AnaM

Strah u noći

, 11 2013 09:32:35 +0200

" alt="" border=""

Zadržala se u kafiću. Skoro trčećim korakom hitala je kroz polumračnu ulicu, kući. Neugodan osećaj da je neko prati, šumovi u krošnjama stabla, dali su joj snagu da sve brže hoda. Srce joj je kucalo, činilo joj se u grlu.

Zaslepila su je svetla nekih kola, a onda ponovo mrak. Sa strahom je gledala mesto gde nije gorela ulična svetiljka. Kad mu se približila pramen kose joj je pao na obraz. Instiktivno je podigla ruke da se zaštiti, a kosa se rasula po ramenima, licu, nije ništa videla.

Vrisnula je.

Pritisak na ledjima, podignuta suknja. Pokušala je da zove u pomoć, da se odbrani, ali nalet je bio žestok, na ulici nikog. Suze straha slivale su se niz lice.

Dojurila je do kuće, mokra, uplašena, lupala je na vrata. Stigao ju je...

Vetar je bio jači od nje, zalupio je vrata. Iz mira sobe začu se glas

-Šta si se tako uplašila, pa to je samo vetar??

Vrela želja

, 09 2013 09:27:11 +0200

Želeo ju je. Ceo dan je mislio kako će doći kući, kako će je dotaknuti. Osećao je kako je drži u rukama, dotiče usnama upija se u nju.

Mogao je da je ima sad odmah, samo da skoči iz te zagušljive kancelarije i da se nadju u prvom kafiću...

Nije je želeo na brzinu, hteo je da uživa u svakom trenutku, da je oseti svim čulima. Morao je da čeka... Još malo... još samo malo i biće njegova, samo njegova.

Smešio se.

Penjao se užurbano stepenicama, lift opet ne radi. Prvi sprat, drugi, ruka je drhtala dok je otvarao vrata. U hodu je bacio tašnu, šutnuo cipele i otvorio frižider. Zgrabio ju je. Bila je hladna, penušava, prineo ju je usnama. Kakav osećaj popiti pivo na ovom vrelom danu.

Strast

, 08 2013 09:20:19 +0200

" alt="" b"

Sedeo ja u kafiću na obali Dunava. Smejao se zabavljao.

Odmah ga je ugledala. Dopao joj se i pošla je ka njemu.

Miris ćevapa i luka ju je odbio. Već je htela da ode kad on stavi zadnji ćevap u usta i nagnu kriglu sa pivom.

Moj si, pomisli i krenu ka njemu.

Nije se obazirala na vatrenu crnku koju je zagrlio i nešto joj nežno šaputao...

Moj si...

Učinilo mu se da je vidi, odmahnuo je rukom da mu ne smeta.

Nije se obazirala.

Prišla mu je sa ledja, dodirnula nežno vrat, a onda se zarila u mirisnu kožu... Komarica je zadovoljno uzdahnula.... i sledeće generacije komaraca su obezbedjene...

Ne volim te...

, 26 2012 10:00:32 +0100

Ne volim te.

Nikad te nisam volela. Ne želim ni sliku da ti vidim.

Hladan si, dolaziš iznenada, isto tako i nestaješ. Znam, trebalo bi da te volim, poštujem, da ti se divim. Sećam se naših zajedničkih dana. Bila sam neiskusna kad si me prvi put video, prišla sam ti puna srca, smešila se, pružila ruke.

Želela sam da te zagrlim, a ti si to bukvalno shvatio. Srušio si me.

Najbolnije mi je bilo što su mi se svi smejali. Zažarenih obraza, očiju punih suza što od stida, što od besa htela sam da te odgurnem od sebe. Bio si svuda oko mene. Dodirivao si mi kosu, ruke, usne. Neko me je video bespomoćnu pred tvojom snagom i tvojim bezobrazlukom i uhvatio te, stegao, a onda gurnuo na mene. Bila sam zabezeknuta kad si me ponovo bolno udario.

Zašto??

Šta sam ti uradila??

