Panta rei

Couldn't get any worse.

, 08 2012 13:27:35 +0200

Mene ovde jedino teši što znam da on ovo nikad neće moći da pročita i što neće znati koliki sam idiot u stvari. Juče sam, ne znam zašto, bila puna optimizma, bila sam u fazonu "sve je ovo igra, tu nema emocija, emocije su još između nas, a ne njih, na kraju će se rešiti sve kako treba." I generalno mi je bio lep dan. Jutros sam se probudila sam istim tim optimizmom, ne znam što mi je to trebalo kad sam celog života pesimista i uvek sam bila u pravu, ne znam što sam sad našla pametna da se pravim i da verujem da će biti bolje. Uglavnom, nekoliko dana mu ništa nije kačila po zidu na fejsbuku, pre toga je pisala non stop, pa mislim, možda su zahladneli odnosi malo, možda te neemotivne veze, te "kombinacije" ne mogu da traju na daljinu, možda nisu više zajedno, možda... ne znam. Ali ja sam jutros iščitavala naše stare poruke, smejala se i bila srećna zbog toga, jer, možda bismo čak i uspeli sad kad je otišla na faks. A i smešni su mi bili postupci od prošlog i pretprošlog petka, da se razumemo, ti izlivi "prijateljske" nežnosti pred mojim potencijalnim budućim dečkom naspram one tišine koja je vladala prethodnih 20 dana. Presmešno. I meni simpatično. Obećanje ludom radovanje. Posle prolaska kroz našu zajedničku istoriju, evociranja uspomena, ušla sam na fejsbuk profil da vidim, kao što sam u poslednje vreme gledala, "šta ima novo". I blokada. Blokirala sam i još nisam odblokirala, plačem, tresem se, ne znam. Ali više niti sam optimistična, niti se bilo čemu nadam, ne očekujem, i konačno shvatam da to nije samo "kombinacija". Vraćam se svom pesimizmu, još me nije izdao.

Nismo ništa drugo do dva debila.

, 24 2012 18:25:27 +0200

U slobodno vreme pljujem po patetici, bacam hejt na ljigave parove i povraćam po ljubavnim citatima i izrekama.

A onda mi dođu sitni sati, mrak, crno, i patetične misli prosto izlaze iz mene. Imam jaku želju za obraćanjem, dakle... U početku sam se pogrešno postavila, u početku sam bila nesigurna, nisam znala ni da li hoću tu vezu, ništa. Bila sam skoro sigurna da si me prevario posle deset dana zbog mog ledenog, nedodirljivog stava, ali nije me bilo briga, nisi mi značio. Zaboravljala sam na to da si ti jedan od onih koji "koriste svaku priliku", koji punim plučima žive život sposobnog osamnaestogodišnjaka. Kad si sav radostan i ponosan došao i euforično mi ispričao kako je ribetina pokušala da te poljubi, a ti je više puta odbio, nije me to dotaklo. Nije me bilo briga. Onda smo počeli da se vučemo i, svesna svoje krivice, oprostila sam ti prve prevare. Pokazao si da si zažalio, i verovala sam ti. I još ti verujem. Ipak je to bila ekskurzija, a, pre svega, saznala sam od tebe, ne sa strane. Ne znam kada si počeo da mi značiš. Ne sećam se. I dalje mi nije jasno kako je ispalo nešto ovoliko ozbiljno od jednog uan najt stenda na kom sam bila pijana. Kada si mi posle mesec dana rekao da ipak ne bi trebalo da ti verujem, bila sam prestravljena. Smrvljena. Sve si mi uzeo tada. I nisi me prevario, ali, eto, postojala je mogućnost da se ne iskontrolišeš kada se napiješ, a mene nema u blizini, "da te čuvam". Bila sam previše dobra za budalu kakva si ti, kada si to rekao, bilo mi je smešno, ali i dalje verujem da si to stvarno mislio. Ne znam zašto. U sve verujem, bezuslovno. Tada smo konačno prekinuli, u zimu, početkom februara, sve se lomilo. Htela sam da znaš da to nije promenilo moja osećanja prema tebi, iako me na nekoliko dana obuzeo bes ostavljenog, bila sam kriva zbog glupog izigravanja ko zna čega u početku. Mesec za mesecom, mislila sam da si svaki dan sa nekim drugim i da si jedva dočekao da se oslobodiš svih obaveza. Postojalo je mnogo stvari koje sam želela da kažem, a nisam imala priliku. U leto, pred našu godišnjicu, opet si me uhvatio na jedno veče i tad nisam mogla da izdržim. Još se pitam odakle mi hrabrost, ali nismo mogli tako, zar ne shvataš? Morala sam da ti kažem. I jesam. Ljutio si se, vikao, ostavljao me na sred ulice, vraćao se, ja sam plakala, divljala... ali nije moglo drugačije. I dalje smo jedno drugom bili sve, ali ti nisi mogao da budeš u vezi i to sam poštovala. Ali ni ja nisam bila "za jedno veče", ne sa tobom. I razumeli smo se da je krivica za ono od ranije jednaka, sve je bilo u redu. Pustila sam te da ideš u avanture dok ne odrasteš, i morala sam da te odbijem sledeći put da bi kraj bio onakav kakav je trebalo da bude. Miran. To je bio najteži potez koji sam ikad povukla i još me boli kad se setim sebe kako odlazim, i tebe u masi koji stojiš slomljen. Htela sam te u svom životu, kako god, samo da ostaneš kraj mene i posle toga. I osećala sam kao da si tu sve vreme, to si sada znao. I činilo se kao da ćeš ostati zauvek.

