AnaM

Traženje 9.

, 25 2009 20:19:14 +0100

Traženje 9.

Noć

Mesec je. Budim se nasmešena. Sanjala sam da je Pesnik napisao pesmu samo za mene, doneo mi je stihove i spustio ih pored jastuka. Kad sam se probudila našla sam ih sa cvetom visibabe. Htela sam da uzmem visibabu, da je stavim u vazu, predomislila sam se ispresovaću je, imaću je zauvek. Pružam ruke da dotaknem tvoje stihove....stihove Pesnika, moje, ko zna čije, nema ih... to je samo san...

***

Prestala sam da pišem na blogu. Ne interesuje me više. Bila sam suviše dugo tamo, pisala postove, trudila se da napišem pesmu, otvorila multiblog na kojem su objavljivali viceve i pošalice. Vreme je da odem dalje. Počela bih da se ponavljam, moji postovi bi gubili na svežini i dramatičnim preokretima, i bolje je sam otići nago da me neko primora da odem. Neki će mi ostati u prijatnoj uspomeni, neki mi se javljaju i dalje na drugi način, a većina se za dva tri dana neće sećati ni da sam postojala.

Ne znam šta će biti sa pesnikom. Redovno mi piše, ja odgovaram. Njegovi stihovi su mi sve privlačniji, ali bih volela da razgovaramo i telefonom. Da li ne želi da me više upozna, ili ne može iz nekog razloga?

Volim da nadjem u privatnoj pošti neku rečenicu u kojoj piše šta voli, šta ga ljuti. Izbegava da piše o sebi, a ja bih volela baš to da piše. Volela bih da znam kako izgleda, koje knjige čita, da li uopšte čita?

Da li voli brzu vožnju ili možda igra samo šah?

Da li voli više zimu ili leto?

He he he, da li voli devojke ili muškarce.

Šta mu je važnije ljubav ili strast?

Da li ujutro pije kafu ili više voli čaj?

Da li rano legne uveče, ili voli ujutro da spava.

Sve bih volela da znam, ali ne mogu da pitam. A kad bih pitala ko zna kakve bih odgovore i dobila. Ljudi ne vole da pričaju o sebi.

Ne volim da zamišljam ljude, kad ih vidim, oni budu drugačiji. Ne gori, ne bolji, samo drugačiji. Kad sam upoznala ljude sa bloga, prihvatila sam ih kao one koje sam upoznala ne u virtualnom svetu, nego kao da sam ih upoznala u pravom životu. To je greška.

Kad se upozna čovek u životu ne zna se ništa o njemu. Pogleda se, fizički ti se dopadne ili ne.

Jedan drugom ste tabula rasa, pa počinjete da pišete po njoj. Možete da napišete šta hoćete, knjiga postaje sve veće i veća, a vi se sve bolje upoznajete, bar mislite da se upoznajete. Onda počnete da pričate, upoznajete mane i vrline jedan drugom polako, nešto vam se dopadne, nešto ne. Ako vam je stalo do te druge osobe vi je prihvatite takvu kakva je.

Može žena da ofarba kosu, ili muškarac da pusti bradu, ali ono u njemu je uvek isto.

Može da se operiše, potpuno izmeni izgled, ali sve dok se ne pogleda u ogledalu, čovek je isti, isti onakav kakv je uvek bio.

Ne može da se glumi dugo, prava priroda izbije. I zašto bi glumio, pa na svetu ima milioni ljudi, ne mogu se sa svima družiti, a ako već sa nekim treba da budem prijatelj, onda neka bude sličan meni. Neka voli ono što ja volim. To da se suprotnosti privlače probala sam jednom. Ne samo da je užas dok traje, nego je kad prestane mnogo gore.

U virtualnom svetu je drugačije. Kad se upoznate ne znate kako ko izgleda fizički, ni šta voli, ni šta ne voli. Možete da pričate šta god hoćete, napišete, pročitate, i ako mislite da se onoj drugoj osobi neće dopasti, prebrišete pa pišete ponovo. Niko ne vidi vašu reakciju na licu. Manje više u papirnatom svetu svi su nekako idealni, ili bar misle da jesu, a možda baš tu se sreću ljudi koji nose nešto u sebi što vešto kriju. Papirnati ljudi su jednostavno drugačiji.

Nikad ne treba sastaviti ta dva sveta.

Pesnik je danas pisao. Ne znam ponovo šta da mu odgovorim. Kaže da mu se dopadam. I on se meni dopada, ali kako da mu kažem?.. Ne znam kako, ni zašto da mu kažem. Možda on piše samo onako. Da sigurno nije ozbiljno.

Danas sam bila u Merkatoru. Popela sam se liftom na sprat, razgledala radnje, išla u samoposlugu, sve je namešteno da mogu lako prići i proći. Vidi se da su mislili na ljude u kolicima. Neobično mi je da gledam ljude odozdo. Uvek sam bila visoka. Gde god sam išla nadvisivala sam mnoge. Volela sam svoju visinu. Nekako je bilo lepo gledati me, visoka, tanka, volela sam da nosim visoke pete, lepši je hod sa njima.

Sad je drugačije, ne samo da gledam ljude odozdo, nego mnoge stvari ne mogu ni da dohvatim. Živim u svetu gde su mnoge stvari postavljene visoko, deca ne mogu da ih dohvate. Deca idu sa nekim starijim, on im pomogne, ja nisam dete, htela bih da budem samostalna.

Klizim kolicima kroz Merkator, prijatno se osećam, i dolazim do manikira. Poredjane u krug bočice primamljivih boja, zavodljivog sjaja. Htela bih da i meni urede ruke. Dolazim do pulta, visoka stolica, mala okrugla. Nema šanse da se na nju popnem. I da me postavi neko na tu stolicu, pala bih.

Sa moje stolice ne mogu da dohvatim ono čarobno jastuče gde treba da stavim ruke. Viri mi samo nos, odlazim, tu nema mesta za mene.

Mislim na Pesnika, zašto mi ne da broj telefona?

Sigurno zna ko sam.

Sigurno.

Zato i neće više da mi piše.

Kad razmislim, svaka veza izmedju nas je nemoguća.

Svaka.

Kome ja uopšte trebam?

Napisala sam jedan post o nemogućoj ljubavi. Sad mi pada napamet. Da tako je samnom, postoje stvari koje su nemoguće, koje se nikad neće dogosditi. Mene više niko neće voleti. Sama sam, tako sama. I kad je gomila sveta oko mene, ja sam sama.

Nemoguća ljubav

Ne sneg ne pada, to belo nisu snežne pahuljice, samo vam se čini, to je led koji sam donela iz svemira...

Pokaži mi put do zvezde na kojoj si sakrio moj mir. Moji nemiri govore da postojiš. Mora da si negde. Ne umem da te nadjem, jer moja krila nisu dovoljno snažna da prelete svemir.

Možda se skrivaš u vekovima prošlosti, tražim te i u budućnosti, ne nalazim te.

Dolaziš samo u snovima.

Pokušavam da pobegnem od tebe, hladne planete skrivaju moja osećanja, vrelina vulkana gasi se od mojih strasti, Sunce tamni, navlačeći oblake, da se sakrije od mojih želja.

Kao kometa projurio si kroz snove mog života. Helijeva se vraća svakih 75godina... ne želim toliko da čekam, a ti???

Zapaliću, sagorećeš, nestaćemo.....

Nikad neću biti tvoja.

Nikad nećeš biti moj

Ne dele nas vekovi

Ne deli nas svemir

Naš susret je nemoguć, ja ti nikad ne mogu pripadati, dodirnuti te, poljubiti te...

Ti si tako daleko, a opet tako blizu.To boli... boli... boli do bola....

Jer ti si na planeti na koju nikad ne mogu doći...ti nikad ne možeš doputovati sa nje, jer ona je... ona je... ona je kapljica krvi zarobljena u komori mog srca....

Kad bi mi se samo nešto lepo dogodilo, samo jedna jedina stvar, nešto na šta bih mogla da mislim sa osmehom.

Nemoguća sam, šta bih ja htela?

Uvek tražim nemoguće, a kad ga i dobijem, opet tražim još. Hoću li ikad reći, dosta mi je neću više napred?

Ima mnogo lepih stvari u mom životu. Prvo radim, koliko ljudi ne može da nadje posao, onda sem ovih nogu koje ne mogu da pokrenem zdrava sam, mogu da idem na letovanje, mogu da plivam, mogu da čitam knige, idem u posete, primam prijatelje.

Ne htela bih nešto drugo, nešto... htela bih... želela bih... da...želela bih da mi piše pesnik. Sad sam sigurna, odgovorila bih mu kao da sam ... kao da... odgovorila bih mu kao da se onaj izlet nije nikad dogodio. Da ja ipak malo gvirnem, možda se javio i meni, ne samo na blog. Postajem ljubomorna i na blog. Volim kad vidim njegove stihove, ali kao da ih daje celom svetu.. Sad ću polako, da gvirnem, stežem pesnice.... nema ga... pp... tu je!

Ura pisao mi je, pisao, nije me zaboravio.

Svemir se zatresao, planete se okreću, Sunce mi se smeje, nije me zaboravio.

Da otvorim?

Bojim se , možda piše da odlazi da se više neće javljati, samo se pozdravlja, nikad više neću dobiti ni stih od njega.

Polako ću se otvoriti, prvo duboko da udahnem.

Kunem se, ako bilo šta napiše, odmah ću mu odgovoriti.

Odmah.

Nastaviće se... ...

Traženje 8.

, 24 2009 23:08:48 +0200

Traženje nastavak 8

Noć

Vraćaš mi se u noći. Trčim, trčim ti u susret, tvoj lik je predamnom, ali u trenutku kad hoću da te dodirnem poznate crte lica se menjaju, tvoj osmeh nestaje i samo oči... oči.... gledaš me, pozivaš sebi, pružam ruke... sve si bliže.... mogu da te vidim... smejem se i zovem te... okrećeš se kao da me ne prepoznaješ... polako kroz vazduh plivaš... nestaješ... rasplinjuješ se... ne.. nemoj... ne... ne idi... potreban si mi... potreban do bola... Šta sam uradila da si otišao? Zašto me nisi poveo sa sobom?

***

Budim se u znoju, suve oči pune suza koje ne mogu da se izliju, zamršena kosa na jastuku, prsti grčevito stiskaju jastuk, nokat se lomi, ne mogu više, ne mogu.... zašto mi niko ne pomogne? Kad bih samo mogla da zaplačem da svu tugu kroz suze istočim. Gledam plišanog mecu na fotelji, smeška mi se kao da kaže, nisi ti tako loše, tako se naprosto dogodilo, imaš mene. Grabim ga i pritišćem na grudi, greje me toplina njegovog krzna, sve ga jače stežem kao da samo on može da oseti kako se osećam.

Opuštam se polako, ne drhtim toliko, i kao da nisam sama na celom svetu, naravno da nisam, imam svog mecu. Još čvršće ga stežem, da li bi me voleo kad bi znao šta se dogodilo.

Moj meca.

Da li bi me voleo?

Ljubim njegovu njuškicu, smešim se u noći, moj meca. Mora da zna istinu. Šapnuću mu.

Sećam se onog dana, dana koji je zauvek promenio moj život, i ne samo moj.

Volela sam D. Nekako se sve odvijalo po nekom redu. Prvo sam završila školu, pa se zaposlila, onda je on naišao, pogledali smo se i znali da smo stvoreni jedan za drugog. Počeli smo da se družimo kao drugovi, dopadale su nam se iste stvari, isti filmovi, muzika. Smejao se mojim nespretnim pokušajima da naučim da sviram gitaru. Ruke su mi bile kao drvene, grčila sam prste jedne ruke, panično gledajući u drugu šta sad ona treba da radi.

-Opusti prste, Ana. Nemoj tako. Pusti je da te vodi.

-Ko da me vodi? Ne može, vidi kako je teško.

On se smejao, uzimao gitaru u svoje ruke. Onaj nepokorni drveni, sa nekim žicama instrument, u njegovim rukama kao da je oživeo. Nežno ju je držao, dotakao žice, one su se pod njegovim prstima uvijale, treperile, ispunjavale, začuli su se akordi i muzika se razlila. Malo je reći muzika, dotakao bi je samo i ona je postala nešto drugo, malo bi se nagnuo, povio ledja osmehnuo mi se i zapevao, više prošaputao, nekoliko reči. D je imao glas od koga sam se gubila. Kad je govorio reči su me milovale, ali kad bi zapevušio, baršunasti glas je izazivao jezu, želela sam da ga večito slušam. Imao je čuperak na čelu koji se nestašno pomerao kad je svirao, želela sam da ga dodirnem, poljubim, on bi zabacio glavu, onaj čuperak bi zaigrao, i ja sam osetila da me nešto bocka u grudima.