Radovala sam ti se.

Bes je u meni proključala, pala sam, ali sam se podigla i obrušila se na tebe,. Ti ćeš mene... Pokazaću ti ja... Stegla sam te, i počela da se grudvam... jer ipak, ti si samo sneg...

Infarkt i AnaM

, 15 2011 15:55:20 +0100

Srčani udar

Zvrrrrrrrrr..rrrrrrr... ding dong... ding dong zvrrrrrrrrr... to mije staro i novo zvono udruženo rade...

-Evo idem , idem gde gori?

-Dolazi brzo u garažu, od ove kiše ušla voda, treba da se kola izbace napolje.

Zgrabim mantil iz ormara navučem ga i pojurim niz stepenice. I... tad osetim ... bol.... Tup, bol koji je počeo negde od ramena, pa se proširio prema levoj ruci. Tup, pa oštar, isterao mi je vazduh iz pluća. Počela sam da dišem kao riba kad je izbace na suho, a kroz glavu milion misli.

Znači to je to... tako se umire... sad ću da se srušim, i nema me...

-Šta gnjaviš, guraj kola napolje.

Taman je bol prošao, možda neću da umrem, nagnuh se na kola da ih poguram, kad ponovo... Prebledela sam od straha, graške znoja po čelu, molim se u sebi samo da umrem odmah da me se ne dočepaju u bolnici... Znam da treba da mirujem, ali neću valjda da sedim u garaži punoj vode.

Kad umirem, neka bude dostojanstveno, podigoh glavu, isprsih se i korakom manekenke prepličući noge kretoh natrag.

I sve prodje, baš sve.

Tek sad sam se uplašila, pred smrt svakom je dobro.

Opet me probi znoj straha, udjoh u stan, i polako, onako kao kad umirete, skidoh mantil... a iz njega ispade vešalica koja mi se zabijala u ruku i rame...

Ništa od infarkta, još će da me trpite...

Susret

, 02 2011 22:27:59 +0100

Malo pre sam te videla. Prošao si pored mene, nisi se ni okrenuo. Imala sam želju da ti pridjem, da te dotaknem, ali nestao si dok sam se snašla.Sećam se vremena kad sam te prvi put poželela, do bola.

Kad bi znao koliko te želim. U noći kad se sve smiri, kad mrak zavlada gradom i ne čuju se više zvuci zakasnelog prolaznika, ni lavež uličnih pasa, zavučem se u krevet ugrejem i počnem da maštam o tebi. Zamišljam da si moj, da smo stalno zajedno, izlazimo u društvo, putujemo na more, lutamo ko zna gde.

Sećam se one večeri kad si postao na trenutak moj. Kad sam prvi put osetila tvoju snagu, miris, kad si mi se predao. Izašli smo u neki kafić, muzika je svirala pričali smo viceve. Društvo je pilo više nego obično. Dok je moj dragi naručivao bocu za bocom vina, ja sam pila coca colu i maštala o tebi. Da sam podigla pogled mogla sam da te vidim kako stojiiš na ulici sam. Da li si tada i ti mene poželeo ili ti je bilo svejedno??

Ostali smo duboko u noć, zora se približavala, osećala se jutarnja rosa. Naježila sam se na izlasku, da li si još tu, da li me čekaš. Neko je pijano galamio

- AnaM drži lepotana, pokaži ko je gospodar.

Pogledala sam sve, da li vide koliko ga želim, niko nije obraćao pažnju na mene. Osetila sam ruku na ramenu, i hladan metal u ruci, ključevi. Uzdahnula sam skoro bolno, večeras, večeras ćeš biti moj. Svi su se smejali dok sam drhtavo prilazila tebi. Kako si velik, učinilo mi se da ne smem, šta ako nešto pogrešim, ako ti se nešto dogodi. Ne, ustuknula sam, neću. Onda sam opet pogledala u nasmejana lica oko sebe, jedno ozbiljno, mirisali su na alkohol, i odvažno sam mu prišla. Skinula sam jaknu, bacila je negde otraga i dotakla te. Prvo lagano, samo malo, tek da te osetim, tek da znaš da sam tu, a onda sam stavila obe ruke na tvoj volan, dala kontakt i pojurila praznim ulicma. Preo si kao mače, jer ti i jesi veliko mače, jaguar je samo mače.

