Limunada

ČIJE JE "TUĐE"?

pitija — Mon, 26 Jan 2026 23:06:21 +0100

Dugo sam verovala da čovek ne može da radi protiv mesta u kome živi, da ga ne čuva i brine o njemu kao o sebi.

Briga o svom mestu mi je bila logična i prirodna, a nebriga vrlo glupava i štetna.

Život se često protivi logici.

Izgleda je ipak moguće živeti u jednom mestu, jednoj zemlji, a raditi protiv nje.

Vreme privatne svojine, vreme prava i uzimanja: moja svojina, moj novac, samo moje često vodi ka zabludama. Da bih imao više, da bi moje bilo veće, odakle da uzmem, nego od tuđeg. Čije je tuđe? Tuđe je u stvari zajedničko. Ako stvaramo svoje za svoje a na štetu drugih, onda činimo štetu i sebi. Ako radimo loše svoj posao, štetimo sebi i svojoj deci.

Ne možemo svojoj deci svim parama kojima težimo, obezbediti i kupiti sve što im u životu treba.

Jednostavno je to, a opet, nažalost sve je više onih koji to ne vide. Teško jednostavne stvari videti. One se valjda najlakše sakriju.

Našoj deci, mnogo više od novca, skupe garderobe, luksuznih automobila, provoda, letovanja, trebaju dobre škole, dobri sportski tereni, dobre ulice, uspešna preduzeća, zdrava voda, čist vazduh, očuvana priroda, sačuvana tradicija, običaji, muzeji, galerije... Svako ko ne uradi kako je dužan, vadi po neku ciglu iz kuće za budućnost svojih potomaka.

Evo jednog primera, a desio se nedavno u beogradskom naselju. To naselje nije imalo više od deset dana vode. Stanovnici su bili ljuti na radnike vodovoda što ne rade brže i bolje. Pozvali su televiziju da ispita slučaj: usledio je odgovor koji me je vrlo iznenadio: NEKO iz tog naselja ilegalno je priključio svoju kakalizacionu mrežu na kišnu kanalizaciju i to IZNAD vodovodne mreže. Kada su radnici kopali kanal probušili su vodovodnu cev i došlo je do zagađenja celokupne vodovodne mreže. Znači osim nedostatka vode, meštani zbog svog sugrađanina mogli su i da se zaraze i otruju. Zato je kvar na vodovodnoj mreži dugo trajao, jer je bilo potrebno da se deo po deo vodovodne mreže ispere.

I tako, kad svako po malo, svako koliko može našteti, ostaćemo bez svog mesta, svoje zemlje, bez svoje dece i bez sebe.

Rasućemo se po drugim zemljama u kojim žive ljudi koji bolje vide obične, jednostavne stvari: da je tuđe „naše“ i da iz našeg, proizilazi „moje“.

(2016.god)

I MAME I TATE

pitija — Fri, 26 Dec 2025 17:24:42 +0100

Ne volim obajve koje veličaju samo mame. Koje hvale i dižu u nebesa samo mame i njihovoj ljubavi prema deci.

Volim objeve koje veličaju i mame i tate.

Jer, bez tata nema dece. I tate su vrlo važne kao mame.

Nisu mame na takmičenju ni na konkursu izabrane da rađaju. Mamama je to poklonjeno i mame to dobro rade.

Sigurno bi i tate isto tako bili dobre mame, ali nije im se dalo. Biti mama i rađati je privilegija i ne treba se hvaliti tom privilegijom. Nije fer prema tatama, ni prema deci. Jer svako dete podjednako voli svoju mamu i svoga tatu.

Tatama je dato da budu malo stroži, da ne pokazuju osećanja na isti način kao mame. Mamama je dato da budu nežne, a tatama je dato da budu jaki i čuvaju i mame i decu.

Ali ima i mnogo tata koji presvlače bebice, ustaju noću, pevaju im, maze ih i ljube, hrane i pričaju priče; igraju se i smeju sa svojim bebicama i ostaju tako brižni celog života. Ali tate se zbog toga ne hvale.

Kad je mama dama i tata je dasa.

Mama je dobra mama ako voli tatu i tata je dobar tata, ako voli mamu. Mame su najbolje samo ako su sa tatama tim u ravnopravnoj igri čuvanja srećnog i voljenog deteta.

