ovo nije devojka sa lulom

Budi hrabra

, 27 2017 15:06:15 +0100

Budi hrabra.

-Posto je intervju prošao dobro, da li mogu da ti se odužim jednom kafom?

-Da li je to prijateljska kafa ?

-Kakvih još imate u ponudi ?

-Imamo kratku hoću da proverim da li imaš devojku kafu, jednostavnu sviđaš mi se kafu, koja nažalost mnogima zastane u grlu, groku hvala za podatke, lepo sam vaspitana pa se odužujem, jos gorču flertujem iz dosade, njenu podvarijantu sa dodatkom sirupa od hoću da proverim dokle mogu da idem, toplo-hladnu kombinaciju ne znam šta bih ali hajde da vidimo šta se nudi, tajni recept našeg kafe majstora zavodim te, kratku ali slatku kafom počinju sve dobre stvari i tradicionalnu, običnu, prijateljsku kafu koja se služi u velikoj šolji.

-Hm, možda bih zamolila da se za mene napravi neka kombinacija kafa ne znam šta bih, ali nešto svakako bih. Misliš da je to moguće dobiti ?

-Sigurno jeste.

Već smo tada potajno znali, biće to jedna jaka i velika kafa, koja vas dugo drži budnim i čiji se ukus ne zaboravlja godinama.

27. mart

, 28 2016 00:10:42 +0200

Danas je 27. mart, sasvim običan dan.

Pre sedam godina, na ovaj dan gledala sam predstavu Eling u Beogradskom dramskom pozirištu. Obukla sam crne pantalone, karirane starke i indijsku majicu, bila sam tinejdžerka buntovnik, i morala sam da izgledam posebno dobro te večeri. Nakon predstave si me čekao ispred pozorišta. Mislila sam da ćeš me pitati da se pomirimo, ili makar poljubiti. Čekala sam i odugovlačila, pre nego što uđemo u gužvu i buku, ali tebi su trebala dva piva da preduzmeš nešto. Na kraju sam poljubila ja tebe, kada smo se našli zaglavljeni u gužvi, između dva para koja se ljube, uz pesmu Negativa, plešući , činilo mi se, beskonačno dugo. Posle toga smo se ljubili beskonačno dugo. U stvari, ljubili smo se dok nisam morala da krenem kući, u to vreme su mi još uvek roditelji određivali dužinu izlazaka. Ispratio si me na stanicu, hladan vazduh me je otreznio i postala sam svesna da sam ponovo rizikovala. Dala sam ti još jednu šansu a nisam bila sigurna ni da li sam prebolela onu prvu.

Pre šest godina bila sam srećna, iskreno srećna, jer je druga šansa bila pogodak. Bio si najdivniji dečko na svetu, bili smo mladi, pametni, posebni, uspešni, bili smo osvajači sveta i nije bilo lepše vezeod naše, niti srećnijeg para od nas dvoje. Proslavili smo prvu godišnjicu u poslastičarnici, mada mi nije ni bilo važno gde ćemo se naći. Bilo mi je dovoljno da smo zajedno.

Pre pet godina, slavili smo dve godine preko

Samo zelim da volim nekoga ko će voleti mene

, 10 2016 14:12:00 +0100

Samo želim da volim nekoga ko će voleti mene,

Jel to mnogo?

Samo želim nekoga divnog, ko će mene smatrati divnom,

Jel to mnogo?

Samo želim da ne budem utešna nagrada,

Jel to mnogo?

Samo želim da nekome budem dovoljna ja,

Jel to mnogo?

Samo želim da prestaneš da govoriš da sam lepa i počneš da se ponašaš kao da sam lepa,

Jel to mnogo?

Samo želim da ne budem zamena onoj kojoj nikada nije stalo do tebe,

Jel to mnogo?

Samo želim nekoga ko ne živi u bolu svoje prošlosti,

Jel to mnogo?

Samo želim da prestanem da živim u bolu svoje prošlosti.

Jel to mnogo?

Samo želim da prebolim bivšeg,

Jel to mnogo?

Iako je trajalo sedam godina,

Jel to mnogo?

Samo želim da se zalečim i oživim,

Jel to mnogo?

Da prestanu da mi govore da “pustim” oni koji nikada nisu voleli,

Jel to mnogo?

