AnaM

Dilema

, 11 2013 20:24:16 +0200

Istinite priče, a možda i nisu...

Noć

Kasno veče.

Nikoga na ulici.

Dežurna apoteka

Vrata se polako otvaraju. Neko malo zastade kao da se predomišlja da li da udje, pa opet malo gurnu vrata. Pojavi se ruka, zastade trenutak i onda kao rešena, gurnu vrata do kraja i udje čudna osoba. Kosa neuredna, proseda, krajevi obojeni u neku neodredjenu smedju kosu, ko zna pre koliko vremena.Oči sitne, nemirne, lice prerano ostarelo, naborano, stidljiv osmeh.

-Jedan T....n

-Taj se lek ne može kupiti bez recepta

-Hitno mi je potreban, molim vas.

Žena pognu glavu, izvadi neki novčanik, poče prebirati po njemu.Farmaceut hladno nastavi.

-Ne može bez recepta, nije na listi.

Žena se nekako zguri, oči joj se ovlažiše. Očito nikad nije čula za tu listu. Zna samo da joj je lek neophodan, da se bez njega ne može i ne sme vratiti kući.

-Mnogo mi je potrebno. Može li samo pola kutije??

-Lek se izdaje samo na dupli recept, kontroliše se ko ga uzima.

Žena kao da malo živnu.

-Za ćerku mi je.

Pogleda u hladno, nezainteresovano lice belog mantila i više kao za sebe prošaputa

-Kako da se vratim??

Poguri se još više, polako se spusti na kolena , sklopi ruke i zavapi

-Molim vas za dete mi je. Ne može bez tog leka, navikla. Sve razbi po kući, tuče nas i proklinje. Ne smem da se vratim kući, pomozite.

Bledo lice postade još bledje, sklopljene ruke padoše i osta tako zgurena na podu, nema u svom bolu, neizvesnosti...

Šta biste vi uradili??

Da li biste dali lek, prekršili propise??

Da li bi dali otrov i produžili još jedan dan nečiju agoniju??

Greška

, 02 2010 11:17:11 +0200

Koliko ljudi na svetu!

Koliko poslova na svetu!

Verovatno ih biramo prema svojim sklonostima, mnoga sticajem okolnost moramo da radimo. Kad radimo nešto sa ljubavlju samo klizi, ali život nije med i mleko, nešto radimo samo da ga što pre završimo.

Imamo li prava na to?

Ko nam je dozvolio da budemo nemarni na poslu?

Ko nam je dao pravo da pogrešimo?

A opet, nema čoveka koji nije pogrešio. Kažu grešiti je ljudski.

Da li je?

****

Negde u nekoj bolnici leži mladić. Teško diše, kad se zakašlje, krv. Bled, mršav, bez snage. Samo oči!

Oči crne, velike, ogromne, oči koje nemo gledaju, oči koje osudjuju. Ni lekar kad dodje u vizitu ne može da se sretne sa tim očima., žuri da pobegne što pre, što dalje.

-Doktore, sačekajte!

Mladić ga uhvati za kraj mantila drhtavom rukom

-Zašto ja? Zašto baš ja, od svih?

Lekar samo saže glavu. Šta da odgovori? Znao je celu istoriju bolesti. Mladić je bio zdrav, pun života. Tudjom nepažnjom, alkohol, i saobraćajka. Iskrvario je. Jedna boca krvi, druga. Njegova mladost se izborila sa povredama, ali ne i sa nečijom nemarnošću. Jedna boca krvi bila je zaražena HIV virusom.

Grešiti je ljudski.

Da li je?

Barbara KRAJ

, 29 2010 09:29:39 +0200

KRAJ

Vratili smo se u hotel na Zlatiboru da pokupe stvari. Već sam dobro hodala, spremala se za povratak u Grad i možda neku novu avanturu.

-Barbara, pozvao me je Filip, mislim da imaš pravo nešto da znaš.

-Oliver...počeo je, Oliver je moj brat blizanac. Nisam slučajno onog dana došao na planinu. Osudjivao sam te, mrzeo, mislio sam da si ostavila Olivera kad mu je bilo najteže, da bi bila slobodna. Pratio sam te i u Gradu. Nije ti se prividjivalo da vidiš Olivera, mene si susretala. Hteo sa da vidim kakva je to devojka koja je mog brata mogla da zaludi, a onda ga samo ostavi i ode u Grad.

-On je mene ostavio, zaplakala je sam. Kad je nestao život više nije imao smisla za mene.

-Morao je, znaš da je morao, nije moglo drugačije da bude.

-Znam

-Ponekad i kad imamo izbor, ne odaberemo najbolje, mislim da je pogrešio. Ne, siguran sam da je sa tobom pogrešio.

-Da trebao je da uzme za sebe jednu zaštitnu inekciju. Sa njegovom bolesti, epidemijom koja je izbila, nije imao nikakve šanse.

-Rekao mi je da nije hteo da uzme tu inekciju jer je rizik bio prevelik. Uvek je verovao u prirodu i njenu snagu.

