AnaM

LIPA...

, 29 2018 18:45:51 +0200

Bio je lipanj.
Mesec je po meni dobio ime.
Možda slučajno, možda namerno, ali sve se dogodilo tog meseca.
Sunce je pržilo tog dana. Raširila sam grane, lišće je titralo, štitila sam svojom senom neke ljude koji su žučno raspravljali. Iz dečijeg vrtića čuo se žagor dece i glas vaspitačice. Neko je pokušao da parkira auto u moj hlad, niz ulicu prolazio je traktor. Malo dalje grupa ljudi čekala je autobus.Sve je bilo uobičajeno.
Bila sam lepotica sela.

Kažu da moji rodjaci žive nekoliko stotina godina, pa sam ja mlada sa svojih šezdesetak. Bila sam u vrtu, a onda nekim planom ulepšavanja sela pomerili su ogradu i stigla sam na ulici, a da nisam se ni pomakla sa mesta. Postala sam društvena, a ne privatna i mislila sam da sam napredovala prema onim sirotim stablima voćka koje su ostale u voćnjaku. Stablo mi je debelo, jedro, lipa sam od onih starih sorti, domaćih, koji dugo žive i postaju sve raskošnije i raskošnije.
Raširila sam grane na sve strane. Moji cvetovi u proleće, u lipnju, širili su miris, opojan, slatkast, miris koji izaziva sanjarenje u noći… U vrelim letnjim danima u mom hladu su se odmarali oni koji su došli po decu u vrtić. Golubica je svila gnezdo u mojim krošnjama, a mačak je znao da se zaleti sa ograde na grane.
Meca je volela da se slika samnom u pozadini, tako je slika bila lepša.
Ako bi se neko malo zakašljao, odmah su mu ponudili moje plodove za čaj i čudili se što nije nabro i osušio kad je bilo vreme.
Svi su me voleli, skoro svi.
Činila sam dobro ljudima, a ništa od njih nisam tražila.

Ja sam dobrica, koja nikome zlo i ne pomisli. Krila sam mnoge tajne koje su šaputali zaljubljeni pod okriljem mojih grana, služila sam kao mesto sastanka poslovnim, zaljubljenim, ljudima koji se trebaju naći. Samo bi rekli u sedam pod lipom, i znala sam, doćiće kod mene.
Postala sam obeležje tog prigradskog mestašca.
Zašto su ljudi došli jednog dana sa nekim mašinama, sekli mi granu po granu, ranjavali drvo, srž moga života? Bolelo je. Grane su padale, još nezreli plodovi prosipali su se neobrani i polako venuli. Lišće je prvo pokleklo. Ostalo je samo drvo, a onda je lagano, kao u nekom filmu i ono leglo na ulicu.
Zašto ste me ubili?

Bila sam zdrava, činila samo dobro i mogla sam još godinama živeti.
Danima je dolazila golubica tražeći svoje gnezdo. Stala bi na žicu, gledala negde izgubljeno i gukutala tužno. Da li je nekoga dragog izgubila? Možda se neki tić nije povukao na vreme, možda njen golub ne zna naći puta do svog gnezda. Nadam se da negde gradi novo gnezdo, negde gde ljudi ne ubijaju prirodu, ne mrze je, nego je neguju…nadam se…
Zelenilo napušta gradove. Ostaje beton.
Ljudi, možda će vam taj beton, asfalt i sve što radite doneti kiseonik koji dišete. Ne znam.
Možda je sad lepše, ali ja sam samo drvo ne razumem vas…
Možda jednom dodje neko vreme u kome ljudi shvate da su deo prirode i ako je unište, uništiće i sebe…možda…

Stže proleće...

, 21 2018 09:37:37 +0100

Jučer u 17.15 stiglo proleće.
Planirala sam doček uz roštilj u parku sa buketom ljubičica, nešto lepršavo, bar šal oko vrata i osmeh.
Došlo je, nije da nije, ali ljubice nisu odgovarale, više visibake i visideke, onako bele pa hladne.
Počelo je stidljivo, kao tek da se pozdravi sa zimom. Sram ga bilo, prevarant.

Od roštilja ni R.
Smrzoh se u zimskoj opremi. Klupa me je tužno pogledala, neko drvo palo u nesvest na broj stupnjeva, a auto nije mogao ni gvirnuti…
Jutros neki sumnjivi zvuci, tišina. Gvirnuh i skoro padoh u krevet ponovo. Trljam oči proletnje, a i one nisu više zelene nego se izbečile na ovakvu sliku

Proleće, slikam ti se u tvoje vreme, pojma nemaš kako treba da se obučeš.
Oni sirotani od pre neki dan, što su se smrzli, danas stavili kapice i dogovaraju se gde da pobegnu na kavicu.