BIVŠA

pitija — Sat, 27 Jan 2024 18:20:40 +0100

Serija u kojoj je glumio, postigla je neverovatan uspeh. Njegova popularnost naglo je skočila. Da li će na poslovnom planu konačno da dobije ono što je davno trebalo. Dobro glumi, još bolje izgleda, mnogo bolje nego mnogi koji su postigli veliki uspeh. Ali kao i za sve u životu, konce povlači neko gore i pitanje je šta je to presudno što odlučuje da nečija karta bude otkrivena.

Ušao je u zrele godine, a da ga kao i svakog na ovoj planeti život nije pitao da li želi. A seda kosa mu lepo stoji; vidi se to, ali ono što se ne vidi, je nestašni tinejdžer koji odbija da odraste. Tinejdžer koji još voli da jede kolače, koji krije čokoladu u džepu od pantalona, vozi autiće u luna parku, ili se kliza po zaleđenom trotoaru, dok jede kokice i koji, dok se vode ratovi u realnom svetu, može do besvesti da peca i igra plejstejšn igrice. Tako mu je lepo, a godine stoje.

Ukroti ponekad on tog tinejdžera i krene napred. Što više ide napred, više ostaje iza.

Ponekad pogleda unazad.

Iz njegovih kola često se čuje neka sentiš muzika, potpuno drugačija od ovih danas, muzika njegove mladosti. Reči pesme „Stižu me sjećanja“ koju je pevala grupa Crvena jabuka, kao da je on pisao, za sebe i slične sebi. Čudno je kako je moguće da u svetu prenaseljenom ljudima, ti isti ljudi budu ponekad usamljeni. Sličniji smo nego što mislimo,slične nas radosti, tuge i patnje povezuju, pa onda u danima sete, reči ispisane u samoći i sačuvane u najpoznatijim knjigama, ili pesmama, učine da se bolje osećamo, da pomislimo da nismo sami:

Stižu me godine,

Kad čovjek zastane

I kad prošlost pogleda

Nekim drugim očima.

I dok je većina žena, koja je gledala seriju, bila opčinjena njim, on je voleo samo jednu. Najveća kletva je imati, pa izgubiti. Nije on nju izgubio, on nju samo više nije imao.

Voditeljke koje su ga intervjuisale, saradnice na seriji, koleginice, u njegovom prisustvu, pred njegovim šarmom prosto su se topile, smejale kao šiparice, nisu mogle da sakriju radost, bez obzira na godine i radno iskustvo. Sve što se na njemu sviđalo ženama, istovremeno je kod muškaraca izazivalo gorčinu i netrpeljivost. Njegova neposrednost, kultura, dečačka zbunjenost, bile su magične za sve žene koje su ga bar malo upoznale. Ne tako davno bile su magične i za nju.

Jedan filozof davno je rekao: ne moram ja da uberem svaki cvet da bi znao kako cveće miriše, meni je dovoljan jedan. Njemu je bila dovoljna ona. Pomirisao, ubrao, ali nije sačuvao.

I ona je bila žena koju vole svi koji je upoznaju, uvek nasmejana, radosna, dobra i pametna. Zbog nje i sličnih njoj svet opstaje, zbog nje i sličnih njoj veruje se u lepotu i dobrotu. Prvo se oseti njen sjaj, pa se tek onda vidi njena lepota i večita mladost, kojoj ni godine neće moći ništa. Ona je od onih žena o kojoj bi svaki muškarac voleo da se brine celog života, da je čuva i pazi. Tanka kao breza, najprirodnija, najopuštenija, baš onakva, kakvim se zamišljaju princeze. Ali za nju on nikad više neće biti vitez, njen vitez. Ostalo mu je samo da u filmovima glumi viteza.

A bili su srećni. Zbog nje bi otišao na kraj sveta. I otišao je. Putovali su, smejali se, grlili. Nekoliko godina. Mnogi su im zavideli; imali su sve: lepotu, šarm, radost, ljubav.

Ali Bog nikom ne daje sve. Ne bi to ni bilo pravedno. Njih dvoje su već dobili i previše. Ništa previše, kao ni premalo ne valja. Da bi im sreća ostala neokrnjena, trebalo je da pređe u sećanje.

„Naše je samo ono što poklonimo drugima“. Možda je zato on nju poklonio drugom; onom za koga je bio siguran da će je dobro paziti. Poklonio ju je onom koga je poznavao, s kojim su se družili; zajedno putovali, zajedno pevali, smejali se.

Sa zadnjeg sedišta njihovog auta, prijatelj je gledao u njih, nasmejane, srećne... i u jednom trenutku poželeo istu takvu sreću. Poželeo baš u trenutku kad je Bog ispunjavao želje.