Kako sam ga volela.

Nikad nije pevao punim glasom, nije hteo da peva drugima, samo meni. Smejao se i govorio da se njegove pesme jedino meni mogu dopadati. Svirao je poneki put satima. U kasnim večernjim satima uzimao je gitaru, zagledao se negde u daljinu, i prepustio maštanjima.

Smejao se kad sam rekla da sam ljubomorna na gitaru. Ja sam uvek bila ljubomorna. Koliko god sam se borila protiv toga, moja ljubomora je izbijala. Nisam ništa govorila, ali kad bi neka devojka bila suviše bliska sa njim, mene je to bolelo. On je uvek bio okružen devojkam, one su ga izazivale, voleo je da se šali sa njima.

-Ludice, to je samo zabava. Znaš da ja samo tebe volim.

-Ne znam ja ništa, ti ... ti si zagrlio onu devojku, videla sam.

-Ti si samo ljubomorna, znači da me voliš

-Videla sam slike sa zabave gde ti sedi u krilu.

-To je samo poza za slikanje. Ti si mi sve, i najvažnija u životu, ludice moja ljubomorna.

-Nisam ljubomorna, nisam, neću da se tako ponašaš, neću da flertuješ sa svakom suknjom koja prodje pored tebe.

-Nije sa svakom suknjom, ona je imala farmerke. I to ti samo diže cenu. Sve me žele, a ja hoću samo tebe.

-D, kako ne razumeš, boli me tvoje takvo ponašanje, u redu ja sam ljubomorna, priznajem, ali ineresuje me, šta bi ti uradio da ja sednem nekom muškarcu u krilo, ili da ga pred svima zagrlim, poljubim, ili odem u drugu sobu da malo popričamo izvan društva.

-To bi ti bilo zadnje što bi učinila.

-Kako misliš?

-Ti si žensko. Žena mora da bude uvek na mestu, da se ponaša kako se od nje očekuje.

-A šta su one druge devojke? Muškarci?

-Malena, diskusija je glupa, dodji da te poljubim, ti si jedina žena na svetu za mene.

Da, bila sam ljubomorna na njegove flertove, a njemu je to sve bilo smešno. Možda da je bio drugačiji, ne bi ga volela, on, ne bi bio on. Govorio mi je stotinu puta na dan da me voli, verovala sam mu. Očekivao je da to kažem i ja njemu. Ja sam govorila, ali ne na način na koji je očekivao.

-Volim te, Ana, volim te do neba. Koliko ti mene voliš

-Isto toliko.

-Koliko?

-Do neba.

-Šta do neba?

-Pa, to, što pitaš.

-Koje to što pitam? Voliš li me?

-Da, naravno.

-Ja te volim, Ana.

-I ja tebe.

-Zašto onda to ne kažeš?

Nisam mogla da prevalim te reči preko usana, jednostavno nisam mogla. Igrali smo tu detinjastu igru nadmudrivanja, i taman je mislio da ću reći te čarobne reči, ja sam okretala sve na šalu. Zašto mu tada to nisam rekla? Sad bih vikala iz sveg glasa, sada, kad nema ko da čuje.

Bila sam sigurna da ga volim. U noći sam maštala o njegovim dodirima, zamišljala šta bih volela da radim

Bio je moj princ iz bajke. Imao je sve što sam želela da ima. Svaka žena bi bila srećna sa njim. Ulivao je onu sigurnost, ono što se i očekuje od muškarca. Imao je solidan posao, voleo je društvo, bio zabavan, pristojnog ponašanja. U njegovom društvu je bilo zabavno. Bilo je samo pitanje trenutka kad ćemo odlučiti da živimo zajedno. Sve je išlo kako treba, malo po malo, ali svi su nas već gledali kao par. Kad se pozivalo društvo, zvali su nas oboje, ili nijednog. Tako smo i dolazili, našli bi se negde u gradu, kao oluja upadali u društvo, obrušivši se svojim smehom, pričama, vicevima, doživljajima. Nama se uvek nešto dogadjalo, možda zato što smo oboje toliko voleli život, koristili svaki trenutak, dotakli, svaki moment, ispitali ga, prepustili svojim čulima, iskoristili. Mi smo jednostavno živeli život, burno, ludo, spektakularno. Od svake sitnice koja nam se dogodila mogli smo da ispredemo čitavu priču.

Ako mi je nešto i smetalo, to je bilo tako zanemarljivo da sam zaboravljala, odmah. Uostalom, kamen spoticanja je bila samo moja ljubomora koju sam gutala, i na koju se on smejao govoreći uvek da preterujem, jer on je muškarac, njima je dozvoljeno više. Ljutila sam se tada, pućila usne, okretala glavu, udarala nogama o pod, durila se kao neko dete.

-Neću to da slušam. To nije istina, svi mogu da se ponašaju na isti način. Ja mogu da budem gora od tebe, ja jednostavno nemam potrebu da flertujem ni najmanje sa drugim.

Uzimao je tad moju glavu u svoje ruke, prinosio lice svojem, ljubio nežno oči, a onda mirnim glasom kao da govori nešto sasvim obično govorio

-Da samo posumnjam da me prevariš, ne mora da bude istina, samo moja sumnja, zdrobio bih ti glavu rukama.

Bojala sam ga se tada. On bi se nasmejao, gledao moje oči ukočene od straha

-Ludice, šalio sam se. Nikad ti ne bih naudio.

Nisam volela te njegove šale. To se retko dogadjalo, ali dogadjalo se. Osetila bih tada gorak ukus u ustima, gledala ga tražeći istinu u njegovim očima. Tih trenutaka, njegove oči su za mene bile nepoznanica, bile su to oči nekog drugog čoveka.

Voleli smo da putujemo, jurili bi kolima, zaustavljao bi mi se dah, adrenalin se lučio, vikala sam: brže, brže....i on je samo pritiskivao pedalu gasa. Pošli bi negde bez cilja. Jednostavno bi jedan od nas rekao

-Lep je dan, šteta da smo ovde. Imaš kakvu ideju?

Sećam se ja sam predložila da idemo na kafu u Arandjelovac. Nisam ni izgovorila rečenicu do kraja, već je držao kvaku u rukama i ključeve kola. Ja sam bila spremna. Padala je ledena kiša, opominjali su da se bez preke potrebe ne izlazi iz kuće, još manje putuje.

-Hoćeš da se vratimo?

-Ana, krenuli smo, šta ima više da se o tome priča. Misliš li da smo jedini putnici na autoputu?

I pritisnuo je gas do daske. Ja sam zatvorila oči i uživala.

Došli smo brzo u Arandjelovac, upali u neki lovački restoran. Neki lovci su se vratili iz lova sa ulovljenim divljim veprom.Bilo je kao u nekoj nestvarnoj priči. Htela sam da izadjem iz kola, pošla rukom da otvorim vrata, ali on je već bio tu. Otvorio mi je vrata kao nekoj, princezi, pomogao da izadjem, pridržavao da se ne okliznem na snegu. Bio je onaj neusiljeni kavaljer koji se uvek nadje, tiho, nenametljivo da pomogne. Njegova ruka je uvek bila spremna da me pridrži, dohvati nešto, podigne tešku stvar. Njega nisam morala ništa da pitam, pogadjao je svaku moju želju unapred.

Zastala sam u visokom snegu. Crvena krv je obojila snežne pahuljice, razlivala se po belini i kao neki potok slivala niz stepenice. Sve je bilo poprskano krvlju. Na vrhu stepenica, kao na nekom podijumu ležao je divlji vepar. Bio je ogroman, veličanstveni primerak divlje životinje. Oči su mu bile širom otvorene kao da hoće zadnjim pogledom u svom životu da upije lepotu šume, prirode, možda neke jele, ili veverice koja nestašno skakuće sa grane na granu. Možda je njegov pogled bio uperen i u lovce koji su ga opkolili. Gomila ljudi, pasa, naoružana puškama ustremila se na njegovu slobodu, na njegovu snagu, na njegov život. Nije mogao da pobedi u toj neravnopravnoj borbi. Unapred je bio osudjen.

Na njegovom telu videle su se mnogobrojne rane. Ko zna koliko su morali da pucaju da skrše njegovu snagu. Ljudi neki put znaju da budu tako okrutni. Za njih je to sve samo zabava. Sad su stajali tu, smejali se i slikali. Jedna slika, dve, desetina, stotine, film, treba ovekovečiti ubistvo... ne oni su to zvali lov. Muškarci vole da love. Zašto moraju pritom i da ubijaju?

-D, volela bih negde drugde da odemo. Ne bih mogla ovde da jedem.

-Potražićemo neki drugi restoran. Verujem da ti ovde ne bi bilo prijatno.

-Znaš, i meni se čini da je bolje da odemo negde drugde, ne mogu sada da jedem.

Nije se prepirao, govorio da je gladan, jednostavno je znao da ja ne mogu tu da ostanem. Otišli smo dalje, našli prijatan restorančić i pokušavali da zaboravimo malopredjašni prizor. D je znao da ja ne odobravam nikakvo nasilje, da se užasavam i strogog pogleda, a ne nečeg jačeg.

Kasnije smo otišli u neki kafić, pili kafu, merkali kolače, i neke zamamne torte sa puno fila. Dve devojčice su se igrale sa lutkom, neka žena je došla po naručenu tortu, jedan mladić je nestrpljivo gledao kroz prozor i stalno pogledavao na sat, onda mu se lice ozarilo i ubrzo je neka slatka devojka ušla u kafić, nagla se nad mladića, bučno ga cmoknula i skidajući jaknu nastavila bujicom reči da objašnjava zašto je zakasnila. Zabacivala je rukom dugu kosu, sva rumena od trčanja, smejala se i popravljala mu kragnu. Bilo je tako prijatno popdne, poželela sam da ostanemo tu u ugodnoj toploti, prijatnoj okolini.

Kasnije, mnogo kasnije, taj prizor sam stotinama puta ponavljala. Sećala sam se onog divljeg vepra, čini mi se da i sad vidim svaku kapljicu njegove krvi. Lica onih lovaca, nasmejana obesna, nakrivljenih zelenih lovačkih šešira, proganjaju me u snovima. Vidim one devojčice, ženu koja je došla po tortu, vidim devojku kako zabacuje kosu i ljubi mladića, samo njega ne mogu da se setim. Želela bih da se setim njegovog lica, kose, ruku, bilo čega, ali ne mogu, vidim samo devojku koja ga zaklanja, vidim i njegovu kragnu koju ona popravlja, ali njegovog lika ne mogu da se setim. I ne znam zašto mi je to toliko važno.

-Ana, žedan sam, naručiću pivo.

-Ti nikad ne piješ kad voziš, i šta će ti to pivo. Uzmi neki sok, ili još bolje malo vode.

-Ne pije mi se sok. Pije mi se baš pivo.

-Meni je svejedno šta ćeš da piješ, ali moramo da se vratimo u Beograd večeras, kako ćeš da piješ?

-Ana, šta sad to treba da znači, ako sam rekao da sam žedan i da mi se pije pivo, ja ću da ga i popijem. Još kad bi imali crno pivo....

-Ne verujem da ćeš ovde naći tvoje pivo, i u Beogradu se teško nalazi.

-Baš zato i verujem da ga ovde ima, malo ga kupuju.

-Ako ga malo kupuju, može biti staro, još će ti biti muka.

-Šta je tebi danas? Ne znam te takvu, stalno ti nešto smeta.

-Ne volim da voziš kad nešto popiješ.

-Prvo ja ne vozim kad pijem, a drugo, nikad u životu nisam napravio kolima ni najmanji prekršaj. Da samo ogrebem kola, otišao bih u policiju i vratio dozvolu. A ne kao neki.

-Šta hoćeš time da kažeš ?

-Priznaj, koliko si imala prekršaja kolima, sudara, grebanja kolima, prolaska kroz crveno, i da ne nabrajam dalje.