-Rekao? Kako je mogao da ti kaže? Ti nisi bio tamo, nisam ni znala da je imao brata, i još bliznaca. Znam bila sam do kraja sa njim.

-Nisi, Barbara, nisi.

-Jesam, bila sam sa njim do kraja, ne možeš to da mi oduzmeš.

-Da bila si sa njim sve do trenutka dok ti nije rekao da ga ostaviš i da odeš iz Mestašca, vratiš se u svoj Grad i počneš život ispočetka.

-Kako znaš za to, nikog nije bilo tamo sa nama, a ja nikad nisam pričala o zadnjim rečima Olivera.

-On mi je rekao!

-On?

-Oliver je znao za svoje stanje. Nije hteo da te veže za sebe. Živ je. Lečio se u inostranstvu. Mislim da se ovaj put izvukao iz bolesti, ali sa tobom će već biti malo teže, smejao se Filip.

Barbara je samo čula ono živ je

-Kako? Kako je sad? On…ja…

-Mi smo pravi blizanci, i ja sam davaoc organa. Zato sam odmah povezao sve šta se dešava.

-A on?.... Gde je Oliver?.... Kako je?.....

-Pa…mislim…ako se polako okreneš…I pogledaš…prema …. vratima…videćeš odgovor.

Okrenula sam se. Smešeći se, malo bled, malo umoran Oliver je samo raširio ruke.

A ja?

Neki put nam ne trebaju krila da bi leteli

KRAJ

Barbara 50

, 27 2010 17:13:56 +0100

Barbara 50

Setila sam se svojih priča na Internetu sa mladićem po imenu Stiv. Stalno me je nešto ispitivao, po nekoliko puta istu stvar. Mislila sam da je glup, da je zaboravio šta sam mu je rekla, ili da ima toliko tih kontakta da više ne zna ni šta govori, ni kome govori. Njegova ideja je bila da se premestimo sa Kopaonika i odemo na “sigurniju” planinu, naravno, bili smo sad bliži njegovoj bazi, ma gde se ona nalazila. Lepo sam mu sve ispričala, i ko ide, i kad ide i kako idemo. Čudila sam se kako zna neke stvari o meni, srodna duša, kakva sam ja glupača ispala. Nudio mi je posao u nekoj laboratoriji sa odličnom zaradom.Tada je mislila da se sigurno zarekla i napisala mu da radi u laboratoriji, sad mi je bilo jasno, ko zna sa kim je sve kontaktirao i došao do podataka o meni kao što je od mene svašta saznao o drugima. Bila sam užasnuta.

Smejao se kad sam rekla da me ne intersuje nikav honorarni posao.

-To ne bi bio honorarni, nego redovni, doduše ne plaćamo sve doprinose i ne bi bila prijavljena, ali ako ti je toliko stalo, doprinose možeš i sama da plaćaš, to bi i onako bila samo kap od sume koju sam spreman da ti platim.

Nešto je rekao da sam uvek bila svojeglava i da nikad nisam umela da izaberem pravo, ali ni tada, ni sada nisam shvatila na šta je mislio. Nekako je bio previše opsednut tom pričom o novcu na netu, ipak je to trebalo biti neobavezno ćaskanje. U šta se sad to pretvorilo, nisam mogla da verujem , samo sam u sebi ponvljala: To se ne dogadja, to se ne dogadja, probudiću se iz ove more...

Noga me je jako bolela, položaj u kome sam bila bio je više nego neugodan, ali osim fizičkog bola, osećala sam i strah, strah koji me je ledio. Dotakla sam rukom u predelu srca, kucalo je tako jako da sam mislila da se čuje napolju. Čelo mi je bilo orošeno znojem panike, vilice se kočile. To više nije bio strah od nečeg neizvesnog, to je bio užas koji nisam mogla da savladam. Grlo mi je bilo suvo, nisam mogla da gutam, disanje je bilo otežano. Svi imamo neki prag do koga možemo da idemo, a onda kad je čaša prepuna, dovoljna je samo jedna kap, da se prelije i pucamo. Tu kap upravo sam dolila u svoju čašu, tresla sam se u groznici, nisam smela ni da se okrenem ni da pogledam svoje sapatnike. Znaju li gde su, znaju li šta ih čeka?

Neka užurbanost.

Jedan čovek je uleteo u prostoriju i počeo da navlači kapke na podrumske prozore. Atmosfera je po mogućnosti bila još groznija, ako je to uopšte moguće.

Neka škiljava sijalica je osvetljavala podrumsku prostoriju, na poljskim krevetima bleda lica, nemo su gledala, ili zatvorenih očiju prepustila se sudbini. Svi su bili vezani lancima za zid, jedan čovek neodredjenog životnog doba pao je iz kreveta, lanac se zategao i on je visio obešen na njemu, bio je u nesvesti, a po opštem izgledu kraj mu se približavao. Na susednom krevetu prepoznala sam mladića koji me je udario po gipsu trčeći hodnikom.

-Hteo sam da ti donesem Coca-Colu

-Znam, i očekujem da je uskoro i doneseš

-Sve me boli. Danima sam vezan, ne mogu da se pomerim.

