ovo nije devojka sa lulom

Ratni heroj

, 07 2017 17:23:28 +0200

Kada su devedesetih mog teču spakovali u autobus, sa jednim koferom i mnogo municije, niko nije pitao šta ostavlja za sobom. I da li ga kod kuće čekaju žena i sin, roditelji, prijatelji, rođaci. Doduše, niko nije pitao ni gde idu. Idu preko, to je bilo jasno, a više informacija nije bilo dostupno.

U autobusu, muškarci, pokupljeni iz svojih domova različitog porekla, statusa, karaktera. O ratovanju su znali ono što su naučili nekada davno u vojsci, i u školama, na obaveznim časovima opštenarodne odbrane. Poneko je možda išao u lov, pa se sa puškom osećao samo za nijasnu manje nelagodno od ostalih. Niko od njih nije se bavio ni ratom ni politikom, iako sada zvuči nemoguće da se neko tih godina nije bavio politikom. Svi su se bavili njom, ispred ekrana, ali niko nije imao ni najamnju želju da na “protivnika” baci bilo šta jače od reči. Mada se i pojam protivnika različito tumačio od doma do doma.

Na prvi pogled ništa ih nije povezivalo osim očaja i pokušaja mirenja sa situacijom, koju regrutacija vuče za sobom kao truli rep. Smena pejzaža odavala je put kojim su pošli i teme razgovora spontano su se nametnule. U narednih sat ili dva ovi muškarci, pokupljeni van svoje volje, još uvek nesposobni da poveruju gde idu i sa kojim ciljem, našli su jedinu stvar koja ih je sve povezivala. Svako od njih imao je nekog prijatelja sa druge strane. Strane kojoj su se opasno približavali.

Atmosfera je postala zagrobna, kada je pejzaž smenila slika postapokaliptičnog sveta. Napuštena sela, razbijeni prozori, rupe od metaka u malteru. Krv. Krv koja je jasno odavala da su na njenom mestu pre par dana, pre par sati, pre par minuta, tu ležala neka tela. Sva tela, jer živih nije bilo. Nije bilo životinja. Nije bilo vetra, pokreta, zvuka. Oni koji su pomislili da ulaze u Had nisu bili daleko od istine.

Nije trebalo mnogo da se shvati. Destinacija je postala čvor u grlu i pre nego što je u daljini bljesnula prva tabla. Vukovar. U to doba poznatiji kao grad iz kojeg se niko ne vraća.

Glavnokomandujući je dobio odrešene ruke. Može da uradi šta god poželi, na njemu je izbor. Ili okreni autobus, ovog trenutka.

-Ili ćemo mi to uraditi umesto tebe.

Šezdeset napunjenih pištolja spremnih za obračun sa neprijateljem bilo je upereno u cenjeno čelo glavnokomandujućeg. Vozač autobusa preuzeo je teret odluke na sebe. Bilo je malo nezgodno okrenuti u punoj brzini na otvorenom putu, ali na kraju krajeva, tim putem, u drugom pravcu, odavno niko nije prošao. Jer iz Vukovara se nije vraćalo. Ali eto, mogu da kažem da poznajem nekoga ko se vratio, ako ne iz Hada onda sa njegovih samih vrata, a tih šezdeset napunjenih pištolja spremnih za susret sa neprijateljem nikada nije ispunilo svoju dužnost. Tog dana, šezdeset nečijih prijatelja dobilo je šansu da se jednog dana ponovo sretne sa dragim ljudima koji su ostali sa druge strane.

Budi hrabra

, 27 2017 15:06:15 +0100

Budi hrabra.

-Posto je intervju prošao dobro, da li mogu da ti se odužim jednom kafom?

-Da li je to prijateljska kafa ?

-Kakvih još imate u ponudi ?