Da prestanem da idem u san sa suzama,

Jel to mnogo?

Da me ne zovu slabom jer još nisam prebolela,

Jel to mnogo?

Da me ne zovu nezrelom jer priželjkujem pravu ljubav,

Jel to realno?

Samo želim nekoga ko neće biti kompromis,

Jel to mnogo?

Samo želim da budem dovoljno dobra za onog kojeg ću sresti,

Jel to mnogo?

Prestanite da me zovete patetičnom ako nemate odgovore,

Jel to mnogo?

Gola Istina

, 04 2016 01:22:11 +0100

U tradicionalnoj ikonografiji Istina je prikazana kao gola žena. Sa nje zastor laži i obmane uglavnom skida figura koja predstavlja Znanje. Stići do Istine trebalo bi da bude cilj podjednako važan stizanju do golog ženskog tela.

Zašto se onda mnogo ljudi usteže da to uradi, ako većina nema nedostatak motivacije da stigne do gole žene?

-Zato što istina nije uvek lepa žena – odgovorio mi je drug, veliki ljubitelj lepote misli i lepote tela. – Zamisli da skidaš zastor sa debele žene pune celulita. Ko još to želi? Svako bi takvoj ženi preporučio da se ponovo uvije i pokrije telo. Sa istinom je slična stvar, većini se ne dopada ono što vidi pa vraćaju zastor laži i obmane nazad, kako ne bi morali da je gledaju.

Ali to ne može biti tačno jer je Istina uvek lepa. Istina je vrhovna vrednost koja ne podleže ukusu, ona je skala po kojoj se ostale stvari mere. Problem je u ljudima. Navikli smo da samo odredjeni tip žene doživljavamo kao lepe, i plašimo se da vidimo one koje se ne uklapaju u naš sud o lepoti. Navikli smo da istinu koja ne ispunjava naša očekivanja nazivamo laži i zatrpavamo negiranjem. A istina i žena su uvek lepe. Jedini pravi put je put ka Znanju, kako bismo mu prišli dovoljno blizu da može da strgne taj zastor jednom zauvek sa naših očiju.

MUZEJ KAO ZOOLOSKI VRT

, 13 2012 02:49:53 +0200

Profesor koji predaje avangardnu umetnost danas je, cini mi se sasvim spontano nosen pricom, dosao do ovog poredjenja. Naime, avangarde su pokusale da demistifikuju umetnost i da je skinu sa pijedestala gradjanske tvorevine koja podrzava takav sistem uredjenja drustva, cak mozemo reci da ga hrani i odrzava u zivotu. Muzej kao tvorevina prvog reda ovakvog drustva, nazivan od strane futurista i grobljem umetnosti, institucija je protvi koje se mnogi umetnici prve polovine 20. veka bore, skoro do poslednje kapi krvi.

Ali.

Biti avangardan nije lako. To znaci uvek biti u manjini. Meni kao pojedincu to nije tesko da shvatim, pogotovu ako se osvrnem na svoje detinjstvo. U osnovnoj skoli su me mrzeli (i ne, ne preterujem kada to kazem) jer sam postavljala pitanja, nosila starke i citala “ozbiljne knjige”. Komsije me gledaju cudno kada me sretnu u zgradi a ja nosim sako od tvida i leptir masnu u 11 ujutru- krenula na fakultet. Neki studenti me cak gledaju cudno (a pritom idem na jedan od najliberalnijih fakulteta u zemlji) kada na nekoj prezentaciji iskocim iz strogog kanona akademskog i dam oduska kreativnosti. Moje drugarice prizanju da ne bi mogle da nose zuti kaput kao ja, jer, iz nekog razloga, zuto nije boja za kaput. Ima i onih kojima nazalost, nisam dovoljno cudna, ali on je druga prica..

I sada- da li sam ja zbog svega ovoga prevelika pretnja javnom redu i miru? Da li ugrozvam poredak? Pa ne. Nosim sta zelim i malo se drugacije ponasam, imam neke stavove koje podrzava samo odabrana manjina, ali ne dekonstruisem opsti sistem vrednosti svojim postojanjem. Ja sam, recimo- polu-avangardna. Pa ni to nije uvek lako ali dobra strana je u tome sto ste skoro uvek ponosni na sebe jer ste drugaciji.

