Priroda je zdravlje

Црни лук

ALLIUM CEPA L.

fam. Alliaceae

Црни лук, црвени лук, лук, кромид

Опис биљке: Луковичаста биљка. Подземно стабло (луковица) покривено црвеним, белим или виолет обојеним љуспама. Листови су цилиндрични. Стабло је дебело, у доњем делу проширено, шупље. Цваст је на дугачкој дршци, у облику крупног збијеног штита који је обавијен са 2-4 листа. Цветови су на дршкама дугачким око 3 cm. Плод је лоптаста чаура. Семе црно, наборано.

Станиште: Црни лук је гајена биљка. Његова постојбина је средња Азија. Постоје подаци да су га у Месопотамији и Египту гајили пре 6.000 година. У Европу је пренесен у средњем веку, преко Италије. Подноси различите типове земљишта, али најбоље успева на растреситом и не превише хумусном тлу.

Лековити део биљке: У лековите сврхе користи се свеже подземно стабло (Alli cepae bulbus recens). Вади се када увену надземни делови, у касно лето. Својственог је мириса и љутог укуса.

Лековита својства: Лековита својства црног лука су многобројна, па је оправдана изрека Словена да је лук “лек од седам болести”. У савременој фитотерапији наводи се 15 лековитих својстава црног лука и двоструко више обољења код којих се може користити: увећава пулс-волумен, фреквенцију и систолички напон срца, повећава коронарни проток крви (што нема значајнијег утицаја на притисак), побуђује глатку мускулатуру црева и материце, при оралној употреби делује као холеретик. Због садржаја глукокинина утиче на смањење шећера. Црни лук је добар диуретик-повољно утиче на смањење отока, посебно код накупљања течности у трбуху (асцитес), помаже регенерисању крвних ћелија, због чега се користи код блажих облика анемије, делује на дисајне органе као секретолитик и експекторанс.

Припремање: Код болести дисајних органа, срца и живаца најчешће се користи свежо црни лук или његов сок у облику тинктуре, често и са медом. За избацивање глиста препоручује се да се једе на празан стомак 3-4 дана или да се користи чај од једне главице средње величине преливене шољом воде, након 8-12 сати стајања процеђен. Као превентива против артериосклерозе користи се свежи сок црног лука помешан са медом (1:1), 1 кашика 3-4 пута дневно. Исти приправак се користи против кашља, као и лук печен на маслиновом уљу или куван у млеку.

Споља се користи за јачање корена косе (утрљавањем свежек сока), за испирање упаљене слузокоже усне дупље и носа, за инхалацију синуса и сл.

Само код акутних болести бубрега не препоручује са употребом црног лука.

Дивљи Кестен

AESCULUS HIPPOCASTANUM L.

Fam. Hippocastanaceae

дивљи кестен, коњски кестен, мађал

Опис биљке: Дрво, до 30 m високо, са тамносмеђом, испуцалом кором. Листови наспрамни, прстасто сложени, са 4-9 листића, до 30 cm дугачки, средњи листић увек накдужи. Цветови неправилни, сакупљени у метличастим цвастима дугачким до 30 cm, беличасти, при дну са жутом или црвенкастом пегом. Плодови су бодљикаве зелене чауре, са 1-3 бубрежасте или округле крупне семенке сјајно смеђе боје. Цвета од маја до јуна, а плодови сазревају од септембра до октобра.

Станиште: У Србији је чест по парковима и дрворедима, најчешће на влажним, свежим и дубоким земљиштима.

Лековити део биљке: Користе се сасушене и иситњене семенке, сасушена и иситњена кора и осушени цветови.

Лековита својства: Семе дивљег кестена се због садржаја есцина користи код тромбофлебита, варикоза, едема, хемороида и за повећавање тонуса вена. Употребљава се у постоперативном и посттрауматском третману и код хроничне инсуфицијенције вена. Снижава висок (некада и превисок) крвни притисак, јер утиче на пропустљивост капилара.