-Nisi u pravu, ja vozim kako vozim, a nikad nisam prošla kroz crveno. Šta mogu kad mi se učini da su kola malo uža i da se mogu ugurati u neki prolaz, a ona ne mogu, pa ja onda dodam gas, zatvorim oči i pomislim možda ipak prodju, i ona se meni za inat ogrebu.

-A kamion?

-Njega priznajem.

-Šalim se ti dobro voziš kola, samo je opasno sa tobom se voziti. Devojko, imaš li neko crno pivo?

Prekide D našu priču, oktrete se devojci za šankom. Nažalost, bilo je piva, i to baš crnog.

-Donesi odmah dve boce.

-D, ja neću da pijem to pivo.

-Nije za tebe, ja sam žedan.

-Ali...

Nastavio je da pije, da naručuje to pivo kojeg nigde nema, samo je moralo da se nadje u tom kafiću, kud i svratismo u njega.

-D, piješ već dugo, biće previše.

-Neću više, krećemo. Mala, dodji da platim.

-Znaš li ti Ana, da je pivo samo kod nas i u Španiji proglašeno za alkohol, u svim ostalim zemljama svrstano je u kategoriju hrane. Tako se i porez plaća na njega, kao na hranu. Zamislimo da smo sad u Grčkoj, ili Fracncuskoj, ne u Švajcerskoj, da sad smo u Švajcerskoj.

-Neću ništa da zamišljam, mislim da je krajnje vreme da krenemo kući.

Platio je to pivo, krenuli smo, ustvari pošli ka vratima. Vrata se otvoriše, dva mladiće hrupiše unutra, pogledaše D i počeše da ga tapšaju po ramenima, da ga udaraju, da se grle i rukuju, smeju. D me je ponosno pretstavio

-Ana, moja devojka.

Vratili smo se za sto. Mladići nisu hteli da piju pivo, još manje kafu. Sva nesretna sam gledala kako donose za sto neko piće u malim čašama. Prvo jedno, pa još jedno, pa... prestala sam da brojim. Kad sam već mislila da ćemo krenuti, u kafić je ušao vlasnik sa gitarom, kad je video D, strpao mu je onu gitaru u ruke.

Prvi put sam čula D kako peva punim glasom, nazdravljao mi je, smešio se i pevao, pevao. Sneg je počeo da pada, pahuljice su lepršale, lepile se na prozore, vetar ih je nosio, a mi smo uživali do duboko u noć. Društvo je počelotek kasno polako da se rasipa, dok nismo ostali samo mi i vlasnik kafića

-Ostanite da prenoćite, pa se sutra vratite u Beograd.

-Ne mogu. Imam važan sastanak rano ujutro. Ana, polazimo.

-Ja bih ipak ostala, kasno je, možemo rano krenuti pa ćeš stići na sastanak.

-Ne, ne volim ujutro da ustajem i jurim kolima. Polako ćemo.

-Klizavo je nemojte da jurcate, nema gužve na putu, ali ima i nanosa snega.

-Ne brini, ja ću da vozim.

Pozdravili smo se, ja sam navukla neku kapu na glavu, i kad smo izašli dočekala nas je vejavica. Skoro sam trčala do kola, brava se zaledila, jedva smo otvorili vrata. Htela sam da udjem na sedište pored vozača, D me je pozvao

-Dodji ovamo, ti ćeš da voziš

-Kako misliš ja?

-Pio sam, ne mogu da vozim, sve mi se vrti u glavi.

-D, da se vratimo i prenoćimo negde?

-Ne, ti ćeš da voziš.

-Uvek govoriš da sam loš vozač, da ne znam ni u rikverc da vozim, kažes da ne bi seo u kola gde ja držim volan.

-To je šala, ako si prešla kilometražu kao da si tri puta obišla oko ekvatora, možeš da voziš pravo, i ne treba da ideš u rikverc.

-Meni se ne vozi, nisam sigurna, grdićeš me.

-Ne brini, ja ću ti pomagati.

-Ali...

-Ana, loše mi je ne mogu da vozim.

Pogledala sam ga, bio je bled, crni podočnjaci, zamršena kosa.Uzdahnula sam, sela za volan i počela da se borim sa mećavom, kolima, ali najviše sa D. Imala sam dugi vozački staž, bila sam sigurna u svoju vožnju, naučila sam da vozim u jednom planinskom mestu, i za mene sneg ni poledica nisu bili problem. Problem je bio D. Stalno je vikao opominjao me, grabio volan. Nije hteo da se veže da bi bio sigurniji ako treba da iskače iz kola. Pravio me je nervoznom. Pokušala sam da ne obraćam pažnju na njega, vozila sam lagano, kilometri su se smenjivali, na kraju je i D malo zadremao. Sad sam se opustila, vozila sam autoputem, činilo mi se da već osećam miris grada, u daljini su se videla svetla. Još malo, još samo malo i doćićemo na cilj.

I onda sve se desilo u trenutku.

Iz suprotne trake neko se okliznuo, probio bankinu, kola su se vrtela na putu, primicala su nam se brzinom, okrenula sam lagano volan, skoro sam već izbegla dramu, klizila sam prema mreži, pa onda opet lagano okrenula volan, za divnio čudo slušao me je, izbegnuću nesreću. Tog trenutka D se probudio, video šta se dešava, zgrabio volan sa strane i snažno ga okrenuo na svoju stranu, kola su poletela po ledu, jurila su zarivajuće se svom snagom u ona druga kola. Kao u nekom usporenom filmu gledala sam šta se dešava, sad je sve bilo u redu, a sad laaaagaaanooo, laaagaaano nestaaajem, nestaaajeeem.... zvuk lomljve... udar... škripa metala o metal... staklo... i mrak... mrak... mrak....

Nastaviće se... ...

Traženje 7.

, 23 2009 23:17:37 +0200

Traženje nastavak 7.

Noć

Noćas sam spavala bez budjenja. Nije bilo košmara. Zabačene ruke, dubok san, sanjala sam more, mirno, bez talasa, mirno kao ogledalo, Sunce i Mesec su se smenjivali, a vetra nije bilo.

Kao da je kiša otišla daleko od mene. Nekoliko puta mi se na obzorju pojavio nepoznati lik, ali nije bežao, nije ni prilazio, samo je stajao okrenut prema meni. Osetila sam neku sigurnost.

***

Radila sam već danima, navikla sam na svoj posao. Nije to bila samo administracija kako sam zamišljala., radila sam nabavke materjala i prosledjivala ga dalje. To je bio dosta dinamičan posao, nisu verovali da ću se moći uklopiti. Nisam ni ja. Posao je tražio dosta putovanja, komunikacije sa ljudima, nije se sve moglo da zavši telefonskim razgovorom.

Rešila sam da pokušam, samo jedan mesec, pa kako bude. Napravila sam plan. Nisam radila teren potpuno sama, kolega koji je radio samnom, pristao je da napravim projekt koji će obuhvatiti i njegovo kretanje, važno je pokriti ceo teren. Nije lako, neka mesta jednostavno nisam mogla da pokrijem, bar sam tako u početku mislila. Kolega se ponudio da samo on putuje, a ja da sve rešavam u kancelariji. Nije išlo. Ljudi su hteli da vide sa kim rade. Počela sam da putujem, prvo je neko išao samnom, a kasnije sam se ohrabrila i išla sve više sama. Nisam se bojala posla, bojala sam se da se nešto ne desi kolima, pa da ne mogu dalje. Dovoljna je i najmanja sitnica da me blokira. Zasad je išlo. Videćemo kako će biti dalje. Što sa duže radila, samopuzdanje mi je bilo jače.

Vratila sam se u Beograd, ponosna što sam obavila posao za taj mesec, kao da sam dobila Nobelovu nagradu.

Branka je uletela kao oluja.

-Idemo popodne na splav, pa krstarenje Dunavom i razgledanje Beograda sa brodića.

-Gde idemo?

-Pa kazala sam ti. Vodi nas Milan.

-Neka vodi tebe. Šta ću vam ja?

-Ide još jedan par, i ti, lepše je kad je veće društvo, osim toga ja i Milan nismo par.

-Niste, ali kao da jeste, neću da idem i izigravam peti točak.

-Hoćeš, ideš. I peti točak je neki put više nego neophodan.

-Neću

-Hoćeš.

I to hoćeš-nećeš je završilo mojom potpunom predajom. Naravno nije bilo sve kako je rekla Branka. Bila je to tipična nameštaljka, jer se kao slučajno pojavio još jedan mladić, koji se celo veče cerekao i pričao neke gluposti.

Trebali smo krenuti u 17h na ručak, koji je bio pripremljen na splavu, pa onda to famozno krstarenje. Pogledala sam kroz prozor kancelarije, jer sam te subote radila. Metereolozi su najavili pljuskove snega. Nikad do tada nisam čula taj izraz. Sad mi je bio potpuno jasan. Prošli dani su bili relativno topli za februar. Sad se nebo natuštilo, počeo je da duva neki ledeni vetar, i sneg je počeo da pada kao da je neko uzeo i prosuo sve odjedanput, pa se smirilo, vetar je oduvao nanesen sneg, i ponovo se sve sručilo zabelevši grad. Što smo izabrali dan za krstarenje.

Radila sam do 16h, i već sam ih videla kako mi veselo mašu iz kola. Do tog trenutka uopšte nisam razmišljala kako ću se kolicima popeti na splav. Na trenutak poneo me je posao sve sam zaboravila, i bila sam ponovo zdrava.

Pomislila sam na pesnika, ne znam zašto, ali poželela sam da ide samnom na splav. Pisao mi je kako je bio u pozorištu, kako mu se pretstava dopala, opisivao neke scene. Izgledalo je kao da smo zajedno išli. Rekao je da ćemo se uskoro videti i da ćemo ići zajedno. Nisam znala šta da mu odgovorim. Njegovi stihovi su već postali deo mene. Mogla sam da prekinem ili da se pojavim pred njim. U svakom slučaju morala sam da objasnim.

Bilo mi je neobično što nikad nije zatražio moj broj telefona. Ne znam kako bih postupila, verovatno bih mu poslala. Mogao je da pošalje svoj broj, i da meni ostavi da odlučim da li da se javim. Očito je želeo samo da se dopisuje na blogu, da prati moje postove, i da piše pesme.

Spustila sam se liftom do kola. Samo što sekire nisu padale, prava pravcata oluja, trajala je nekoliko minuta i sve je opet prestalo.

Milan je parkirao kola na Ušću, krenuli smo polako ka splavu, vetar je duvao, bilo mi je hladno sedeći u kolicima, ali sam bila dobro umotana, pa sam mislila da ću se u toplom brzo ugrejati. Pokušala sam kolica da nateram na uski prolaz ka splavu, nije moglo. Gledala sam bespomoćno. Putem je nailazio neki čovek, povio se pod naletima vetra, široka ramena, podignuta kragna jakne, čvrst hod. Odmah je ocenio situaciju.

-Treba pomoć?

-Ne možemo na splav kolicima.

To sam rekla više nego stidljivo, bilo me je sramota što pravim stalno neke komplikacije, samo da je mostić bio malo širi, mogla sam proći, samo desetak centimetra. Onaj čovek me pogleda, uze me u naručje i krene ka splavu. Preko ramena samo dobaci Milanu

-Nosi ta kolica.

Osetila sam u njegovom naručju neku sigurnost, toplota njegovog tela počela je da me zagreva. Brzo smo stigli, prebrzo, malo se sagnuo samnom, laktom otvorio vrata i ulazeći u salu pitao me

-Gde ćemo?

-Ne znam da li su stolovi rezervisani. Ja volim da sedim uz prozor i da gledam Dunav

-Onda ćemo tu i da sednemo.

Spustio me je na stolicu, dočekao Milana i društvo, pomogao mi da se smestim u svoju stolicu. Sve je radio nekako brzo, sigurno, dok si dlanom o dlan, pozdravio se i krenuo. Bilo mi je žao, želela sam da ostane još malo sa nama. On se samo osmehnuo, i otišao. Sad je bio tu, sad ga više nigde nije bilo. Pomislila sam sigurno je negovao nekoga ko je bio u kolicima. Zato ima tu sigurnust, spretnost. Osetio je da mi je neugodno.

Veče je bilo prijatno, ali sneg nije prestajao da pada, prava vejavica na momente. Svi smo izjavili da je lepše sedeti tu za večerom, pijuckati domaće vino i pričati, nego se lomatati brodićem po Dunavu. Ima dana, biće lepšeg vremena, pa ćemo ići.