-Imamo kratku hoću da proverim da li imaš devojku kafu, jednostavnu sviđaš mi se kafu, koja nažalost mnogima zastane u grlu, groku hvala za podatke, lepo sam vaspitana pa se odužujem, jos gorču flertujem iz dosade, njenu podvarijantu sa dodatkom sirupa od hoću da proverim dokle mogu da idem, toplo-hladnu kombinaciju ne znam šta bih ali hajde da vidimo šta se nudi, tajni recept našeg kafe majstora zavodim te, kratku ali slatku kafom počinju sve dobre stvari i tradicionalnu, običnu, prijateljsku kafu koja se služi u velikoj šolji.

-Hm, možda bih zamolila da se za mene napravi neka kombinacija kafa ne znam šta bih, ali nešto svakako bih. Misliš da je to moguće dobiti ?

-Sigurno jeste.

Već smo tada potajno znali, biće to jedna jaka i velika kafa, koja vas dugo drži budnim i čiji se ukus ne zaboravlja godinama.

27. mart

, 28 2016 00:10:42 +0200

Danas je 27. mart, sasvim običan dan.

Pre sedam godina, na ovaj dan gledala sam predstavu Eling u Beogradskom dramskom pozirištu. Obukla sam crne pantalone, karirane starke i indijsku majicu, bila sam tinejdžerka buntovnik, i morala sam da izgledam posebno dobro te večeri. Nakon predstave si me čekao ispred pozorišta. Mislila sam da ćeš me pitati da se pomirimo, ili makar poljubiti. Čekala sam i odugovlačila, pre nego što uđemo u gužvu i buku, ali tebi su trebala dva piva da preduzmeš nešto. Na kraju sam poljubila ja tebe, kada smo se našli zaglavljeni u gužvi, između dva para koja se ljube, uz pesmu Negativa, plešući , činilo mi se, beskonačno dugo. Posle toga smo se ljubili beskonačno dugo. U stvari, ljubili smo se dok nisam morala da krenem kući, u to vreme su mi još uvek roditelji određivali dužinu izlazaka. Ispratio si me na stanicu, hladan vazduh me je otreznio i postala sam svesna da sam ponovo rizikovala. Dala sam ti još jednu šansu a nisam bila sigurna ni da li sam prebolela onu prvu.

Pre šest godina bila sam srećna, iskreno srećna, jer je druga šansa bila pogodak. Bio si najdivniji dečko na svetu, bili smo mladi, pametni, posebni, uspešni, bili smo osvajači sveta i nije bilo lepše vezeod naše, niti srećnijeg para od nas dvoje. Proslavili smo prvu godišnjicu u poslastičarnici, mada mi nije ni bilo važno gde ćemo se naći. Bilo mi je dovoljno da smo zajedno.

Pre pet godina, slavili smo dve godine preko

Samo zelim da volim nekoga ko će voleti mene

, 10 2016 14:12:00 +0100

Samo želim da volim nekoga ko će voleti mene,

Jel to mnogo?

Samo želim nekoga divnog, ko će mene smatrati divnom,

Jel to mnogo?

Samo želim da ne budem utešna nagrada,

Jel to mnogo?

Samo želim da nekome budem dovoljna ja,

Jel to mnogo?

Samo želim da prestaneš da govoriš da sam lepa i počneš da se ponašaš kao da sam lepa,

Jel to mnogo?

Samo želim da ne budem zamena onoj kojoj nikada nije stalo do tebe,

Jel to mnogo?

Samo želim nekoga ko ne živi u bolu svoje prošlosti,

Jel to mnogo?

Samo želim da prestanem da živim u bolu svoje prošlosti.

Jel to mnogo?

Samo želim da prebolim bivšeg,

Jel to mnogo?

Iako je trajalo sedam godina,

Jel to mnogo?

Samo želim da se zalečim i oživim,

Jel to mnogo?

Da prestanu da mi govore da “pustim” oni koji nikada nisu voleli,

Jel to mnogo?

Da prestanem da idem u san sa suzama,

Jel to mnogo?

