AnaM

Do pobede...

, 19 2018 21:55:51 +0200

Na početku prve utakmice beli mačak Ahil iz Emitaža izvukao zastavicu pobednika.
Pogodio.
Zlobnici kažu da je ruska zastavica bila premazana slaninom, ali ne tvrdim ništa, nisam ni primirisala na TV-u
Sad svi gledaju utakmice, grizu nokte i boje se rezultata.
Albi, beli mačak sa Avale, će da menja Ahila, ne zbog pete, nego jer je bolji prorok. Uvek pogodi kad je meso za ručak, a ribe namiriše iz trećeg dvorišta.

Poručuje svima na blogu, ako hoćete da pobedite, hitno šaljite prema svojim mogućnostima.
Može sve iz mora, sve vrste mesa sa tavana i iz mesnice, a za brikete jedino rezultat nerešeno. Pa sad gledaj šta ćeš Albiju doneti, navijaču.
Povrće, voće, i drugu zdravu hranu uzmite si komotno sami, da bolje navijate.
Pa sad ja rekla, Albi potvrdio, nemoj posle nisam znao…

Šah...

, 22 2018 10:34:14 +0100

Čudna je ta igra. Ima svoja pravila, a opet mnogi misle da mogu ih nekako zaobići.
U samom početku deli nas na crne i bele, na pione i laufere, kraljice i topove.

Najjača figura,dama, skakuće gde hoće i kako hoće, komanduje svima i svi se boje da im se približi. Ona vlada dok vlada, a onaj tunjavi kralj, kao cupka u mestu, tamo vamo. Svi mogu da padnu, ali kralj je jedan. Kad on capne sa table, možeš samo ponovo zaigrati, ako imaš snage. Svi ga kao čuvaju, dive mu se, ali bi rado zauzeli njegovo mesto.
Gde je tu ravnopravnost, demokratija pitam se ja. Zašto ne bi svi bili isti, ili zašto kraljica ne bi bila u nekoj partiji glavnija, važnija od svih?? Svi se nje boje, a ona sva važna misli da je još važnija i da bi partija bila izgubljena da nje nema.
I to pravilo da i pion može biti bilo koja figura. Idite, molim vas, da li je to pošteno?? Zna se ko je za što naučen i čemu služi. Ako si laufer, ne možeš biti konj. Ako postaneš konj, gubiš osobine laufera. Ne može i konj i laufer. Neke figure to nikad ne shvate ili shvate prekasno, pa nije ni čudo šta budu izbačene sa table.
Rokada nije ni roken rol, ni roknem te, ali zna doneti glavobolje učesnicima igre.
Sve u svemu, gadan je taj šah i ko ne zna pravila, bolje i da ne počne igrati.
Govorimo još uvek o šahu, zar ne…

Samo smo ljudi...

, 20 2018 18:41:03 +0100

Postoje tri vrste ljudi:

1. Uče iz tuđih grešaka, oni su pametni

2. Uče iz vlastitih grešaka, oni su mudri

3. Ne uče ni iz jednih, ni iz drugih, oni ostaju vječne "budale"....

Zabrane...

, 28 2018 14:22:49 +0100

Najbolje stvari, uvek su zabranjene stvari...

Sneg...

, 25 2018 09:42:12 +0100

Kažu biće,

a kad će i da li će

ne zna se... sneg...

Žena...

, 19 2018 22:49:18 +0100

Pametna ženskica ništa ne može.

Trepće okicama i bespomoćno gleda čekajući pomoć snažnog, jakog, mudrog muškića.
Druga kategorija su ženskice koje mogu sve...
Same biramo stranu.

Veruj...

, 13 2018 08:06:50 +0100

Ptica koja sedi na grančici nikad se ne plasi da će grančica pući.

Ne zato što nema povjerenja u granu, već zato što veruje u vlastita krila.

Uvek verujte u sebe...."

Živi svaki dan...

, 12 2018 10:09:16 +0100

Pismo jedne 83-godišnje bake će vam biti korisnije od saveta psihologa

Baka je navodno pismo napisala i poslala svojoj prijateljici, a čak i ako je izmišljeno, uštedeće vam godine sazrevanja i skupljanja životnih pouka. Vrlo je praktično i otkriva kako napraviti razliku između važnog i nevažnog.

"Draga Berta,

Više čitam, manje brišem prašinu. Sedim u dvorištu i divim se pogledu, a korov u bašti me više ne nervira. Provodim više vremena sa svojom porodicom i prijateljima i manje radim.

Kadgod je to moguće, život treba da bude obrazac prijatnih iskustava, a ne izdržljivosti. Sada pokušavam de prepoznam te trenutke i cenim ih.

Umorna od svih koji ne razumeju šta je anksioznost, rešila je da objasni najjasnije moguće

Ne štedim ništa - koristimo dobar kineski porcelan i kristal za svaku posebnu priliku kao što je gubitak jednog kilograma, ispravna sudopera ili prvi procvetali irisi.

Nosim moj dobar sako na pijacu. Moja teorija je da ako izgledam uspešno, mogu da potrošim 28 dolara na jednu malu kesu sa namirnicama. Ne štedim svoj najbolji parfem za specijalne žurke, nego ga stavljam za prodavce i službenike u bankama.

"Jednog dana" i "uskoro" gube vrednost u mom rečniku. Ako je vredno da nešto vidim, čujem ili uradim, želim da vidim, čujem, uradim odmah.