Posle večere smo prešli u drugu salu, doneli su gitaru, harmoniku, počeli smo da pevamo, bilo je to jedno prijatno veče.

Pomislila sam na onog čoveka što me je nosio na splav, bilo bi lepo da je ostao sa nama, ali očito mu se nismo mi dopadali, ili ga je negde neko čekao. Kroz misli mi je prošao stih “mog pesnika”, nasmešila sam se i podigla čašu nazdravljajući mu ko zna gde.

Kući sam došla kasno. Malo sam bila umorna, vrtelo mi se u glavi, očito dugo nisam pila alkohol. Bojala sam se da me sutradan ne boli glava. Vino je bilo dobro, kažu domaće, glava me nije bolela, i novi dan je mogao da počne. Čim sam otvorila oči, odmah sam uključila računar. Da li je pisao?

Nastaviće se... ...

Traženje 5.

, 20 2009 11:54:56 +0200

Traženje 5.

Noć

Pun Mesec na nebu, sanjala sam te.... Bilo je sve tiho, mirno, išli smo kroz šumu, sagnuo si se da mi ubereš visibabu. Okolo je bilo stotine, ali ti si hteo baš tu u nekoj dolinici, nisi mogao da je dohvatiš, bilo je klizavo, pokušavala sam da te zaustavim, vikala sam da ne ideš dole, ali nisam imala glasa, nisi mogao da me čuješ usne su mi bile neme, ruke pružene ka tebi, htela sam da vičem, da te upozorim, nisam mogla, nisam mogla, naginjao si se sve više i više, i tvoj lik je počeo da nestaje.... nestaje, dozivala sam te bez glasa... ali nema te, nema te... nema... nikad se nećeš vratiti....

***

Jutro je počelo šašavo, u ranu zoru sam se probudila, odjurila, pa nisam baš odjurila, više sam se otkotrljala, ali meni se činilo da letim, kad sam došla do garaže, nema mi ključa , uvek gubim ključ, samo kad pomislim čega je to simbol, nije ni čudo. Rezervni nemam, sad samo da se molim da neki komšija naidje i da ima ključ i da se nekako dokotrljam do kola. Okrećem se nervozno, svi prolaze pored mene, kad komšija sa petog sprata

- Komšinice, gde ćete vi to tako rano?

Bilo je već skoro devet, zakasniću sigurno, a on

-A čekate li to nekog?

Htela sam dam u kažem da čekam vasinski brod da iskrca vanzemaljce i da proverim da li su stvarno mali, zeleni, ali sam se samo umilno nasmešila prekidajući njegove tirade

-Komšija imate li ključ od garaže?

-Imam

Reče imam i ne mrda, pa mislim ja, što mi onda ne otključaš, ali ljubazno se smeškam

-Da li biste mi otključali, ja nemam ključ.

-A što nemate? Gde vam je ? Jeste li ga izgubili?

Došlo mi da ga zadavim, da mogu, sigurno bih cupkala u mestu.

-Nemam, izgubila sam ga, i sad žurim, hoćete li da mi otvorite tu garažu ili nećete?

-Auuuu, što ste žustri, ko li vas je to naljutio?

Vidim ja svog Boška Boškovića, ovaj neće da otvori do podne, okrenem se demonstrativno gledajući da li nailazi neko drugi. Komšija vide da je vrag odneo šalu, ućuta i otključa najzad ta rajska vrata. Toliko sam se bila zaletela da udjem što pre da sam mu točkom prešla preko noge. Naravno neko gurnuo moja kola , pa sam morala da izguram prvo jedna, pa onda druga, sva sam se uzduvala, prava sreća je da idem u tu teretanu i da vežbam pa imam snage u mišićima.

Nije lako u kolicima se provlačiti izmedju loše parkiranih kola, pa onda gurati auto. Verujte mi na reč, ili još bolje, pokušajte. Živimo u svetu koji je napravljen za zdrave, prave ljude, na nas se lako zaboravlja, lakše je okrenuti glavu.

Najzad sam sve izgurala, mene ugurala u kola, smestila stolicu sklopivši je i krenula u ralje života. Komšija me je gledao iznenadjeno

-Vi to bolje izvodite nego ja . Kojom ste brzinom se isparkirali, da ne poveruješ.

Pomislila sam, da on mora sve sam, da živi u gradu kao gradjanin drugog reda, naučio bi. Kolikim ljudima nešto nedostaje, psi vodiči su mislena imenica u Beogradu, ili ih ima tako malo da se i ne primeti. Rampe za kolica stidljivo osvajaju moj grad, tako ih malo ima da uvek u napred moram da se raspitam u koju radnju, ulicu, park, mogu da udjem. Često su napravljene samo da zadovolje gradjevinsku inspekciju, prestrme su i praktično neupotrebljive. Stavila bih tu komisiju i gradjevinare u kolica i pustila ih da se ceo dan snalaze, kako znaju i umeju, da kupuju hranu, plaćaju račune ulaze u bibljoteke. Možda bi ljudima koji su, kao ja, vezani za kolica i tudju pomoć, bilo bar malo lakše. Ili još bolje, zašto neko kao ja ne bi radio u tim komijsijama?

Dugo nisam vozila preko Brankovog mosta u ovo vreme.

Koji je to krkljanac, čini mi se da bih brže prešla mojim kolicima.

Renoviraju, popravljaju drugi most i ceo Beograd navalio preko “mog mosta”.

Jednog trenutka mi došlo da parkiram kola na travnjak, baš me briga imaju nalepnicu, neće valjda da ih odnese pauk. Onda sam se ipak predomislila, i polako vozila kao i svi ostali. Neki su pušili u kolima, drugi razgovarali mobilnim, neki opet samo huktali, u jednim kolima deca su se tukla na zadnjem sedištu, dok ih otac nije klepio novinama. Sve se lepo videlo jer su kolone više stajale nego milile. I tako mic po mic, dokoturah se i ja do grada. Srećom preduzeće u kojem radim ima svoje parkiralište, meni su obezbedili da uvek imam mesto, bar su tako rekli, i ja se najzad nekao dokoturah do svog radnog stola. Usput su me pozdravljali svi stari saradnici, neke nove kolege su mi ljubazno kimale glavom, sve u svemu bilo je prijatno.

Na kraju se pojavila i Branka sa kafom koja se pušila. Odahnula sam, najgore je prošlo. I sedela sam, naravno za kompjuterom. Nešto su mi objasnili, nešto sam i sama pogodila, i posao je krenuo. Nije tako strašno kako sam mislila, i stalno sam priključena na netu, mogu da gvirnem na blogoya, možda onaj pesnik opet nešto napiše.

Gvirnula ja, ali uzalud, nema ga. Gde li je? Malo sam bila i razočarana. Šta on uopšte tu radi? Mora da mu nešto nedostaje kad nema druga posla nego da bloguje. Priznajem, nisam bila samo razočarana što ga nema, jednostavno sam htela da vidim da li će mi se i treća pesma dopasti. Posao me je pritisnuo, pa svoj blog nisam ni otvarala, a šta ima da gledam. Komentare sam pregledala, ništa naročito, novo nisam ništa pisala, ma, bolje da ja gledam ovo od čega živim, i utonula sam u posao....

Vreme je proletelo, krenula sam kući. Naravno opet preko mosta, kolone mile, trebaće mi vekovi da dodjem do kuće.

I kad sam se najmanje nadala, jedan me je sasekao, ja sam instiktivno okrenula volan, izbegli smo da se očešemo, ili napravimo neki karambol, ali u tom deliću sekunde kao da je sve oživelo... proleteo je onaj dan kroz moju svest, okretala sam volan, ti si ga povukao na svoju stranu... mrak... mrak... Počela sam da drhtim, kolone su milile, morala sam da dam gas, morala sam da pobegnem ... gde bilo, samo da izadjem iz tih kola, da ne gledam nikoga, samo da pobegnem, od misli, od sećanja, od tebe, od sebe...

Dala sam žmigavac levo, pa desno, Brankov most sam skoro prešla, kud bilo da skrenem, samo da nisam tu, nije važno gde ću da idem samo da se pomerim i pobegnem. Propuštaju me, nalepnica da su invalidska kola, moj izmezumljen pogled, i već sam u koloni koja vodi ka Zemunu. Još samo malo i ponovo skrećem, kao da kola sama znaju put kojim treba da idu.

Uvek sam odlazila na Ušće kad je trebalo doneti neku odluku, stajala bih gledajući vodu, i prepuštala se mislima. Volela sam to Ušće, sve lepo mi se tu dogadjalo.

Gledala sam Savu kako tiho prilazi Dunavu, kako ga nežno kao žena dodiruje, on širi ruke , grli je i ona nestaje u njegovom zagrljaju. Mora da ga je odmah zavolela, onako snažna, moćna, puna iskustva, života, nada, zagrlila ga je poljubila , i nestala u njegovom naručju. Dunav mirno teče dalje, ponosno što je osvojio takvu lepoticu, razliva se, šumi, zapljuskuje obale, kao da svima hoće da kaže: ona je sad moja, samo moja, niko je više neće imati.... a njoj to više i nije važno, ne treba joj vlastiti indentitet, ponaša se kao žena kad naidje na pravog muškarca, razliva se, daje, predaje i nestaje...

Izašla sam iz kola, spustila stolicu i prebacila se u nju. Iz susednih kola me neki mladić sažaljivo gleda, pa brzo okreće glavu susrevši se sa mojim pogledom.

Zašto se ljudi boje bolesnih?

Misle li da će bolest skočiti na njih?

Možda se boje da tudja nesreća nije neki zarazni virus koji se prenosi samo pogledom, pa je bolje na vreme pobeći.

Samo sam uzdahnula i krenula polako kolicima niz padinu, staza je dosta zapuštena, moram polako da vozim, još bih se mogla smandrljati u Savu.

Zapinjem za neki kamen, nervozno guram okrećem, neće ni da mrdne. Sva sam se zajapurila od napora, onaj kamen se zaglavio izmedju točka, skoro došao do osovine, još ću nešto da polomim, i kako ću se uopšte da se vratim kući. Pokušavam iz sedećeg položaja da dohvatim točak, naginjem se, još samo malo, još malo, sad ću, ruka mi je na nekoliko cantimetra od žice u kojoj se izgleda nešto zaglavilo. Nekoliko cantimetra, ili nekoliko kilometra, svejedno je ne mogu da dohvatim.

Pokušavam nemoguće, kolica se ljuljaju, sada će da se prevrnu.

Odustajem.

Ja i moje egzibicije po travi. Prilazi mi neki sredovečan čovek. Videla sam ga da vozi bicikl, pre nego je seo na klupu da puši, sigurno je primetio moje uzaludne pokušaje. Da li će mi pomoći, ili će samo skrenuti na drugu stazu? Neki put nam treba tako malo, samo jedna reč, ili samo pružena ruka.

Prilazi.

-Šta se zaglavilo?

-Ne znam, izgleda neki kamen.

-Sad ćemo mi to da sredimo

-Hvala, samo vidite da nije nešto drugo, možda je nešto i puklo.

-Ne petljaj se u ono što ne razumeš. Sedi tu i ćuti, ja ću da popravim šta treba. Meni se stalno nešto kvari na biciklu.

-Što se vi derete na mene? Ako hoćete pomozite mi, ako nećete i ne treba.

-Malo si na kraj srca? Dobro dobro, neću više da se derem kako kažeš. Ja tako uvek govorim. I slušaju me.

-Ja neću nikoga da slušam.

-Šta si ti? Neki vanzemaljac? Uvek moraš nekog da poslušaš. Niko ne može sam da živi.

-Nisam vanzemaljac, i mogu sama da živim.

-Da, da vidim. Sediš tu kao neka kvočka na jajima i ne možeš da mrdneš.

-Kako se usudjujete to da mi kažete. Sram vas bilo. Ja sam, ja sam...

-Šta si ti? Ja vidim da se ti dereš i svadjaš samnom od trenutka kad sam ti prišao da vidim šta je sa tom djavolskom stolicom. Ne možeš se mene tako rešiti. Kad ja nešto naumim ja to i uradim.

-Preterala sam , zar ne?

-Jesi.

Ne znam zašto, ali prijale su mi te njegove grube reči. U meni je video obično, živo stvorenje. Rekao je ono što misli na način na kojim bi se obratio i svakom drugom. To što me nije zaštićivao, bila je prava zaštita.