Da me ne zovu slabom jer još nisam prebolela,

Jel to mnogo?

Da me ne zovu nezrelom jer priželjkujem pravu ljubav,

Jel to realno?

Samo želim nekoga ko neće biti kompromis,

Jel to mnogo?

Samo želim da budem dovoljno dobra za onog kojeg ću sresti,

Jel to mnogo?

Prestanite da me zovete patetičnom ako nemate odgovore,

Jel to mnogo?

Gola Istina

, 04 2016 01:22:11 +0100

U tradicionalnoj ikonografiji Istina je prikazana kao gola žena. Sa nje zastor laži i obmane uglavnom skida figura koja predstavlja Znanje. Stići do Istine trebalo bi da bude cilj podjednako važan stizanju do golog ženskog tela.

Zašto se onda mnogo ljudi usteže da to uradi, ako većina nema nedostatak motivacije da stigne do gole žene?

-Zato što istina nije uvek lepa žena – odgovorio mi je drug, veliki ljubitelj lepote misli i lepote tela. – Zamisli da skidaš zastor sa debele žene pune celulita. Ko još to želi? Svako bi takvoj ženi preporučio da se ponovo uvije i pokrije telo. Sa istinom je slična stvar, većini se ne dopada ono što vidi pa vraćaju zastor laži i obmane nazad, kako ne bi morali da je gledaju.

Ali to ne može biti tačno jer je Istina uvek lepa. Istina je vrhovna vrednost koja ne podleže ukusu, ona je skala po kojoj se ostale stvari mere. Problem je u ljudima. Navikli smo da samo odredjeni tip žene doživljavamo kao lepe, i plašimo se da vidimo one koje se ne uklapaju u naš sud o lepoti. Navikli smo da istinu koja ne ispunjava naša očekivanja nazivamo laži i zatrpavamo negiranjem. A istina i žena su uvek lepe. Jedini pravi put je put ka Znanju, kako bismo mu prišli dovoljno blizu da može da strgne taj zastor jednom zauvek sa naših očiju.

Novogodišnje čestitke

, 31 2015 19:05:16 +0100

Nije tačno da su sve dobre stvari skupe, ilegalne ili da goje. Uzmimo na primer novogodišnje čestitke. Postoji neka neobjašnjiva čarolija u činu otvaranja poštanskog sandučeta par dana pred Novu godinu i susreta sa mnoštvom koverata koje nisu računi ili reklame. Odnesete koverte kući i okrećete ih da biste videli da li se pošiljalac potpisao, a ako nije proučavate rukopise i pečate kako biste otkrili iz kog grada stižu. Postoji nešto neobično važno u odluci koju kovertu ćete prvu otvoriti, ako ste štreber poput mene, onda pravim starinskim otvaračem za pisma, koji nažalost retko imate prilike da upotrebite. Postoji nešto šareno, i svetlucavo, i iskreno i toplo, kada čestitka proviri iz koverte, i kada znate da je nekome dovoljno stalo do vas da rukom napiše nekoliko reči, i da ode do pošte kako bi je posalo. Kada poredjate čestitke na prozor, ispod jelke, na sto, na frizider, i kada osetite radost i ponos što imate svoje divne prijatelje a familija vas još uvek ne mrzi sasvim. Takodje postoji i nesto neobično lepo u činu biranja, pisanja i slanja čestitki svim ljudima koji su vam dragi.

To je čarolija o kojoj mi je mama često pričala a koju danas ljudi sve više uskraćuju sebi. Nema ničeg lošeg u čestitanju praznika putem društvenih mreža. Ali složićete se, nema ni ničeg čarobnog u tome.