Ima ljudi koji bi sve dali samo da se nicim ne isticu. Uglavnom nisu ni svesni toga. Oni su “gradjansko drustvo” modernog doba, nevezano za stalez. Oni su vecina koja diktira standard, ne treba nosti vise od tri boje na sebi. Zene ne puse lule. Devojke ne barataju oruzjem. Muskarci su bolji vozaci. Klisei u kojima se drustvo gusi. U takvom drustvu je skoro cast biti malo cudan i neshvacen.

Jedna devojka, o kojoj imam izuzetno lose misljenje (sto je isto talenat po sebi jer se ja trudim da svakoga opravdam i nadjem uzrok odredjenog ponasanja) pricala je jako ruzno o meni. To bi trebalo da me uvredi? Pogresno! To mi je najveci kompliment! Da je imala lepo misljenje o meni smatrala bih da sam joj bar po necemu slicna a biti slican njoj nije nesto cime bih se pohvalila.

To se desilo i sirotim avangardistima. Toliko su se borili protiv muzeja, pokusavajuci da ga sruse kao instituciju, muzej ih je odbijao, oni su se time hvalili. Za njih je bilo ispod casti uci u muzej. To je znacilo da ste sve ono protiv cega se borite. To bi znacilo da ste licemer i izdajnik.

Ali, drustvo je cudo. Ono je masina koja usisava i prilagodjava sebi najneverovarnije pojave kojih se u slobodno vreme grozi i gnusa. Ali drustvo zna da moze da kontrolise samo ono sto prihvata, tako da je naslo nacine da integrise avangardu. Posle nekoliko decenija njihova umetnost nasla se na zidovima muzeja. Pripitomaljena je. Zato je muzej slican zooloskom vrtu. Nekada divlje vrste koje su ujedale i borile se na smrt da bi izbegle kavez, ipak su u njega dospele. Danas se vise ne bune, kandze i zubi su im otupeli. Ljudi placaju da bi ih videli, kao retkosti. Zele derivat divljine, spoljasnjost divljine, bez njenih opasnosti. Sitog i otupelog tigra, iza brave.

Tako je sa umetnoscu danas. Tako je i sa ljudima. Svaki pokret, svako buntovnistvo, kad-tad se smiri i postane deo legitmnog postojanja. Pankeri su zgrazavali svet odavno, vise se niko ne prska svetom vodicom kada vidi zelenu ciroki frizuru. Zuti kaputi se ipak siju, iako ima puno onih koji ne shvataju njihovu svrhu. Jednog dana kada postanu opsti hit izgubce svoju ulogu- nece vise biti avangardni, postace popularni.

Mozda ce se to desiti i meni. Mozda ce doci vreme kada ce devojke koje macuju, puse lule i nose leptir masne biti toliko rasporstranjene da ce neke nove devojke, ne znam po cemu drugacije, njih smatrati opozitom nad kojim isticu svoju nadmoc razlicitosti.

Pitanje- da li sam ja ovakva kakava sam avangardna danas jer to sto radim, nosim, mislim, jos uvek nije u modi, ili sam avangardna u dusi, i bila bih to u kom god vremenu da sam se rodila, kakvi god da su opsti ideali i moda?

To pitanje svako moze da postavi sebi. Da li u sebi nosimo dozu buntovnistva prema opstim i ustaljinim pravilima, koja se ne da ugusiti, ili ce nas vremenom vecina ipak pripitomiti? Da li ce nam se zivot u zooloskom vrtu dopasti? Da li cemo uopste biti svesni promene i onoga sto smo postali?

LAZAR

, 11 2012 01:50:46 +0200

Lazar. Car koji nikada zapravo nije bio car. Licnost ciju bi smrt Srbi mozda i preboleli jednog dana, ali ciju izdaju nikada nece. Proklet bio Vuk Brankovic.

Milica. Carica i majka koja je zrtvovala cerku udajuci je za neprijatelja, ali je pre toga odvela kod vracare da joj unisti matericu kako ne bi mogla da radja. Da bi sin naslednik dosao na tron. Svetica.