-Jesi li povredjen?

-Ne, imam nešto retko, pa traže da se novac donese unapred, čuo sam jučer dok su pričali, ne znam o čemu se radi.

-Sigurno nisi dobro čuo, ili razumeo

-Ne znam, mnogi se vraćaju u sobu polumrtvi, neke više nikad ne vidim, ja sam najduže ovde, šta li ja to imam?

Gore se nešto dešavalo. Miloje je nervozno sedeo u nekoj nazovi kafanici. Nekoliko stolova, mali bar, imitirali su kafanu na putu, ali nije bilo nikakve reklame na putu ni na ulazu, očito nisu očekivali goste da dodju tu da se odmore i okrepe. Filip udje u kafanu, samo su se pogledali. Iza Filipa, policajci, počeše da ga ispituju.

-Gde je Barbara i devojka?

- Ne znam o čemu govorite?

-Vidjene su da ulaze u tvoja kola.

-Ja sam ovde sam, vidite da nikog nema.

Bacao je poglede prema baru. Filip ga je celo vreme posmatrao, uhvatio je njegov pogled, malo zastrašen, prema baru. Zaobišao je sto, ušao u bar i ramenom snažno gurnuo zid, jednom, pa još jednom.

-Šta to radiš? uzviknuo je uplašeno Miloje, vukući ga za ruku.

Filip gurnu još jednom zid, nešto krcnu, popusti i zid se odvali otkrivši improvizovanu operacionu salu. Devojka je još bila na stolu, u nesvesti, zadnji drhtaji života napuštali su njeno telo, izdisala je.

-Papiri! Viknu Filip, znao je kako se pliva u tim vodama. Nekad je bio povezan sa grupom narkodilera, ali se brzo povukao. Ako se povukao to ne znači i da je zaboravio njihov način rada. Barbara mu se dopadala, kad ju je upoznao bio je unapred spreman da je povredi. Ona nije bila iz njegovog sveta, ali nije joj želeo smrt, ili nešto jos gore, ona je imala posebno mesto u njegovom životu. Grubo je uhvatio Miloja za okovratnik stegao ga i udario.

-Gde je Barbara?

Miloje je bio jak, izuzetno jak muškarac, ali snaga ne ide uvek sa hrabrošću. Filip grubo uhvati Miloja za okovratnik, desnom pesnicom udari ga po vilici, začulo se krckanje kostiju. Filip je nastavio da ga udara, Miloje je pokleknuo, kukavica, nije se branio, samo je zaklanjao glavu rukama dok ga je zasipala kiša preciznih udaraca. Mlaz krvi iz slomljenog nosa i Miloje poče da puzi:

-Rečiću, sve ću reći

Filip je sa nekoliko udaraca postigao više, nego što bi sve ispitivanje u policiji. Miloje rukom pokaza dole.

-Gde je Barbara? upita Filip još jednom

-U podrumu, sa ostalima.

Čula sam da neko silazi stepenicama u podrum, prvo sam videla samo patike, pa ivice farmerki, sa zebnjom je čekala da se posetilac pokaže, to je sigurno Stiv, ali nešto mi je bilo poznato, a onda sam vrisnula:

-Stiv…Filip…..

-Pssssst.... Ne viči, ja sam tu, niko ti neće ništa da uradi,.... ne boj se sve je gotovo,.... čvrsto me je zagrlio, stavila sam glavu na njegovo rame i jecala. Nije bilo važno ko je on, da li je ličio na Olivera, da li je to što želim možda Filip, ili Oliver ništa nije bilo važno, samo ta sigurnust koju sam osećala u njegovom zagrljaju, i suze, prvi put posle dugo, dugo vremena napuniše moje oči, zamutiše ih i izliše klizeći niz obraze, jecala sam plakala za sobom , za onim što se dogodilo, za Oliverom od koga sam se opraštala, plakala sam plakala i nisam mogla da se zaustavim.

-Gde je devojka? Upitala sam ga posle tiho

- Ona umire, sagnuo je glavu Filip, za nju je prekasno

-A bubrezi?

- Kakvi bubrezi?

-Njeni, sad su je operisali.

Vreme je jurilo, pitanja su upućivana pogrešnim ljudima, nisu donoslila rezultate. Policajci su ispitivali polumiruće ljude koji ni sami nisu previše znali.

Vreme je letelo, devojka je umirala.

U daljino se čuo zvuk helikoptera koji je odlazio. Odnosio je dragocene organe u nepoznatom pravcu, ljudi kojima su oteti, umirali su. Užas i nemoć bili su opipljivi. I Filip preuze stvar u svoje ruke. Preskačući po dve stepenice, istrča ispred kuće. Policajci su Miloja uvodili u kola, jedan mu je pridržavao glavu da se ne udari o krov kola, kad dolete Filip. Nije ništa govorio, šćepao je Miloja ispred policajca, povukao ga napred, i počeo da udara, pesnicama, nogama, po glavi, telu, bio je kao zahuktala lokomotiva, pokušali su da ih razdvoje, Filip nasrnu još jače. Miloju je pukla arkada, krv je lila lice se zacrvenilo, oko zatvorilo, samo je držao ruke i branio se od novih sve jačih i jačih udaraca, na kraju je ničice pao na kolena pred Filipa koji ga je pitao vičući, udarajući ga ponovo i ponovo:

-Izvadjeni organi….bubrezi?