Moja mama je bila šampion sakupljanja novogidišnjih čestiki u ulici u kojoj je odrastala. Nekako joj je uvek polazilo za rukom da baš ona ugleda poštara, a imala je i razvijeno šesto čulo koje je znalo kada je vreme da se uzme ključ od sandučeta i strči u prizemlje, da bi se dva minuta kasnije došlo sa punim rukama koverti. U to vreme, šezdesetih, sedamdestih i osamdesetih godina, svi su pisali i dobijali čestitke, tako da one nisu bile luksuz ili hir kao danas, ali je i dalje bilo jako važno imati što različitiju, što lepšu, što bogatiju kolekciju. Moja mama je umela da se sažali nad tim čestikama i kada prodje Nova godina, kada se jelka spakuje u kutiju u špajzu. Udomljavala ih je u kutijama za cipele i čuvala ispod kreveta i brinula o njima tokom cele godine. Moja mama je išla po komšiluku da piše čestitke ljudima koji su u to vreme bili nepismeni ali ih to nije sprečavalo da pošalju pozdrave i želje rodjacima rasutim po Jugoslaviji, ili svetu. Imala je lep rukopis a i džzeparac za sličice ili, kasnije, cigarete.

Jednog leta, ne njenom voljom, povereno joj je čuvanje stada ovaca, u selu gde su živeli njeni baba i deda. Pošto se od čobanskih stvari razumela jedino u čobanski rok, mama je izgubila jednu ovcu. Kada se vratila kuci, u Beograd, zatekla je kutije za cipele prazne. Njen tata a moj deda spalio je sve čestitike, kao kaznu za izgubljenu ovcu. Najlepša, najbogatija kolekcija novogodišnjih čestiki u ulici otišla je u nepovrat.

Verujem da mama još uvek nije isplakala sve suze koje je taj čin izazvao. Možda ona jeste, ali ja dedi nikada nisam oprostila te čestitke. Jedino me teši da je računao kako će se vremenom kolekcija obnoviti. Nije mogao da zna da će slanje novogodišnjih čestitki postati običaj koji ilustruje sentimentalnu prošlost naspram moderne, urbane i napredne sadašnjosti.

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

Fontana Di Trevi

, 29 2015 16:23:05 +0100

Pre 27 godina moda je bila veoma slična današnjoj. U leto 1988. godine, tek venčani bračni par je otišao na medeni mesec u Rim. Ona je nosila bele espadrile, farmerke sa dubokim strukom presečene na polovini butina, crvenu majicu sa Snupijem, kratku i široku (danas se to zove krop-top), i Ray Ban naočare za sunce. Slične naočare, samo veće, nosio je i on, plus krem bermude, prugastu majicu, bele Starke i ogroman Nikon oko vrata. Pomalo smešne brade i frizure promicale su oko njih, ali su se svi slučajni prolaznici zaustavljali na tom jednom mestu sa čudesnom aurom – ispred fontane Di Trevi.

Legenda kaže da se želje utisnute u novčić bačen preko ramena u vodu ove fontane uvek ispunjavaju. Kao i da se oni koji tu učine uvek vraćaju u Rim. Turisti oduševljeni lepotama večnog grada ne štede ni kovanice ni želje. Da li je u pitanju samo lepota fontane, ili nešto drugo privlači ljude da baš ispred ovog mermera požele svoje najdublje želje. Da li je Nikola Salvi znao kakav će efekat postići njegovo delo, godinama, vekovima nakon njegove smrti? Da li je Nikola Salvi i sam utisnuo neku duboku neispunjenu želju u nacrt i u mermer ove fontane?

Devojka sa Snupijem stala je i bacajući novčić poželela je da dobije devojčicu sa čovekom pored sebe.

Muškarac sa Nikonom stao je pored nje i ne govoreći i ne pitajući šta je bila njena želja, poželeo je da dobije devojčicu sa njom.

Dve godine kasnije zaista su dobili devojčicu. Pet godina kasnije priznali su jedno drugom šta su poželeli i shvatili da su podelili istu želju. Petnaest godina kasnije saznala sam da sam ta devojčica ja.