Naravno kamen se zaglavio u točku, iskrivio neku žičicu, sve se iskomplikovalo. Meni se sve uvek iskomplikuje. Moj novi poznanik je huktao, brisao znoj, zavlačio ruke u stolicu, pokušavao da ispravi žicu.

-Ti moraš da izadješ iz tih kolica.

-Kako mislite da izadjem.

-Ne mogu da ispravim žicu dok sediš u njima.

-Ne mogu da sednem na pod, kako da izadjem?

-Ala si ti neka komplikatorka

-Ma, nisam, izaćiću, ali ja ne mogu da hodam do klupe.

-Koje klupe, ne možeš da sediš na klupi dok ja radim, hladno je, prehladićeš se, sva si bleda kao da te sunce nije videlo mesecima.

-I nije me videlo, danas sam prvi put izašla posle posla, malo da udahnem vazduh

-Baš si ga udahnula. Gde po ovoj gužvi si našla da dodješ ovde?

Nisam mu ništa objašnjavala, a i šta bi. Sve je ispalo nekako glupo. Ne znam šta sada da radim. Moj poznanik se nije predavao.

- Idi da popiješ kafu

-Kako da idem? Da mogu da hodam ne bih bila u kolicima, a da ona mogu da se kreću, mi ne bi sad ovde glupo pričali. Uostalom neću da idem u kafić. Tamo ima ljudi.

-Ima ljudi? Ja sam mislio u kafić dolaze krokodili.

Počešao se po proćelavoj glavi, pogledao me onako ozbiljno, videla sam da nešto smera, smeškao mu se brk

-Ja ću te odneti, a ti naruči kafu i pićence za mene.

-Ne dolazi u obzir.

-Što nemaš para ili ti žao da platiš piće?

-Nije to, nego kako da me nosite? Vi! Ovde!

-Koliko imaš kila? Da li ću te uopšte moći da podignem. Ti si, bre, kao kišna glista, što se malo ne podgojiš, hajde nasmej se malo, da vidim da li imaš zube.

-Imam zube, ugrišću vas ako me budete još začikivali.

Sad sam se već i ja smejala, i bilo mi je simpatično koliko se trudi oko mene i kako želi da ostavi utisak ozbiljnog.

Nije više ništa govorio, sagnuo se uhvatio moju tašnicu sa naslona kolica, prebacio je preko mog ramena i podigao me kao da sam perce. Krenuo je ka kafanici, uneo me unutra, postavio na neku glupu stolicu sa koje sam odmah skoro pala. Stolica je bila mala okrugla, nije imala drške za koje bih se pridržavala rukama, zanela sam se i počela da padam. Video je da se rušim. Okrenuo se u momentu, dohvatio me, gurnuo nekog mladiča sa fotelje, pomerio neke stvari, i nije prošao ni sekund, ja sam sedela udobno nameštena kao neka lutka u izlogu. Htela sam da propadnem u zemlju od sramote. Svi su me gladali.

-Pretstava je završena. Možete da zabodete noseve u svoje piće i da nastavite da gubite dane ovde.

Svi su oborili poglede, ja sam umirala od neprijatnost, a on mahnu kelneru

-Sipaj joj šta želi. Odmah se vraćam, i pazi da ne pobegne, ti si mi odgovoran. Opustila sam se.Nekako mi je bilo prijatno. Sedela sam u toploj kafanici, pijuckala kafu,ali kao da sam ista kao i svi drugi. Ušće mi nije više budilo neke uspomene, jednostavno bila sam tu, u realnosti. Ne u nekoj idealizovanoj prošlosti, ne u danu kad sam izgubila sve, bila sam tu sa ljudima oko sebe, i niko me više nije ni primećivao.

Jednog trenutka me je uhvatila panika. Šta ako onaj čovek ode sa kolicima, šta ako nisam zaključala kola, pa ih neko odveze, šta ako???... Onda sam se opustila, bila sam bezbrižna, srkutala kafu i mislila kako je život lep.

Ubrzo se moj poznanik vratio, otišao da opere ruke, i zavalio se u stolicu pored mene.

-Jesmo li sad bolje volje? Da mi je neko rekao da ću da sretnem takvu prznicu danas, ne bih mu verovao.

-Nisam ja prznica, ja sam...

-Dobro nisi, nemoj da si odmah na kraj srca. Popićemo to piće, pa se kotrljaj polako kući, mrak će. I nemoj toliko da veruješ nepoznatim ljudima. Nisi ni kola zaključala, mogao sam otići i sa kolicima

-Pomislila sam jednog trenutka.

-Znam, i šta bi tada radila? Plakala? Zvala policiju?

-Imam mobilni, zvala bih taxi.

-Tako te volim, sad kreći polako kući, srešćemo se sigurno opet, da platiš piće,danas ne važi, platila si samo nošenje do kafane, ja ovde redovno vozim bicikl. Sad ću da ti prinesem stolicu ulazu, vidiš, ne možeš preko praga. I samo ako smeš reci da te nisu iznosili iz kafane, kao nekog pijanca.

Onda se okrete onom kelneru, kao da je on kriv

-Što vi ne postavite neku rampu ovde, da može da se udje, nikad se ne zna kakva zgodna damica može da ušeta na kolicima.

Kelner poče užurbano da briše sto, sve me pogledavajući ispod oka, a meni je bilo prvi put svejedno što se tako javno priča o mojoj nemoći. Taman me je novi poznanik smestio u kolica, kad novi atak. Neko dete ušeta u kafanu, majka je bila malo dalje, i obrati mi se.

-Šta je tvojim nogama, zašto ne hodaš kao ostali? Da li te boli? Sigurno nisi bila dobra.

-Neće noge da me slušaju. Ne znam, ne znam da li sam bila dobra. Volela bih to da znam, ali ne znam.

Majka ga povuče grubo iz mog vidokruga, i ja polako kretoh praćena poznanikom ka kolima. Bio je to prijatan dan.

Došla sam kući umorna, ali zadovoljna, gvirnula na blog. Pesnik nije pisao pesmu. Šteta, sigurno neće ni ostati ovde, već ga nema drugi dan. Mogla bih da napišem neki post. Kako da ukomponujem današnje dogadjaje, a da ne pomenem kolica, poznanika, njegovu pomoć Nemoguće. Pisaću nešto drugo.

Našvrljekala sam nešto preko volje, ulogovala se, ili kako ja kažem, učantrala se, i... i .... imam pošte.

Otvorila sam prvo pismo. Onaj Dane što uvek piše već duže vreme iako mu ne odovaram: Cimni me, moj mobilni je 064..... ili pošalji svoj. Baš da te ne cimnem.

Drugo pismo, neka devojka: možeš li da mi pomogneš, treba da napišem neki intervju, tebe sam odabrala. Evo ti deset pitanja, a ako imaš još koju ideju, pošalji. To ću odmah da odgovorim. Pitanja su joj simpatična, malo suviše stroga da zainteresuju čitaoce, malo ću da dodam u mom stilu, da bude interesantnije.

Sad treće pismo.

Ijaaaooo, šta to smrdi, neki dim... ijaaaooo moja večera. Okrećem se najbrže što mogu, jurim u kuhinju, dim ne može da se gleda. Vatrogasci upomoć... dobro, nije u toj fazi, ali da se jede, nama šanse. Auuu što sam kuvarica, boli glava. Sad što je najgore ne samo da nemam šta da jedem nego još moram da tu šerpetinu da perem. Dodje mi da je najradje bacim u smeće. Što luk može da smrdi kad zagori. Nema veze, promeniću nešto, nešto za šta ne treba hleb, jer ovaj što sam kupila možda je zdrav, ali ukus mu je da će mi sigurno trajati nedelju dana, a možda se posreći pa se pre toga ubudja.

Frižider, kakva promaja, šta mi bi da sve izbacim i da napravim veliko spremanje, bolje reći bacanje hrane. Ostava, auuuu... sve ono što ne volim. Sama sam kriva, posle onih fatalnih gostiju, rekla sam neću da držim nikakvu hranu u kući.

Moraću nešto da smandrljam, ili da okrenem neki spasonosni broj da mi donesu u kuću. Gledam tužno u špagete, pirinač, griz, brašno, šećer, jaja, sir... šta li od toga može da se smandrlja? Ništa bez mesa... ništa... da zovem ja ipak? Koga li ću? Pizza, ili Kinezi? Pizza nije loša, ali ako ovako nastavim ima da se pretvorim u capricozu, Kinezi odnose pobedu.

Idem ja na moj slatki blogić da smirim živce, dok ovi dodju sa hranom ima da umrem načisto od gladi.

Treće pismo

Uraaaa, muzika svira, melodija se pretvara u fanfare nije otišao, tu je... samo sigurno nema inspiracije za novu pesmu. Nije to naručiš kako hoćeš i kad hoćeš, deset s lukom, pa teraj, pesma je to, mora da bude nekom posvećena, da nešto uzima i daje, ma nije ništa važno Pesnik je tu, mail je njegov. Samo da ne piše nešto onako šašavo kao neki. Imam tremu da otvorim, samo da još malo uživam, da se nadam da nije neki koji će sve da pokvari. Prvo ću da stegnem pesnice, za sreću. Stiščem pesnice, malo zažmurim i molim se u sebi: samo da nije neki koji će me prvom reči razočarati... samo da je... makar običan, glup, smotan, bilo kakav samo ne vulgaran kao neki.

Otvaram, kratko: Dopada mi se kako pišeš, imam utisak da si vesela i da na život gledaš sa humorom. Čitam te redovno, a pogledao sam i tvoju arhivu. Pozdrav Pesnik

Hvala ti Bože, izgleda da je pravi pesnik.

Šta sad da mu odgovorim?

Da li da napišem da sam ga primetila i da mi se dopada, ne to bi bilo malo previše intimno. Da napišem da volim pesme i da ih sama pišem? Ne, to nikako ne smem, ako vidi moje pesme, pobećiće glavom bez obzira.

Da napišem da ga nisam do sada videla, ali da ću ga ubuduće čitati? To je tek glupo.

Šta da mu napišem da ne pobegne, ne samo iz moje pošte, nego i sa bloga. Ko zna koliko je sličnih pisama napisao? Šta ja sad umišljam da mu se uopšte dopada moje pisanje? Da, sigurno je mene čekao ceo život i sad će da čita šta sam ja napisala. On je jedan najobičniji Kazanova, svima isto piše, neće valjda da napiše: ne dopada mi se tvoj post, nekako je prazan. To sigurno neće da napiše. Baš me briga, neka piše kome hoće, neću ni da mu odgovorim. E, baš hoću, sve ću da napišem, videće on. Što se ja na njega ljutim, možda što sam gladna, a ručak mi zagoreo?

Odgovoriću.

Pročitala sam tvoje pesme, dirnule su me. Dopada mi se kako pišeš, ali iz dve pesme ne mogu previše da vidim pozdrav AnaM

Frrrrr... ode, sad šta bi, bi, natrag se ne može. Ima još jedna poruka. Pesnik. Žurno je otvaram

Ne dopada mi se tvoja pesma Na Ušću, ja je nikad ne bih tako napisao.

Gde li nadje tu pesmu? Sigurno u arhivi. Kad je nešto pogledam, u pravu je, ali neću da mu priznam, ali kako mi to tresnu pravo u lice, onako bez rukavica? Kako da mu objasnim šta sam ustvari htela? Mogu li se muškarcima uopšte neke stvari objasniti? Napisaću mu da mislim da je strast kod muškaraca i žena drugačija. Da je muškarcu svejedno kako da se dočepa žene, i kako pri tome izgleda, ili kako se pri tome ophodi, ne samo prema njoj, nego i prema drugim ženama, a da žena misli da je njegovo takvo ponašanje nepoštovanje nje kao žene. Ona može da voli, da predje preko svega u životu muškarca do koga je stalo, ali ako oseti da je on gleda kao stvar, kao nešto što je tog trenutka tu, kad je ne poštuje, može se dogoditi da ljubav u trenutku umre. Ljubav umire, strast ostaje, tako ću mu napisati. Ne, to je glupo, znam kako ću:

Pesniče, ako ti se ne dopada moja pesma, pokušaj da je popraviš, napiši drugu. Pozdrav AnaM

Frrrrrr... ode... ijaaaooo.... šta uradih, sad će da se definitivno uvredi i ode, ima da ode u Tanjganjiku, i više nikad neću čitati njegove pesme.

