Trun smo i tren

Крф после рата

trunsmoitren — Wed, 23 Sep 2015 20:29:20 +0200

(Слика са интернета)

"Уздуж, и попреко, Крф је засејан нашим гробовима, гробовима србијанске војске из Првог светског рата. После неколико дана проведених на Крфу, они се чине безбројни, као да их има под сваком маслином, и сваком стеном.

Имена на тим крстачама над гробовима увек се понављају. Под хумкама леже безбројни Јовановићи, Костићи, Ристићи, Илићи, Симићи, па то још више ужасава.

Пође ли се из Крфа са источне на западну обалу, до Јонског мора, у дужини од седамдесет и шест километара, гробља србијанске војске све су чешћа. Пукови и дивизије једнако се понављају; А личе, сасвим, на сеоска гробља у Србији. Мирна и зарасла травом.

Чим се изиђе из вароши Крфа, крај речице Потамос, крај логора десетога пука, под брегом, где су били смештени старци, и последња одбрана, више једне црквице, нашао сам два гроба.

Поред пута село се тек будило, магарци су рикали, а бабе су разносиле тешке товаре на леђима као да смо негде у земљи Дон Кихота. Козе се веру по кућама. Свет спава још по авлијама, испод венецијанских тремова.

Пењемо се на брдо, зарасло у шуме наранџа, чемпреса, густих и бескрајних, као наши шљиваци. Каква радост у туђини сусрести, изненада, један огроман, стари орах.

Од села Кравакуле, све до мора, спуштају се шуме наранџи и огромне маслине, међу којима има и прастарих.

Међу кактусима, доле, види се море, магла Епира.

Ту, опет међу маслинама, у земљи која личи на далматинску, леже они са Уба, Мораве, Ђетиње, тврди и неми, занемели заувек.

Крај баровитог мора, испод села Кондокали, зарасла лоза. На једном брежуљку опет гробови, испод кукуруза.

У селу Кондокали било је, кад је помор у војсци био опао, године 1916, варијете Дунавске занатлијске чете. Ту, где је сад тишина и где су остали само запуштени гробови, рецитовао је машински бравар Алекса Рајић, терао шегу комичар Добривоје Цветковић, молер, а играо, обучен у банаћанске гаће, Мирко Миличевић, у улози гајдаша Ћире и кочијаша Панте. Александар Поповић, столар, представљао је познатог београдског практиканта Ацу Муту, а хармоникаш Милош Лукић, опанчар, изводио је, према оновременом извештају, „врло тешке пијесе са највећом грациозношћу“.

Сада је тамо потпуно мртвило.

Нико се тога не сећа.

Код имања графа Каподистрије, на једном брежуљку, налазим осам иструлелих крстача, непознатих војника. Једна агава раширила се испод пет маслина. Мало даље, под дивљим јагодама, опет гроб, а поред њега, још четири крстаче.

У близини села Говино, где су били логори, под огромним масивом брда Понтократора, зелене се маслине на имању пуковника Вулгариса, а међу њима, опет, четири гроба.

Мало даље, у кукурузима, опет два гроба. Можда се радују да су у кукурузима, као да су у свом завичају.

Кола нас после возе даље, прашним путем.

Наилазим на четири коца, повезана жицом. Кажу: три србијанска војника, крај пута у Ипсос.

У плићаку мора стоји једна црквица. Ту лежи сахрањен Љубомир Ђукић, из Ужица.

Мало даље, иза једног ћувика, опет два гроба.

Стигли смо на наше државно имање Говино.

Ту, крај канала у море, велико је гробље.

На тој утрини, црвене крстаче, на којима пише:

„ЗА ПРАВДУ И СЛОБОДУ“.

Има их свуд, тако, све до села Катомери.

Пролазимо кроз шуму маслина даље. Једна канта од бензина у трњу. Ту је, исто тако, био логор. У кукурузу видим један гроб. Ко зна чији.

Код села Катомери 500 гробова Шумадијске дивизије.

А ко зна колико је њих у њима сахрањено!

Иза једног ћувика, девет гробова.

Мало даље, код једне црквице, опет два.

Пут води до старог манастира Палео Кастрице, који је сазидан у XIII веку на огромним, феачким, стенама.

На том месту се Одисеј, враћајући се на Итаку, дохватио обале.

Испод урвина ту, плави се и модри, Јонско маре.

А при повратку одатле, гробови се опет ређају крај другог пута.

Између зелених маслина свуд их има.

Забеле се крстови, а на њима пише да до тог гроба почива: Милан Јевремовић из Шетоња, срез млавски, Вучић Вуковић, Огњен Вучићевић, из Добраче, срез ариљски. Са друге стране, на крстачи, пише Љубомир Милановић, свршени матурант из Смедерева.

Месец је, међутим, засјао кроз маслине и мрак се спушта.

Враћамо се у Крф путем који води кроз та гробља.

Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца није на њих потрошило досада ни толико колико кошта, на Крфу, магарац."

Милош Црњански, 1925.

http://fenomeni.me/vracamo-se-u-krf-putem-koji-vodi-kroz-ta-groblja-tema-crnjanski/

Јесен

trunsmoitren — Tue, 22 Sep 2015 20:43:53 +0200

(Слика са интернета)

И у јесен сиву понекад се чудо
својствено пролећу догоди и - лечи.
Ако нема људи, ни вољеног града,
живе су још боје, и звуци, и речи.