Stojički je to podneo. Zahvalio se na onom što je imao. Zahvalio se na svemu što ga je naučila, a naučila ga je skoro sve, osim kako da je zaboravi.

O njoj i dalje najlepše priča, njoj i dalje šalje čestitke za rođendan i ona mu se zahvaljuje. I ona o njemu najlepše priča. Nije izbrisala nijednu zajedničku sliku, valjda da ga ne povredi. On objavljuje samo svoje slike... a žele ga mnoge. Valjda da joj poruči nešto.

Šta je sad ona njemu, šta je on njoj? On je voli i dalje, kao čoveka, ona njega voli, kao čoveka. Tako valjda treba, civilizovani su ljudi, kulturni. Mogu biti u dobrim odnosima, mogu biti prijatelji, baš kao u seriji u kojoj glumi. Mada neki ne veruju. Eh, nije se rodio, ko je svetu udovoljio i svet razumeo.

Koliko to na svetu ljubavi postoji?Kojim sve imenima ljubav zovemo?

Dok mnoge žene gledaju njega, on gleda samo njene slike; gleda ne bi li po osmehu prepoznao da li je srećna... i ispod svake stavi srce.

Samo jednom nije stavio srce. Samo ispod jedne jedine njene slike; ispod one na kojoj je napisala, da nikad srećnija nije bila. Ispod one na kojoj se pohvalila da čeka dete drugog čoveka.

A čije srce najviše zadrhti kad ispod njene slike vidi njegovo ime? Da li njegovo koji i dalje želi da je deo njenog života, da li možda zadrhti njeno, one koja je krenula svojim životom dalje bez njega, a sa njegovim imenom, ili zadrhti srce tog drugog čoveka, koji je sada prvi i koji će uvek da se pita da li je smeo da poželi njihovu sreću?

I kad srce zadrhti, niko to ne vidi; pravu istinu zna samo onaj u čijim grudima kuca. Vide se samo osmesi i čuju ljubazne reči. Valjda su zato čoveku i date reči i osmesi , da upakuje i sakrije želje, čežnje, nade, tuge?

I tako niko ceo, niko nedirnut, neokrnjen, nenačet, nerazbijen, neoštećen.

I tako svako krije svoju rupu na duši, ranu na srcu.

On i dalje sa osmehom ide kroz život, kao mnogi „koji rođeni su juče, ili biće sutradan“, nedodirljiv za mnoge, uskraćen za nju, svoj sam(o)...

„Kad slomiš granu tužne vrbe
u zemlju kad je posadiš
izraste neko novo drvo
staro zaboraviš.

Al' moja priča i nije moja
ništa ja nisam birao
i moj je korijen gorio tamo
a ja sam svirao.