Izgleda da je pritisnulo gumb za pogrešni kat…

Što bi rekli profesori. Dobro dobro, vidi se da si nešto radio, ali dodji ponovo za koji tjedan.

Slavija...

, 20 2017 10:26:06 +0100

Ako je nekome dosadno, ne zna kako bi se zabavio, ili misli da su mu sve ladje potonule, neka krene na novu Slaviju.

Novotarije vežbaju mozak i treba uvek nešto novo učiti.

Time se bavio projektor saobraćaja, jer ko autom udje u prvi krug ne može iz njega više izaći... prednost imaju oni koji dolaze spolja. Ne, nije bojte se, nije ovo Danteov pakleni krug, manje ih je.

Fontani nećete prići, šta vi zamišljate, kvariti tu lepotu oko koje je iskopan jarak kao oko srednjevekovnih dvoraca.

Opšte poznata stvar je da pešaci prave gužvu gde god se pojave. Najbolje bi bilo iskoreniti taj soj, ali tvrdoglavo neki neće da kupe najnovije modele automobila koji im se izdašno nude po sajmovima, a gundjaju i na prevoz busom, pa idu pešice. E, neće više. Preko Slavije nije planirano da se pešači. Nigde prelaza ni zebre. I sve je mnogo bolje.

Razgledanje Slavije uvrstiti u turističke ponude Beograda, pod hitno. Lepo turistički autobus uskoči na prvi krug, iz fontane pevica svira hitove, a prska vodica da rashladi usijane glave.

Nije šo je naše, pa da se hvalim, ali tako nešto nema nigde u svetu!

Prvoaprilska struja...

, 04 2015 20:40:53 +0100

Prvog aprila poskupljuje struja 15%.

Ili je prvi april prestao biti dan komičnih zgoda i nezgoda, ili je to samo šala naše Vlade, lansirana malo ranije.

Bre...bre... Bler...

, 03 2015 11:50:14 +0100

Srušiše nam kokošnjac vojske, novinare, pobiše. Videće on, ima da ga dovedemo ovde i postavimo za Savetnika.

-Ble…ble ne lupaj, ko bi to dozvolio??

-Šta mucaš?? Kaži lepo R, nije bre, nego Bler.

Dozvolili neki glavati sigurno, ovi obični smrtnici sigurno ne bi

Život

, 26 2013 10:47:45 +0200

Budi nas nasmejani pupoljak

" alt="" border="" hspace="" vspace="" width="" height="" align="" title="undefined" onmouseover="undefined" onmouseout="undefined" />

Zakoračimo u život i već je tu plod

" alt="" border="" hspace="" vspace="" width="" height="" align="" title="undefined" onmouseover="undefined" onmouseout="undefined" />

Sve završi velikim plamenom

" alt="" border="" hspace="" vspace="" width="" height="" align="" title="undefined" onmouseover="undefined" onmouseout="undefined" />

Ili, ako imamo sreće,

" alt="" border="" hspace="" vspace="" width="" height="" align="" title="undefined" onmouseover="undefined" onmouseout="undefined" />

Minus šest

, 29 2012 16:49:26 +0100

U svemu treba videti samo lepo.

Dobro.

Krenem ja juros na pijacu, hladno . Samo lepo, govorim sebi.

Počinjem oblačenje, navlačeći sve moguće i nemoguće tandrmoljke na sebe. Neću o onim čarapetinama ljubičaste na zvezdice da se slažu sa puloverom, ljubišastim pa na crte. Nije mi jasno zašto mora da bude istog tona kad ću da navučem pantalončine i jaknu. Samo lepo.

Zvršna faza je kapa, naravno zelena i takav šal, vuneni, od vune kad je vuna bila od ovce a ne kloniranih, sintetičkih ovnova.

Onako natrontana stojim kao dete, ne mogu ruke uz telo, nego se raširile kao svrake kad sleće. Samo lepo, ako ne vidiš dobro.

Lepota zime me dočeka na izlazu. Savih glavu i pojurih kao da me juri krdo bikova. Naravno, onako naški sečem ulicu gde mi je zgodno, koji pešački prelaz. Zaletim se preko travnjaka kao krave kad krenu na pašu pa osete mladu travu. Zagazih u trag nekog kućnog ljubimca koji je po svemu sudeći kao omanje tele. Srećom sve zaledjeno, pa i to. Samo lepo, ko sam ja da zakeram kakve ko voli ljubimce.