Живот је тренутак, ал` је и трен живот,
тај трен који траје и кад крај нас мине.
Можда смо због тога и проткани сетом -
кап меда не блажи океан горчине.

Али та кап меда, кушана бар једном,
и леднике моћне отапа и ништи.
Најпре дрхтај крене, а онда и јецај -
доказ да смо живи чим нас нешто тишти.

Хладан сан нек чека (јесен је тек стигла,
њене боје још су топле, нежне, благе).
А кад дође зима, заклон ћемо наћи
под стрехама срца неке душе драге.

Виолета Милићевић, 13. септембра 2015.

***
Дуго нисам написала ниједну песму. Међутим, недавно, док сам читала песму Војислава Тодоровића ("Окрутно леп тренутак"), испирација се негде досађивала и одлучила да ме поново посети.

Тако је, као одговор на садржај лепе Војислављеве песме, настала и моја "Јесен".
Испод ње постављам и поменуту, мени врло инспиративну песму.

Окрутно леп тренутак

Сваки твој сањани јесењи тренутак,

Могао је бити... неки секунд лета...

Могао је стати у најмањи кутак,

Могао се крити у окрету света.

Ништа ти се неће ни у јесен збити,

Што већ није било у пролећу неком.

Узалуд сад мислиш шта ће сутра бити...

Само ће таласи да протекну реком.

Моја свест је мирна; не постоји сада.

Не говорим ништа из злобе, незнања.

Призиваћеш можда слику једног града,

У новоме граду, испод голог грања.

Застаће ти мисли, срце ће да лупа;

С врха катедрале полетеће јато,

Око тебе биће нека руља глупа,

А небески тиркиз обојиће злато.

То ти је тренутак, то је живот цео.

Сећање на сада, већ измиче, бледи.

И онда се вратиш у сан хладан, бео.

Не вреди да дрхтиш! Ништа ти не вреди!

Војислав Тодоровић

Експерименти са задатим елементима приче

trunsmoitren — Sun, 20 Sep 2015 10:54:04 +0200

(Слика са интернета)

Драги камен

(јунак: ауто-стопер, почетак радње:двор, важан предмет: накит, непријатељ: старица, пријатељ: старац, несрећна околност: несрећа/пљачка?, срећна околност: чудо, крај: фарма)

„Продао сам теле. Морао сам. Да нисам, убрзо бих огладнео, а потом и умро од глади. Немам више шта да тражим на двору. Време је да се вратим на своју фарму“, размишљао је млади сељак док се обесхрабрено кретао ка главној капији.

Живео је сам, у веома лошим условима, као и већина сељака у то доба. Његова мала фарма је била све што је имао, а није била довољна ни за њега самог.

Пешачио је полако земљаним путем ка фарми, иако је било најмање дан јахања до ње. Пролазиле су разне кочије, неке и са по четири коња који су их уједначено вукли.

Младић је стопирао многе и питао за превоз. Али нико није хтео да повезе сиромашног сељака. Био је разочаран чињеницом да га нико неће повести па је наставио пешке.

Срео је једну старију госпођу која је носила пуну корпу воћа. Замолио ју је за једну јабуку. Узела је јабуку из корпе, застала на тренутак, погледала младића и рекла му да има нешто боље за њега.

Извадила је из џепа драги камен и објаснила му његове мистичне моћи – ко год би носио камен са собом био би сит. Тако гладан и изнемогао момак се обрадовао и купио од старице камен за тридесет сребрњака, иако је то био сав новац који је имао.

Јесте, драги камен га је чинио ситим, као што је старица и обећала. Нажалост, младић није знао да је старица вештица која жели његове преостале године живота, и да камен истовремено представља старосну вагу. Младић јесте био сит, али се осећао изнемогло.

На путу ка фарми сустигао га је један јахач. Био је то декица који је путовао земљом и писао рад о необичним животињама и лековитом биљу. Добродушни декица је понудио младићу да га на коњу одведе до фарме.

Стигавши до фарме, момак је толико био захвалан старцу да је одлучио да му поклони драги камен како би му се нашао на путу.

Приметивши да драги камен има неко ко је старији од ње, вештица је одлучила да узме камен натраг. Од њеног беса земља је почела да се тресе, старац је пао са коња и драги камен се поломио. Дејство зачараног камена се поништило и вештица је умрла од старости.

Изненада, у сељаковој торбици су се појавили сребрњаци које је дао вештици. Старац се попео на коња и наставио свој пут, а сељак је, срећан, ушао на фарму.

Душан Богићевић III/3, шк. 2014/2015.

***

Чорба на хаљини

(почетак: бар, главни јунак: директор/менаџер, непријатељ: новинар, пријатељ: мудрац, важан предмет: књига, срећна околност: љубав на први поглед, крај: плажа)

Јаооо! Опет се убо на тај кактус!

Никад није волео та бодљикава чудовишта. И чему уопште служи та биљка? Да би њега убадала и нервирала? Једино бодљикаво створење које он воли је бодљикаво прасе, поготово на ражњу.