Ne znam šta bi drugi uradili kada bi znali da neće biti ovde sutra, što svi uzimamo zdravo za gotovo. Mislim da bi nazvali članove porodice i nekoliko bliskih prijatelja. Možda bi pozvali i nekoliko bivših prijatelja da im se izvine i sruše ograde svađa iz prošlosti.

Ja volim da ih zamislim kako izlaze u kineski restoran na večeru ili na neku hranu koju najviše vole. Samo nagađam- nikada neću znati.

One male stvari koje nisam završila bi me razljutile kada bih znala da su mi sati odbrojani. Bila bih ljuta što nisam napisala neka pisma koja sam nameravala da napišem ovih dana. Bilo bi mi žao što nisam svom mužu i roditeljima dovoljno često govorila koliko ih volim.

Jako se trudim da ne štedim, ne zadržavam, ne odlažem bilo šta što bi unelo smeh u život. I svako jutro kada otvorim oči, kažem sebi da je to nešto posebno. Svaki dan, svaki minut, svaki udah je dar.

Možda je naš život postao drugačija pesma od one koju smo zamišljali. Ali dokle god smo ovde, i dalje možemo da plešemo."

Izvor: Noizz.rs

Nestrpljenje...

, 19 2017 13:41:08 +0100

Ne volim da čekam, ne volim pa to ti je. Tačnost je moja mana, jer uvek stignem prva.

Naručujem neke stvari.

-Kad mogu da dodjem??

-Ostavite broj telefona, biće brzo gotovo.

-Daću vam i fiksni i mobilni.

-Dovoljno je mobilni, poslaću vam poruku za desetak minuta da je gotovo.

Čekam devet minuta, a onda počnem da piljim u mobitel…

Deset minuta. Ništa.

Čekam još pet minuta, ono akademskih 15 više nije moderno. Ništa.

Čekam pola sata.

Da li da zovem??

Neću, završava. Sada će me pozvati.

Pomeram plan koji sam imala za kasnije. Čekam.

Tresem mobitel, pipkam ga i proveravam. Možda nisam čula kad je stigla poruka. Stavljam ga na najjače, na drmusanje i da ima postavila bih i trubu. Ne reaguje.

Da nisam nešto pokvarila i sad ne čujem ništa. Ponovo proveravam. U medjuvremenu mi stižu neke poruke, brišem. Joj, da nisam pobrisala ovu što čekam??

Sad ću je pozvati.

Zvoni, ne javlja se. Zovem fiksnim. Ništa.

Zovem ponovo mobilnim, isključen broj javlja mi neki antipatičan ženski glas.

Sat. Dva sata.

Iznervirana počnem mahati krpom kroz kuću, brišem prašinu, i obaram neku glupu čašu koja se nalazi na putu. Brišem pod, kupim staklo, osluškujem. Ništa

Zovem već besna kao puška. Videće ona svog Boška Boškovića. Ništa.

Satima kasnije. Zovem. Ništa.

Kasno posle podne na rubu živaca, bacam ćuteći telefon, grdim tehniku i odlazim vlastitim nogama proveriti da li je gotovo.U radnji me čeka vlasnica

-Gde ste vi?? Velika je gužva, ali vaše je gotovo. Što niste došli??

Okrećem se, gledam po radnji, kod nje nikoga, samo njeno začuđeno lice što nisam došla ranije.

Da li neko zna kakva je kazna ako nekoga zadaviš??

Medjunarodni dan korupcije

, 10 2017 14:05:12 +0100

Anketa u novinama povodom dana korupcije… Slavi li se taj dan ili??
Davanje mita je kažnjivo po zakonu i za onog ko daje i za onog ko prima. Naravno da nikad nisam dala mito, a nažalost nisam bila u prilici ni da ga primim.
Krenem ja tako lagano preko ulice. Nigde žive duše. Prelaz za pešake je na 50m, ali nema nikoga ni automobila ni pešaka…i krenem ja…
Fiiiiiiiiijuuuuuuuuu…
-Zviznu li ti ili mi se učini??
Okrenem sa onako usporeno, kad iskoči policajac sa nekom sveščicom. Traži pare. Pokušah onako tužno da ga gledam. Ne reaguje. Pare, pa pare, navalio. Šta da radim, otvorim novčanik, ali nema dosta.
-Daj šta imaš, i ne pišem prijavu.
I šta uraditi?? Uze on sam iz novčanika.
Ne dajem ja mito.
Aerodrom. Više volim putovati autom zbog prtljage, ali… Meri onaj tip „ prtljagicu“
-5kg viška.
Opet ja tužno gledam. Šta da izvadim, i gde sa tim??
-Dobro, nije to strašno, daj 20EU, i teraj.
Gde da teram nije rekao, ali ja izvadih teatralno 20Eu, koji nestadoše brzinom munje. I moj kuferić ode u neku rupu…
Ne dajem ja mito…
Nećemo o doktorima. Od krvi sam i mesa, ne znaš šta će da te pogodi za 5minuta, a ko zna ko sve čita blog.hr.
Uostalom, oni ne primaju mito, postoji tačna tarifa koliko je za što, mesto u bolnici, pregled kod specijaliste bez čekanja, i tako ti tandrmoljci.Kad je život u pitanju,naših dragih, dali bi sve. To nije mito, samo izraz zahvalnosti.
Ne dajem mito…
Zato volim restorane. Sedneš kao čovek, naručiš ono što voliš da jedeš, popiješ koliko hoćeš,muzika ti svira pesmu hoju poželiš, čeka te taxi za povratak. Na kraju dodje kelner, platiš, i daš bakšiš,onako, od srca, i milo ti… Sretni i ti i on.
Ne dajem mito…
A ti??