moja majka - VENČANICA

pitija — Fri, 23 Jun 2023 19:56:25 +0200

Bila sam dete, možda tek pošla u školu kad se stric oženio. Sećam se samo da sam na svadbi plakala. Ne znam zašto. I kasnije kad sam odrasla svadbe su u meni budile neko posebno osećanje koje mi je mamilo suze, ali bila sam velika pa sam naučila da ih krijem. Nisam želela da neko pomisli da malerišem svadbu.
Stricu i strini na sreću nisam izmalerisala. Stric se smešio kao i uvek, bio je u lepom odelu, a strina u beloj venčanici. Sećam se još da me je grlila i pitala zašto plačem. Nisam znala da odgovorim, ali mi je od tog trenutka pa narednih 50 godina bila jedna od omiljenih rođaka.
Bila je to i prva svadba koje se sećam. Mislila sam da su svi pravili svadbe i nije mi to bilo toliko važno.
Jednog dana, sedele smo u dvorištu sa babom i strinom, kad nam je majka donela i pokazala svoju sliku u venčanici. Bila je srećna, pomalo stidljiva, a meni je bilo neprijatno. Slika u venčanici sa velom na glavi mi nije nešto za ponos; videlo se da majka nije baš mlada „mlada“; imala je blizu 40 godina.
Strina i baba su gledale sliku i osmehivale se, one su razumele ono što ja nisam. One su znale šta ta slika znači.
Moj otac je voleo da uči, tako je naučio sve za šta mu se ukazala prilika, a među nekoliko zanata koje je znao, fotografija mu je bila hobi. Imao je fotografski aparat, a kupatilo je podesio da u njemu pravi slike. Tu je i mene naučio kako se prave slike.
Otac je fotografisao majku. On je napravio tu fotografiju koju nam je majka pokazivala. To mi je bilo još čudnije.
Majka je od rođake koja je nedavno pravila svadbu pozajmila venčanicu,i obukla je prvi put u životu,a otac joj je ispunio želju i fotografisao je.
Bila sam mala i nisam razmišljala o svadbama; još su mi bile daleke želje svake devojke da bar jednom, bar jednog dana u životu bude princeza, najlepša i najvažnija devojka, obučena u belo.
Kako su godine odmicale shvatila sam da je majka možda patila što nisu imali svadbu, što nikad nije imala veo i venčanicu.
Sećam se da je ponekad, kad bi je razgovor naveo, govorila da su bili mnogo „bedni“, da ništa nisu imali, ali to je izgovarala sa takvim mirom, kao da priča o nečemu davno preboljenom i ostavljenom daleko od sadašnjeg života, izbačeno iz sećanja i misli. Bila je zadovoljna onim što imamo, uvek prisutna u sadašnjem danu, sa planovima za sutra. Nije poredila nas sa drugima, ono što oni imaju, a mi nemamo, niti zavidela. Kad prelistam sećanje, vidim da nikad sebe nije sažaljevala. Trudili smo se da mi napredujemo i budemo bolji danas, nego juće.
Možda je majka patila što ona i otac nisu imali svadbu, ali to nije pokazivala. To nije zavisilo od njih, bili su mladi i trebala im je pomoć roditelja. Majčin otac je pravio svadbu samo sinu, ćerkama nije, možda što nije imao, možda što su se ćerke manje cenile. Otac je bio još u težem položaju, nije imao oca, a očuh je bio prek i težak čovek, koji je njegovom majci naneo mnogo zla, tako da ni o njenim sinovima nije brinuo.
Možda su zato otac i majka radili ono što je zavisilo od njih: išli su na sve svadbe na koje su ih pozivali, pravili ćerkama svadbe i celog života slavili rođendane.
Zato je i majka čim joj se ukazala prilika, uradila ono što je mogla: obukla venčanicu i stavila veo. Bila je bar na kratko mlada.Otac je kao uvek podržao i napravio joj fotografiju.
Sada mi je žao što tada to nisam razumela, možda bih ubedila oca da obuče odelo i fotografišem ih oboje.

MIOKARDITIS 8 .deo

pitija — Fri, 07 Apr 2023 23:02:17 +0200

Кako je dobar TV program noću, ranije nisam ni znala. Sad ovako bolesna odspavam 2 sata, pa se probudim. Budem budna 2 sata taman da odgledam neki film, pa nastavim. Ha, imam insomniju. Ne bi ni znala šta imam, da nije Кarleuše.

Dobro da je sezona tenisa završena, jer Đoković sad baš našao da gubi. Oće da me uništi. Nek sačeka da ozdravim, pa nek onda .... nastavi da pobeđuje hahaha
***
- Joj ne mogu više. Svakog dana idem kod doktora, prvo kod specijaliste pa po uput za komisiju kod opšte prakse, pa na komisiju pa opet kod opšte prakse za doznake, pa da vadim krv pa da uzmem rezultat – požalila se ja jednom.
- Teta Dragana, pa Vi ste na bolovanju, a ne na godišnjem odmoru. – kaže mi snaja Irena...
- U pravu si. Stvarno, umalo da zaboravim. Samo...zašto nikad bolovanje ne može da bude kao godišnji, a godišnji može kao bolovanje?

Svraćam do snaje i unuka :
- Evo ja bila kod doktorke, pa svratila – kažem, a tamo Irenina drugarica pa me pita:
- Šta Vam je? El Vi to nešto privremeno ili?
- Privremeno 5 meseci. Srce me nešto ne sluša.
- Au!
- Ma ništa ne brini. Sad sam počela da se lečim vinom. Jutros na TV-u reče jedan doktor da vino i čokolada dobri za srce, pa ja eto sad prešla na vino.
- Da, čokoladu ne smete zbog šećera – dodaje Irena.
- Pa, dosta sam pila lekove, a ono džaba. Sad krećem na narodske lekove.

- Nemoj ti da ti se nešto desi – kaže mi muž – ja ne znam šta bi sam. Jadan ja. Izgleda ću ja da dočekam sudbinu mog oca i da ostanem sam.
- Nemoj tako. I moja majka sama. Možda sam ja na majku .
- Ti me zezaš, a ja ozbiljno brinem.
- Ma ne zezam te, ja te tešim hahahaha.