Ипак, унутрашња употреба семена је дозвољена само уз надзор стручњака!!!

Припремање: Чај: 1 кашичица осушених и саситњених семенки прелити са 0,5 l кључале воде, оставити у поклопљеном суду 2 сата, процедити. У току дана узети 4 пута по пола шоље припремљеног чаја, не дуже од 4 седмице. На исти начин се може припремити чај од једне кашичице саитњене коре и 1 кашике сувих, саситњених листова кестена.

Код реуматизма и гихта користи се тинктура припремљена од цветова кестена: шаку осушених цветова прелити са 300 ml љуте ракије, оставити на топлом месту 2 седмице, процедити. Болна места тинктуром масирати. Припремљена тинктура може се користити код грчева у желуцу и несвестице, 10-15 капи 2-3 пута дневно.

Купке се припремају од 1 шаке осушених и саситњених семенки на 1 l хладне воде,

кратко се кува, процеди и дода у каду.

Хајдучка трава

ACHILLEA MILLEFOLIUM L.

fam. Asteraceae

хајдучка трава, хајдучица, столисник

Опис биљке: Вишегодишња зељаста биљка. Корен добро развијен, пузећи. Стабло усправно, 20-80 cm високо, округло или слабо избраздано, само при врху разгранато, мање-више прекривено длачицама. Листови двоструко перасти, приземни, са кратком дршком. Цвасти главичасте, штитасто распоређене на врховима грана, састављене од више цветова. Периферни цветови језичасти, бели до розе обојени, средишњи цевасти, жути. Цвета од јуна до касно у јесен.

Станиште: Расте на ливадама, шумским чистинама, поред путева, на руралним и запуштеним стаништима, од низије до планинских предела. Веома је варијабилна. Честа.

Лековити део биљке: Користи се надземни део биљке у цвету (Millefolii herba) или само цветни део (M. flos). Прикупља се у периоду цветања, одсецањем горњег дела биљке дужине до 20 cm, или до 4 cm ако се прикупљају само цветови. Суши се на отвореном, промајном месту у хладу или у сушарама на температури до 40 степени целзијуса. Ароматичног је мириса, горко-ароматичног укуса.

Лековита својства: На западном тржишту постоји око 70 препарата са екстрактом хајдучке траве. Користи се као дијафоретик, антипиретик, хипотензив, адстригент, диуретик, уринарни антисептик, хемостиптик и др.

Најчешће се употребљава код желудачно-цревних обољења (упале, проливи, недовољна секреција, лењост црева и сл.), код женских болести (нередован и болан циклус), грозничавих стања, хипертензија непознатог порекла, као антитромбичко средство (код церебралне и срчане тромбозе). Смирује упале слузокоже и коже, помаже епителизацију, лечи ране и гнојне процесе, скупља крвне судове, зауставља крварења.

Припремање: Чај: 1 кашичицу осушене и иситњене биљке прелити са 150 ml кључале воде, оставити у поклопљеном суду 15-20 минута, процедити. Код желудачно-цревних сметњи дневно употребити 2-4 шоље незаслађеног, свежег чаја, пре јела.

Сок из свеже биљке или пролећни листови кратко обарени користе се за тзв. пролећно чишћење крви.

Купке се припремају од 100 g суве биљке на 20 l кључале воде.

Код дуготрајне употребе или предозирања могу се јавити дерматитиси-алергијске реакције, хеморагије и сл. Дневна доза суве биљке је 4,5 gr (2-3 kašičice).

Упутство о прикупљању, сушењу и чувању лековитог биља

Лековитост биљних дрога зависи од садржаја билошки активних материја, а он је условљен унутрашњим и спољним факторима.

Унутрашњи фактори су генетички потенцијали које носи одређена биљна врста.

Спољни фактори су фактори који директно утичу на садржај лековитих материја, а то су еколошки услови који владају на датом станишту.