Danas sam te videla, zaglavio si se na Gazeli, baš kao i ja. Htela sam da ti mahnem, ali tvoja kolona je odjurila sa 10km na sat. Da, nikad neću imati jaguar, kažu kola su kola, važno da te negde prebace, ali, onaj jaguar nije imao čak ni broj kao ostali smrtnici nego tablicu Bg*PETAR

Muškarci

, 22 2011 14:35:04 +0200

Volim one mišićave, visoke, pametne, muškarce od kojih ti zastaje dah, na koje se možeš osloniti u teškim situacijama, ali i naći rame za plakanje. Želela bi da taj On, zapeva serenadu, pa makar me i blamirao u soliteru, da donese cvet i kad nije stogodišnjica našeg prvog poljupca i da se sam seti onog što me raduje, a to nikako nije fudbalsko prvenstvo u nekoj Nedodjiji, niti bilo kakvo lupkanje loptica.

Voli, ko ne voli??

Tražim, ko ne traži??

Nalazim?? To već malo teže.

Nije da nema, ima, ali ti obično traže neku tupavu plavušicu koja trepće napućenih ustašca, moli za pomoć u svakoj prilici i tragediju slomljenog nokta može samo On da reši. Nije da nisam plava, ali tu prestaje i svaka sličnost sa idealnom ženskicom.

I onda jednog jutra čujem kuckanje na moj prozor. Onako, laganica, znaćajno, udar, pa tišina, pa opet lagani udar.

On.

Dodje mi neka milina oko srca, glupavi osmeh od uha do uha. ON. Znala sam, uvek sam znala da će kucnuti na prozor. Živim u soliteru, ali nije na osmom spratu, za viteza je i konj dovoljan da se približi mom carstvu.

Opet kuc... kuc... Dižem se iz fotelje u kojoj sam zavaljena po milioniti put gledala scenu nekog sladunjavog filma. Primičem se prozoru onako zavodljivo, kao one štrkljave manekenke što pletu nogama. U sekundi mi proleti misao da niko tako ne hoda, ali mora da je zavodljivo i nastavljam ti glupim koracima izvijajući kukovima ka prozoru. Usne sam namestila zamamno kao na naslovnici časopisa, onako poluotvorene kao da si zinula, pa zaboravila da zatvoriš usta. To je valjda sexi. Jednom rukom dižem bujnu plavu kosu koju ću da pustim da mi pada niz ledja kad se približim prostoru. Hvatam samo čuperak od 5cm, jer je ta bujnost kose u nekom časopisu, a ne na mojoj glavi. Smaragdno zelene oči zatvaram da bi gledala kroz trepavice. Neko mi reče da na to padaju kao muva na med, ne na ono što ste pomislili. I smaragd je pomalo žućkast, ali nećemo da tražimo dlaku u jajetu.

Smargdne oči, plava kosa, lelujav hod, usne poluotvorene... osvojiću ga i nagraditi što se penje po soliteru sa gitarom..

Tras –Bum

Onako zatvorenih očiju, isprepletenih nogu, uzbudjena, zaboravih da sam premestila fotelje i kauč, i sapletoh se preko stolice. Zavodnička usta se namestiše kao u soma kad ga izbace na obalu, vaza sa cvećem, srećom bez previše vode, otkotrlja se po tepihu i zaustavi pred stočićem sa televizorom. Na ekranu samo nešto štucnu i nestade slika. Ja vapijući sa poda, podigoh ruke, uhvatih se za zavesu, začu se šiiiiiik... pa zastoj....šiiiiik, i zavesa mi pade na glavu.

Viteže, ah, viteže, pomagaj, kličem ja onako polivena vodom, upetljana u zavesu bespomoćna kako prava ženska i treba da bude...