Као и свакога дана, седи у ћошку бара на Сењаку. Удобно заваљен, испија мартини. Понекад погледа кактус и заколута очима.

На први поглед нико не би помислио да је човек у љубичастим панталонама и зеленој кошуљи директор највећег предузећа за производњу ротквица и цвекле на Балкану.

Размишља. Осветиће се он њој. Не може једна обична новинарка да уништи њега. Одакле јој право да пише о његовом начину облачења? Ко је уопште она?

Откако је на прошлогодишњој свечаној вечери у двору пијан просуо чорбу на њену нову хаљину, она се окомила на њега: те текстови о његовим прељутим ротквицама, те текстови о превише црвеној цвекли, те замерке на рачун жутих панталона! Неће он то више да трпи!

Да јој се барем није извинио! Међутим, он јој је послао свеже печене лигње са најскупљим преливима које је нашао у радњи, а она тако... Докле ће му бити непријатељ?

Као и увек, и у овом случају је одлучио да пита Мудраца за савет. Мудрац му је много пута помогао, па се надао да ћу му и овога пута помоћи.

Мудрац је човек од педесетак година. Живи у кућици која је у шуми близу Сењака, гаји патке. Он је директоров најбољи пријатељ већ неко време. Уједно је и његов једини пријатељ.Прозвали су га Мудрац када је пре неколико година успео да их избави из невоље.

Био је директоров рођендан. Отишли су на Авалу, било их је десетак. Међу њима је био и Мудрац. Сви су били изузетно пијани. Кренули су ка кући. Никако нису могли да покрену ауто. Сви су покушавали, али једноставно нису могли. Након два сата, Мудрац је дошао до генијалног решења – употребио је кључ и ауто се упалио. Од тада је Мудрац.

Као и увек када је Мудрац у питању, директор је морао да му донесе две флаше сока од јечма како би разговор почео.

Чим је пиво испијено, почео је разговор о новинарки. Дошли су до невероватног решења – поклониће новинарки књигу, и она ће престати да олајава директора по жутој штампи.

Новинарка ће попустити чим прочита неки патетични љубавни роман. Такве су све жене.

Купио је "Љубав у доба узгајивача крокодила", и кренуо ка њој.

Рекли су му да није код куће, већ да је отишла на венчање. Сазнао је адресу у упутио се ка њој.

Угледао ју је. Био је очаран.

Ружичаста хаљина… Савршено! Сламнати шешир… Божанствено!

Изгубио је тло под ногама. Сав бес који је осећао према њој – ишчезао је. Јавила су се нова осећања. Знао је да је то љубав. Знао је да ће се овом невероватном женом оженити.

Пришао јој је. Из разговора је сазнао да и она осећа исто према њему. Хтела је да му приђе још прошле године, али је због прељуте ротквице завршила у болници. Од тада га прогони.

Решили су да се одмах венчају. Међутим, директору је зазвонио телефон.

Мудрац је у затвору. Напио се. Везао је на поводац патке и шетао их је кроз град.

Мораће да одложе свадбу док Мудрац не изађе на слободу. Не би они чекали Мудраца, али им је потребан кум.

Петог октобра су решили да се венчају. На годишњицу просипања чорбе.

Млада је у прелепој перјаној хаљини, а младожења у невероватном сомотском оделу.

Венчање је на егзотичној дунавској плажи.

Кум је поклонио младенцима тек донет кактус из Сахаре.

Директор је вриснуо.

Милица Андић, 3/3, шк. 2014/2015.

***

Крајем прошле школске године одлучила сам да, први пут откако радим, дам ученицима могућност да се поигравају својом креативношћу више него иначе.

Пошто увек има оних који не знају како да почну задатак, или знају како да почну, али се запетљају око заплета, као и оних који све знају и умеју само не знају какав закључак да напишу, а и оних који не знају ни о чему да пишу, без обзира на објашњење тема и слободу која им се нуди, одлучих да свако од њих, бацајући коцкице, извуче и свог јунака, и место где радња почиње, и место где се завршава, и пријатеља, и непријатеља, и важан предмет, и срећну околност, и несрећну околност.

Не, идеја није моја (мада бих волела да јесте). Преузела сам је од Данијеле Милошевић, која ми је предавала француски на курсу који се одржавао у Француском културном центру. Данијела је млађа од мене, али ме је њен метод рада одушевљавао.

Уписала сам се, пре неколико година, на тај курс како бих натерала себе да се вратим језику који сам некад обожавала, и са ког сам, претходно, заједно са Христином Ђурић, а након курса и са Данијелом Милошевић, превела по једну књигу чудесноог швајцарског писца, професора, политичара, поете, музичара, преводиоца (...) Оскара Фрајзингера ( "С оне стране мисли" и " Маслачак"). Данијела је после тога превела и "Живот је кучка".

Толико ми се допао такав начин писања приче да сам одлучила да га и сама понудим другима.

На папиру сам имала по шест јунака, шест почетака и шест завршетака радње, шест пријатеља, итд, и сваки ученик је бацао коцкице за себе.

По завршетку извлачења, прочитала сам свима комбинације које су извукли, и рекла да, након што смисле причу, треба да јој дају и наслов. Могли су да бирају или ту тај експеримент или једну од преостале две теме.

