ovo nije devojka sa lulom

Ratni heroj

, 07 2017 17:23:28 +0200

Kada su devedesetih mog teču spakovali u autobus, sa jednim koferom i mnogo municije, niko nije pitao šta ostavlja za sobom. I da li ga kod kuće čekaju žena i sin, roditelji, prijatelji, rođaci. Doduše, niko nije pitao ni gde idu. Idu preko, to je bilo jasno, a više informacija nije bilo dostupno.

U autobusu, muškarci, pokupljeni iz svojih domova različitog porekla, statusa, karaktera. O ratovanju su znali ono što su naučili nekada davno u vojsci, i u školama, na obaveznim časovima opštenarodne odbrane. Poneko je možda išao u lov, pa se sa puškom osećao samo za nijasnu manje nelagodno od ostalih. Niko od njih nije se bavio ni ratom ni politikom, iako sada zvuči nemoguće da se neko tih godina nije bavio politikom. Svi su se bavili njom, ispred ekrana, ali niko nije imao ni najamnju želju da na “protivnika” baci bilo šta jače od reči. Mada se i pojam protivnika različito tumačio od doma do doma.

Na prvi pogled ništa ih nije povezivalo osim očaja i pokušaja mirenja sa situacijom, koju regrutacija vuče za sobom kao truli rep. Smena pejzaža odavala je put kojim su pošli i teme razgovora spontano su se nametnule. U narednih sat ili dva ovi muškarci, pokupljeni van svoje volje, još uvek nesposobni da poveruju gde idu i sa kojim ciljem, našli su jedinu stvar koja ih je sve povezivala. Svako od njih imao je nekog prijatelja sa druge strane. Strane kojoj su se opasno približavali.

Atmosfera je postala zagrobna, kada je pejzaž smenila slika postapokaliptičnog sveta. Napuštena sela, razbijeni prozori, rupe od metaka u malteru. Krv. Krv koja je jasno odavala da su na njenom mestu pre par dana, pre par sati, pre par minuta, tu ležala neka tela. Sva tela, jer živih nije bilo. Nije bilo životinja. Nije bilo vetra, pokreta, zvuka. Oni koji su pomislili da ulaze u Had nisu bili daleko od istine.

Nije trebalo mnogo da se shvati. Destinacija je postala čvor u grlu i pre nego što je u daljini bljesnula prva tabla. Vukovar. U to doba poznatiji kao grad iz kojeg se niko ne vraća.

Glavnokomandujući je dobio odrešene ruke. Može da uradi šta god poželi, na njemu je izbor. Ili okreni autobus, ovog trenutka.

-Ili ćemo mi to uraditi umesto tebe.

Šezdeset napunjenih pištolja spremnih za obračun sa neprijateljem bilo je upereno u cenjeno čelo glavnokomandujućeg. Vozač autobusa preuzeo je teret odluke na sebe. Bilo je malo nezgodno okrenuti u punoj brzini na otvorenom putu, ali na kraju krajeva, tim putem, u drugom pravcu, odavno niko nije prošao. Jer iz Vukovara se nije vraćalo. Ali eto, mogu da kažem da poznajem nekoga ko se vratio, ako ne iz Hada onda sa njegovih samih vrata, a tih šezdeset napunjenih pištolja spremnih za susret sa neprijateljem nikada nije ispunilo svoju dužnost. Tog dana, šezdeset nečijih prijatelja dobilo je šansu da se jednog dana ponovo sretne sa dragim ljudima koji su ostali sa druge strane.

Novogodišnje čestitke

, 31 2015 19:05:16 +0100

Nije tačno da su sve dobre stvari skupe, ilegalne ili da goje. Uzmimo na primer novogodišnje čestitke. Postoji neka neobjašnjiva čarolija u činu otvaranja poštanskog sandučeta par dana pred Novu godinu i susreta sa mnoštvom koverata koje nisu računi ili reklame. Odnesete koverte kući i okrećete ih da biste videli da li se pošiljalac potpisao, a ako nije proučavate rukopise i pečate kako biste otkrili iz kog grada stižu. Postoji nešto neobično važno u odluci koju kovertu ćete prvu otvoriti, ako ste štreber poput mene, onda pravim starinskim otvaračem za pisma, koji nažalost retko imate prilike da upotrebite. Postoji nešto šareno, i svetlucavo, i iskreno i toplo, kada čestitka proviri iz koverte, i kada znate da je nekome dovoljno stalo do vas da rukom napiše nekoliko reči, i da ode do pošte kako bi je posalo. Kada poredjate čestitke na prozor, ispod jelke, na sto, na frizider, i kada osetite radost i ponos što imate svoje divne prijatelje a familija vas još uvek ne mrzi sasvim. Takodje postoji i nesto neobično lepo u činu biranja, pisanja i slanja čestitki svim ljudima koji su vam dragi.