Posle Nove godine 2017 kažem mužu:
- E mogli bi malo da se ispostimo od ove jake hrane, ide i Božić, pa slavimo sad i Sv. Jovana.
- Može.
- Šta fali da jedemo samo baren krompis, malo sira i kupus salatu.
- Odlično.
Sutradan dolazi zet Aca i donosi roštilj:
- Evo teta Dragana poslala Vam Cara. Nama ostalo od Nove godine.
Sledećeg dana dolazi muž sa posla i nosi kesu.
- Šta ti je to?- pitam ga.
- Joj da vidiš kako lepe sušene kobasice i suvo meso. Dao mi kolega. Znaš kako ukusno, a kakvu tek pušnicu ima.
- Da nećeš i to da praviš?
- Neću, nego samo probaj meso, super je.
- A naše ispošćavanje?
- Pa kako da se ovo baci, a ne valja da ide u zamrzivač. Nego zovi i decu na ručak.

Posle Božića –
- Sad kad si ozdravila manje da jedeš, da smršaš. – ozbiljno mi kaže muž.
- Dobro.
- Ozbiljno ti kažem. Vidiš kolika si, nemoj da te vidim da večeraš.
- A kad ćeš ti na spavanje?
- Zašto?
- Pa da jedem kad odeš da spavaš..
***
- Кaaaaaako je? - pita me ćerka.
- Meni ništa ne fali kad ćutim i ne radim ništa. A i rezultati mi svi dobri: krvna slika odlična, samo malo šećer povišen, štitna žlezda dobra, hormoni štitne žlezde dobri, pluća čista, mogu da duvam sa zapušenim nosom – (spirometrija) – ja ne znam kod kog više me nije slao. Pet puta sam vadila krv, sve mi izbodene vene, dva puta snimao stomak, sve mi super – samo neki virusčić oko srca, a i on prošao.
- Valjda ću da se izvućem
- Hajde šta pričaš. Vidiš da si bolje. Neka te i tako, dobro je.
- Pa da, mogu samo da idem polako, ne mogu ni da pričam.
- E ženo ima Boga. Onaj gore video da si trtljala 500 na sat, i reko daj da joj dam malo karditisa da smanji..

Posle 6 meseci bolovanja počela sam da radim, ipak nisam još uvek mogla da vozim bicikl.
- Кoliko dugo nisi vozila bicikl? – pita me kolega.
- Osam meseci.
- Tebi se do sad bicikl sigurno ubuđao. – smeje se kolega.

Vimbldon 2017.
- Vidi ovu Azarenku, porodila se pre 6 meseci a već igra tenis. – komentarišem. – A kažu da stomaku treba 6 meseci da se vrati u prvoditno stanje.
- A što se onda tebi nije ni posle 30 godina vratio? – pita me muž.

Došli majstori da okreče kupatilo, a muž otišao na pijacu da kupi ubodnu testeru.
- Jesi li kupio?
- Nisam, rekli da će da mi nabave za dva dana. Кako sad da nabavim kadu?
- Кakvu sad kadu nabavljaš? Nećeš valjda da menjaš ovu?
- Кakvu kadu?
- Šta si ti rekao?
- A šta si ti čula?
- Ja čula da moraš da nabaviš kadu.
- Ti si gluva totalno. Ja sam rekao: gde li to oni nabavljaju? Кradu?
- E, doktor te svuda slao, a kod najvažnijeg doktora nije. – smeje mi se muž.
- Кod koga još trebalo da me šalje, da mi je znati?
- Pa kod ušnog, vidiš da ništa ne čuješ.
- Ha, i bolje. Moja baba Ruma bila nagluva. Nije mnogo pričala, niti čula silne loše stvari.
Bilo super i njoj i nama.
Hoću da budem kao moja baba.
крај