Milos Obilic. Sin konjusara koji se stideo spostvenog porekla pa je iz prezimena izbacio pocetno slovo K da se ne bi prezivao Kobilic. Veliki heroj nacije, neprevazidjen u hrabrosti i odlucnosti.

Vuk Brankovic. Nije se pojavio na Kosovu polju jer je shvatio da bi bilo zgodno da neki muskarac i prezivi, cisto da bi imao ko da ubuduce pravi decu. Prokletnik, zaba mu u gace, zmija mu u nedra.

Kosovka Devojka. Nestvarno bice preuzeto iz nordijske mitologije koje posle bitke skuplja duse palih ratnika i salje ih u zagrobni zivot gde se formira nebeska vojska. Jos jedna svetica koja je nahranila i napojila poluzive posle bitke.

Despot Stefan Lazarevic. Vladar koji je dobio Beograd, izgradio najlepse zaduzbine, pozivao najbolje umetnike u zemlju, osnovao prvi viteski red. Pisac i filozof. Ko je on uopste, nesto nam nije poznat..?

Olivera. Devojacko Hrebeljanovic. Udata iz politickih razloga, drznula se da se zaljubi u muza. Kurva. Ni ona nam nije mnogo poznata.

Rade Neimar. Najbolji umetnik ovih prostora. Cinjenica da je potpisivao svoja dela i bio svesan uloge umetnika u stvaranju stavlja ga u isti rang sa Djotom i slikarima rane renesanse. Ko..?

Jefimija. Prva zena pisac na ovim prostorima. Putovala po bliskom istoku i ucestovavala u pregovorima sa sultanom. Svercovala ikone preko granice. Mecena umetnosti. Poznata samo zato sto je izvezla pohvalu knezu Lazaru.

Turci. Zlokobni bezbozni dusmani koji su klali Srbe pet vekova. Ako verujemo izvorima, toliko su bili zli i zedni pravoslavne krvi da Srbi danas ne bi trebali da postoje. Ipak, ovo neko cita, zar ne?

PROTERIVANJE RAVNOPRAVNOSTI OD STRANE DRZAVNOG VRHA...

, 09 2012 23:20:27 +0200

…nije ni nova ni cudna stvar. Manje poznata cinjenica, mozda i samo teorija, mada mi se vise cini kao namerno zataskavana istina, je da je Stefan Nemanja, veliki srpski vladar, prvi zupan, osnivac slavne dinastije, zapravo izabran medju svojom bracom za vrhovnog vladara jer je- proterao Bogumile.

Bogumili su verska sekta koja je tih godina bila izuzetno aktivna na prodrucju Balkana i cija ucenja nisu odgovarala crkvenom vrhu Carigrada. Bogumili su smatrali da je svaka vlast na zemlji data od djavola a ne od boga. Verovali su u dualizam bozanstava, tj, da postoje i dobar i zao bog. Da je dusa plemenita i zatvorena u materijalnosti tela, da tezi iz njega da se oslobodi. Da svestenici mogu biti i zene i muskarci. Bili su protiv telesnog kaznjavanja. Protiv ostavljanja priloga crkvi. Protiv crkvene hijerarhije. Govirli su da su strasni sud i apokalipsa izmisljeni kako bi se narod strahom drzao na uzici. Opismenjavali su zene, one su imale ista prava kao muskarci, bile su pisci, lekari, utielji, nijedno zanimanje im nije bilo nedostupno. Bili su vegetarijanci.

Vecina ideja Bogumila danas se nalazi u svakoj deklaraciji o ljudskim pravima ili ustavu. Vecina je prosto stvar zdravog razuma. Vecina, nazalost, ni danas nije u potpunosti prihvacena od strane drustva, pa je prosto neverovatno pomisliti da je ovakva grupa ljudi zivela na “zlom” Balkanu, nekada.

Koliko sam samo puta cula izgovore za glupost, ksenofobiju ili sovinizam, tipa- “ovo je Balkan”, “ovo je Srbija”. Geografija ne sme biti izgovor za agresiju i zatucanost. Nema zemlje na svetu koja nije u zavadi ni sa jednim komsijom, niti zemlje koja nikada ni sa kim nije ratovala. Ima jos teritorija na ovoj planeti koje su se vekovima “setkale” od jedne do druge pogranicne zemlje. Nismo mi izmisli rat, niti smo jedini pretrpaeli njegove posledice, da bismo za sve lose sto se u zemlji desava govorili- ovo je Srbija.

Odbijam da prihavtim da je moja zemlja leglo kriminala i nista vise. A takvima nas drugi vide. Takvima, nazalost, i sami sebe cesto vidimo i predstavljamo. Kao da smo vakcinisani protiv napredka, protiv obrazovanja i otvranja vidika, kao da kolektivno bolujemo od neke retke bolesti samo-destruktivnog konzervatizma, odbijajuci da prihvatimo terapiju, uporno ponavlajuci- ovo je Srbija. Nije Srbija naziv nasih boljki, ona je samo teritorija crvenom linojim odvojena na karti. Nas pravi problem je sto se iza nje krijemo, ubedjeni, da sve dok imamo krvavu istoriju zemlje i poginulih za otadzbinu mozemo sasvim legitimno da bacamo djubre po ulici, zvrljamo kulturne spomenike, krademo stekere i sijalice u zgradama, ne cistimo sneg ispred kuce, ne placamo kazne…

Za heroja nacije uzimamo coveka koji je krvlju ugusio intelektualnu manjinu ovog istog Balkana po kome danas pljujemo (i bukvalno i figurativno). Nemam pritom nista protiv Stefana Nemanje, on je bio pretendent na presto i to je bio njegov posao, zelim samo da istaknem ironiju istorije. Oni koji silom dolaze na vlast postaju slavni oci nacije, heroji kojima spevamo himne i stavljamo ih na korice uzbenika, dok one koji su se zalagali za osnovna prava coveka, ravnopravnst i obrazovanje, ni ne pominjemo. Danas se zene jos uvek tuku, vlada se strahom, bespotrebno se ubijaju zivotinje, nasiljem se resavaju svi problemi- jer zaboga, ovo je Srbija! Za koju onda, isti takvi, govore da se u srednjem veku na Dusanovom dvoru jelo zlatnim viljuskama, pa onda lome sopstveni grad posle svake utakmice, jer zgrada izgradjena u 19. veku od strane poznatog domaceg arhitekte naprosto nije dovoljno “srpska” za njih i samim tim nije zasluzila da prodje neostecena.

Ne dragi moji, mi smo isto kao i Karlo Veliki cupali meso sa kostiju rukama, ali je jos u 11. veku u ovoj nasoj Srbiji ravnopravnost, makar medju jednom grupom ljudi, bila prihvacena. Zasto se ne bismo, eventualno za promenu, ugledali na tu stranu svoje istorije, umesto sto zvrljamo javna dobra brojevima 1389 za koje vecina tih koji zvrljaju ni ne znaju sta zapravo znace.

TETOVAZA NA LICU

, 09 2012 00:11:25 +0200

Mudrosti koje cu sa vama podeliti nisu moje, maznula sam ih iz knjige “Jedi, moli, voli” ali ih ovim postavljam na sveti oltar istine, jer, cini mi se, bolje od ma koje biblije prosvetljuju um danasnjeg coveka.

Prvo- ako mislis da si debela odgovori na ovo pitanje- da li je ikada kada si se skinula frajer pomsilio - fuuuuj, odvratna je, kako je samo debela! Naravno da nije- on je srecan sto je u sobi sa golom cicom i kilograme ni ne vidi!

E! Razmislite malo o tome sledeci put kada zapocnete po kao zna koju dijetu-od-ponedeljka ili isplacete reku suza jer, zaboga bice smak sveta, ne ulazite u farmerke 38. Imate salo na bokovima? Obucite sire pantalone. Kada ih budete skinuli to salo moze samo dobro da vam dodje. Razumem da zene najvise brinu oko kilaze zbog odece a na drugom mestu zbog tipova, i dobro znam kako je to kada u radnji ne mozete da udjete u najveci broj, ali da vam kazem iskreno- zena koja ima dobar seksualni zivot ne moze se ubedaciti zbog nekih tamo panatlona pravljenih za kineske gimnasticarke, domacine pantljicare ili desetogodisnjakinje! Niko ne garantuje da mrsave bolje prolaze u zivotu, da sve imaju divne momke koji ih vole i da su super u krevetu. Jeste, pantalone im bolje stoje. Ali, da li biste zaista radije odabrali to umesto srece, ljubavi i seksa..?

Drugo- glavna junakinja knjige je bila jako uplasena kada je dobila zadatak da intervjuise izbeglice koje su brodovima dovezli u Ameriku jer je mislila da ona, koja u zivotu nije prezivela nijednu tragediju, ne moze da pomogne ljudima koji su ostali bez svega. Medjutim, na kraju je ispalo da su joj se svi zalili na sumnje da ih zena vara, momke koji ih ne primecuju, ljubavnike koje je razdvjio raspored po brodovima itd…

Dakle- svi, ali svi na svetu pate od ljubavi! I svi ljubavne jade najteze podnose! Ljubav nije ekskluzivno pravo lepih i bogatih. Ljubav pogadja sve ljude, bez obzira na rasu, veru, stalez. U ovom slucaju, cak i na to da li imaju krov nad glavom ili hranu. Nama deluje nemoguce da se neko zaljubi u trenutku kada nije siguran da li ce preziveti sledeci dan, ali eto iznenadjenja za nas- zaljubi se itekako! Prosto- jer to ne moze da se bira. Kazu da smrt uglavnom dodje neocekivana. Bogami, ljubav dodje jos neocekivanje! Strefi nas kad joj se najmanje nadamo i onda ne znamo sta cemo sa njom. Niko nije imun na nju. Niko nije toliko nesrecan da ga patnja neuzvracene ljubavi ne moze dotaci. Kupidon kada gadja ne gleda da li su neke druge strele vec ranile coveka. A dokazano je da njegova strela, zapravo, najvise boli.

I trece- imati dete je kao odluciti se za tetoviranje po licu- moras da budes apsolutno siguran da to zelis!

Muka mi je vise od zenskih izjava da moraju da imaju decu. Svarno? Bas morate, nema druge opcije? Jel cete mozda umreti ako ih ne budete imale? Znam ja da vi mislite kako je jedini cilj zene na svetu da bude majka ali mi nije jasno zasto su sve zene uverene da ce biti i dobre majke! Znate li vi samo koliko je dobrih roditelja? Pa ja cu vam reci- premalo! I ne, ne stidim se da kazem- za neke ljude je bolje da nemaju decu.

Povraca mi se kad cujem da neko radja jer je u tim i tim godinama. Znaci postoje godine kada mora da se rodi? Ma to je divan razlog za doneti na svet novo bice. I, kada ga tako uplasene od nekog demonskog sata koji otkucava, rodite, sta cete mu reci- zdravo moja poslednja sanso da postanem mama, rodjen si jer sam imala 38 godina. Zar deca ne bi trebala da se radjaju zbog ljubavi, ili makar- zato sto zelite dete. Ali zeliti ga onako sustinski, ne zato sto je neko nekada rekao da covek mora da ima decu a vise se niko ne seca ko je to bio niti zasto je to tako. Imati dete samo zato sto mozete da ga imate? Not good ehough! Izvinjavam se- ne tetovirajte se po licu ako nite spremni da tu tetovazu sa ponosom pokazete.

Ili, sto bi rekao Nice: “Ne stvaraj dok ne budes spreman da postanes tvorac, i da stvoris nove tvorce!”

ODELO CINI COVEKA!!!

, 06 2012 01:40:37 +0200

Kakva je to glupsot da odelo ne cini coveka? Ok, shvatam izjavu ako se govori u bioloskom smislu- coveka cini voda, tkivo, krv, limfa, i jos dosta stvari u koje se ne razumem. Ali ako govorimo u filozofskom smislu- odelo cini coveka podjednako koliko ga cine i misici, koza i trepavice.

Odelo nas ponekad opisuje bolje nego sto bismo sami to uspeli. Iz pazljivog analiziranja necije odece mozemo saznati toliko toga o njemu da kada bi covek zapravo bio svesan ovoga ne bi trosio prosecnih 10 minuta na biranje odece pre nego sto izadje iz kuce, vec bi pola dana u agoniji cupao kosu ne znajuci sta da obuce. Zene nisu lude sto uvek kasne jer su se sredjivale niti govore gluposti kada izgovore onu cuvenu “nemam sta da obucem”, one su samo svesnije ove cinjenice od muskaraca jer drustvo stavlja pred njih vise izazova i zahteva.