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

Zoran Ramilović

, 13 2015 22:19:35 +0200

Kakva je veza moje porodice sa Zoranom Radmilovićem? Baš nikakva. Osim što se ljubav i poštovanje prema ovom glumcu prenosi sa kolena na koleno, kao i čuvene rečenice koje je izgovorio u onoj jedinoj snimljenoj verziji Radovana trećeg. A kažu da je svaka predstava bila drugačija, jer je svakom izvodjenju dodavao nešto novo i nešto svoje. Veza moje porodice i ovog glumca zapravo ne postoji. Ali je moja baba, Branka Golubović, deset godina radila noćne smene na kapiji prijemnog odeljenja Prve hirurške bolnice. U jednoj od tih smena doveli su Zorana Radmilovića.

Sedimo za trpezarijskim stolom, sestra Aleksandra i ja, stomaka punh pite sa mesom, i smejemo se babinim komentarima pijace, cena, i života uopste, kada odjednom pocinje kratka prica o noći kada su uneli Zoranov kofer, i njemu, koji je trčao niz hodnik za lekarom doizvajući ga dugo. Lekar se okrenuo, na kraju, i kao u nekom filmu pitao “Da li se vi plašite?”

- - Ne, ne plašim se, samo želim da znam šta je…

Tada nisu govorili pacijentima kada je u pitanju kancer.

Kolege su ga stalno posećivale. Neretko su dolazili noću, u smene kada je radila baba, nakon odigranih predstava, da vide i pitaju kako je. Nije bilo dozovoljeno da se ulazi u bolnicu noću. Ipak, takav pacijent i takvi posetioci imali su odredjeni imunitet. Baba ih je uvek puštala, osim jednom, kada ju je Voja Brajović iznervirao nestrpljenjem i nadmenim stavom.

- Da li vi znate ko sam ja, da li gledate televiziju?

- Ne, ja ceo dan radim ovde, nemam vremena za televiziju – odgovorila mu je moja baba, iako su se upravo tada emitovali Otpisani koje je pratila cela Jugoslavija.

I svima je bilo žao Zorana, i kolegama, i posetiocima, i osoblju koje je radilo u bolnici. Čak i mojoj babi, koja ga je videla uživo samo tada, kada su ga doveli, i kada je načula deo razgovora sa lekarom. Iz priča koje slušam o ovom glumcu čini mi se da nema osobe koja ga nije makar poštovala, ako ne zaista volela.

Jedne druge noći zazvonio je telefon na babinom random stolu.

-Zoran je preminuo. Ne puštajte nikoga da udje i recite im ako budu dolazili.

Baba i danas tvrdi da je to bio najgori deo posla. Kako je spustila slušalicu na kapiji se pojavila Mira Banjac. Do tada ju je pustila, ko zna koliko puta, da protivno pravilima, udje i poseti ga noću. Sada je morala da je zaustavi. Mojoj babi je pripao zadatak da saopšti ovu vest glumici koja ga je toliko obožavala.

Baba priča da je Mira Banjac vikala njegovo ime i udarala vazduh, sebe, zid. Da je bila očajna, i da se jedva smirila. Podigla se velika buka. U roku od nekoliko minuta cela bolnica je znala – Zoran Radmilović je umro. Od tada je prošlo tačno 30 godina, a sestra i ja smo sedele za trpezarijskim stolom ne gledajuci se, znajući da ćemo obe zaplakati ako pogledamo u jedna u drugu. I trebalo bi da ovih dana odemo i u ime 30godišnjice njegove smrti odnesemo cveće na grob, jednom od naših najboljih glumaca sa kojim moja porodica nema baš nikakve veze.

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

MUZEJ KAO ZOOLOSKI VRT

, 13 2012 02:49:53 +0200

Profesor koji predaje avangardnu umetnost danas je, cini mi se sasvim spontano nosen pricom, dosao do ovog poredjenja. Naime, avangarde su pokusale da demistifikuju umetnost i da je skinu sa pijedestala gradjanske tvorevine koja podrzava takav sistem uredjenja drustva, cak mozemo reci da ga hrani i odrzava u zivotu. Muzej kao tvorevina prvog reda ovakvog drustva, nazivan od strane futurista i grobljem umetnosti, institucija je protvi koje se mnogi umetnici prve polovine 20. veka bore, skoro do poslednje kapi krvi.