-Helikopter! i pokaza glavom put neba.

Neka kola se zaustaviše iza ugla, neko je iz njih izašao, i kad vide policiju pokuša da se vrati, a Miloje ozaren uzviknu:

-Stiv!

Tek sad je nastala gužva, nije se znalo više ko koga juri ko se sa kim bori, Filip je bio kao razjaren tigar, šta li mu je davalo toliku snagu? Barbara je spasena, da li je on to zaljubljen u nju pa hoće da se pokaže? Ubrzo je i došljak bio savladan. Pocepane košulje, razdrljen stajao je pred svojim žrtvama, besno gledajući prema Miloju koji ga je izdao:

-Nikad se nisam ni trebao da pouzdam u tebe, nisi sposoban da vodiš ovako ozbiljan posao.

Za njega je to bio samo posao. Posao koji je donosio novac, sve ostalo nije bilo važno.

-Doktore, morao sam, nisam ja sve ovo zamislio, ja sam ti samo pomagao, ti si sav novac uzimao za sebe.

-Ćuti, budalo, prosikta Stiv

Barbara se trgla na zvuk njegovog glasa, prepoznala ga je.

-Ti?! Zar je moguće da si to ti? Kako si mogao, kako si samo mogao da tako nešto radiš?

-Davno sam ti rekao, ja tražim samo najbolje za sebe. Pogrešila si što mi se od početka nisi pridružila, mogli smo da imamo sve, ne, više ti se dopala ona budala koja te je na kraju i izdala.

-Saša, kako možeš tako da govoriš? Kako možeš posle svega da mi pogledaš u oči?

Da, to je bio Saša, večita mora mog života. Uvek kad mi je bilo teško, on se našao da to učini još gorim. Postoje ljudi koji umesto da pomognu, ili bar daju moralnu podršku, uvek nadju način da te gurnu jos dublje užvajući pri tom. Jednom ja Saša rekao: ja znam gde je ko najslabiji, šta mu je slabost i to koristim u pravom trenutku.

Za to vreme policija je organizovala helikoptersku poteru za organima. Jedna ekipa je primorla helikopter da se spusti u dvorište obližnje bolnice, druga je umiruću devojku vozila. Svi su jurili. Sirene su zavijale, sanitetska kola su dolazila po bolesnike iz podruma.

Neki su bili na listi čekanja kao potencioni davaoci organa, ti su odamah odvezeni kućama. Drugi su ostali bez nekog organa, bubreg, oko, ti su morali u bolnice na kontrole, terapije i čekao ih je dug i mrkotrpan oporavak. Oni treći, kojima su uzeti vitalni organi, nikad se neće vratiti svojim kućama.

U maloj bolnici radili su čudnu operaciju. Hirurg koji ju je radio za tu operaciju je znao samo iz knjiga i sa predavanja, zdrava devojka snažnog organizma koja je u jednom trenutku postala težak invalid, i organi za koje se ovaj put nije moralo strahovati da li će ih organizam prihvatiti.

A Saša? Kakvu je on ulogu u svemu imao? Saša je sve pokušavao da ode iz Mestašca, da pobegne iz selendre, kako je uvek govorio. Kad nije mogao da dobije nikakvu specijalizaciju u Gradu, zaposlio se u nekoj manjoj privatnoj bolnici. Svakodnevno je bio u prilici da čuje šta bi sve bogati pacijenti dali za neki organ. Tu je radio i Miloje kao tehničar. Sve je počelo slučjno, neko je tražio srce, te noći su doveli teško povredjenog čoveka u saobraćajki, nije bio davaoc organa, ali Saša je sa porodicom nastradalog, apelujuci na njihovu humanost uspeo da se dogovori da dozvole davanje organa. Nekoliko potpisa i operacija je uspešno obavljena. Za to je više nego bogato nagradjen. Sledeći put nije bilo davaoca, ali.... Miloje je ima ideju. Od ideje do njenog sprovodjenja nije trebalo mnogo. Zainteresovanih je bilo sve više, davaoca organa sve manje. I Saša je došao na ideju da opreme malu operacionu salu u koju će dovoditi otmicom dobijene ljude. Tu će izvršiti neophodne analize i ...

Tako je krenulo. Prvo su uzimali beskućnike, neke lutalice, pa autostopere, ali posao im se razgranao, sve više i više je trebalo organa. Saša je širio mrežu svojih saradnika. Pored Miloja koji je izigravao kvazi kompozitora, u igri je bila i lažna slikarka Olja. Ona je slobodno lutala, raspitivla se za ljude koji nisu imali porodice, ili nekog ko bi odmah se dao u potragu za njima.