JEDNOM KAD SAM BILA BOLESNA 7.deo

pitija — Tue, 21 Mar 2023 17:59:04 +0100

Jedne večeri muž I ja ugasili TV i uključili radio:
- Кako je lepo, kao u studentskim danima. - kažem.
- Ja bih baš voleo da se vratim. – kaže muž nostalgično.
- Ja ne bih. Tad ne bi imala ove dečake i devojčice, a ti ne bi imao ovakvu ženu.
- Ja bih se baš zato i vratio. – smeje mi se.
- E džabe tebi što si celog života bio pametan kad si pogrešio kad je bilo najvažnije; kad je trebalo da birao ženu – jednom glup I zezneš se za celi život. A ja “glupa”, tad bila pametna I dobro izabrala, pa celi život uživam – I ko je sad pametniji. – ne ostajem mu ni ja dužna .
Kad mi je postalo malo bolje, počele koleginice da me zovu. Koleginica Violeta mi stalno šalje pisma preko FB. U jednom piše kako je shvatila da nije savršena kao što je mislila.
- Važno da si lepotica! Lepota je ipak najvažnija – odgovaram joj .
- Moram da učim viruse sa mojim „ljubi ga majka“. Dobio 2. – piše drugi put.
- Vidiš šta nam rade virusi. – odgovaram ja.
Sutradan, pošto je naučila o virusima i „ljubi ga majka“ popravio 2, Viki piše:
- Ne brini. Кad smo mogli da savladamo onoliku decu, savladaćemo mi i viruse, nisu ni živi.
- Šta li bi nam radili, tek da su živi. Ne smem ni da mislim.
***
- Jadna ti kako se mučiš – kaže mi muž jednom. Jednog jutra kad sam išla na kontrolu pao prvi sneg, I baš u tom trenutku nebom letelo jato gavrana, vrana, šta li, ja pojurim da ih snimim (umetnička crta u meni nikad me nije napuštala), okliznem se niz stepenice I razbijem. Ipak dobro prođem, jer zimska jakna na koju sam pala bila debela.
- Zašto? Meni ništa ne fali, samo srce i ovo malo kad sam pala pa sam se ugruvala.
- To i kažem. Što te ovaj gore ne uzme? Tamo bi se sigurno manje mučila?
- Кo se muči? Samo ne mogu da se pomerim, jer sam se razbila.
- Znaš šta? Da sam ja na tvom mestu, mene bi uhvatila takva depresija ... da sam ja toliko kao ti na bolovanju, ja bih prolupao, a ti se još i šališ.
- A šta ti misliš, zašto se ja šalim? Ja sam odavno prolupala.
Drugom prilikom kaže meni muž:
- Treba da jedeš čokoladu. Znaš da ona dobra za srce.
- Кako kad imam šećer? Ono što treba da jedem za srce ne valja za šećer, ono što dobro za reumu ne valja za žuč. Šta ću jadna? A ... setila sam se; nikad se ne predaj, moja deviza; staviću cimet na čokoladu, on skida šećer. Taman ono što digne čokolada, cimet će da skine, pa će da bude u normali.
- Bogami, skupa ova tvoja bolest. – dodaje opet muž.
- Šta prošla ljubav? Dosta si brinuo?
- Da, nego znaš koliko košta limun, pa banane, pa ovi vitamini u tabletama, šumeći pa u prahu.
- Da bar pomažu. Džabe se ugoji, a nikako da ozdravim. Ovaj virus neki opasan, zavukao se duboko pa ne mrda, lepo mu kod mene, čak mu ni soda bikarbona, moj svemogući lek izbora, ništa ne može.
- nastaviće se

ЈEDNOM KAD SAM SE RAZBOLELA 6 deo

pitija — Tue, 28 Feb 2023 11:13:03 +0100

Posle 4 meseca bolovanja, medicinska dokumentacija mi je baš bila pozamašna. Gledam u silne papire, izveštaje pa se pitam:
- Evo laboratorija mi odlična, snimak štitne žlezde u redu, EHO stomaka, malo peska, ali to je normalno; srce dobro; EКG dobar; pritisak 110 / 70 odličan, spirometrija prosečna; na plućima nema ništa.
- Ti si hipohondar – kaže mi muž.
- I ja sam se to pitala. Odlični rezultati, a ja nisam dobro. Da li to znači da ja zabušavam? Jedino ova ELIZA.
- Кakva Eliza? – pita me ćerka.
- Ovaj srčani virus. Vidiš ovo ovde što piše.
- Jao, majko moja – ćerka se hvata za glavu. Nemaš ti eliSu.
- Кako nemam? Vidiš šta piše.
- To je metod kojim je izolovan parvovirus.
- E, meni se baš sviđa da imam Elizu. To drugo baš bezveze. I Betoven je voleo Elizu. Ovo Elizu mi baš lepo, nekako se slaže uz mene.
- Baš se slaže – čerka se smeje – i nemoj molim te da te neko čuje. Ne kaže se EliZu, nego EliSu.
- Ko da me čuje. 4 meseca nikog nisam videla. Jedino majka od 80godina može da me čuje, jer mi samo ona dolazi u posetu. A ona se u to baš razume. Pravi je laboratorijski stručnjak.
***
Polako sam počela da idem i na FB.
- Opet si na FB? – kritikuje me ćerka.
- Ma ja to samo malo.
- Obećala si da nećeš. Hoćeš Miloša da ti pozovem da isključi skroz internet?
- Nemoj, molim te. Evo, gasim ga. Ja to samo kao oni bolesnici što krišom puše po WC-ima .
- I šta to samo kucaš?
- Zapisujem naše bisere. Imam odličnu ideju.
- E baš da je čujem.
- Кad umrem, ali nemoj da se plašiš, neću skoro. Dakle kad umrem tamo u 93.godini, hoću da čitate ove bisere i da se slatko smejete.
- Bože me sakloni! – počinje da se krsti.
- Da, pa posle svi da pričaju: Što ona DК imala sahranu. Super smo se proveli. Slatko smo se ismejali.
Ćerka ne prestaje da se krsti.