Било је много занимљивих радова, јер су неки добијали наизглед неспојиве елементе. Утолико су неке комбинације биле већи изазов за креативце.

За данас сам изабрала ове две приче које су ми се издвојиле од осталих (поносна сам што су на мом часу настале), мада имам још неколико које иду под руку са њима.

20. 9. 2015.

П

trunsmoitren — Sun, 13 Sep 2015 14:52:31 +0200

(Слика са интернета)

Прошлог петка примим позив пријатеља, припрема парти.

„Поведи партнерку“, поручује.

Прихватам позив, природно. Петак, пет поподне, парти.

Предјело, панцета, пршут, пиротски, паприка, па печено. Препуно посластица, примамљиво, признајем прави пир. Пре папања попијем пар пелинковаца.

Поштована партнерка пије пепси. После пршута пукнем по пиву. Понављам пену пет пута. После печеног пијем плавац. Примећујем промене понашања проузроковане пићем.

"Претерујеш, превише пијеш", приговара партнерка.

После поноћи - полазак.

„Пођите пешке, прошетајте!“, предлажу пријатељи.

Поносно, попут пауна, прилазим „пунту“.

„Покрет!“, подвикнем.

Путем проблеми, пех, прилази полиција.

Полицајац поздрави, па пристојно пита:"Пописте"?

Примећује припитост. Пушем, пушем, па попушим! Подоста промила преко прописаног. Прекршај плаћам папрено.

Паркирам пунта покрај пута, па полако пешке. Посрћем пијано, пар пута повратим.

Понижен, посрамљен, повишеног притиска, примам премилу партнерку под пазух.

Пред постељом промуцам,пратећи прекорни поглед:"Поново постимо?!“

Претпостављам привремено.

***

Жао ми је што испод ове приче није написано име аутора. Пронађох је на једном занимљивом сајту: http://www.kreativnopisanje.org

Конкурс који траје до 20. септембра је посебан изазов за оне који би се окушали у стварању прича чија свака реч почиње истим словом.
Ко воли - нек изволи!

Славуј

trunsmoitren — Sun, 06 Sep 2015 12:53:48 +0200

(Слика преузета са сајта "Словословље": http://slovoslovlje.blogspot.rs/ )

Небојша је живео на четвртом спрату; ту је проводио своје последње болесничке дане. Слушао је сирене аутомобила, гледао је сиво небо, кровове солитера и понеки траг авиона. Људи су били далеко; били су ситни и нису били занимљиви за гледање.

Испод његовог прозора растао је велики орах, видео му је крошњу. Још мало па ће моћи руком да је додирне, тако му се чинило. Надао се да ће дочекати бар тај дан да дохвати његове листове. Расли су један према другоме са много љубави.

У крошњи ораха лежала је женка славуја на јајима, док јој је мужјак сваког дана доносио храну.

И певао је.

Славуј је тако лепо певао да је Небојша једва чекао да му отворе прозор, па да слуша песму свог славуја. Био је то само његов славуј. Понекад је ризиковао да му буде хладно, али он је морао бар још једном да чује ту песму. Понекад му се чинило да славуј пева само за њега.

Комшија испод њега се бунио, сметала му је грана, орах, а највише му је сметао баш тај славуј који га је будио свако јутро. Молили су га неки људи да се стрпи само још мало, али његово камено срце није попустило. Сакупио је довољно потписа станара да се дрво посече.

Тако је и било.

Једног дана дошли су неки људи са електричним тестерама и посекли орах. Мачке су појеле јаја, па чак и женку славуја су појеле. Мужјак славуја је узалуд долазио још неколико дана; летео је тужно, без циља, али не – није више имао коме да доноси храну.

Слетео је на Небојшин прозор, отпевао је још једну песму, само за њега и – одлетео је заувек.

Небо је и даље било сиво, трагови авиона су још увек били ту…

Људи су и даље остали мали и неприметни – али сада не више због даљине.

Ненад Живковић

http://www.pokazivac.com/slavuj.html#.Vev3E_Cv5-I.facebook

Освежење

trunsmoitren — Sun, 30 Aug 2015 17:19:15 +0200

Обожавам воће, без обзира на форму, али кад се мало поради и на сервирању - задовољство је још веће (нарочито за децу, уколико иначе још нису заволела воће).
/Слике су са интернета/

Путници смо (6. део: Маслине, птице и камење)

trunsmoitren — Thu, 27 Aug 2015 20:36:42 +0200

Најпре сам била запрепашћена, а потом задивљена, не само бројем маслина (јер нисам одмах ни схватила да их има толико), и не само њиховим природним мирисом, који је необичан, некако густ, али ипак благ док се увлачи у ноздрве и постаје етеричан, већ, пре свега, висином појединих стабала. Засигурно су биле потребне стотине година да би то дрвеће толико израсло.

Континентални човек, који никад није присуствовао брању маслина, кад се нађе пред тим витким, тихим дугајлијама, сасвим спонтано поставља себи питања: „На који волшебан начин се уопште беру маслине које расту на овој висини? Ако се млате мотком, као зреле шљиве које нису саме опале, колика је та мотка и у каквом положају мора бити човек који би то чинио? Ако постоји неко механичко средство, како ли изгледа?“

Ручно брање таквих капиталаца је, закључујем, немогућа мисија.

