requires the use of numerical libraries to access code written in languages like C and Fortran, which perform math computations faster than newer languages like C#. Intel's MKL and AMD's ACML are written in these native languages and take advantage of multi-core processing. Balancing the application workload across processors can be problematic, especially if they have different performance characteristics. There are different conceptual models to deal with the problem, for example using a coordination language and program building blocks (programming libraries and/or higher order functions). Each block can have a different native implementation for each processor type. Users simply program using these abstractions and an intelligent compiler chooses the best implementation based on the context.[11] Managing concurrency acquires a central role in developing parallel applications. The basic steps in designing parallel applications are: Partitioning The partitioning stage of a design is intended to expose opportunities for parallel execution. Hence, the focus is on defining a large number of small tasks in order to yield what is termed a fine-grained decomposition of a problem. Communication The tasks generated by a partition are intended to execute concurrently but cannot, in general, execute independently. The computation to be performed in one task will typically require data associated with another task. Data must then be transferred between tasks so as to allow computation to proceed. This information flow is specified in the communication phase of a design. Agglomeration In the third stage, development moves from the abstract toward the concrete. Developers revisit decisions made in the partitioning and communication phases with a view to obtaining an algorithm that will execute efficiently on some class of parallel computer. In particular, developers consider whether it is useful to combine, or agglomerate, tasks identified by the partitioning phase, so as to provide a smaller number of tasks, each of greater size. They also determine whether it is worthwhile to replicate data and/or computation. Mapping In the fourth and final stage of the design of parallel algorithms, the developers specify where each task is to execute. This mapping problem does not arise on uniprocessors or on shared-memory computers that provide automatic task scheduling. On the other hand, on the server side, multi-core processors are ideal because they allow many users to connect to a site simultaneously and have independent threads of execution. This allows for Web servers and application servers that have much better throughput. Licensing Typically, proprietary enterprise-server software is licensed "per processor". In the past a CPU was a processor and most computers had only one CPU, so there was no ambiguity. Now there is the possibility of counting cores as processors and charging a customer for multiple licenses for a multi-core CPU. However, the trend seems to be counting dual-core chips as a single processor: Microsoft, Intel, and AMD support this view. Microsoft have said they would treat a socket as a single processor.[12] Oracle counts an AMD X2 or Intel dual-core CPU as a single processor but has other numbers for other types, especially for processors with more than two cores. IBM and HP count a multi-chip module as multiple processors. If multi-chip modules count as one processor, CPU makers have an incentive to make large expensive multi-chip modules so their customers save on software licensing. Recent changes by many companies, including Microsoft, are shifting away from processor based licensing. Their new model of core based processing is designed to cover licensing in a highly virtualized environment. http://inputns.webs.com/Ciscenje-laptopa-Novi-Sad.html http://inputns.webs.com/ http://inputns.zzl.org/ http://input.xp3.biz/ http://input.phpnet.us http://input.eu.pn/ DUAL CORE CPU A multi-core processor is a single computing component with two or more independent actual central processing units (called "cores"), which are the units that read and execute program instructions.[1] The instructions are ordinary CPU instructions such as add, move data, and branch, but the multiple cores can run multiple instructions at the same time, increasing overall speed for programs amenable to parallel computing.[2] Manufacturers typically integrate the cores onto a single integrated circuit die (known as a chip multiprocessor or CMP), or onto multiple dies in a single chip package. Processors were originally developed with only one core. A dual-core processor has two cores (e.g. AMD Phenom II X2, Intel Core Duo), a quad-core processor contains four cores (e.g. AMD Phenom II X4, Intel's quad-core processors, see i3, i5, and i7 at Intel Core), a hexa-core processor contains six cores (e.g. AMD Phenom II X6, Intel Core i7 Extreme Edition 980X), an octa-core processor contains eight cores (e.g. Intel Xeon E7-2820, AMD FX-8150) A multi-core processor implements multiprocessing in a single physical package. Designers may couple cores in a multi-core device tightly or loosely. For example, cores may or may not share caches, and they may implement message passing or shared memory inter-core communication methods. Common network topologies to interconnect cores include bus, ring, two-dimensional mesh, and crossbar. Homogeneous multi-core systems include only identical cores, heterogeneous multi-core systems have cores that are not identical. Just as with single-processor systems, cores in multi-core systems may implement architectures such as superscalar, VLIW, vector processing, SIMD, or multithreading. Multi-core processors are widely used across many application domains including general-purpose, embedded, network, digital signal processing (DSP), and graphics. The improvement in performance gained by the use of a multi-core processor depends very much on the software algorithms used and their implementation. In particular, possible gains are limited by the fraction of the software that can be parallelized to run on multiple cores simultaneously; this effect is described by Amdahl's law. In the best case, so-called embarrassingly parallel problems may realize speedup factors near the number of cores, or even more if the problem is split up enough to fit within each core's cache(s), avoiding use of much slower main system memory. Most applications, however, are not accelerated so much unless programmers invest a prohibitive amount of effort in re-factoring the whole problem.