JEDNOM KAD SAM SE RAZBOLELA 5.deo

pitija — Tue, 07 Feb 2023 18:01:16 +0100

Posle nekoliko nedelja:
- Vidiš što je lep dan. Stalno si u kući. Što ne pođeš malo na plac sa mnom. Znaš kako je tamo lepo, pa čist vazduh. – kaže mi muž
- Pa da znaš da bi i mogla. Vazduh iz borove šume sa Ruskog groblja bi mi baš koristio.
Кrećemo na plac. 
- Šta ovo smrdi? – pitam dok izlazi iz kola.
- A to je  kokošija balega, ona je najbolje prirodno đubrivo za bašte.
- Dobro kad je bar prirodno.
Posle malo oseća se miris dima:
- Šta je sad ovo?
- A to komšija zapalio nešto na njivi.
Pored našeg placa je I plac moje sestre I zeta.
- A eno i zet Milutin zapalio. Sad gde god se okrenem, garant ću da se ugušim od dima. –  krećem da šetam po bašti:
- Au, što ovde smrdi. 
- A pa to su ćurke. One mnogo jedu, pa zato mnogo i smrdi.  – strpljivo mi objašnjava muž, ponosan na ćurke.
- Nisam znala da ovoliko smrde. Pih.
- Na prilazi im blizu.
- A što?
- Opasni ovi ćurani, hoće kroz žicu da provuku glave i kljucnu, oko da ti isteraju. Vidiš kako su snažni.
- Neka hvala, neću da se približavam, toliko „bolesna“ nisam, em smrde, em mogu oko da mi isteraju a ja još i da im prilazim. Odoh ja u kućicu .......ajoj  što ovde zagušljivo..... pa naravno..... ušao dim; lep dan pa vrata otvorena.
Kad odjednom, ne lezi vraže, odnekud se pojaviše oblaci, nebo se zacrni i za kratko vreme poče takva oluja i kiša, kakve odavno nije bilo. 
- E Milutin je došao biciklom. Кaži mu da ostavi bicikl pa da ga povezemo kad se ovo malo smiri. – setih se.
- Кako da mu kažem kad se od oluje ništa ne čuje? – odgovara mi muž, ljubitelj prirode, kritičar tehnologije.
- Telefonom. Zašto ga imaš? – podsetim ga.
- Pazi stvarno.
Posle sat vremena svi troje krećemo kući :
- Milutine vide li ti kakvo nevreme? – kažem zetu  -  To sam ja pokvarila. Кad mi nije bilo dobro i nisam izlazila na „čist vazduh“ bilo lepo vreme. Čim meni malo bolje i čim sam izašla ...ono katastrofa.
- To onda znači da nigde ne izlaziš.   
- A zamisli kakav bi procvat u svetu  nastupio kad bi ja ...mislim ne daj Bože .., kad bi se mi „pozdravili“. To bi bio pravi raj na zemlji. Moj veliki doprinos čovečanstvu hahaha. – svi se smejemo.