Kada mi baba kaze da je kao mlada imala dve hajine, za svaki dan i svecanu, sto je uvek praceno nekom predratnom mudroscu tipa “sta ce ti vise haljina kad mozes da obuces samo jednu”, naprosto batalim raspravu. Kada je ona imala 20 godina, prvo- rat se skoro zavrsio i nisu imali novca za vise odece, drugo, ona je imala dve uloge u ovom svetu- da sprema po kuci i da subotom uvece ode u bioskop. Dakle- dve haljine za dve uloge.

Sto se tice novca, ovo nije tekst o njemu, niti o procenjivanju odece po njenoj novcanoj vrednosti. Reci cu samo- ako ga imam dovoljno da mogu da priustim sebi nekoliko para obuce, nekoliko para farmerki i mnogo vise majici na razlicite duzine rukava, sigurno se zbog toga necu pravdati. Da li mi sve to treba ili ne, mogu samo ja da procenim. Cak i odeca koja stoji u ormaru neobucena ima svoju funkciju i nije tu za dzabe. Oni koji napadaju uglavnom zene zbog trosenja novca na odecu- verovatno nisu zene. Ako ne krades da bi kupovao- niko ne sme da ti zameri sto kupujes! Soping nije greh, ali mi se cini da se sa njegovom ekspanzijom sve cesce tako dozivljava.

Odeca koju ujutru obucemo je stvar izbora. Nasi izbori nas definisu u svemu sto radimo, pa i u odevanju. U neka stara vremena, za kojima lazni moralisti usta punih porgrda za danasnjim “materijalizmom” pate, odevanje je bilo nauka za sebe. Odeci se zapravo poklanjalo mnogo vise paznje, za izlazak se spremalo neuporedivo duze, i tacno se znalo ko sta nosi. Nekada je odeca staleski odredjivala ko ste, nekada prosto idejno.

Tako je i danas. Nemoguce je da matorac kivan na svet i ogrezao u poboznosti-pred-smrt vidi metalca od 15 leta, u crnom od glave do pete, sa bar tri pirsinga u glavi i ne pomisli- sotona!!! Nemoguce je da devojka koja voli regge vidi decka sa dredovima i Bob Marly majicom i ne obrati malo vise paznje na njegovo lice ne bi li proverila da li je i sladak koliko je kul. I nemoguce je da vidite zenu u crvenoj haljini i ne pomislite na seks (naucno dokazano!!).

Ono sto moja baba jos ne moze da shvati je zasto se presvalcim u toku dana. Zasto uvece ne mogu da izadjem u onome u cemu sam bila na fakultetu. Ona je u svojoj haljini mogla svuda da se pojavi i nije je bilo sramota. Stvar je u tome sto je ona u svom celom zivotu promenila onoliko uloga koliko ja promenim u toku jednog dana. Ona je bila cerka, supruga, sada je udovica. I dok je radila bila je zaposlena. Ukupno 4 identiteta, ukupno 4 haljine! Ja sam ujutru po kuci- cerka, na fakultetu student, u muzeju- volonter kustos, uvece drugarica, nocu devojka. To vam je vec 5 haljina, ili ako cemo preciznije- 4 haljine i jedan komplet vesa. I to samo u toku obicnog dana. Ne pominjem slavlja, posebne dogadjaje, izlaske, maskembale… Ja menjam svoje uloge u hodu, pa tom brzinom moram da promenim i kostim. Nije da ne mogu da idem u muzej u farmerkama i patikama, prosto- lepse se osecam u pantalonama i baletankama. Odeca ucini da se uklopim u ambijent, ja sam tada lice koje stoji ispred prestizne ustanove i zelim da se i sama osecam “prestizno”. Ne mora to da bude balska haljina ali ne mora bas ni trenerka. Sa druge strane, u pantalonama ne bih sedela u kuci ni za zivu glavu, za kucu su rezervisane samo pidzame i siroke majice, jer su udobne. Za fakultet i preko dana- pamucan ves. Za prespavati-kod-decka cipkani.

Neka podignu ruke svi oni koji ovo smatraju cudnim?