Oči nam se sretoše, pogleda me sa visine svog položaja, odmahnu glavom, i odleprša na drvo pod prozorom. Moja nada, moj vitez, moja ljubav, beše jedan mali vrabac koji je u roletni obnavljao svoje prošlogodišnje gnezdo.

Obično jutro

, 28 2011 18:24:04 +0200

Svuda su oko mene.

Osećam neme poglede kao da me dodiruju, moji suparnici, moji protivnici.
Znam da me ne žele pored sebe, da bi voleli da se nisam ni rodila, da ne postojim, da   nisam pored njih, a opet mi ne daju da se odmaknem. Pokušavam da zažmurim i pobegnem, ali badava, nema gde. Klaustofobične misli se šunjaju , izaćiću, moram ih se osloboditi. Zašto nisam ptica pa da pobegnem??
Osećam kapljice znoja na čelu, kosa mi pada na lice, nestrpljivo odmahujem glavom i susrećem se sa njegovim   pogledom. Krenula sam malo napred i on me mrzi, diže ruku, nepristono mi pokazuje prst, ne reagujem.
Vruće mi je. Savijam se polako, dodirujem nogu i skidam čarapu, bacila bih je najradje, ali dan je hladan, trebaće mi sigurno kasnije.... mnogo kasnije... nadam se. Skidam i drugu čarapu, zapela je na peti baš u trenutku kad sam osetila da će se najzad nešto dogoditi. Koga je briga za čarape, samo da odem odavde.
Greška u koracima, sve stoji, prevaril sam se, onaj nepristojni čovek se ceri i nudi mi bombone. Gledam ga sa mržnjom. Kako da mu pobegnem?
Svet je stao, ostaću za uvek ovde, Svemir će nestati, a ja ću još uvek tu čekati.
Neko dete mi maše,   prolazi pored mene. Bledo se nezainteresovano osmehujem...
Hej... prolazi... budim se.
Sva su čula napeta,   mišići se grče i   kao leopard spremaju za pokret. Oči su   malo stisnute, ruke čvrsto stežu, jedan pogled gore, levo, noga pritiska gas... Krećem...
Gazelo, zbogom do sutra, danas si opravdala svoje ime, samo sam 20 minuta prelazila preko tebe. Letim čitavih 30km na sat... kakva brzina... zaboravljam   bogohulne misli od pre desetak minuta: Ostavite svako nadu vi koji ulazite na Gazelu, most koji spaja ljude više nego i jedan, samo što kafu ne popiju dok čekaju...

Čestitam Uskrs

, 23 2011 22:11:11 +0200

San-AnaM

, 31 2010 10:20:25 +0200

Noćas sam te sanjala.
Setila sam se kako sam te prvi put gledala. Bio si nešto najlepše u mom životu. Pružila sam nesvesno ruku ka tebi, i ti si mi malo nepoverljivo prišao. Jedan pogled tvojih tamnih očiju bio je dovoljan da osvoji moje srce.
Pomilovala sam te, nepoverenje je nestalo, i brzo sam te držala u zagrljaju. Tvoje toplo telo, izazivalo je čudne osećaje u meni.
Želela sam da trčimo, da se radujemo suncu, vetru, da osetim travu pod bosim nogama. Želela sam da se zagnjurim u more i da te gledam.
Voleo si me, znam, sigurna sam da si me voleo. I ja tebe volim, uvek ću te voleti.

Uvek?

Koliko dugo traje uvek??
U snu smo lutali po nekoj radnji tražeći hranu, gladna sam kad to sanjam. Ti se nisi micao od mene, znala sam da ako odeš, neću te više naći. Snovi... sve je kao nekad... ne želim da se probudim... Hoću da si uvek pored mene.
Zvuk telefona... budim se i ti nestaješ... Tvoj lavež se meša sa zvucima zvona... sve prestaje. Dok otvaram oči, sneno se podižem iz postelje, i znam, nikad više neću imati psa... možda samo u snu...