[3] The parallelization of software is a significant ongoing topic of research. Contents Terminology The terms multi-core and dual-core most commonly refer to some sort of central processing unit (CPU), but are sometimes also applied to digital signal processors (DSP) and system-on-a-chip (SoC). The terms are generally used only to refer to multi-core microprocessors that are manufactured on the same integrated circuit die; separate microprocessor dies in the same package are generally referred to by another name, such as multi-chip module. This article uses the terms "multi-core" and "dual-core" for CPUs manufactured on the same integrated circuit, unless otherwise noted. In contrast to multi-core systems, the term multi-CPU refers to multiple physically separate processing-units (which often contain special circuitry to facilitate communication between each other). The terms many-core and massively multi-core are sometimes used to describe multi-core architectures with an especially high number of cores (tens or hundreds). Some systems use many soft microprocessor cores placed on a single FPGA. Each "core" can be considered a "semiconductor intellectual property core" as well as a CPU core[citation needed]. Development While manufacturing technology improves, reducing the size of individual gates, physical limits of semiconductor-based microelectronics have become a major design concern. These physical limitations can cause significant heat dissipation and data synchronization problems. Various other methods are used to improve CPU performance. Some instruction-level parallelism (ILP) methods such as superscalar pipelining are suitable for many applications, but are inefficient for others that contain difficult-to-predict code. Many applications are better suited to thread level parallelism (TLP) methods, and multiple independent CPUs are commonly used to increase a system's overall TLP. A combination of increased available space (due to refined manufacturing processes) and the demand for increased TLP led to the development of multi-core CPUs. Commercial incentives Several business motives drive the development of dual-core architectures. For decades, it was possible to improve performance of a CPU by shrinking the area of the integrated circuit, which drove down the cost per device on the IC. Alternatively, for the same circuit area, more transistors could be utilized in the design, which increased functionality, especially for CISC architectures. Clock rates also increased by orders of magnitude in the decades of the late 20th century, from several megahertz in the 1980s to several gigahertz in the early 2000s. As the rate of clock speed improvements slowed, increased use of parallel computing in the form of multi-core processors has been pursued to improve overall processing performance. Multiple cores were used on the same CPU chip, which could then lead to better sales of CPU chips with two or more cores. Intel has produced a 48-core processor for research in cloud computing.[4] Technical factors Since computer manufacturers have long implemented symmetric multiprocessing (SMP) designs using discrete CPUs, the issues regarding implementing multi-core processor architecture and supporting it with software are well known. Additionally: Utilizing a proven processing-core design without architectural changes reduces design risk significantly. For general-purpose processors, much of the motivation for multi-core processors comes from greatly diminished gains in processor performance from increasing the operating frequency. This is due to three primary factors: The memory wall; the increasing gap between processor and memory speeds. This effect pushes cache sizes larger in order to mask the latency of memory. This helps only to the extent that memory bandwidth is not the bottleneck in performance. The ILP wall; the increasing difficulty of finding enough parallelism in a single instructions stream to keep a high-performance single-core processor busy. The power wall; the trend of consuming exponentially increasing power with each factorial increase of operating frequency. This increase can be mitigated by "shrinking" the processor by using smaller traces for the same logic. The power wall poses manufacturing, system design and deployment problems that have not been justified in the face of the diminished gains in performance due to the memory wall and ILP wall. In order to continue delivering regular performance improvements for general-purpose processors, manufacturers such as Intel and AMD have turned to multi-core designs, sacrificing lower manufacturing-costs for higher performance in some applications and systems. Multi-core architectures are being developed, but so are the alternatives. An especially strong contender for established markets is the further integration of peripheral functions into the chip. Advantages The proximity of multiple CPU cores on the same die allows the cache coherency circuitry to operate at a much higher clock-rate than is possible if the signals have to travel off-chip. Combining equivalent CPUs on a single die significantly improves the performance of cache snoop (alternative: Bus snooping) operations. Put simply, this means that signals between different CPUs travel shorter distances, and therefore those signals degrade less. These higher-quality signals allow more data to be sent in a given time period, since individual signals can be shorter and do not need to be repeated as often. Assuming that the die can fit into the package, physically, the multi-core CPU designs require much less printed circuit board (PCB) space than do multi-chip SMP designs. Also, a dual-core processor uses slightly less power than two coupled single-core processors, principally because of the decreased power required to drive signals external to the chip. Furthermore, the cores share some circuitry, like the L2 cache and the interface to the front side bus (FSB). In terms of competing technologies for the available silicon die area, multi-core design can make use of proven CPU core library designs and produce a product with lower risk of design error than devising a new wider core-design. Also, adding more cache suffers from diminishing returns.[citation needed] Multi-core chips also allow higher performance at lower energy. This can be a big factor in mobile devices that operate on batteries. Since each core in multi-core is generally more energy-efficient, the chip becomes more efficient than having a single large monolithic core. This allows higher performance with less y.energ The challenge of writing parallel code clearly offsets this benefit.[5] Disadvantages Maximizing the utilization of the computing resources provided by multi-core processors requires adjustments both to the operating system (OS) support and to existing application software. Also, the ability of multi-core processors to increase application performance depends on the use of multiple threads within applications. The situation is improving: for example the Valve Corporation's Source engine offers multi-core support,[6][7] and Crytek has developed similar technologies for CryEngine 2, which powers their game, Crysis. Emergent Game Technologies' Gamebryo engine includes their Floodgate technology,[8] which simplifies multi-core development across game platforms. In addition, Apple Inc.'s second latest OS, Mac OS X Snow Leopard has a built-in multi-core facility called Grand Central Dispatch for Intel CPUs. Integration of a multi-core chip drives chip production yields down and they are more difficult to manage thermally than lower-density single-chip designs. Intel has partially countered this first problem by creating its quad-core designs by combining two dual-core on a single die with a unified cache, hence any two working dual-core dies can be used, as opposed to producing four cores on a single die and requiring all four to work to produce a quad-core. From an architectural point of view, ultimately, single CPU designs may make better use of the silicon surface area than multiprocessing cores, so a development commitment to this architecture may carry the risk of obsolescence. Finally, raw