A ima i onih koji uporno tvrde da nije vazno sta nosimo. Ne znam samo kako onda oni ne izlazena ulicu goli. Pa cak bi i negacija odece govorila o njihovom smislu za odevanje toliko puno da bi se odmah brze-bolje obukli. Znam da ljudi kada izgovore misao da odelo ne cini coveka misle da cena odece ne treba da bude presudna u procenjivanju necijeg karaktera. Ali prosto ne mogu da verujem da neko u tako sirok pojam ucitava tako usko tumacenje. Cena- nije bitna (mada je to tema za sebe). Ali nikada ne mozemo reci da odeca nije bitna. Ona je nas izbor! Nasi izbori nas definisu hteli mi to ili ne. Ili, sto bi rekla moja drugarica kada neka od nas iz drustva izgovori ono zensko- “necu mnogo da se sredjujem da ne pomsili da sam se sredjivala zbog njega”- to sto se nisi sredila i dalje ne znaci da nisi odabrala odecu misleci na njega.

Moda je strogo povezana sa simbolikom, naravno. Ono sto nosimo itekako govori ko smo. Zavaravamo se ako mislimo drugacije. Svako ko je ikada imao viseminutnu dilemu da li da stavi plavu ili sivu kravatu moze da prepozna ovo. Ako vam obe po nekim opstim kanonima estetike i slaganja boja idu uz odelo i kosulju, zasto se onda dvoumite? Zasto uopste vadite obe kravate i prislanjate ih uz odelo? Zasto uopste, na kraju krajeva, imate dve kravate?

Zato sto znate da nije svejedno da li cete staviri plavu ili sivu. Zato sto je pred vama izbor.

Zato sto vam je, zapravo, vazno sta nosite.

ONA JE SAVRSENA

, 03 2012 02:10:14 +0200

Ona je savrsena. Ona je lepa, ona je zgodna, ona je visoka, ona ima zategnuto telo, cistu kozu, i bele zube. Ona je uvek nasminkana, cak i kada ide do prodavnice. Ona uvek ima parfem. Ona uvek ima cistu kosu, isfeniranu. Ona nikada nije vidjena u trenerci. Ona hoda na stiklama kao po oblacima, nikada se nije spotakla. Ona nosi samo firmranu odecu. Ona nikada nije farbala kosu, da je ne bi unistila. Ona ne kupuje kod kineza. Ona ne jede majonez. Ona ne pije sok, cula je da goji. Ona zapravo ne unosi u sebe citav niz namirnica, jer goje. Ona jede lanene plocice i pije jogurt sa zitaricama. Ona nikada nije uzela dim cigarete. Ona ne pije alkohol, samo Evian vodu. Ona se smeje kao andjeo. Ona zaustavlja saobracaj dok prelazi ulicu. Ona uvek ima po nekoliko udvaraca na listi cekanja. Ona ne mora da ceka da bude odabrana, ona bira. Ona osmehom dobija sve. Ona je vredna, stalozena i odgovorna. Ona nikada ne kasni. Ona uvek ima para, jer stedi. Ona nikada ne ogovara, ne place u javnosti, ne povisuje ton. Ona uvek zna koliko ima sati. Ona ce uvek ljubazno odgovoriti na svako vase pitanje. Ona daje novac prosjacima.

Ona je savrsena.

Ona je depresivna. Ona je tuzna. Ona je uplasena sveta oko sebe. Ona se plasi neuspeha koliko i uspeha, ona ne moze da podnese da neko ima lose misljenje o njoj. Ona je zavisnik o tudjoj paznji. Ona nema decka jer nijedan nije dovljno dobar za nju. Ona nema zenske prijatelje jer joj sve zene zavide. Ona nema muske prijatelje jer svi hoce da spavaju sa njom. Ona zapravo nema prijatelje jer ne ume da slusa druge ljude i da im posveti onoliko paznje koliko ocekuje od njih. Ona je usamljena a ne sme to da prizna. Ona je slaba i ne ume da se bori za sebe. Ona odustaje, cim se pojavi prepreka. Ona place, skoro svakog dana. Ona ne ume da se nasmeje na salu na svoj racun. Ona nije svesna realnosti.

Ona je nesrecna.