Nastaviće se...

Traženje 3.

, 17 2009 10:40:40 +0200

Noć

Sanjala sam te noćas. More... more i ti... osećala sam miris mora, jurili smo kroz borovu šumu, mirisi su se mešali... san se onda promenio... sedeli smo na obali... negde je svirala gitara... barke su se ljuljale... stavila sam glavu na tvoje rame... šapnuo si... šapnuo si... usne su ti se nagle da dodirnu moje... i probudila sam se...

***

Jutro.

Budim se sve, sve me boli. Zašto osećam tu nesnosnu bol? Zašto to ne može da nestane iz mene. Ne znam koja bol je teža, ona fizička, ili ona što duboko u mom srcu tinja, tinja, pa se rasplamsa, ispuni ga i ne da mu da živi, da diše, da ima neku radost, samo tuga ga ispuni, kao da je prikupilo sav jad ovog sveta u sebe, i kao da hoće da sačuva svu bol koja postoji, ljubomorno je držeći samo za sebe. Hoću li ceo život se sećati te noći?

Doručkujem bezvoljno, ne volim ujutro da jedem, i baš me briga što je to najvažniji obrok u danu. Ja jedem onu hranu, ona jede mene. Ma, baš me briga, idem da pijem moju kaficu, ljubim je u crno oko, pa ću onda da gvirnem na blog, možda je neko pročitao i dopalo mu se. Jao, a šta ako se nikome nije dopalo? Trebala sam da isključim komentare, tada niko ne bi mogao da me kritikuje, i ako nije niko ni čitao, ne bih to znala. Ko zna kad oni drugi uopšte i dolaze na taj blog, a šta ako niko danas i ne dodje, i nikome se i ne dopadne. Ma idem, pa kud puklo, da puklo.

Lakše je reći, nego učiniti. Danima sam umirala od dosade, danima sam čitala knjige, prevrtala kanale na TV programu, niko nije ni telefon okrenuo. Danas kad imam nešto u planu svi me zovu, dolaze, hoće da me negde vode ,možda je tako i bolje, kasnije ću otići na kompić, kasnije ću se razočarati.

Maser, dolazi uporno, neću da me dodiruje, maltretira. Rekli su mi da u mojim nogama nema života.

Zvrrrrrrrr... zvrrrrrrrrr...

To je on, uvek tako zvoni, kao da legne na to zvono, kao da cela zgrada mora da čuje da dolazi. Volela bi kad bi došao diskretno, provukao se samo pored ulaza da ga ne vide oni što stalno pilje gledajući ko ulazi u zgradu, kome ulazi, i koliko ostaje. Sad su stavili još i tu kameru, niko ne može da udje u zgradu, a da ga dobro ne razgledaju, i odmere sa svih strana. Mrzim tu kameru, mrzim masera, mrzim sad što će da me gnjavi, da mi priča bajke.

-O dobro jutro, kako smo danas? Jesmo li spremni za vežbice?

-Nisam, odgovaram mu namrgodjeno.

-O, nismo dobro raspoloženi! A ko nas je to naljutio tako rano?

Ne volim taj način razgovora kao da sam petogodišnje dete. Ali šta mogu da radim, on i dalje nastavlja u tom stilu, započinjući skoro svaku rečenicu sa O

-O, kako su danas nogice? Jesu li spremne za malo vežbica?

Htela bih da kažem da “nogice” nisu spremne ni danas, niti će ikad biti spremne za vežbanje, ali objasni ti to jednom tako upornom čoveku. Iz torbe vadi neke kutijice, kremice, sto nekih drangulija, sve to rasporedjuje na neko belo platno. Sprema se kao da će da izvrši operaciju mozga, a ne samo da mi malo masira nepokretne noge. Posle priprema koje su trajale čitavu večnost i monologa o svemu i svačemu, uglavnom o stvarima koje me nikad nisu i nikad i neće zanimati, najzad se nagnuo i počeo sa kako kaže” vežbicama”. Uzimao je jednu moju nogu, masirao je gledajući ozbiljno u moje lice, govoreći neprestano

-Osećaš li me? Osećaš li moje prste na listovima?

Nisam osećala ništa, ali on nije na to pristajao

-Znam da osećaš, to su samo kako neki lagani trnci, ali znam da ćeš uskoro osetiti više.Videćeš

-Nije to španska serija u kojoj svi na kraju progledaju, prohodaju, svi sretni i veseli, i kao da niko ništa loše nije ni učinio. Život je ovo, bre. Život. Ja sam nepokretna, i što se pre sa time pomirim, biće bolje, i za mene i za ostale.

-Znači, nisi se još pomirila sa sudbinom, kako kažeš?

Pogledala sam ga ispod oka vrebajući neki podsmeh, ne ništa nije time hteo da kaže dvosmisleno, rekao je samo ono što sam ja mislila , potvrdio je samo moje reči.

Ne nisam se pomirila, svaki atom moga tela borio se za povratak životu. U dugim noćima bih ispod pokrivača trljala rukama noge želeći da osetim i najmanji život u njima. Mogla sam satima da se naprežem da ih pokrenem samo jedan jedini milimetar. Jedan lekar je rekao da je funkcija očuvana, ma šta mu to značilo, i ja sam se uhvatila za tu slabašnu slamku nade boreći se, a ne priznajući da sam pobedjena. Nikad neću biti pobedjena, uvek ću se nadati da će biti bolje. Medecina napreduje, možda, možda baš neko dobije Nobelovu nagradu iz oblasti koja će mene i mnoge slične meni vratiti životu.

Leti sam odlazila na more, stavljali su me u morsku vodu koja mi je vraćala snagu, punila me nadom, i uvek sam mislila, treba mi samo mrvica, samo malo da se pokrenem... samo palac da mogu da pomerim napred-nazad. Ništa više nisam tražila, samo mali pomak nogom, ne, ne mora cela noga, list, stopalo, prst, jedan jedini prst, tražim li tako mnogo?

Izgleda da tražim previše, jer makoliko su sve više analize pokazivale da ima nade za mene, ja sam je sve više i više gubila.Uvek sam bila borac. Uvek sam odnosila pobede. Hoće li ova bitka biti preteška za mene. Beznadežna borba sa nemogućim?

Otišao je, ostavio me je izmučenu, a opet nekako zadovoljnu, borba nije prestajala, idemo dalje.Nije važno da li ću prohodati, da li ću ikad moći napraviti i jedan jedini korak. Želim samo da se vratim društvu. Onako pravo, da imam prijatelje, obaveze, da kažem neki put da nešto ne mogu ili mogu zato što to stvarno želim, a ne zato što se bojim da neću biti suvišna u nekom društvu i da me zovu samo zato što me sažaljevaju.

Najgori je osećaj kad ti neko pomaže zato što te sažaljeva, više volim grubo odbijanje nego sažalenje. Jednom ću napisati pesmu o tome.

Suze bola i premora od napornog vežbanja zamenio je smeh. Ja i pesme. Antitalent sam za stihove. U školi smo jednom dobili pismeni zadatak da napišemo pesmu, nije se moralo rimovati. Zastala sam. Pesma? Aha, ne mora rima! Nije važan sadržaj, samo kratki redovi i eto ti pesme. I dok su se svi znojili, pisali o zvezdama moru, patnji ja sam sklepala pesmu koju su svi zapamtili i dugo je posle recitovali, smejali se i bio je to verovatno jedini moj pesnički uspeh. Ne sećam se baš detalja, ali bilo je to ovako nekako

I TO JE LJUBAV

Stojimo na ušću dveju reka

Osećam miris tvoga tela

(Što se nisi okupao?)

Tvoje ruke grle moje telo

Izazivaš tihu jezu moje kože

(Zašto nisi otsekao nokte?)

Tvoje usne spuštaju se na moje

Obrazom me dodiruješ

(Zašto se nisi obrijao?)

Osećam tvoj vreli dah

(Zar baš moraš cigaretu da zapališ?)

Dok me grliš, posrćeš od strasti

(Mogao si manje da popiješ!)

Bila sam ponosna na svoj pesnički uspeh, ali oni koji su me voleli govorili su, nemoj molim te da pišeš pesme. I naravno, nisam pisala, a i gde bi ih pisala. Ko sad još piše pesme?

Spremala sam se na blog, da vidim svog prvenca kako je prošao, ali zvono kao zvono, došla mi je prijateljica koja nije bila kod mene još od svojih prošlih problema.

Ne znam zašto, ali prijatelji su često dolazili kod mene sa svojim problemima. Mislim da sam znala da ih slušam, a kako sam uvek bila kod kuće mogli su doći u svako doba i to su koristili i da bi me malo razonodili, a i da bi pobegli od svojih problema.

Branka nikako nije mogla da dipolmira. Stalno je govorila da ima još dva ispita, položila bi jedan, ili pola, ne znam kakvi su to ispiti od pola, ali su očito bili, i taman bi položola taj”pola ispita” oni, to su valjda neki profesori, dodali bi još jedan ispit. U prvo vreme sam se čudila, onda sam zajedno sa njom grdila te profesore koji dodaju ispite koje jadni studenti nisu ni slušali, a na kraju sam samo čekala da vidim koja je varijanta na redu, ona od pola, ili ona od položenog ispita. Ovaj put je bila mnogo gora varijanta. Njen otac je čuo da ona nije diplomirala, i da nije tačno da traži posao, nego da još mora da uči, i dolazio je po nju, jer da uči može i kod kuće, a kako nisu bili iz Beograda, Branki je povratak u provinciju, kako je zvala svoje mesto, bio grozan. Molila me je da kad dodje njen otac, ubedim ga da mi je neophodna njena pomoć i da ga nateram da je ostavi u Beogradu.

-Sve je to lepo. Lako ću ja to reći tvom ocu. Ali šta ako on kaže da ja moram te usluge da platim, ili nešto slično?

-Nemoj molim te da brineš, sve će biti u redu. Samo ovaj put da me ne odvuče kući, a taj jedan ispit ću položiti u najkraćem roku.

-Branka, pristajem, ali pod jednim uslovom. Kaži mi tačno koliko još imaš ispita?

-Pa znaš... jedan, i pola od onog što su mi dodali.

-Branka!

Srela se sa mojim pogledom, oborila glavu i prošaputala tiho da sam je jedva čula

-Osam.

-Osam?

-I dipolmski.

-Kako si mogla da nakupiš toliko ispita?

-Cela četvrta, sa treće se nešto našlo.

-Našlo se?

Počela sam da se smejem

-E jesi šašava. Ovako ćemo.

-Sve pristajem, samo da ne idem iz Beograda.

-Ti ćeš lepo da dodješ kod mene ujutro. Učićemo zajedno, ja ću da te ispitujem i teram da izadješ na ispite, a tvom tati ćemo ipak morati reći bar poluistinu.

I tako se završila ta epizoda. Brankinog oca smo žustro ubedjivale da mi je pomoć neophodna, da i ja imam još nekoliko ispita, pa ćemo učiti zajedno. Najteže je bilo kad je trebalo reći da ima malo više od jednog i po ispita. Poludeo je , vikao grdio, rekao da će da ode na fakultet i da isprebija sve profesore koji maltretiraju njegovo dete. Kako su samo smeli da dodaju tolike ispite.

Mi smo se stisle, ćutale, čekale da prodje galama, i na kraju kao svaki muškarac koji viče, kad se smirio, odveo nas je još na večeru da proslavimo odluke koje smo doneli.

Malo mi je bilo teško vratiti se ponovo na učenje, ali sa drugaricom nekako je išlo. Ona je stvarno krvnički učila, polagala ispit jedan za drugim, čak i sa visokim ocenama. Smejala se i govorila da sam gonič robova.

Dok je ona gruvala za ispit, ja bih sela za kompić, otišla na blog i uživala u društvu”papirnatih” ljudi, kako sam ih zvala.

Moj prvi post, o cigareti je prošao pristojno, neki su se nasmejali, neki su mislili da je glupo, ali nije niko rekao da baš ništa ne valja, i ja sam nastavila da pišem dalje.