Saša je najviše lovio po Internetu. Prosto je neverovatno šta sve ljudi pričaju potpuno nepoznatim osobama, kakve sve podatke o sebi daju. A što je najvažnije uglavno su to usamljeni ljudi koji su bez kontakta sa ljudima u svojoj okolini, pa i ne govore koga su i gde upoznali, šta im je predložio. Kad nestanu, to se dugo ne primeti

Tako je sve počelo. A kraj?...

Sve će mirovati dok ponovo neko ne sastavi takvu grupu i ne krene na ko zna koji način da nabavlja organe, ”robu” koja je jako cenjena na crnom tržištu.

Još jedna epizoda mog života je završena, pomislila sam, ali sam se varala, kako sam se samo varala!!!

Sutra KRAJ

Autobuščenje treći dan

, 27 2010 10:24:12 +0100

Treći dan autobuščenja

Već sam iskusna, znam da moram da krenem dva sata ranije pa makar to bilo i 200 metara. Skockala sam se, stavila onaj moj skupoceni parfem za retke prilike, uzela dokumenta i krenula.

Čudni su ljudi, stalno grde gradski prevoz, meni se baš dopada.

Čvrsto držeći tašnu pod rukom, zapevala sam iz sveg glasa. Volim dok vozim da pevam, zamišljam da sam čuvena pevačica. Neki su me čudno gledali, a i izmicali su se od mene. Mora da nije uobičajeno da se peva u gradskom prevozu. Kad razmislim, ne sećam se da sam čula nekog da peva.

Četvrti dan autobuščenja

Potrčala sam za busom, šta me briga što je crveno, dozvolu su mi već uzeli.

Gde li se samo stvori policaj?

Mora de je čučao iza nekih kola. Baš da vidim kako će da mi uzme dozvolu? Možda to i nije loše. Kad mi uzme pešačku dozvolu, vozačku su već uzeli, sigurno će da mi obezbede kola sa vozačem.

Kad razmislim, dobro je ispalo.

Šipak, ovaj neće dozvolu za pešačenje, nego ni manje ni više 5000. Paz da ti ne dam, odakle mi tolike pare, i još u tašni, sve mi uzeli oni taksisti prva dva dana. Okrenem se i odem, on me pojuri, dere se i pišti kao da ga kolju, ali ja brža. Pucaću, viče. Hoćeš, kad bi smeo, odmah bi te u bajbok što si prekoračio ovlaščenja. Zabavno je biti pešak, onaj policaj odustao posle 50metara, ja mu se isplazila, a on preti rukom.

Nastaviće se

Autobuščenje drugi dan

, 24 2010 13:55:42 +0100

Drugi dan autobuščenja

Jučer nisam uštedila na benzinu, onaj taxista me odrao, ali danas ću sigurno da uštedim pare za Grčku kako sam planirala kad su mi uzeli dozvolu.

Ulazim energično u bus, došao je na vreme.

Malo je tesno, jedan čovek mi duva za vrat, jadničak, sigurno mu se pokvario tuš jer je od njega dopirao neki čudan miris. Neka žena se gura kolicima za pijacu . Ide sa jednog kraja grada na drugi, čula da je tamo jeftinije dva dinara, mora da se i ona sprema u Grčku na letovanje.

Na sred puta stade bus, vozač nas izbaci napolje, nešto se pokvarilo. Pametan neki čovek, čuva nas. Kad izadjosmo, dade gas i smejući se odjuri. Neki su ga psovali, neki mu pokazivali srednji prst, ne znam zašto, nije hteo da reskira naše živote.

Pronašla sam da noge ne služe samo za davanje gasa i kočenje, može sa njima i da se hoda. Nije mi jasno zašto su me uveče toliko bolele, više nego kad sam vozila 1200 km sa dve kafe pauze.

Nastaviće se tek sam ostala bez vozačke...

Autobuščenje AnaM

, 22 2010 18:00:27 +0100

Autobuščenje

ili

kako sam postala pešak

Napravila sam saobraćajni prekršaj, priznajem.

Šta da se radi i to je za vozače. Sad ima vozača i vozača, meni se dogodilo prvi put i mislim da će to biti korisno iskustvo.

Počelo je bezazleno, zaustavio me je policaj zbog prekšaja. Umilno sam mu se nasmešila i pružila ruku da uzmem dozvolu... i onda je počelo... Dozvola je ostala u drugoj tašni. Očito nije znao da ženskicama tašna mora de se slaže sa garderobom, cipelama, šminkom... i najmanje pri izboru mislim o nekoj tamo dozvoli. Sve mi je bilo u tonu, ali džaba. On je bio frapiran. Nisam znala broj tablica svojih kola ( ko još to zna?)... na šta mi je strogo rekao da izadjem iz kola... Nije baš kao na filmu, ali zanimljivo. Bilo kako bilo dobih ja prekršajnu prijavu i sad kod sudije.

Sudija samo što me sa muzikom nije dočekao. Nisam imala nikave veze, niti sam se izdržavala volanom ( ne računa se što volim da držim volan u svakoj vezi) i odrapi me tri meseca... i još kaže da mi je kao učinio... e pa baš mu hvala.Drugi put neka učini svom dedi. Od vozača napravi, dok si rekao piksla od mene, pešaka.