Mesec dana kasnije, ti si u vezi. Onoj koju nisi mogao da imaš sa mnom jer si se plašio šta bi mogao da uradiš. U vezi, onoj za koju si rekao da nisi za nju. Moja greška je što sam te puštala da izađeš u grad sa svojim društvom, a da ja ne sedim sa vama celo veče. Greška je što nisam išla da nadgledam tvoj popodnevni basket, greška je što te nisam zvala da svako veče budeš sa mnom. Moja greška je što sam dozvoljavala da ti mene pratiš kući umesto da ja tebe odvedem do vrata. Pretpostavljam da toliko čvrsto mora da te drži devojka da bi bila u uspešnoj vezi sa tobom, a to nisam bila u stanju. Niti sam želela.

Ja te, u svakom slučaju, više ne prepoznajem. Mada, ne prođe noć da se ne zapitam da li bi sve bilo drugačije da te nisam odbila onaj poslednji put.

Trens i ja

, 20 2012 16:52:21 +0200

"Trens nije muzika, trens je način života." ॐ

Hiljadu puta sam čula slično. I za trens, i za tehno, i za rok, za sve vrste muzike. Određen stil života nameće i određenu vrstu muzike, pa ti ako ćeš da upravljaš život prema muzici, ti upravljaj. I kad sam bila mala privlačile su me parapsihološke pojave, ljudski um, jedno vreme sam čak i planirala da studiram psihologiju. Međutim, odrasla sam u sredini u kojoj niko nije imao nikakvo interesovanje za tu muziku i jednostavno mi nije bila bliska. Prošla sam kroz sve one dečje periode slušanja Magazin, Cece Slavković, Riblje čorbe, Parnog valjka, kasnije Deep purple, EKV, AC/DC i slično. Tek u drugoj godini sam primetila kod Dorsa, Pink Floyda elemente psihodelije, i sasvim slučajno tog leta upoznala dečka kom je psaj bio način života. Slao mi je gomilu linkova u kojima ja nisam videla nikakav smisao. Azax Syndrom, Indra, 1200 Micrograms, Astrix... Sve što sam čula bili su iritantni udarci u mozak. Stalno se nervirao jer "sam glupa za te stvari i ne umem da slušam, ne čujem mir, ne čujem energiju, ne čujem ljubav". Smešno. Kakva ljubav se krije ovde? Odustala sam, zvanično sam odustala. Jedino što me je privuklo bio je Pendulum i malo Faithless, što se nikako ne smatra trensom, dakle, to nisam ja. Tek par meseci kasnije, počela sam intenzivno da slušam Pendulum, pa mi se javio i bit iz Out of your love (Bizarre Contact) u sećanju. Jednu po jednu pesmu, počela sam da ulazim u trens, ali ne onako kako bi trebalo. Ja sam čula samo dobar bit, nikakva osećanja, nikakvu harmoniju, nikakav delirijum nisu izazivale. Zato sam se zadržala na još par pesama od Bizarre. Smatrala sam da stvarno moraš da budeš nadrogiran ili totalno odlepio da bi te muzika odvela u drugi svet. Droga me zanima samo u teoriji. Čitam mnogo o tome, znam prilično i nisam imala susret ni sa čim osim sa THC-om. Opet sam napravila pauzu kada mi je Pendulum