Sećam se jedne večeri bila sam nešto sentimentalno raspoložena, mislila sam o moru. Pričala sam sa Brankom o nama, našim letovanjima, kako sam ja uvek obožavala more, i nekako samo po sebi, dogodilo se da ženu poredim sa morem. Na užas svih poznatih i nepoznatih, bilo je vreme kad se u vazduhu počne osećati proleće, kad vetar donosi nemir, i ja sam napisala pesmu:

TAJNA ŽENE I MORA

Žena je kao more!
Oluje su njeni osećaji!
Plime su njena ljubav!
Valovi su njena predavanja!
Morska pena je njena nevinost!

Uzmi moru oluju, dobićeš bonacu
Uzmi moru plimu, dobićeš baru
Uzmi moru valove, dobićeš tek jezero
Uzmi moru morsku penu, izgubićeš devojčicu

Ako samo stojiš na dalekoj obali
Nećeš osetiti silinu oluja
Nećeš osetiti plimu koja nadolazi
Nećeš osetiti snagu talasa
Morska pena će te tek dotaći

Imas li hrabrosti baciti se u morske oluje?
Imas li snage zaplivati kroz plime?
Imas li volje osetiti moć talasa?
Pa i onda, dok te morska pena bude zapljuskivala,
Da li će i jedna tajna, do kraja, biti otkrivena

Tandara broć, neće mi to proći, ali nešto sam se ipak nadala.

Na moje opšte razočarenje, ova se pesma nije nikome dopala, verovatno samo meni.

No i to je nešto. Rešila sam da ne pišem jedno vreme pesme. Ako i napišem pesmu, to će biti samo ako se smrtno zaljubim, onda pošašavim i sve mi izgleda lepo i lepršavo.

Ko će se u mene zaljubiti?

Gledala sam svoje noge, pokrivene nekim ćebetom, gurnula sam stolicu malo napred i stala pred ogledalo. Lice mi je bilo dosta pravilno, oči neobične žuto-zelene boje, koja je zavisila od haljine, ali i od raspoloženja. Neki su govorili da samo tigrice imaju takve oči, ne verujem, nikad se ne bih umiljavala kao mačka, pa onda iz potaje nekog ogrebla. Nos mi je bio kao nos, nema šta tu da se opisuje. Kad bih dobila koji kilogram, na obrazima bi se pojavile rupice kad se nasmešim, sad nisam smela da dobijam na težini jer su ruke morale da nose težinu tela. Moje ruke. Imam duge prste, prave prste pijaniste, nikad nisam svirala, to jednostavno nije bilo za mene. Kad su se delile veštine muzike, ja sam sigurno otišla da popijem kafu, zato sad dok u meni sve igra na prvi ton muzike, kad zinem.... a u meni tako lepo peva... peva, peva, ali samo u meni.

Nastaviće se...

Traženje nastavak 2

, 17 2009 09:25:48 +0200

Traženje nastavak 2.

Noć.

Sanjam opet onaj dan. Kao kroz neku maglu, idem ulicom, nešto mi se lepo dogodilo, nešto jako lepo. Srećna sam. Hoću sa svima da podelim svoju sreću. Zovu me na kafu u kafić, ali ne, žurim, moram odmah da stignem ... da kažem....hoću svi da znaju... tako sam srećna.... Neko mi maše rukom, zove me.... Odmahujem glavom ... žurim.... Ruka me zove... Krećem, ka toj ruci... smejem se....

Budna sam i žedna žedna....

***

Jutros mi je prijateljica donela neki časopis, kaže ima s zgodnih članaka.

-Šta i ti se igraš na interenetu?

-Ne, ne igram se, samo gledam šta ima.

-Ja pojma nemam o tome, a i ne interesuje me, gledala sam neki film, to je mnogo opasna stvar.

-Ma, idi, kako može da bude opasna. Neće valjda da mi nešto skoči sa ekrana?

-Neće da skoči, ali ako kažu da je opasno, opasno je, možda zrači, da da, čula sam da zrači i da se dobije kriva kičma, peckaju oči, i da trnu prsti i...

-E, gde ti ode, to je samo moja trenutna razonoda. Ja mogu da prestanem da sedim za ekranom kad god hoću. Nisam valjda narkoman, ili kako se već to kaže kompoman, ne , ne liči. Smejem se ja.

Moja prijateljica ode, a ja ostadoh da prelistavam časopis. Gledam slike, pokušavam da pročitam nešto, ali sve je tako isto, čini mi se ponekad da uvek čitam jedan te isti časopis, da se samo menjaju naslovi na koricama, datumi. Uvek je tu neki bombast naslov, nešto o nekom za koga sam čula, ili ne, ali mi je tako svejedno, da li je ona i deseti put promenila haljinu, ljubavnika, otišla na skijanje ili plivanje, prevarila sama sebe da je srećna ili ne.

Listam i pokušavam da ne nadjem nešto što će me potsetiti na onaj dan.

Neki put bih želela da negde otputujem, mislim da mogu pobeći od same sebe, znam gde god odem, moje misli će biti samnom, od sebe ne mogu pobeći.

Nešto o internetu, neke adrese, možda je to nešto što mogu potražiti i videti o čemu se radi. Kako su mi ono rekli, važno je naći pretraživač, pa onda ona tri w...i ceo svet je moj. E, jeste, a i da jeste, šta će mi ceo svet.

Što sam danas “nikakva”, ništa mi se ne mili, dodje mi da zapalim cigaretu, ne pušim, da popijem čašu nekog pića, odmah ću zaspati, a internet? Da, sve više se vezujem, ali nije to, to. Šta ovo piše? Možete naći prijatelja, ljubav, vezu, za dan, za dva, za ceo život. Kakve su to gluposti? Naći prijatelja. Prijateljstvo traži drugo, moraš biti blizu, slušati njegove, on tvoje priče, razgovarati o svojim problemima. Ja nikad ne bih mogla reći neke stvari nepoznatoj osobi, ma, koje nepoznatoj, ni poznatim ne mogu reći mnogo toga šta me muči.

Nekako mi se čini da sve stoji u meni, sramota me je da priznam i sama sebi, kad bi samo mogla da sve to nekako izručim i da sve podelim sa nekim, kao kod ispovednika. Ali, da li imamo pravo da svoje probleme iznesemo tek tako na videlo? Čini mi se kad bih sve sa nekim podelila da bi možda meni i bilo lakše, ali da bi taj kamen samo prebacila na drugu osobu. Koja filozofija!

Neki put mi se čini da sam uvek ista, da se nisam ništa promenila, ljudi oko mene kažu da zračim pozitivnom energijom, kažu da sam uvek vedra i nasmejana... kad bi znali... kad bi samo znali. Na oko izgleda da mi je sve potaman, nasmejana sam, uvek spremna na šalu. Duboko u meni sakrivena od svih pogleda u samo srcu skrivena je tajna. Ni sama ne znam šta se sve dogodilo onog dana.

Potiskujem loše misli, okrećem se kompjuteru.i kuckam, kuckam.... Poznanstva. Koga li mogu tu da upoznam? Koga mogu da nadjem u virtuelnom svetu, kad nemam slobodu kretanja ni u ovom svetu?

Nalazim neki sajt, kucam nick, šifru, svoje osnovne podatke. Otvara se prozor ekrana, stotine imena obicnih i čudnih jure ekranom. Koga tražim, šta ja uopšte i mogu da ponudim? Zaustavljam se na nekim slikama, i polako, polako, kao i u životu, počinjem da komuniciram sa nekim ljudima koji su ko zna gde, ko zna kako izgledaju, koga imaju ili nemaju.

Bane, počinje neku diskusiju, neodredjeno. O meni ga sve interesuje, o sebi ne daje nikakve podatke. Ali pišem mu mail, za mailom. Malo po malo i on mi priča o svom životu, pravom ili izmišljenom, zar je važno?

Ne to nije za mene idem dalje. Blog?

Zastajem, opet ono ukucavanje podataka. Ana...da biću Ana, šta nedostaje tom imenu. Naravno ne prihvata.... AnaM evo ga... može, rodila se upravo AnaM... neka joj je sa srećom. Živela...

Daću joj ono što ne mogu sebi, daću joj doživljaje, strahove, smeh, daću joj novi život.

Samo malo da vidim kako drugi pišu, da se ne zaletim... Da ovo je zgodno, ha ha ha ...što ovaj smešno piše... ovo mi se ne dopada, nekako turobno. Ova sirota devojka pati. Vidi i ova pati, ova tuguje za izgubljenom ljubavi.

Čudno, mislila sam da sam ja sa svojim nepokretnim nogama najnesretnija devojka na svetu. Šta bih dala da mogu da potrčim, šta bih dala da se onaj dan nije nikad ni dogodio? Mora da je ta ljubav nešto grozno... kad toliko boli. I zašto ne postoje samo sretne ljubavi? Onako, on sretne nju, ona sretne njega... zagledaju se, zaljube, zavole, i žive srećno do kraja sveta... da malo čudno i neverovatno zvuči...

Mislim da je greška čekati perfekciju u životu, ako suviše čekaš može ti se dogoditi da život prodje, a da je ne dočekaš. Štimaš, štimaš, a kad naštimaš, vidiš da nije onako kako si zamislio, jer i ti si se u medjuvremenu promenio.

Šta da ja pišem? Nešto što mi se dogodilo? Ne, to nije interesantno. Da pišem o tragediji, o bolnici, o njemu? Da pišem kako sam najtužnija na svetu, kako patim... kako jedva čekam da padne mrak pa da idem u postelju, u san da zaboravim??

Ne, neću, to nisam ja!

Pisaću onako kako bih živela da mogu.

Pisaću pesme. Kako li se pišu te pesme? Mora da je mnogo teško. Pesma mora da te dodirne u srce, da osetiš kako je pesniku tog trenutka... Ne pesme se moraju doživljavati srcem, dušom... Pisaću prozu. Hmmmm, post o smešnim doživljajima, AneM? Zvuči neozbiljno, ne biće ovako: Nešto staro nešto novo.... možda?

Ma kao da je naslov važan. Krenimo...

Znam šta ću, pisaću doživljaje iz onog života, iz života pre nego se dogodilo to što se dogodilo. Da li to može biti nekome interesantno? Ko zna mogu da probam pa šta ispadne.

Da napisaću neku pričicu koja bi mogla biti i poučna, ma, ne neću...napisaću kako patim za izgubljenom srećom, kako nikad nisam zaboravila onaj dan kad se srušio i uništio ceo moje svet. Pisaću o svojoj nesreći da opomenem druge da se čuvaju, da paze, da ne uništavaju sebe i druge.

Samo malo da vidim šta drugi pišu na tom blogu.

Kad malo bolje pogledam, svi su nesrećni, nešto im je teško, pa naravno zato i dolaze da tu pišu.

Ne, ja neću nikad da priznam istinu. Nikad neću reći da sam povredjena, bolesna, neću da me sažaljevaju. Možda će mi onda govoriti u tim komentarima da sam dobra, da odlično pišem, naravno niko nije toliko okrutan da povredi invalida. Pisaću kao da imam svu sreću ovog sveta, kao da sam najsrećnija. Pa ja i imam sunce na dlanu, ja imam zvezdu u očima, ja imam osmeh na licu, ja imam život. Neki nisu imali tu sreću.

Prvi post:

VRAGOLASTA SAM DANAS

A pije mi se i kafica

Mmmm, kakva noć! Znam, znam, bilo je.... Zašto ne priznaš, vec jednom da ne možeš bez mene. Pokušavaš da me ostaviš, zaboraviš... zameniš, ha ha ha dobar vic, ti ne možeš bez mene i moga tela.

Gde god kreneš, ja sam sa tobom, i u dobru i u zlu. Na poslovnim sastancima samo misliš da li će ti dozvoliti da me uvedeš u salu. Kasnije kad treba proslaviti neki uspeh, ili zaliti tugu zbog neuspeha, ko je uz tebe? Samo ja, uvek verna.

Sex, možeš li ga zamisliti bez mene? Dok iscrpljen ležiš pored najlepše žene sveta, samo misliš na mene. I dok se ona mazno gura ka tebi, ljubi te grli, želi još, samo je odurneš želeći što pre moje telo, ne njeno, moje. Može te ne znam kako zadovoljiti, lepotica od koje zastaje dah, žena koja te voli, ne ništa nije važno, sve ćeš odbaciti i poželeti mene. Poželeti? Ne uzećeš me pred njom, jer ja sam ti važnija od nje.

Ujutro čim otvoriš oči, tražiš me.

Volim kad tvoji prsti dotaknu moje vitko, belo telo, kad me dodirneš usnama, pališ me i gorim, obavijam tvoje telo svojim mirisom, upijam ti se u sve pore, jurim tvojim krvotokom, ti ne možeš više bez mene.