Гледала сам у Египту како се око урми, док су још у облику огромног, раскошног грозда на палми, стављају вреће, у које оне падају кад сазру, али пошто маслине не расту у гроздовима, већ је свака мали, зелени свет за себе, нисам у стању да дам себи одговор.

Док трагам за њим, није лоше да се подсетим и Дукиних запажања и анегдота са Крфа, везаних за ово благородно дрво:

(Лијандери, палме, маслине, илити: високо, више, највише)

„Овим путем су маслинова стабла велика, често по два и три, савијена једна око другог, остављајући у средини стабла крупне прозоре, а у врховима правећи крупне рачве и крошње.

Немачки конзул је знао наизуст да маслинових стабала на овом острву има три милиона и осам стотина хиљада; и то пет хиљада и триста на сваки квадратни километар, што значи четрдесет и седам стабала маслине на сваког крфског становника!“

„Маслинове шуме падају овде са брегова у дугим сребрним каскадама. Није чудо што је то лепо дрво проглашено божанским. Без прастарих маслина ово острво не би имало ни своју лепоту, ни своју славу. Све је на овом острву мирно и прозрачно, и лако као сенка.

Један грчки песник даје овде овај нежни епитаф својој драгој: „Лака ти била земља као лист маслине.“

Можда су управо зато, омамљене прозрачношћу и мирноћом предела, своје уточиште ту нашле бројне птице и разна божја створења, захвална свакоме ко им поклони пажњу (а још захвалнија ако им подари мало хране).

(Лепи самотњак)

Откако сам први пут видела лабудове, не могу да се надивим њиховој грациозности, чистоти и миру с којим плове воденим површинама, било језерима, рекама или морима. Никад ми нису били странци, иако је дистанца увек постојала. Дабоме да није било лабуда који не би пришао обали уколико бих имала бар мало хлеба да му бацим, али гувијски лабудови остаће ми у нарочитој успомени, јер су ми прилазили сасвим, сасвим близу, и док сам била у води (ако сам претходно, видевши да ми се приближавају, обично ујутру у осам и у девет, узела из торбе хлеб који сам донела за њих), и док сам била на обали. У води су обично доручковали, а вечерали би кад бих се враћала са плаже, пре него што оду на оближњи спруд, на коме је са њима спавала и плавоока гуска, а ту су долазили и локални рибари које сам скоро сваке вечери могла да видим и чујем како, уз жагор, по свој прилици извлаче мреже или скидају улов са удице.

Један пар лабудова је увек долазио заједно, а постојао је и трећи, самотњак, који им се никада није придруживао, и који је обично на плажу долазио после њих.

Не знам да ли сам умислила или је уистину било тако, али чинило ми се да женка много нежније узима храну из моје руке (уколико смо били на сувом), док је мужјак често шиштао пре него што би халапљиво зграбио хлеб, као да се љути што га храним. Чак ми је два - три пута мало и ољуштио кожу са прстију, али свеједно нисам хтела да се одрекнем тог задовољства да га и даље храним и да се свакодневно дружимо.

Вече пред одлазак, добила сам од њега предиван поклон: дугачко, дивно бело перо. Било је ту још неколико малих, којa су заправо паперје, али то перо је добило почасно место на мом писаћем столу (на слици: лабудово перо и још неки сувенири са Крфа: књиге о боравку српске војске на овом острву, 1916).

Осим мене, лабудове су храниле и неке Рускиње и њихова деца. Остали су гледали, сликали, осмехивали се, махали, али очигледно нису хтели ни да купују ни да краду хлеб из хотела како би их хранили.

Дружење са дивљим паткама, оним чије се јарке, раскошне боје пресијавају око врата и на перју, не бих можда ни споменула да три дана пред полазак нисам приметила да је једна патка, издвојена од осталих, слепа. Нарочито сам се растужила кад сам схватила да је, по свој прилици, и веома стара, јер ју је, очигледно, издало и чуло мириса. Кад бих јој бацила измрвљени хлеб, и то тако да буде готово испред ње (мада нисам смела да јој много прилазим, јер се очигледно плашила људи), приметила сам да и даље насумце удара кљуном о земљу или камење, понекад и прескочивши храну, коју је очајнички тражила. Загледавши се у њене очи, видела сам да немају боју, да је преко њих навучена бела скрама, и било ми је јасно да је слепа. Помислила сам да је добро што се издвојила (мада ће пре бити да ју је друштво напустило), јер би у противном други појели све што би неко бацио пред њих, пошто су њихова чула непогрешиво регистровала сваку мрвицу и такмичили су се ко ће први зграбити оно што им је дато.

Последње две вечери сам је тражила дуж целе плаже, завиривала у жбуње и скривене делове пута којим сам долазила и враћала се „кући“, али је више нисам видела.

„Можда је умрла“, рекла је у једном тренутку моја мајка, „или ју је неко склонио“. Желим да верујем да ју је неко од оних рибара заштитио и да је добро, иако слутим истину.

Плавоока гускица ми је такође постала штићеник. Гледала ме је право у очи пре него што би ми из руке узела храну и, ма како и мени самој звучало чудно, чинило ми се да ми се осмехивала.