dosadio, pauzu od 3, 4 meseca. Jednom prilikom, cenim da je to bila odskočna daska, u predlozima na YouTube-u mi je bila Asura i mahinalno sam je pustila i legla. Ne mogu da objasnim šta se desilo, niti želim da se sećam, jer je bilo jezivo. Nije kao da sam otišla u drugu dimenziju i te gluposti, ali sve misli su mi bile intenzivnije, zapala sam u ono stanje u koje sam zapadala kad sam se bavila jogom. Uplašila sam se jer je to bio prvi put a instruktor mi je pričao da može da bude jako opasno ako se sam baviš tim stvarima. Ne mogu uvek da slušam niti uvek da se prepustim. Počela sam više da se interesujem za tu sferu i saznala da psaj trens zapravo utiče na lučenje hormona ako se "pravilno sluša". Ljudi koji se bave time imaju sasvim drugo poimanje sveta i okoline. Sa ili bez droge. Svako pesmu čuje na svoj način i svako reaguje drugačije kada se unese. Tek kad se potpuno udubiš čuješ zvuk koji, kada slušaš kao ostalu muziku, ne čuješ. Zvuk prirode, zvuk harmonije, zvuk ljubavi i mira. Postoje različite vrste trensa, i ne izaziva svaki iste osećaje. Nisu sve pesme agresivne i izluđujuće. I mnogi ljudi smatraju tu muziku "narkomanskom" baš iz razloga što većina onih koji posećuju takve žurke konzumiraju THC, ketamine, esid ili X. Ova muzika ima ulogu narkotika stvorenog čisto biološkim putem. Ne može se slušati bilo gde. Može, ali njena uloga nije da zabavi, ubije tišinu. Njena uloga je da opusti, usreći, da energiju kada je to potrebno, oduzme je kada nije.

U školi su me nazivali narkomanom samo zato što su mi u telefonu našli izvođače tipa Montti, Orca, Paranormal Attack, Penta i slično. Da ih nisam volela, sve bih ih pobila. I profesorku koja me pitala "U koju ti dimenziju odeš kada to slušaš?" U Zemlju Čuda me vodi! Nije to čarobni napitak! Izvođači su potcenjeni, psaj se ne smatra muzikom, ne smatra se umetnošću, jer i nije umetnost. Psaj je nauka. Sinteza psihologije i biologije. Ne dozvoljavam sebi da potonem potpuno u taj svet jer oni koji potonu totalno ispadnu iz sistema, budu iznad njega, iznad materijalnog i često mrze mala neproduhovljena bića koja smo, na kraju, svi mi. Ne želim da mrzim ceo svet, samo povremeno želim da pobegnem od njega.

I drago mi je što se dečko koji me je povukao vratio, bio je na ivici da ispadne.

http://www.youtube.com/watch?v=8eE4qwz8MKY

http://www.youtube.com/watch?v=9eUUYECwiL8

Početak.

, 20 2012 02:57:51 +0200

Ovo mi je početak, a svi počeci su teški i zato ću izbegavati svako predstavljanje i bezuspešno uklapanje u okolinu. Nisam književnik, okrenuta sam umetnosti s druge strane, ovde sam da se ispraznim kad mi je to neophodno i ne očekujem od bilo koga da to čita. Devetnaesti rođendan mi je na pragu i razmišljam.