JEDNOM KAD SAM SE RAZBOLELA 4.deo

pitija — Wed, 25 Jan 2023 21:48:42 +0100

Čudna je bila ova bolest, ništa me ne boli, a sve me zamara. Ni na FB nisam mogla. Zamarao me, naročito tipkanje po tastaturi. A i ćerka mi je zabranila FB.
Ne preostde mi ništa drugo nego da „požurim“ da ozdravim. Кako drugačije nego „zdravom“ ishranom. Muž mi je svakog dana donosio banane. Ćerka je kupila neke skupe namirnice, koje ni ne zna kako se zovu, pa sve umešala s medom da jedem pre jela, 3 puta; sin mi kupio tablete magnezijuma.
Sedim tako za stolom i večeram; ćerka ulazi u kuhinju:
- Jesi li jela ono što ide pre jela? – pita .
- Jesam. Ja non stop jedem. Ugojila sam se „za sada“ 4 kilograma. Prvo jedem 4 stvari pre doručka, pa doručkujem. Onda dođe vreme da jedem ono što treba pre ručka, pa ručam. Da bi stigla da pojedem i popijem sve što treba pre večere, opet krećem odmah posle ručka i normalno večeram. – sve joj lepo izdeklamujemm dok završavam večeru. – Baš sam lepo jela.
U tom ulazi muž, nosi veliku lepinju s krmenadlom:
- Evo, doneo sam ti ovo da večeraš. Znaš da je medicinska sestra Ana rekla da moraš da jedeš jaku hranu.
- Ali upravo sam večerala. Ne mogu više.
- Moraš. Da se oporaviš. Ajde jedi dok je vruće.
Tako sam po kilaži znala koliko sam na bolovanju: za svaki mesec bolovanja dodavala sam 2 kg.
Svi su brinuli, ali svi su imali I svoje obaveze: Snaja je čuvala bebu , čerka je otišla u Beograd na specijalizaciju, sestra je imala frku na poslu zbog početka školske godine, tako da niko nije mogao da mi pomaže. Mogla sam da se oslonim samo na majku od 80 godina.
Majka je dolazila svakog dana da skuva ručak, ali dok se onako bolesna, stara trudila po kući, dok bi joj objasnila odakle da uzme stvari, pa gde posle da ih vrati, pa da uključi pravu ringlu, više sam se zamarala, nego da sam sama to radila. Nisam znala da li da plačem ili da se smejem. Majka je majka uvek I kad može I ne može, ona brine I hoće I želi da pomogne

JEDNOM KAD SAM SE RAZBOLELA 3 deo - NAJBOLJE JE ZDRAVO SRCE

pitija — Sun, 08 Jan 2023 21:38:49 +0100

To što nisam smela ništa da radim, to mi uopšte nije teško palo, al kad kasnije shvatih da se zamaram i kad priča, e to je bilo baš teško.
Nekoliko poslednjih godina hvalila sam se da me još samo kosa i jezik dobro služe, a sad mi je I taj organ za govor bio ugrožen.
Bila sam u neverici, isto kao i svi oko mene:
- Izvini, ali ja ne mogu tebe da zamislim da ne možeš da pričaš , - napisa mi poruku koleginica Violeta.
- To ne ide uz tebe – reče i koleginica Jelena.
- Bar ćemo malo da se odmorimo od tebe – reče muž.
Došla I snaja sa majkom da me poseti:
- Кako ste teta Dragana?
- Znaš kad ležim, ništa ne radim meni kao da ništa ne fali. Ali kad pričam ja se baš zamorim i onda ne mogu da dišem.
- Uh, to je baš teško – kaže prija.
- Ma ovo prvo mi ne pada teško uopšte, ali to što ne smem da pričam, e to mi mnogo teško. Sad mi i jedini zdrav organ, organ za govor ugrožen.
- U teta Dragana, pa Vi ste baš kažnjeni. – sažaljivo će snaja.
***
Nisam imala kud nego da ležim i ćutim.
Ubrzo shvathi da ležanje nije ni malo lako. Posle dva-tri dana počeše da me bole mišići od ležanja. Кako god se okrenem, boli me. Uzeh knjige da čitam, nijedna nije zanimljiva, počeh da menjam 100 te-ve kanala, nigde me ništa ne privuče.
Кoleginice su me zvale, ali sam morala da ih zamolim da ne dolaze, jer ne mogu da pričam.
Pozvao me i bivši učenik Dragutinac da pita za zdravlje.
- Bolesna sam. Napao me srčani virus.
- Кako profesorka? Zar i Vi? Sigurno niste dovoljno spavali, niste se zdravo hranili, niste bili aktivni, nešto ste se sekirali? Mora da nešto niste radili kako trebe? – smeje se Dragutinac.
- Potpuno si u pravu. – razumeh zašto mi to priča.
- Šalim se ja s Vama.
- Znam ako, neka.
- Pa Vi ste nama pričali da ne mora da se bude bolestan i da virus napada samo one koji ne spavaju itd itd. Ne dajte se.
- Neću, brzo ću ja da ozdravim.
- Pa da. Znate Vi kako treba s virusima. Limun, čajevi itd. – I dalje se šalio Dragutinac, a ja kud ču šta ću. Morala sam da ćutim, kad sve lepo od mene naučio