Ali.

Biti avangardan nije lako. To znaci uvek biti u manjini. Meni kao pojedincu to nije tesko da shvatim, pogotovu ako se osvrnem na svoje detinjstvo. U osnovnoj skoli su me mrzeli (i ne, ne preterujem kada to kazem) jer sam postavljala pitanja, nosila starke i citala “ozbiljne knjige”. Komsije me gledaju cudno kada me sretnu u zgradi a ja nosim sako od tvida i leptir masnu u 11 ujutru- krenula na fakultet. Neki studenti me cak gledaju cudno (a pritom idem na jedan od najliberalnijih fakulteta u zemlji) kada na nekoj prezentaciji iskocim iz strogog kanona akademskog i dam oduska kreativnosti. Moje drugarice prizanju da ne bi mogle da nose zuti kaput kao ja, jer, iz nekog razloga, zuto nije boja za kaput. Ima i onih kojima nazalost, nisam dovoljno cudna, ali on je druga prica..

I sada- da li sam ja zbog svega ovoga prevelika pretnja javnom redu i miru? Da li ugrozvam poredak? Pa ne. Nosim sta zelim i malo se drugacije ponasam, imam neke stavove koje podrzava samo odabrana manjina, ali ne dekonstruisem opsti sistem vrednosti svojim postojanjem. Ja sam, recimo- polu-avangardna. Pa ni to nije uvek lako ali dobra strana je u tome sto ste skoro uvek ponosni na sebe jer ste drugaciji.

Ima ljudi koji bi sve dali samo da se nicim ne isticu. Uglavnom nisu ni svesni toga. Oni su “gradjansko drustvo” modernog doba, nevezano za stalez. Oni su vecina koja diktira standard, ne treba nosti vise od tri boje na sebi. Zene ne puse lule. Devojke ne barataju oruzjem. Muskarci su bolji vozaci. Klisei u kojima se drustvo gusi. U takvom drustvu je skoro cast biti malo cudan i neshvacen.

Jedna devojka, o kojoj imam izuzetno lose misljenje (sto je isto talenat po sebi jer se ja trudim da svakoga opravdam i nadjem uzrok odredjenog ponasanja) pricala je jako ruzno o meni. To bi trebalo da me uvredi? Pogresno! To mi je najveci kompliment! Da je imala lepo misljenje o meni smatrala bih da sam joj bar po necemu slicna a biti slican njoj nije nesto cime bih se pohvalila.

To se desilo i sirotim avangardistima. Toliko su se borili protiv muzeja, pokusavajuci da ga sruse kao instituciju, muzej ih je odbijao, oni su se time hvalili. Za njih je bilo ispod casti uci u muzej. To je znacilo da ste sve ono protiv cega se borite. To bi znacilo da ste licemer i izdajnik.

Ali, drustvo je cudo. Ono je masina koja usisava i prilagodjava sebi najneverovarnije pojave kojih se u slobodno vreme grozi i gnusa. Ali drustvo zna da moze da kontrolise samo ono sto prihvata, tako da je naslo nacine da integrise avangardu. Posle nekoliko decenija njihova umetnost nasla se na zidovima muzeja. Pripitomaljena je. Zato je muzej slican zooloskom vrtu. Nekada divlje vrste koje su ujedale i borile se na smrt da bi izbegle kavez, ipak su u njega dospele. Danas se vise ne bune, kandze i zubi su im otupeli. Ljudi placaju da bi ih videli, kao retkosti. Zele derivat divljine, spoljasnjost divljine, bez njenih opasnosti. Sitog i otupelog tigra, iza brave.