Ne znam odakle bih počela. Izgubila sam mnoge stvari u poslednje vreme. Ovo je leto posle četvrte godine gimnazije, leto pred odlazak na fakultet, leto koje je predodređeno da bude najbolje i najduže leto u životu svakog omladinca. Slušam prethodne generacije, uključujući i svoju majku koja kaže da je ovo leto koje menja sve. Istina. Sve ono za čim sam žalila ranije, sve gluposti, sve sam imala. Uvek mi je želja bila da sednem u kola i odem u susedni grad na piće. Eto, jer mi se ide. I išla sam. Par puta. Nikad nisam imala avanturistički nastrojeno društvo, učila sam matematički smer u gimnaziji i sve su to dobri, ali ambiciozni ljudi. Ozbiljni od šesnaestog rođendana. Upoznala sam ovog leta novo. Neću da pišem šta smo sve radili. Upoznala sam ogroman broj ljudi. Zbližila sam se sa onima za koje nisam ni sanjala da mogu da mi budu bliski. Uprkos svemu tome, imam osećaj da sam mnogo izgubila. Izgubila sam ljubav, prvu pravu, istinsku ljubav. Izgubili smo se zapravo još u februaru, ali ostao je nekako moj, nikad nisam imala osećaj da nas je raskid razdvojio. Uvek sam imala osećaj da, ako bih ga zovnula, došao bi. Odmah. Kao što bih ja otišla. I razgovarali smo relativno skoro, i to je bilo tačno, voleli smo se pravo, jednako i bezuslovno. Ali on nije bio za vezu. On nije bio za obaveze, to nas je sprečavalo. A onda se, pre petnaestak dana, vezao. Vezao se za jednu osobu i sve što smo ikada rekli i uradili postalo je nebitno, besmisleno i smešno. Od tog dana nisam prestala da se smejem i pokazujem da mi nije stalo. Kako da mi bude teško zbog nekoga ko me lagao, varao, nije poštovao i potcenjivao? Svaki dan je bio isti. Izlazim i smejem se po gradu sa novostečenim prijateljima dok ih gledam. I shvatila sam da ne mogu više, ostala sam kući jedno veče, pa drugo, pa treće... Oslabila sam. Počela da razmišljam o životu, o smrti, o smislu postojanja. Svog, njegovog, njenog, svojih roditelja, prijatelja... Nisam upisala fakultet u Beogradu, studiram na daljinu i nije mi drago zbog toga, želim da odem odavde. Verovatno ću sledeće godine. U nekom smislu sam izgubila i odnos sa porodicom. Jednostavno, odrasla sam i nisam više mamino i tatino dete. Na sve to dolazi prvi srpski problem, NOVAC i moji veliki troškovi. Svađe. Nemogućnost da ispratim sva dešavanja. I na kraju, jedino što je moglo da me obraduje, činjenica da na svetu postoji neko kome nije dužnost da me voli jer mi je roditelj ili rođeni brat, a opet me voli, iščezla je zauvek. Više ne vidim smisao ni u čemu. Raspoloženje mi se menja iz minuta u minut, nemam želju da gledam nikoga sa kim sam provela celo leto, čitam knjigu za knjigom, gledam film za filmom, bežim od stvarnosti kad god mogu i osećam da je moralna obaveza da izađem napolje sa njima jer ne želim da glumim kraljicu drame niti da me neko sažaljeva. Ali život više jednostavno nema poentu, osećam se prazno, nebitno. Nemam fakultet, moji prijatelji odlaze sledeće nedelje, sa roditeljima sam na "koliko ti treba para?" i sada više nemam ništa. I pitam se da li je ceo život ovakav. Pitam se da li je ovo jedna od onih situacija za koje mi kažu "smejaćeš se jednog dana kad se setiš." Stvarno, da li je moguće da ću se ikada ovome smejati? Jer, postoje situacije za koje su mi rekli da će biti smešne, nikad nisu postale. Gledam tu devojku koja nema ništa, ali apsolutno ništa zajedničko sa mnom, devojku koju omalovažavaju, devojku koja je terorisala mlađe od sebe u gimnaziji, devojku o kojoj nikad nisam čula ništa dobro, i zbunjena sam - šta smo radili godinu dana ako se ovako završilo? Da li će uvek u životu da se pojavi nešto kao što je ona i da mi okrene ceo svet? Gde je tu svrha? I gde se izgubio svaki trag osećanja?

Nisam nigde pomenula svoje prave prijatelje jer za njih nemam šta da kažem. Jer su to ljudi od neprocenjive vrednosti koji su slušali svaki detalj o njemu, ali ljudi koji imaju i svoje probleme, ljudi koje čeka odvajanje od doma i roditelja, selidba u Beograd, fakultet i sve što nosi život u velikom gradu.

Dragi Miloše, loše je.