To je čarolija o kojoj mi je mama često pričala a koju danas ljudi sve više uskraćuju sebi. Nema ničeg lošeg u čestitanju praznika putem društvenih mreža. Ali složićete se, nema ni ničeg čarobnog u tome.

Moja mama je bila šampion sakupljanja novogidišnjih čestiki u ulici u kojoj je odrastala. Nekako joj je uvek polazilo za rukom da baš ona ugleda poštara, a imala je i razvijeno šesto čulo koje je znalo kada je vreme da se uzme ključ od sandučeta i strči u prizemlje, da bi se dva minuta kasnije došlo sa punim rukama koverti. U to vreme, šezdesetih, sedamdestih i osamdesetih godina, svi su pisali i dobijali čestitke, tako da one nisu bile luksuz ili hir kao danas, ali je i dalje bilo jako važno imati što različitiju, što lepšu, što bogatiju kolekciju. Moja mama je umela da se sažali nad tim čestikama i kada prodje Nova godina, kada se jelka spakuje u kutiju u špajzu. Udomljavala ih je u kutijama za cipele i čuvala ispod kreveta i brinula o njima tokom cele godine. Moja mama je išla po komšiluku da piše čestitke ljudima koji su u to vreme bili nepismeni ali ih to nije sprečavalo da pošalju pozdrave i želje rodjacima rasutim po Jugoslaviji, ili svetu. Imala je lep rukopis a i džzeparac za sličice ili, kasnije, cigarete.

Jednog leta, ne njenom voljom, povereno joj je čuvanje stada ovaca, u selu gde su živeli njeni baba i deda. Pošto se od čobanskih stvari razumela jedino u čobanski rok, mama je izgubila jednu ovcu. Kada se vratila kuci, u Beograd, zatekla je kutije za cipele prazne. Njen tata a moj deda spalio je sve čestitike, kao kaznu za izgubljenu ovcu. Najlepša, najbogatija kolekcija novogodišnjih čestiki u ulici otišla je u nepovrat.

Verujem da mama još uvek nije isplakala sve suze koje je taj čin izazvao. Možda ona jeste, ali ja dedi nikada nisam oprostila te čestitke. Jedino me teši da je računao kako će se vremenom kolekcija obnoviti. Nije mogao da zna da će slanje novogodišnjih čestitki postati običaj koji ilustruje sentimentalnu prošlost naspram moderne, urbane i napredne sadašnjosti.

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

Fontana Di Trevi

, 29 2015 16:23:05 +0100

Pre 27 godina moda je bila veoma slična današnjoj. U leto 1988. godine, tek venčani bračni par je otišao na medeni mesec u Rim. Ona je nosila bele espadrile, farmerke sa dubokim strukom presečene na polovini butina, crvenu majicu sa Snupijem, kratku i široku (danas se to zove krop-top), i Ray Ban naočare za sunce. Slične naočare, samo veće, nosio je i on, plus krem bermude, prugastu majicu, bele Starke i ogroman Nikon oko vrata. Pomalo smešne brade i frizure promicale su oko njih, ali su se svi slučajni prolaznici zaustavljali na tom jednom mestu sa čudesnom aurom – ispred fontane Di Trevi.

Legenda kaže da se želje utisnute u novčić bačen preko ramena u vodu ove fontane uvek ispunjavaju. Kao i da se oni koji tu učine uvek vraćaju u Rim. Turisti oduševljeni lepotama večnog grada ne štede ni kovanice ni želje. Da li je u pitanju samo lepota fontane, ili nešto drugo privlači ljude da baš ispred ovog mermera požele svoje najdublje želje. Da li je Nikola Salvi znao kakav će efekat postići njegovo delo, godinama, vekovima nakon njegove smrti? Da li je Nikola Salvi i sam utisnuo neku duboku neispunjenu želju u nacrt i u mermer ove fontane?