Но, нарочито ме је увесељавала необична ћурка, коју сам већ помињала, и сад ми само остаје да поновим колико је била смешна кад би почела да врти репом лево - десно, притом померајући целу другу половину тела, врцкајући и умиљавајући се. Нарочито ћу је памтити по уживању у купању сваке вечери кад гости хотела напусте плажу и базен остане празан.

Ви се чудите, је ли, што ја оволику пажњу посвећујем ситницама - биљкама, животињама, понеком предмету?

Чули сте за Епикура?[1] Е па, он би то могао да вам објасни. А можда би могао и Дука:

„На овим грчким морима, као по швајцарским глечерима, или по талијанским црквама, или по француским замковима, сретам читаве војске путника који не знају ни толико географије да запамте у којем су граду преноћили. Тај свет је беда за праве путнике – епикурејце, који запамте и сваки камен на који су се наслонили.“

А ви опростите због камења… Ако вас неки камен погоди, узвратите ми истом мером! Бићу вам врло захвална.

[1] Епикур - оснивач епикурејске школе у Атини (306). Учио је да је задовољство највише људско добро, а тражио га је у изградњи духа и неговању врлине: „Највише добро је потпуна срећа, односно блаженство, које се састоји у безболности и душевном миру (атараксија). Кад кажемо да је уживање циљ, ми не мислимо на уживање распусника, нити на гастрономска задовољства, као што то мисле неки неупућени, или они који се држе другачијих схватања, или они који су лоше расположени према нама. Наш је циљ: не патити телесно и не узнемиравати се душевно. Ни непрестане пијанке и игре, ни уживање с младићима или женама, ни уживање у риби и свему што пружа раскошна трпеза — ништа то не даје плодан живот. Њега даје разум.“

Главне тачке његовог учења су Демокритов атомизам као основа физичког објашњења света, срећа и спокојство као животни идеал, одбацивање страха од гневних богова, одбојност према политичком животу и неговање пријатељства. (Википедија)

В. М, август 2015.

Путници смо (5. део: Алкинојеви рајски вртови, Одисеј и Керкира)

trunsmoitren — Wed, 26 Aug 2015 10:41:30 +0200

(Палеокастрица, поглед на Одисејев окамењени брод)

"Кад су синови Хроноса поделили свемир, Зевс је добио небо, Посејдон море, а Плутон загробни свет.

Посејдон, азијско божанство, од свих простора је највећма волео грчко море, а од свих острва сматрао је Крф за најлепше. Зато је постао и његовим првим краљем и родоначелником свих других и доцнијих његових владара. Али то није све.

Једна нимфа, Керкира, направила је овде град, и дала му своје име, које је ово острво носило кроз цео век. Затим је владао овде њен син Наиситоис, који му је дао најлепше вртове на свету. Људима је поделио куће, а боговима храмове.

Ви знате седмо певање Одисеје, где Хомер опева лепоту тих вртова. То је најлепши, чак и први опис природе који нам је остао од старих песника.“(Ј. Дучић: Градови и химере)

За оне који су „заборавили“ тај опис Алкинојевих вртова, ево како изгледа његов делић:

„Ту су лисната многа израсла висока дебла,

Крушке гранате и јабуке с обиљем плодова лепих;

Ту су и смокве слатке и зелене маслине уз то.

Од свега се овога воћа не премиче ништа нит гине

Зими ни лети када, но читаву годину траје.

Зефир непрестано пирка, те стабло цвета за стаблом.

Крушка за крушком зре, за јабуком јабука руди,

Грозди за гроздима зру, за смоквом дозрева смоква…“

(Хомер, Одисеја, 7. певање)

Сам Алкиној, владар Крфа (некадашње Схерије), био је врло занимљив лик:

„Био је ожењен Аретом, која му је родила кћер Наусикају и пет синова. Живео је у благостању, срећи и миру; народ га је поштовао, а богови су га волели. Поседовао је чудесне лађе, брже и од самих мисли, којима није била потребна ни крма ни крманош, и које су се саме кретале ка циљу, сигурне у магли и у олуји. Његова палата, која је сијала као сунце и месец, имала је сребрне степенице и стубове, као и златна врата, а чували су је златни и сребрни пси, које је начинио Хефест. У његовом ограђеном врту расле су све врсте воћака, које су током целе године непрекидно цветале и сазревале.

Кад је Одисеј доспео на Схерију, Алкиној га је срдачно примио[1], иако га је отац опоменуо да ће, због пријема странаца и помоћи коју им указује, богови упропастити неку од његових лађа и затворити град великом планином. Пошто је у току гозбе саслушао целу причу о Одисејевим лутањима, Алкиној је госту дао лађу која ће га вратити на Итаку. Ту лађу, која је Одисеја повела у завичај, Зевс је, на Посејдонову молбу, при повратку претворио у стену[2]. Алкиној је тада почео да приноси боговима жртве како би спречио догађаје који су му предсказани, али, упркос томе, град и луку су опколиле и затвориле велике планине.