Sad kao pešaku preostaje mi samo autobuščenje, valjda se tako zove kad umesto kolima ideš onim lepim busom sa vozačem...

Prvi dan autobuščenja

Krenula sam na sastanak zakazan u 9h.

Naravno, uvek sam tačna, iz kuće sam izašla dvadeset minuta ranije.

Na stanici svi gledau negde levo, niz ulicu, pa i ja, verovatno je to neki običaj.

Malo sam se uznemirila , prošlo je dva minuta, a mog broja busa nema, verovatno nisam razumela dispečera kad sam proveravala red vožnje. 88-mica je zato išla na svakih deset sekundi po dve. Verovatno ih puštaju u paru. Posle petnest minuta, provere vremena sto pedeste puta, zaustavila sam taxi. Ona 17-ica je tad naišla meni za inat.

Nastaviće se

Barbara 49

, 11 2010 08:07:15 +0100

Barbara 49

Grube ruke uhvatile su me, samo sam jeknula, noga me je bolela. Onesvestila sam se. Strah od užasa koji me je čekao bio je preveliki. U polusvesnom stanju osetila sam da me negde guraju, nose, silazili su stepenicama.

Podrum

Mrak

Tišina

. Bila sam paralizirana od straha i spas sam potražila u nesvest. Kad sam se probudila, ležala sam u krevetu. Ličilo je na bolnicu. Nije bilo one zastrašujuće beline, niti karakterističnog mirisa, ali nešto je potsećalo na bol, užase napaćenih tela. Svi kreveti bili su zauzeti. Prepoznala sam lice nekih skijaša sa Kopaonika, ali većina mi je bila nepoznata. Svi su bili u polusvesnom stanju. Ne znam koliko sam ležala, koliko je vremena prošlo. U prostoriju je ušao Miloje, ili bolje reći medecinski tehničar Miloje. Nestala je maska veseljaka, zanesenjaka, pesnika. Prišao je mom ležaju, na moje pitanje

-Zašto?

Samo je slegnuo ramenima

-Posao kao svaki drugi. Novac.

Hteo je da produži, ali sam ga preklinjajući zaustavljala vukući ga za rukav košulje

-Šta ćete da mi radite?

-Čekamo šefa, onda radimo analize, i kad nadjemo odgovarajućeg kupca uzmemo naručeno.

Govorio je kao da se ne radi o ljudima, kao da prodaje slike, ili umetnine.

-Ko je šef?

-Stiv, pod tim imenom ga znamo. Radi uglavnom preko Interneta. Razgovarao je i sa tobom, on nam je rekao da te obavezno uzmemo, imate neke neraščišćene račun

-Ne razumem, kakve račune?

-To će ti on objasniti, pojma nemam o čemu se radi. Ostavi sad moj rukav i smiri se. Ne mogu ti ništa više reći.

Nastaviće se

Barbara 48

, 10 2010 20:26:01 +0100

Barbara 48

U hotelu uzbuna, devojka koja je bila sa Barbarom nije se pojavila u podne na dogovorenom mestu, kako je uvek bila tačna digli su odmah paniku. Posle iskustva sa nestancima na Kopaoniku, čim bi neko zakasnio i minut, dizala bi se buka, plašili su se da se nešto dogodilo. Barbara? Nema je! Na fotelji gde su je zadnji put videli, ostao je zaboravljeni lap-top, policajac ga je uzeo

-Pogledaću, prvo to.

Gde je mogla da ode kroz sneg sa povredjenom nogom? Filip oseti ruku zakona na ramenu. Imao je putera na glavi, nije mu bilo svejedno.... Ali bio je čist već dugo, mesecima.

Slikarka Olja nije bila u sobi kad su je tražili. Nestala? Pre su mislili da je negde odlutala. Znala je da nestane, a da se nikom ne javi, onda bi se iznenad pojavljivala, i niko nije brinuo o njenom kretanju. Gosti sa Kopaonika nisu bili ni tri dana na Zlatiboru, a već su nestali kao da ih je zemlja progutala. Njihove stvari bile su po sobama, a oni? Gde su?

Budila sam se. Poznat miris dotaknu moja čula.

-Gde sam? Bolnica? Operaciona sala? Da li smo imali udes?

Glava me je bolela, u poluležećem položaju, kroz spuštene trepavice, gledala sam po prostoriji. Čudna soba. Ličila je na zubnu ordinaciju, i na lošu operacionu salu, ličila je na sve i na ništa. Instrumenti? Raširila sam oči. Hirurgija! Devojka sa kojojm sam pošla kolima ležala je na stolu, oko nje su nešto radili. Čulo se samo kad bi metalni instrument dotakao nešto na stolu što je odzvanjalo, i povremene reči

-Požuri, helikopter samo što nije stigao..

-Uzmi oba bubrega, a kasnije ćemo ostalo...

Neka čudna kutija, frižider, šum, lupa , koraci, devojka na stolu se pomerala, ispuštala neke neartikulisane glasove.