Чак и у условима да генетички потенцијали и еколошки фактори пружају оптимум да се у лековитој биљци нађе максимална количина биолошки активних супстанци, тога неће бити ако се не испоштују нека општа правила прикупљања лековитог биља:

- лековито биље сакупљати само у периоду када садржи максимум лековитих супстанци, пол сувом и лепом времену;

- након бербе одмах приступити инактивацији ензима, сушењем или на други начин, како би се спречио процес деструкције биолошки активних материја на мање активне, често и токсичне;

- осушено лековито биље упаковати у амбалажу која ће их штитити од могућих загађења, мешања са другим лековитим биљем, вишка влаге у ваздуху и других спољашњих утицаја;

- за складиштење осушеног и упакованог лековитог биља користити проветрену и суву просторију;

- означити бројем сваки узорак (кесу, балу, сламарицу), са основним подацима о називу лековите биљке, пореклу, времену бербе итд.;

- не прикупљати лековито биље са загађених терена:поред индустријских центара, путева и са површина које се често третирају хемијским средствима.

Историја лечења лековитим биљем

У ранијим периодима људске историје лечење је било могуће једино супстанцама природног порекла. Искуства о томе су се увећавала и преносила са колена на колено, све до појаве писмености, када се јављају и прве књиге - ЛЕКАРУШЕ.

Први писани подаци о употреби лековитих биљака потичу из Кине, око 3.000

година пре наше ере, а у темељивачи фармакогнозије и фитотерапије сматрају се антички лекари Хипократ и Диоскорид. Хипократ је описао и у лечењу применио 236 биљака, а римски војни лекар Диоскорид је у спису О лековитим средствима описао око 600 биљака и дао око 1.000 рецепата за њихово коришћење. Хопократ и Диоскорид су извршили снажан утицај на развој фармакогнозије до XVI века. Преглед достигнућа грчких, римских, индијских и средњеазијскух лекара у примени супстанци природног порекла у лечењу сачинио је арапски лекар, филозоф и песник Ибн Сина, у Европи познат као Авицена. Његова енциклопедија Канон лекарске науке садржи податке о употреби око 900 биљака у народној медицини X и XI века.

У нашој земљи прве писане податке о лековитим биљкама садрже манастирски kodекси: Ходошки, из XIV века, и Хиландарски, из XV. Развоју наше фитотерапије допринели су истраживачи који се нису примарно бавили овом проблематиком. Тако је Захарије Стефановић Орфелин у Великом Српском травнику (1783) описао десетине биљака, а Вук Стефановић Караџић у свом Српском речнику (1818) објавио мноштво података о употреби лековитих биљака у народу. Ипак, печат развоју ботанике и фитотерапије код нас дали су Јосиф Панчић и његов ученик и сарадник Сава Петровић. Обојица су били лекари по образовању, али су се много више бавили ботаником. Јосиф Панчић је у Ботаници (1868) дао описе и податке о употреби знатног броја лековитих биљака, а Сава Петровић је писац прве књиге о нашим лековитим биљкама, Лековито биље Србије (1883)

Uvod

Речи академика Јована Туцакова, оснивача наше фармакогнозије и фитотерапије, да су наше лековите биљке наше зелено злато, и данас су актуелне. Лековите биљке све више постају извор индустриских сировина и поред развоја хемије и синтетичких материјала. Суочен са чињеницом да претерана и некотролисана употреба синтетичких материјала има за последицу појаву читавог низа штетних деловања (алергија, астма, дерматитис...), човек се поново окреће природи и традиционалном лечењу биљем. При томе, због недовољне упућености у начине коришћења биљака, чини и доста грешака.

Сакупљање и употреба лековитог биља има корене у далекој прошлости, а умеће распознавања различитих врста се традиционално преносило са колена на колено.

На овом блогу представићу нејчешће коришћене лековите биљке