Алкиној се помиње и у миту о Аргонаутима; он је гостољубиво дочекао Медеју и Јасона при њиховом повратку из Колхиде и, уз Аретину помоћ, успео да Медеју спасе од гонилаца.“(Александра Цермановић - Кузмановић и Драгослав Срејовић: Лексикон религија и митова древне Европе, Савремена администрација, Бгд, 1992)

Медејин несрећни отац је, каже легенда, кренуо у потеру за ћерком, стигао на ово острво и - ту и остао. Направио је колоније по Епиру, а саградио је и на далматинској обали град Полу, најстарије место словенског приморја. То ми је причао и Дука, који је закључио: „Дуж целог овог пута стоје успомене велике као прашуме. И где не говори историја, туда кличе легенда.“

Историју ћемо чути мало касније, јер је оно што митологија има да каже увек примамљивије, ако ни због чега другог, а оно бар зато што је овијено тајном и жељом да човек искорачи из сфере обичног у сферу необичног (помислим ли на Алкинојеве чудесне лађе, брже од мисли, осећам да је тај искорак већ начињен, и да би машта имала пуне руке посла, само кад бих јој дозволила; ево, док гледам околне планине које опасују град, у опасности сам да поверујем како је Зевс остварио жељу свог брата и казнио Алкиноја).

Иако вртови које помиње Хомер нису ни налик неким савременим вртовима које уређује људска рука (паде ми на памет да би неко могао да очекује призор налик на Версај или Шенбрун), већ се мисли на обиље палми, борова, чемпреса, лијандера, смокава, а највише маслина, чији је број и распоред утврдила мајка природа - савремени путник ће, чак и ако му митологија није блиска, нађе ли се на овом делу Јонског мора, сасвим извесно осетити благост и мир крфског пејзажа, и то ће му већ бити довољан разлог за уживање.

Што се маслина тиче, и оне су довољан разлог за уживање, али оне заслужују посебну пажњу, коју ћу им већ у следећем запису и посветити.

[1] Томе је претходио Одисејев и Наусикајин сусрет на обали. Одисеј је, после одласка са Калипсиног острва, претрпео бродолом и после два дана допливао до феачке земље. Нашао је заклон у шипражју и ту заспао. Наусикаја је тог дана дошла са својим слушкињама да пере рубље. Док се одећа сушила, девојке су се играле лоптом. Њихова цика је пробудила Одисеја и он се, изашавши из жбуња, нашао наг пред њима. Уплашене, девојке су се разбежале, а храбра Наусикаја се суочила с њим и услишила молбу странца да му подари одело и покаже пут у град:“Девојке су му дале кошуљу и огртач, а затим су му наложиле да се окупа. Пошто је Одисеј спрао со са тела, Атена га је облила милином по глави и плећима, и он је постао сличан боговима. При поновном сусрету са Одисејем, Наусикаја је, задивљена његовом лепотом, пожелела таквог човека за супруга. Пошто се ближила ноћ, Наусикаја је предложила Одисеју да се растану, објаснила му како ће стићи до Алкинојевог двора и посаветовала га да се најпре обрати за помоћ њеној мајци Арети. Она је само још једанпут видела лепог странца, и то пред његов полазак на Итаку. Одисеј је на растанку обећао Наусикаји да ће је у свом дому свакодневно помињати као спасиоца и да ће је поштовати као богињу. Нежна Наусикајина осећања према Одисеју послужила су каснијим митографима да створе причу о љубави и браку Одисејевог сина Телемаха и лепе Наусикаје. У том браку рођен је Персеполид (Александра Цермановић - Кузмановић и Драгослав Срејовић: Лексикон религија и митова древне Европе, Савремена администрација, Бгд, 1992).

[2] Стена се налази у Палеокастрици, недалеко од кристално чисте тиркизно – смарагдне плаже (слика се налази у прилогу).

Свети Николај о путу и путницима

trunsmoitren — Wed, 26 Aug 2015 10:23:13 +0200

(Слика са интернета: ако се не варам, аутор је Причалица)

Путници смо (4. део: Оно што није легенда, а јесте чињенично стање)

trunsmoitren — Mon, 24 Aug 2015 23:25:39 +0200

„Све је овде легенда“, записао је, између осталог, мој чести саговорник на путовањима по белом свету, велики Дука[1].

Но, пре него што додам шта сам још од њега сазнала, осврнућу се на нека збитија која би тешко могла ући у легенду.

Прво изненађење које ме је дочекало, чим сам ступила на крфски аеродром, бејаху рекламе на зидовима. СВЕ су биле на руском. Да се изразим поетски: трипут ми је срце поскочило од радости и веље милоте.

„Како је то могуће?“, питала сам се. „Зар им само баћушке долазе на море? Шта је са енглеским језиком, који је данас - авај!- неприкосновен у свету?"

И тек што сам почела да тонем у романтична сањарења, радујући се унапред што ћу се наслушати лепог руског језика, а све чекајући у реду пред шалтером за пасошку контролу (јер, наравно, цариници треба да погледају сваку придошлицу, упореде њен изглед са сликом из пасоша – на којој сви изгледамо као да су нас на бућкало хватали, како кажу у мом крају, шта год то значило – и онда, уколико процене да нисмо терористи и опасни елементи, лупе печат и пусте нас у братску земљу), отворише се врата на која бејасмо ушли петнаестак минута раније, и нагрну сила народа. Сви стадоше између наша два реда и зачас се направи гужва.

До тада, у реду чекасмо само ми, са чартер лета из Београда. То „предворје“ аеродромчића беше таман толико да се распоредимо у два реда и са пристојне удаљености гледамо како се ти редови споро померају.