Tako je sa umetnoscu danas. Tako je i sa ljudima. Svaki pokret, svako buntovnistvo, kad-tad se smiri i postane deo legitmnog postojanja. Pankeri su zgrazavali svet odavno, vise se niko ne prska svetom vodicom kada vidi zelenu ciroki frizuru. Zuti kaputi se ipak siju, iako ima puno onih koji ne shvataju njihovu svrhu. Jednog dana kada postanu opsti hit izgubce svoju ulogu- nece vise biti avangardni, postace popularni.

Mozda ce se to desiti i meni. Mozda ce doci vreme kada ce devojke koje macuju, puse lule i nose leptir masne biti toliko rasporstranjene da ce neke nove devojke, ne znam po cemu drugacije, njih smatrati opozitom nad kojim isticu svoju nadmoc razlicitosti.

Pitanje- da li sam ja ovakva kakava sam avangardna danas jer to sto radim, nosim, mislim, jos uvek nije u modi, ili sam avangardna u dusi, i bila bih to u kom god vremenu da sam se rodila, kakvi god da su opsti ideali i moda?

To pitanje svako moze da postavi sebi. Da li u sebi nosimo dozu buntovnistva prema opstim i ustaljinim pravilima, koja se ne da ugusiti, ili ce nas vremenom vecina ipak pripitomiti? Da li ce nam se zivot u zooloskom vrtu dopasti? Da li cemo uopste biti svesni promene i onoga sto smo postali?

LAZAR

, 11 2012 01:50:46 +0200

Lazar. Car koji nikada zapravo nije bio car. Licnost ciju bi smrt Srbi mozda i preboleli jednog dana, ali ciju izdaju nikada nece. Proklet bio Vuk Brankovic.

Milica. Carica i majka koja je zrtvovala cerku udajuci je za neprijatelja, ali je pre toga odvela kod vracare da joj unisti matericu kako ne bi mogla da radja. Da bi sin naslednik dosao na tron. Svetica.

Milos Obilic. Sin konjusara koji se stideo spostvenog porekla pa je iz prezimena izbacio pocetno slovo K da se ne bi prezivao Kobilic. Veliki heroj nacije, neprevazidjen u hrabrosti i odlucnosti.

Vuk Brankovic. Nije se pojavio na Kosovu polju jer je shvatio da bi bilo zgodno da neki muskarac i prezivi, cisto da bi imao ko da ubuduce pravi decu. Prokletnik, zaba mu u gace, zmija mu u nedra.

Kosovka Devojka. Nestvarno bice preuzeto iz nordijske mitologije koje posle bitke skuplja duse palih ratnika i salje ih u zagrobni zivot gde se formira nebeska vojska. Jos jedna svetica koja je nahranila i napojila poluzive posle bitke.

Despot Stefan Lazarevic. Vladar koji je dobio Beograd, izgradio najlepse zaduzbine, pozivao najbolje umetnike u zemlju, osnovao prvi viteski red. Pisac i filozof. Ko je on uopste, nesto nam nije poznat..?

Olivera. Devojacko Hrebeljanovic. Udata iz politickih razloga, drznula se da se zaljubi u muza. Kurva. Ni ona nam nije mnogo poznata.

Rade Neimar. Najbolji umetnik ovih prostora. Cinjenica da je potpisivao svoja dela i bio svesan uloge umetnika u stvaranju stavlja ga u isti rang sa Djotom i slikarima rane renesanse. Ko..?

Jefimija. Prva zena pisac na ovim prostorima. Putovala po bliskom istoku i ucestovavala u pregovorima sa sultanom. Svercovala ikone preko granice. Mecena umetnosti. Poznata samo zato sto je izvezla pohvalu knezu Lazaru.

Turci. Zlokobni bezbozni dusmani koji su klali Srbe pet vekova. Ako verujemo izvorima, toliko su bili zli i zedni pravoslavne krvi da Srbi danas ne bi trebali da postoje. Ipak, ovo neko cita, zar ne?