Ona

vertonghen — Fri, 07 Sep 2012 23:47:17 +0200

Voleo sam je. Više nego što treba. Nikada nisam želeo da mi uzvrati bilo šta. Samo sam želeo da njena sreća pobedi moje ništavilo. Najgore je kad ljubav postane katatonija, kada se boriš, a ne znaš. Kada želiš nešto više od bilo čega, ali ne možeš to da ostvariš. Možda me je i ona volela, možda me još uvek voli. Nikada nije htela da pokaže svoju vatru, svoju strast i želju. Takva je osoba. Nisam mario za to, dao sam joj sve, i opet bih. Sedeli smo na mom krevetu, zraci letnjeg jutra su stidljivo obasjali sobu ispunjenu tišinom i dimom njene cigare. Bili smo okrenuti leđima jedno drugom, čežnja i kajanje su bili između nas, neprimetno su ulazili pod kožu.

Hteo sam da se okrenem, da je zagrlim, da joj pomilujem kosu i nasmešim se, nisam imao snage. Ne znam kako, ali osetio sam da joj drhte ruke, osetio sam da joj suze lagano teku niz lice. Oči željne sna bile su ispunjene tugom, kajanjem. Šta bi mi rekla kad bi znala da ću joj oprostiti sve? Šta bi rekla kad bi znala da je moja ljubav toliko velika i iskrena, toliko glupa i naivna, da ću preći preko svega? Iz katatonije prelazim u mazohizam.

Njena greška je eho prošlosti, prošlosti koja se vraća da nas proganja. Pokušao sam da oteram teške misli iz svog uma. Možda je sve bilo uzalud? Možda smo gradili novi život na lažima? Možda ona ne zna kako da se nosi sa tim osećanjima? Da li je njena percepcija toliko jaka, da je ništa ne može promeniti, čak i tako retka i neverovatna stvar kao prava ljubav? Možda ne želi da bude voljena? Ta izgubljena, usamljena duša, ta pokvarena, prevrtljiva, nevina, iskrena devojka?

Znao sam šta da očekujem od sebe, znao sam da ću se predati njenoj volji, znao sam da je ne mogu promeniti. Ipak sam ušao u taj oblak i pustio da me neko neopisivo osećanje vodi napred, napred u nepoznato. Nisam ni primetio kad je ustala i uzela svoju torbu. Stajala je pored vrata i njeni tihi jecaji su odzvanjali mojom dušom. Vrati se, biće sve kao pre - idi, nemam snage. Okrenula se i pogledala me, suze su joj kvasile modre usne, usne koje sam želeo, usne koje su gasile živote. Nije htela da uzalud troši reči, znala je sve, znala je sve od početka, samo je sada uspela da uvidi pravu matricu svog života.

Smireno je otvorila vrata, otišla je bez pozdrava, pogleda, dodira, bez kajanja. Zatvorio sam oči, hteo sam da osetim tišinu, hteo sam da je zamislim još jednom. Svi razgovori, sva obećanja, sve borbe, svaka promena koju sam kod nje izazvao, sve se pretvorilo u izdaju. Nisam bio povređen, mogla je da mi zarije nož u leđa, opet bih želeo da je milujem, da je poljubim, da još jednom osetim njene modre usne. Glup. Ostalo je samo to čudno osećanje koje sam gajio prema njoj od prvog dana. Ta nevina ljubav. Možda nikada neće nestati, možda će njen život biti bolji i lepši bez mene, možda će nas ta transcendentalna sila koja upravlja našim postojanjem ponovo sastaviti i dati nam drugu šansu. Ne, ona ne želi ljubav, ja ne želim nju - a trebam je.

Volim je. Više nego što treba.

http://www.youtube.com/watch?v=MxUGFWIIZf4

Smisao

vertonghen — Fri, 07 Sep 2012 23:00:03 +0200

Pogledavši iza sebe

Strah ispuni srce

Jednostavnost pitanja

Ispuni me tugom

Oči su putanja

Vode u nepoznato

Tražim iskru svetlosti

U vodama čudnim

Videh matricu života

Smešak nevinog deteta

Strah menja percepciju

Oblikuje se razlog

Koraci dobijaju smisao

Srž postojanja

http://www.youtube.com/watch?v=1yydcG9woWA

Vertonghen

Ona

Smisao