Devojka sa Snupijem stala je i bacajući novčić poželela je da dobije devojčicu sa čovekom pored sebe.

Muškarac sa Nikonom stao je pored nje i ne govoreći i ne pitajući šta je bila njena želja, poželeo je da dobije devojčicu sa njom.

Dve godine kasnije zaista su dobili devojčicu. Pet godina kasnije priznali su jedno drugom šta su poželeli i shvatili da su podelili istu želju. Petnaest godina kasnije saznala sam da sam ta devojčica ja.

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

Zoran Ramilović

, 13 2015 22:19:35 +0200

Kakva je veza moje porodice sa Zoranom Radmilovićem? Baš nikakva. Osim što se ljubav i poštovanje prema ovom glumcu prenosi sa kolena na koleno, kao i čuvene rečenice koje je izgovorio u onoj jedinoj snimljenoj verziji Radovana trećeg. A kažu da je svaka predstava bila drugačija, jer je svakom izvodjenju dodavao nešto novo i nešto svoje. Veza moje porodice i ovog glumca zapravo ne postoji. Ali je moja baba, Branka Golubović, deset godina radila noćne smene na kapiji prijemnog odeljenja Prve hirurške bolnice. U jednoj od tih smena doveli su Zorana Radmilovića.

Sedimo za trpezarijskim stolom, sestra Aleksandra i ja, stomaka punh pite sa mesom, i smejemo se babinim komentarima pijace, cena, i života uopste, kada odjednom pocinje kratka prica o noći kada su uneli Zoranov kofer, i njemu, koji je trčao niz hodnik za lekarom doizvajući ga dugo. Lekar se okrenuo, na kraju, i kao u nekom filmu pitao “Da li se vi plašite?”

- - Ne, ne plašim se, samo želim da znam šta je…

Tada nisu govorili pacijentima kada je u pitanju kancer.

Kolege su ga stalno posećivale. Neretko su dolazili noću, u smene kada je radila baba, nakon odigranih predstava, da vide i pitaju kako je. Nije bilo dozovoljeno da se ulazi u bolnicu noću. Ipak, takav pacijent i takvi posetioci imali su odredjeni imunitet. Baba ih je uvek puštala, osim jednom, kada ju je Voja Brajović iznervirao nestrpljenjem i nadmenim stavom.

- Da li vi znate ko sam ja, da li gledate televiziju?

- Ne, ja ceo dan radim ovde, nemam vremena za televiziju – odgovorila mu je moja baba, iako su se upravo tada emitovali Otpisani koje je pratila cela Jugoslavija.

I svima je bilo žao Zorana, i kolegama, i posetiocima, i osoblju koje je radilo u bolnici. Čak i mojoj babi, koja ga je videla uživo samo tada, kada su ga doveli, i kada je načula deo razgovora sa lekarom. Iz priča koje slušam o ovom glumcu čini mi se da nema osobe koja ga nije makar poštovala, ako ne zaista volela.

Jedne druge noći zazvonio je telefon na babinom random stolu.

-Zoran je preminuo. Ne puštajte nikoga da udje i recite im ako budu dolazili.

Baba i danas tvrdi da je to bio najgori deo posla. Kako je spustila slušalicu na kapiji se pojavila Mira Banjac. Do tada ju je pustila, ko zna koliko puta, da protivno pravilima, udje i poseti ga noću. Sada je morala da je zaustavi. Mojoj babi je pripao zadatak da saopšti ovu vest glumici koja ga je toliko obožavala.

Baba priča da je Mira Banjac vikala njegovo ime i udarala vazduh, sebe, zid. Da je bila očajna, i da se jedva smirila. Podigla se velika buka. U roku od nekoliko minuta cela bolnica je znala – Zoran Radmilović je umro. Od tada je prošlo tačno 30 godina, a sestra i ja smo sedele za trpezarijskim stolom ne gledajuci se, znajući da ćemo obe zaplakati ako pogledamo u jedna u drugu. I trebalo bi da ovih dana odemo i u ime 30godišnjice njegove smrti odnesemo cveće na grob, jednom od naših najboljih glumaca sa kojim moja porodica nema baš nikakve veze.

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE