2012-10-15T14:05:26+0200 <p>Kada ne postoje granice, kada je život igra bez limita, opcije su beskonačne..<br /> Jedna reč može promeniti mnogo. Zatvorena vrata mogu otvoriti nove horizonte.<br /> Postojanost je, tada, jedini put do osmeha.</p> LifeType Copyright (c) mademoiselle9 tag:www.blog.rs,2012-10-15:186754 2012-10-15T14:05:26+0200 2012-10-15T14:05:26+0200 2012-10-15T14:05:26+0200

Da li ste se ikada zapitali koliko zapravo dopustate sebi da uzivate u zivotu, a koliko se samokaznjavate zbog postupaka koje ste nekada samovoljno ucinili, a ni sami niste pristalica istih? ...

mademoiselle9 http://mademoiselle9.blog.rs/blog/mademoiselle9 Generalna <p><span style="font-size: 16px; font-family: Arial, Verdana, Helvetica, sans-serif"><span class="Apple-tab-span" style="white-space: pre"> </span>Da li ste se ikada zapitali koliko zapravo dopustate sebi da uzivate u zivotu, a koliko se samokaznjavate zbog postupaka koje ste nekada samovoljno ucinili, a ni sami niste pristalica istih? Vecinu svog vremena provodimo razmisljajuci o tome sta smo radili juce i sta cemo raditi sutra, umesto da zivimo ovo danas, ovo sto sada imamo.</span></p><p><span style="font-size: 16px; font-family: Arial, Verdana, Helvetica, sans-serif"><span class="Apple-tab-span" style="white-space: pre"> </span>Ne znam kada sam ja prelomila i kada sam resila da o proslosti mislim samo kada moram da izvucem pouku, a buducnost planiram samo kada mi se ukaze u sadasnjosti. Valjda sam se prezasitila razocarenja i gubljenja vremena.. Ne znam.. Toliko o tome i mojim planovima. Vise ne planiram. Zivim. Pre sam bila kao i vecina vas ovde... Tajila sam ono sto me muci, skrivala tu bol duboko u sebi, bojala se reci, recenice nisam ni spajala u drustvu odredjenih osoba. Onda je dosao taj trenutak koji me je oslobodio. Trenutak u kome sam dobila snage da izustim ono juce, prihvatim ono juce i pustim ovo danas da me izleci. Prosla sam brojne faze. Covek dok se ne otvori, zapravo i ne sluti koliko je nakupljene tuge u njemu, zahvaljujuci kojoj zivi u trecoj dimenziji, u nekom svom prostoru i mestu... I tako mogu proci godine.. Mnogi i ne shvate.. Srecna sam sto spadam u onu drugu grupu.. Koja se nakon nekog vremena ipak probudi i pocne ziveti..</span><br style="font-family: Arial, Verdana, Helvetica, sans-serif; font-size: 16px" /><br style="font-family: Arial, Verdana, Helvetica, sans-serif; font-size: 16px" /><span style="font-size: 16px; font-family: Arial, Verdana, Helvetica, sans-serif"><span class="Apple-tab-span" style="white-space: pre"> </span>Pa.. Razmislite o ovome. Zapravo i nije tako tesko. Samo treba prihvatiti realnost, sagledati cinjenice i pustiti osecanja, bez limita. Tek onda ce se stvoriti prostora za bolje. Mnogo je tuge u nama.</span></p><p>&nbsp; &nbsp; &nbsp; &nbsp; &nbsp; &nbsp;&nbsp;<img src="http://static-1.mojnet.com/foto10446-2329-116163/bol-tuga.jpg" border="0" /></p>