Oba bubrega? Znači mrtva je. Udes . Ali čuje se njen glas. Nešto nije u redu.

-Od ove nema puno koristi, bolesno joj je srce, začu se poznat glas, ali čiji je to glas?

-Glupačo, ne slušaš nikad do kraja. Bolesno srce, to su ljubavni jadi, i njeno srce će poslužiti. Srce nam je uvek potrebno. Najveća je potražnja, za njim.

Skoro sam se onesvestila od straha.Te reči...Užasna misao šunjala se mojim mozgom, ne nemoguće....nisam dobro čula...nisam razumela....to se ne dogadja....a onda odjeknu svom stravom, misao koja me ispuni strahom, nemoći, nevericom: Trgovci organima! Trgovci organima! Trgovci organima, samo je bubnjalo u meni. Ne, ne , to nije moguće, to se ne dešava kod nas, negde možda, tamo negde, tamo daleko, nekim drugim ljudima u nekoj drugoj zemlji. Nemoguće je da su to oni.To ne postoji ovde. Ne, samo samo mi se učinilo, ja sanjam, sad ću čvrsto da zatvorim oči, i kad ih otvorim biću u svom krevetu u sigurnosti.

Ali u podsvesti se šuljala istina, znala sam, čula sam za strašne priče. Kao dete uvek su me plašili da će ako ne budem dobra doći neki zli ljudi i odvesti me. Ovo je bilo gore od najstrašnije more. Znala sam šta bi sve ljudi dali da spasu nekog koga vole ili sebe. Sve bi učinili za zdravlje, pa i tudje ugrozili. Na organe za presadjivanje se dugo čekalo, mesecima, neki put bi prekasno bilo za sve. Na listi čekanja su bili dugi redovi, razni prioriteti su postojali. Neki put neko nije mogao ni da bude stavljen na listu čekanja, neko je oderedio da on nije važan, da se ništa neće izgubiti kad on nestane. Ipak svako je nekome važan, uvek se nadje neko ko vas voli i sve bi dao da možete živeti. Na te račumaju trgovci organima. Na crnom tržištu cene su vrtoglavo visoke, stalno rastu, zarade su ogromne i kriminal cveta.

Čudan je kriminal u ljudi. Kad već misliš da ništa strašnije nisu mogli da smisle, da novac ne mogu da zarade na gori način, ljudi se sete nečeg goreg, još strašnijeg i užasnijeg. Nijedna životinja u prirodi nije tako okrutna prema svojoj vrsti. Dešava se da lav ili lavica ubiju svoje mladunče, da neke ribe pojedu svoju mladj, dešava se, ali kod ljudi je ta okrutnost normalna. Niejdna životinja se tako sistematski ne uništava i istrebljuje kao čovek.

Bila sam paralisana od straha. Čula sam za slučajeve prodavanja krvi, ili nekog organa, ali to su bili pojedinačni primeri, koji su se dešavali tamo negde, negde daleko, ne kod nas.To se dešavalo nekim drugim ljudima, nekim nepoznatim, tamo negde.

Čuo se šum helikoptera kako dolazi, onda tišina.

Neko viknu.

Pucanj.

Šta se dešava?

Nastaviće se

Barbara 47

, 19 2010 11:40:44 +0100

Planina

Barbara 47

Magla se rano podigla, koliko to uopšte može da bude rano na planini. Neispavani, umorni, zastrašeni, izvlačili smo se iz svojih soba. Okupili smo se u restoranu pokušavajući da nešto pojedemo pred put, ali niko nije imao apetita. One uobičajene šale u trpezariji, dovikivanje, pravljenje planova uz smeh i zadirkivanja, ovaj pu su izostala. Bili smo mirna tiha grupa koja se spremala da što pre napusti planinu i zaboravi sve što se dešavalo. Mladi ljudi koji su nestali, bili su nam stalno u mislima. Šta se dogodilo? Hoće li ih ikad naći? Stvari su samo nabacane u džip, poskakali smo i samo želeli da negustoljubivoj planini što pre vidimo ledja.

Put je mestimično bio očišćen, negde se sneg obrušio stvarajući manje nanose, pa smo morali da se zaustavimo, da sklonimo sneg sa puta, i onda smo polako se spuštali ka dolini. Kad smo došli do rečice koja se pušila od svojih toplih izvora, bilo je lakše. Topla rečica vijugala je dotičući poneki voćnjak, selo, pašnjake. Videlo se da neki ranoranioc već uveliko radi u svom dvorištu, videli su i neke ljude da nešto spremaju oko voćaka, sve je izgledalo uobičajeno, kao da se ništa nije dogodilo tamo u planini. Svi su živeli svoj život ne razmišljajući previše o drugima. Ovde je sve bilo golo, bez snega, kao da je zima ostala negde gore, daleko, visoko .