Није прошло ни пет минута, кад се појави један цариник и, обративши се гомили, са осмехом рече: „Сви са енглеским пасошима – напред!“.

Пропуштао их је онако како саобраћајац на раскрсници пропушта возила којима је, ко зна зашто, дао предност над онима из других смерова.

Ми, невидљиви за његов благонаклони поглед и недодирљиви за блажени осмех, гледасмо се са помешаним осећањима: туге, чуђења, згражавања, беса. Бејасмо неприпремљени, шта ли?!? Наивно мишљасмо да је лето свима лето и да су бар пред њим сви једнаки.

Прогутасмо кнедле и настависмо да гледамо своја посла, чак се и помало радујући што смо се померили, тј. приближили који центиметар шалтеру. Оде и насмејани цариник.

Кад - не лези враже! Појави се још једна група Енглеза, направи исти призор у року од одмах, и све се понови: опет се појави цариник, изговори исту реченицу и поче да пропушта драге госте. Неке од нас је то болело више („Знаш кад ћу опет да ти дођем? Јуче!“), а неке мање („Жив се човек на све навикне“, понављали су, као мантру, рефрен који пева једна„велика“ уметница).

После тога је све добро прошло. На излазу нас је сачекала насмејана Ива, водич који поштено и ваљано обавља свој посао, упутила нас ка аутобусима и обавестила кад ће у који хотел доћи, претходно нам поделивши одштампан материјал са важним информацијама и препорукама за излете.

Изабрала сам да будемо у Гувији. Разлог: хтела сам да видим где се искрцала српска војска у јануару 1916. године, када су је савезнички бродови довезли из Албаније на Крф. Одатле су наши одлазили на Лазарет, оближње острвце, где су лекари одређивали ко ће се послати на Видо, а ко ће се распоређивати по оближњим местима.

Гувија је позната по својој лепој марини. Од главног града острва, Крфа, удаљена је 9 км.

У нашем хотелу је био само један брачни пар из Србије, из Новог Сада, али њима је ово пети-шести пут откако долазе на Крф, а први пут у Гувију.

На плажама и у граду највише је било Енглеза, Холанђана, Руса, Француза и Немаца Мислим да би и званична статистика морала да покаже тај редослед, бар што се тиче Гувије. Ива нам је на једном излету рекла да је тог дана у Гувију допутовао и Ерик Клептон, али окрутна судбина није дала да се сретнемо. :-)

Енглези су ми највише упадали у очи увече. Пошто је хотел имао услугу „ол инклузив“ (изгледа да им је тих дана ишло лоше, па су аранжман снизили за 50%, или је неко одустао у последњем часу, а ја се тада појавила), што подразумева да можете до бесвести и да ждерете и да лочете, било је невероватно по колико пута су се једни исти људи враћали за пиће.

За шанком је, поред осталих, радила и једна млада, врло љубазна млада Београђанка с којом сам неколико пута ћаскала. Кад сам јој рекла да сам запањена тиме колико људи лочу, јер ми попијемо по пиће - два за вече, открила ми је како је, пре него што је дошла ту да ради, мислила да су наши људи ако не најгори по том питању, а онда у врху "најгорости", а онда је дошла до закључка да сми ми господа у односу на „неке“ (не бих да прозивам, да не испадне да распирујем мржњу међу народима, али уз мало маште може се доћи до закључка ко су). Такође ми је рекла да је Грцима пукла сезона, и да се не чудимо што нема много људи на плажама. Кад смо се пожалиле на прљаву воду, рекла је да идемо на купање у било које друго место, јер је Дасија, на пример, на три станице одатле.

Истина је: прича о кристално чистом и провидном грчком мору - овде не пије воду. Вода је чиста само рано ујутру. После тога се на волшебан начин испрља, чак и кад нема много купача. Као да се са дна мора подиже прљавштина. Никад и нигде то нисам видела, нигде о томе нисам читала, нити ми је ико ишта рекао. Не знам да ли то има везе са алгама или је логичније да има везе са марином, али то је тако.

Ако је за утеху, море је врло мирно (понекад га мало узбуркају чамци који возе скијаче на води, или оне који седе у надуваним, огромним фотељама што скакућу по таласима док их вуку чамци, или пак кад узлећу они који воле да са висине, из балона, гледају море и нас, мраве на плажи), ушушкано, нежно и пријатно. Нема ни великих таласа, медуза, ни јежева, ни оштрог камења. Ни сунцобрана и лежаљки које се плаћају.

Тушева има. И има лабудова који долазе на нашу плажу да доручкују, па једу из руке, и у води и на сувом. И дивљих паткица, од којих је једна потпуно слепа. И једна плавоока гуска. И једна необична ћурка која се купа у базену кад оду гости хотела, и која врти репом чим поједе оно што јој је дато, умиљавајући се да добије још. И једна маца која нас чека на истом месту чим сунце престане да пржи.

И има дрвећа. Са наранџама. Са лиметом. Са лимуном. И грожђа које виси са лепо уређених хладњака. И агава. И кактуса. И борова. И чемпреса. И маслина. И маслина. И маслина. И радости.

Виолета Милићевић, август 2015.

[1] Јован Дучић