Moja jedina i neprezaljena ljubav...

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Kazu da svaki covek na ovom svetu ima svoju srodnu dusu, tu svoju drugu polovinu koju retko ko je srecan da pronadje. Iako sam jos jako mlada, mislim da sam je pronasla.

Moja prica pocinje leta 2010. godine, kada sam sa drustvom otputovala na more u Crnu Goru. Odmah naspram mene u autobusu sedeo je decko iz Beograda, koji je takodje sa svojim drustvom krenuo na letovanje. Nisam nista narocito obracala paznju na njega, iako je ,,jadnik” morao celu noc da skuplja moje stvari sa poda autobusa, na sta sam mu se uvek osmesila u znak zahvalnosti.

Odseli smo u istom hotelu, ali nam ni na trenutak nije padalo na pamet da se upoznamo. Moja, tada najbolja drugarica, zagledala se u jednog od momaka iz tog drustva, pa smo cinile sve dam mu bar ime saznamo i uspele smo.

Letovanje je divno proslo, ali se sa momcima iz Bg-a nismo upoznali. Kada smo dosle kuci, drugarica je nasla na fejsbuku svog Vladu koji je do duse bio malo stariji od nas, ali mu je ipak poslala zahtev. Na njegovom profilu ja sam nasla decka koji je bio blizu mene u busu. On je prihvatio zahtev i postali smo prijatelji.

Tu moja prica ima vremenski razmak od godinu dana. Za to vreme se bas nista nije dogodilo.

Nakon godinu dana, na leto 2011. godine, posto nisam isla na more, uzela sam ADSL internet i pocela vise da posecujem fejsbuk. Jednog dana, kada sam se ulogovala, videla sam da je rodjendan Dusanu, decku sa proslogodisnjeg letovanja. Nalepila sam na zid uobicajnu poruku sa smajlicem, nasta mi je on uredno odgovorio. Marina u to vreme nije bila kod kuce i kad se vratila ispricala sam joj sta se desilo i ona odluci da sa malim zakasnjenjem Dusanu cestita rodjendan. Posle tog njenog cestitanja poceli su da se dopisuju. Njihovo dopisivanje trajalo je nekoliko dana, sve dok Marina nije poslala pozdrav od mene. Uzvratio je pozdrave i mi smo poceli da se dopisujemo.

Porukice su se nizale iz dana u dan, svako vece sam ostajala do kasno u noc za racunarom, jednostavno nisam mogla da prestanem. Bilo je carobno. Svakim danom, Dusan mi se sve vise uvlacio pod kozu i postajala sam zavisna o njega. Meseci su brzo prolazili, a mi smo se svakog dana culi. Do tada mi je bilo ne pojmljivo zaljubiti se u nekog koga ne poznajes, a bas to mi se desilo. Ali jedna prepreka stajala je izmedju nas. Bili smo udaljeni stotinak kilometara, koji su nam se cinili tako ogromni. Zbog tih kilometara je sve pocelo da se menja, jer je bilo besmisleno toliko dopisivanje, a da se nista ne desi.

Nastavila sam da budem pazljiva prema njemu, iako se ponasao kao da mu nije stalo. Za Novu godinu poslala sam mu cetitku kojoj se cini mi se jako obradovao, a onda zapalila za Beograd. Javila sam da sam stigla i pozvala ga na kafu. Sve mi se cinilo nestvarno jer je odmah pristao i odredio vreme, ali posle se ispostavilo kako ne moze da dodje jer ne zna da se snadje po Novom Beogradu (u sta ne verujem), tako da se sve zavrsilo bez vidjenja.

Bila sam jako razocarana. Ali opet me je nesto teralo da nastavim dopisivanje. Pricao mi je price kako ima devojku, kako je spavao sa nekim matorkama i jos puno slicnih gluposti u koje slabo verujem.

Sada se dopisujemo, ali retko. Vise nisam ista kao pre godinu dana. Naucila sam da igram njegovu igru. On me je napravio takvom. Ali sve je to samo dok pricam sa njim. A samo ja znam kako je mojoj dusi i koliko jedva cekam da odem u Beograd da studiram. Onda vise nece biti prepreka za nasu ljubav. Nadam se.

Kada ce ova bol prestati ?

Uhhh... Ovako nesto mi treba vec neko vreme jer nemogu nikome da pricam sta mi je na dusi. Proslo je vec vise od mesec dana od kako je tata umro, a ja nikako da se naviknem na tu cinjenicu. Gde god da se okrenem po kuci, vidim njega i secam se lepih trenutaka koje sam dozivela sa njim. Placem skoro svaki dan kad me niko ne vidi. U pravu je mama kad kaze da sam ja ,,tatino dete''. Oduvek sam na poseban nacin bila vezana za njega, a sada ga nema. Ne znam koliko ce mi vremena trebati da se naviknem na to.

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

"Fališ mi TATA...
Fališ mi da se ponosiš mojim uspesima,
Fališ mi da se smeješ mojim glupostima,
Fališ mi da se raduješ mojoj sreći,
Fališ mi da me tešiš kad sam tužna,
Fališ mi da me hrabriš kad sam nesigurna,
Fališ mi da me hvališ u inat svemu,
Fališ mi da stvorimo bar još jednu uspomenu,
Fališ mi da mi prigovaraš kad ti nešto smeta,
Fališ mi da mi pametne savete deliš,
Fališ mi da se prvi mog rođendana setiš,
Fališ mi da me voliš bez ijednog razloga,
Fališ mi i da se ljutiš makar i bez povoda,
A NAJVIŠE MI FALI DA ME TVOJ OSMEH DOČEKA...
I menjaće se ljudi i godišnja doba, u svakome ću tražiti bar deo sjaja tvoga, I ZNAM DA ĆU S VREMENOM PLAKATI SVE MANJE I TIŠE, A TI ĆEŠ MI FALITI SVE VIŠE I VIŠE...
I FALIĆEŠ MI U TRENUCIMA RAZNIM I TRAŽIĆU TE UVEK U SOBAMA PRAZNIM...
I VELIKI DEO MENE BIĆE PREPUN TEBE, TAJ ĆE DEO PREKRIVATI NAŠE USPOMENE...
TAMO OŽIVEĆU DANE SMEHA, TUGE KOJE DELILI SMO JEDNOM DAVNO SKUPA!"

Provincijalka

Moja jedina i neprezaljena ljubav...

Kada ce ova bol prestati ?