Krenuh dalje, iza solitera me udari ruža vetrova (kažem ja, neće mene ruža u nijednom izdanju). Tu se kao sastaju istočni i južni vetar. Ne znaš koji je ledeniji. Sad su našli da se sastaju kad sam ja naišla. Mora da su vodili ljubav jer mi baciše onu vunenu kapetinu koja polete kao u crtanom filmu šeširi. Dohvatih je pre nego je krenula na crveno i nabih na glavu, ali malo jače, skoro do nosa. Preko svega navukoh i kapuljaču. Ne znam zašto, ali narod se izmicao na ulici od mene. Samo lepo za njih ne važi izgleda.

Tandara-broć, kupih zabušantski ručak kao da sam Amerikanka, što će reći prženu ribu, nastrugane tikve, skuvanu cveklu...i odoh da pišem post.

Udariću za ručak supicu, pa cvetić u vaznicu, svečani servis za ručavanje, kristalne čaše (nema veze ako stavim u njih kiselu vodu) ima da bude ručak- dekoracija... i sigurno neće da zagori. Samo lepo...

Skijaš AnaM

, 10 2012 09:51:51 +0100

Rodjena u porodici gde je skijanje bilo nešto kao hodanje, podrazumevalo se da ću i ja biti odličan skijaš. Medalje i diplome u fijoci bile su dokaz toga. Majka u reprezentaciji, tamo neke države koja ne postoji , brat se zakitio medaljama, a ja nikako da krenem u osvajanje belih planina.

Znalo se da ću skijati bolje od svih jer mi je to u genima već generacijama.

U kući sve neke firmirane skije, čizme, bambusovi štapovi i slični tandrmoljci. Kao početniku predložili su mi neke široke skije. Prezrivo sam ih gledala u stilu, zar ja.

Ona čizma koju sam stavila na nogu mi se nije baš dopala, ni objašnjenje da sama spadne u slučaju pada. Oprema je koštala kao svetog Petra kajgana, ali, ja sam šampion.

I ostalo nije bilo loše, ni planina koju su mi odabrali. Malo sam se mrštila na stazu početnika, ali ko pita dete?? Ukočenih nogu, drvenih prstiju i sa zrncem panike koja je počela negde iz nožnih prstiju stadoh na sneg.

Progutah knedlu, zabodoh one štapove u snegi... ni makac.

Ubedjivali su me, grdili, objašnjavali, ali ja jok... ne mrdam. Ono zrnce panike, preraslo u grudvu koja se širila kroz moje vene. Badava su mi pričali da je staza skoro ravna, da samo krenem... zrnce je preraslo u lavinu panike.

I na kraju sam kapitulirala.

Tras –bum, ni deset santimetra nisam „skijala“ tresnula sam sa sve opremom , polomila skiju, na svoju sreću. Derala sam se kao žuti mačak iz snega.

Svi su urlali od smeha, slikali me i očekivali da se popnem ponovo na taj beli užas i klizim po njemu. Nema šanse, ni tad, niti ikad posle niko me nije video na skijama. Volim da odem na planinu, šetam po snegu grčevito se držeći za neku žrtvu koju obavezno sapletem da sedne u sneg, ali dalje od toga ni makac. Moja fijoka za skijaške medelje i diplome očito neće biti popunjena.

Dobro jutro

, 19 2011 16:00:19 +0100

Stidljivo zima zakucala na vrata.

Priroda se zaogrnula belim omotačem...da se ugreje

Listići se smrzli u lepoti maglovitog jutra

Ja više volim kaficu u toplom kafiću...

SRK...

Gitara

, 01 2011 15:37:08 +0100

-->

Volela sam u sumrak da sedim na obali mora i slušam gitaru. Misli bi mi lutale, snovi bi postajali stvarnost. Gitarista je uvek imao crne oči i očaravajući glas.

Gledala sam ni sama ne znam koliko puta njegove duge prste kako dotiču žice, slušala akorde koji noći daju tajanstvenost i čar.

-Hoćeš li da te naučim da sviraš?

-Ne znam da pevam.

-Ti ćeš da sviraš, a ja ću da ti pevam.

Sreća je preplavila moje srce, osetila sam da bih mogla da poletim. Skoro pobožno sam uzela gitaru u ruke, sela na stolicu, zagrlila je nežno kao majka svoje čedo, oči sam malo zatvorila, onako kroz trepavice svet izgleda lepše, a i seksi je.

Leva ruka gore, desna dole.

Udarila sam nežno po žici

-Neeeee... polako, iščušpaćeš sve žice.

Otvorila sam oči jer sam osetila bol u prstima leve ruke. On je gurao moje prste po nekoj žici, čvorovima, nečem šiljatom, i stalno vikao nežnije... nežnije...

Trudila sam se, baš jesam, sve mi je prste skoro polomio, ali od muzike ništa.

...a tako lako izgleda kad neko drugi svira.