Svi osećaju moj miris na tebi.

Uživam kad me dodiruješ, malo me stiskaš, pa prevučeš prstima po celom telu, duboko uzdahneš kad ti dotaknem usne, gorimo istim plamenom.

Znaš, pomalo si i grub, kad me se zasitiš odbaciš me i ne misleći uzimaš drugu, koju isto tako željno dodiruješ kao mene. Nudiš me svojim prijateljima, bez imalo ljubomore, čak i nekim ženama, mrzim to.

A žene, one su jos gore, nabadaju me na neko drvo, posipaju mirisima, prinose svojim namazanim ustima, i kao ne interesujem ih, bace me.

Volim sa tobom da se muvam po kafićima, sećaš li se kad su nas skoro izbacili iz aviona kad si me se zaželeo nasred Tihog okeana, nisu mogli, bili smo daleko od kopna. Kad su te zatekli samnom, kao neki dečkić si pocrvenio, zbunio se, uživala sam.

Pokusavaš da me ostaviš, i onda kad te pitaju za mene, kažeš : Ne, nikad više, ali tačno u sat znaš koliko smo dugo rastavljeni, pa kažeš dvadeset dana i 6sati, ili trideset dana i 8 sati. Jednom si izdržao bez mene skoro godinu dana, a onda u krizi, koga si se setio? Naravno mene.

Kao neki manijak ujutro si me tražio pored kreveta, u kupatilu pipajući da dohvatiš peškir, mahinalno si pružao ruku ka mestu gde sam uvek stajala. A kafa? Obožavao si da piješ kafu, naravno samo samnom, i nju si ostavio. Čula sam te kako kažeš, kafa je samo crna vodica bez njenog dodira.

Ljubomoran si kad me vidiš sa drugim, pre neki dan, naravno opet si me ostavio, kad si me video sa jednim dečkićem, opaloi si mu šamar, a malo posle skoro si me oteo od jednog čoveka u kafiću. Ponašaš se nemoguće

U zadnje vreme mi baš ne ide najbolje.

Izbacuju me sa mnogih mesta, ne dozvoljavaju me na službenim mestima. Čula sam da čak i nagrade daju onima koji me ostave.

Tvrde da loše utičem na zdravlje.

Mrze me i oni koji me nikad nisu ni dotakli.

Zašto?

Pa ja sam samo mala bela cigareta

Napisala sam , poslala, šta će sad da bude?

Imam tremu, ali, niko i ne zna da sam to ja, pa napisala sam AnaM, ih, ko je to, neki nik izmišljen u trenutku....

Traženje

, 14 2009 18:31:48 +0200

TRAŽENJE

Prvi nastavak

1.*

Znate onaj osećaj potpune sreće?

Trenutak kad bi zagrlili ceo svet?

Da li je moguće da sam toliko srećna?

Ne, ja samo sanjam i sad ću se probuditi, sve će nestati... niko ne može da bude toliko srećan, Bogovi ne mogu sve dati jednoj osobi.... a kad bi i dali... čime sam ih zadužila da to budem baš ja??? Sad ću zatvoriti oči i onda ću ih brzo, brzo otvoriti.

Ne, to nije san. Da je san želela bih da se nikad iz njega ne probudim.

1***

Sedim u stolici. Gledam negde, ne vidim ništa. Možda nemam ni misli... samo tako sedim, prozor je otvoren, proleće stidljivo proviruje kroz grane šlive pred mojim prozorom. Hoće li uskoro da procveta? Možda će se prvo zazeleneti stablo koje se vidi kad se nagnem prema držaču stolice.

Nebo.

Tako je plavo. Nema ni oblačka na njemu. Volim oblake. Volim kad jure nebom, potsećaju me na konje u trku, na decu u igri, na brod u buri. Uvek zamišljam da letim, mahnem rukama, i postajem laka, lagana, kao ptica, i letim letim daleko, daleko do mora, do plaža, letim nad planine, do samog vrha, dotaknem večiti sneg, zagnjurim lice i ohladim vrelo čelo.

Danas nema nikoga. Ne zvoni telefon. Svi imaju neke obaveze, neki posao, osećam se tako sama, kao da sam jedini čovek na svetu. Samo ja ništa ne moram, imam sve vreme ovog sveta. Sve vreme? A šta da radim sa njim?

Mogu da gledam TV, sve filmove znam već napamet. Da čitam neku knjigu? Nikad ne možeš da pročitaš sve, ali kao da ih sve znam. Bezvoljno uzimam jednu, pa drugu, čitam samo odredjene stranice, po drugi, treći, stoti put, kao da samo tu mogu da nadjem nešto što tražim, a ne znam šta. Da nešto pletem? Zašto? Nikad neću to obući. Možda da pletem za nekog drugog? Nekom poklon? Od mene niko ništa ne očekuje, ja više nikom nisam potrebna.

Ponekad poželim da samo još jednom osetim da me neko voli, zbog mene, samo zbog mene, poželim da sam nekom neophodna, da baš mene voli najviše na svetu.

Sati prolaze, neki put jure, ponekad dan kao da nikad neće završiti. Još malo će noć, zavući ću se u krevet, i zaspati. San je jos jedino što je ostalo isto posle onog dana. Ne neću da mislim o tome, brzo, brzo, telefon, brzo ću nekog da pozovem, samo da ne mislim o tom danu.

-Cao, Ana ovde. Šta radiš? Oh, izvini u gužvi si. Ne, ništa mi ne treba, samo sam mislila, ako si slobodna da malo pričamo. Važi. Drugi put.

Sirotica, uvek je u gužvi, sad joj dolaze još i gosti , ostaće nekoliko dana, naradiće se.

-Cao, Ana ovde, samo da te pitam da li imaš vremena za priču? Ne, ništa ne trebam. Dooobro, čućemo se.

Danas nemam sreće, svi su u nekoj žurbi. Osećam neku dosadu u sebi, kao neka zmija se privlači, sve je bliže, panika me hvata. Kad bi se bilo ko javio, bilo ko, makar neko da pogrešno okrene broj telefona. Niko.

Kompjuter stoji u uglu sobe. Ne znam ništa da radim sa njim. Dobila sam slobodan pristup njemu, onog dana.

Igrice?

Zašto da ne.

Pritišćem dugmence, nešto tandrče, pali se. Čekaj sad treba ovde da se pritisne, šta li mu je to? Nema veze... evo ga... bravo Ana. Uf...ova mi je igrica dosadna, i ova, možda ova?? Ovu ću. Treba da mišem pritisnem desno?

Nije.

Izgleda levo treba.

Ura.. .uspela sam.

Dva sata igram, nikako da dodjem do nekog kraja. Imaju li ove igrice uopšte kraj, ili ću ceo život da skakućem iz nivoa u nivo. A da pritisnem ovde? Auuuuu.... šta sam sad uradila? Juri kao ludo. Frrrrr.... igra je gotova.

Kako gotova?

Šta sad da radim?

Može li ponovo?

Vidi kaže da napišem svoje ime. Svašta, šta će mu moje ime? Da napišem? Dobro. Baš je zanimljivo. Sad juri brže. Sad ne mogu kao malo pre da dodjem do sedmog nivoa, već na trećem kaže igra je gotova. Opet traži ime. Zar je zaboravio da sam ja Ana? A da napišem neko drugo ime, pa kao kobojagi igram sa tim drugim, pa ko će biti bolji? Baš je zanimljivo.

Dani prolaze. Već mi je pomalo dosadno da igram sama sa sobom. Sat, dva, ali stalno je isto.

Zvrrrrrrrrr....

Guram stolicu ka vratima, otvaram.

-Zdravo Aco, zvala sam te da mi doneseš neku drugu igricu, ova je mnogo dosadna.

-Ana, imam gomilu igrica, sad ćemo sve instalirati, neka će ti se sigurno dopasti.

-Neću ovo sa zmijama, briši je odmah, gadi mi se.

-Zašto nećeš, interesantno je i možeš da menjaš brzinu.

-Imaš li ti nešto drugo? Volim one loptice što skakuću.. i...

-A što ne ideš na internet?

-Na internet? Kako? Šta se tamo radi?

-Kako šta se radi? Šta hoćeš? Šta bi ti volela?

-Pa, ne znam šta ima?

-Ima sve. Izabereš šta hoćeš, i onda to gledaš, radiš, tražiš podatke koji ti trebaju.

-Ne razumem te. Objasni mi tačno šta mogu da dobijem kad se uključim na internet?

-Sve šta ti treba. Pitaj me ako ti nešto treba, sve ću ti objasniti. Videćeš, lako je. Samo mi zvrcni, ili lupi u zid, doleteću odmah. Vidiš ovako se uključuješ, a ovako isključuješ, sad imaš ceo svet na dlanu, napred. Odoh ja, čujemo se.

Šta sad da radim? Doooobro, uključila sam se, i šta sad?? Da ga zovem, rekao je da sve može da se radi. Jarca mu pečenog, šta li mu je to sve? Kaže šta god poželim, hmmm... pa ne znam, ja bih da imam neko uputstvo da pročitam.... sad ću da pritisnem ovde, pa ovde.... ijaaaoooo... šta sam sad uradila? Sve je nestalo. Sad ću ja lepo da izgasim, pa da ponovo upalim, da vidim šta će se desiti.

Ijaaaooo, evo ga, kao da ništa nisam zabrljala. Sad ću sve da ostavim, pa ću nekog, onako izdaleka da pitam šta se radi na internetu.

-Halo, Ana ovde, da li ti je tu sin? Da, da nešto bih ga pitala. Damijane, šta može da se radi na internetu? Kažeš sve. A šta ti je to? Aha, šta god poželim. Hvala.

-Halo, Ana ovde, ti si Zorane? Htela sam da te pitam nešto za internet, da čula sam da si stalno na njemu, jedva sam vas dobila. Šta da li imam? Šta ti je to? ADSL? pa ne znam da li imam to, kako izgleda? Šta kablovsko? Imam kablovsku televiziju, ali nije neki program, a, misliš kablovski internet uključen? Ja stvarno ne znam šta me pitaš, izvini, žurim, pričaćemo drugi put.

Šta li me to pitaju? Pojma nema šta da im odgovorim. Kako svi znaju nešto o čemu ja nemam pojma? Idem ja sama, pa šta bude, bude. Ako sam mogla da uradim u životu milion stvari, sigurno ću se nekako iskobeljati i sa tim internetom.

Posle tri dana.

-Aco, pomagaj, sve se ukočilo, ne mrda, neće da se ugasi, ustvari ugasim ja, ali se opet samo upali. Dodji, ljubim te.

Sve mi je živce pokidao taj kompjuter, ali da mi je dosadno, nije, nema kad, stalno se nešto dešava. Popela sam se na glavu svima i poznatim i nepoznatim. Pošteno da kažem, nisu mi mnogo pomogli, kad nešto pitam samo smandrljaju neki odgovor na brzinu, ne daju mi ni da zapišem pošteno, kažu neki CTRL, copy i jos nešto i to je to. Neću više ni da pitam, ispadoh zadnja glupača, a oni sve sam genijalac do genijalca. Što reče narod: u se i u svoje kljuse. Nigde ne žurim, pa dokle stignem. Nepismena sam, osećaj je grozan.

Pronadjoh neke pretraživače. Oni su mi malkice olakšali, ali i iskomplikovali. Ono www. je glavno, posle ide lako. Lupim to, pa onda šta me interesuje, neki put nešto dobijem, neki put ne. Ovaj pretraživač mi se dopao GOOGLE, taj ima svašta. Vidi i vreme, u Chikagu kiša, baš me briga što tamo pada kiša. Šta sad da tražim? Da otkucam svoje ime, šta li će se desiti?

Šta Ana ima ... kao da i nemam svoje ime same Ane.

Word. Šta li je sad to? Tu može svašta da se piše, folder, aha, tu može da se strpa ono šta sam napisala, jos jedan folder, pa još jedan, pa još jedan... a šta će mi toliki folderi, i šta uopšte da stavim u njih? Kako ću znati šta je u kojem? Da ja to lepo sve napišem u neku svesku, pa onda tražim šta mi treba . Tako ću, obeležiću svesku po stranicama, pa ću onda za svaki folder imati jednu stranicu, sigurno se to tako radi.

Nastaviće se...

Generalna