Setila sam se Mestašca, nekih ljudi, bola, razočarenja doživljenog, ne tako davno. Brzo smo odmicali,i ubrzo stigli na put, kako neko reče, za civilizaciju, i vozač dodade jači gas. Put je bio svima dobro poznat, stali smo nekoliko puta da se malo odmorimo, ne od puta, više da napravimo neku barijeru u sebi, da odvojimo ono što smo doživeli od ovog što smo se nadali da nas čeka. Dok smo izlazili iz nekog restorana gde smo pravili pauzu, učinilo mi se da vidim neka poznata lica u kolima, ali sve je tako brzo proletelo, da nisam bila sigurna. Čitala sam usput poruke Stiva, misleći da ću ga uskoro videti, čitala sam neku pesmu od svog prijatelja pesnika, smejala se idejama Bahusa, i vreme je proletelo

Dok sam ispred hotela uzimala štake, da izadjem, dva para ruku me dohvatiše, jedan par mi je pomogao da izvadim torbu iz kola, drugi je pomogao da lakše izadjem, Filip i Miloje, rekoše mi da Olja već brlja po nekoj slici, da je ovde predivno, da je skoro celo društvo sa planine došlo i u bujici reci nisam uvidela da niko od njih samo dan ranije nije ni pominjao da će putovati na Zlatibor. Primetila sam odmah, još na recepciji da ih ovde svi dobro poznaju, da se ponašaju kao domaćini, a ne kao gosti koji su tek doputovali i još ne znaju gde se šta nalazi.

Filip mi je pomogao da na recepciji završim sa administracijom, i uzmem ključ, dok se naginjao da mi doda neke papire, poznat miris me je zapahnuo. Ludim, zašto mi se to dešava? Olivera nema, neće ga biti, život se nastavlja bez njega.

Ni ja, a ni ostali nismo znali da su svi koji su došli sa Kopaonika imali pratioce. Kelner koji ih je posluživao, mladić u obližnjem kiosku, skijaš koji je nespretno stajao u snegu, devojka koja je pušila neke cigarete sa mentolom, pa ih tražila po celom Zlatiboru, pa čak I onaj simpatičan čikica koga su stalno terali iz kafića i hotela, a on se uporno vraćao nudeći neke suvenire koji su sa Zlatiborom imali veze isto kao I sa Severnim polom, ili Bahamskim ostrvima. Svi su oni, budno pratili svaki korak došljaka sa Kopaonika.

Gotovo sve sam vreme provodila za lap-topom. Stiv je pisao, da uskoro dolazi. Javljali su se neki čudni ljudi, neki su nešto tražili, neki nudili. Najviše mi se dopalo što su papirnati ljudi nudili nešto što ni živi ljudi, ljudi koje poznajete, ne bi mogli da ispune, put oko sveta, poklone, zaposlenje, a za uzvrat tražili su svašta.

Slikarka Olja je na jezeru pokušavala da ovekoveči prirodu, koliko joj je to uspevalo na ovoj hladnoći, ko zna. Miloje je tvrdio da ima novi hit, šta hit? Evergrin! Sav je bio u nekim snovima, mašti.

Filip je stalno negde odlazio, vraćao se, mesto ga nije držalo. Razgovarao je čas sa jednim, čas sa drugim, sve je hteo da zna o svakome, a o sebi nije ništa govorio. Na momente mi je bio simpatičan, na momente mi je „skakao po živcima“. Činilo mi se da nešto krije od mene. Jednom sam pokušala da mu pričam o svojoj izgubljenoj ljubavi, samo me je grubo prekinuo.

-Neke stvari je bolje zadržati za sebe.

Tražila sam u Filipu Olivera, ali oni su bili isti i različiti u isti mah. Dok je Oliver bio vrstan hirurg, videla sam kako se Filip skoro onesvestio kad je neka devojka gurnula prst izmedju krila vrata, i nokat joj se skoro iščupao.

Drugog dana Miloje mi je predložio da se prošetamo malo kolima, da sidjemo u neki kafić u centru,i da se malo odmaknem od tog hotela, u kome, on kako reče, sam pustila korenje.

-Stalno sediš tu, kao neka kvočka na jajima, idemo malo da vidiš još nešto osim ove recepcije.

-Mogu li da povedem jednu devojku sa sobom? Obećala sam da joj nešto pokažem?

-Naravno, povedi koga hoćeš, samo požuri!

Pozvala sam devojku, obukla vind-jaknu i pridružile smo se Miloju. Miloje i devojka su mi pomogli da udjem u kola. Pokrili su mi noge ćebetom i ubrzo smo krenuli. Bilo je neko mirno vreme, svi su bili zauzeti ili šetnjom ili kupovanjem po gradiću, tako da se sa nikim nismo ni videle kad smo pošle.

-Mislila sam da ćemo u centar?

-Ne, treba da vidiš malo i okolinu, a ne da se samo premeštaš iz kafića u kafić.

Kola su jurila očišćenim putem, sve dalje i dalje od hotela, Miloje nam je dodao po sok i slamčice, i pile smo, čevrljajući usput. Prispavalo mi se. Opija me vazduh, pomislila sam, treba više da izlazim. Na rame mi se spustila glava devojke koja je već spavala. Osetila sam da se i meni kapci spuštaju pogledala još jednom u retrovizor, tamne, hladne oči Miloja....i nestala sam u snu.

Nastaviće se