Dnevnik jedne mame

Utorak

milenica65 — Wed, 21 Nov 2012 08:00:29 +0100

Otvorio je oči i pogledao me sada već sasvim razbuđen. Rekla sam mu da je krajnje vreme da počne sa pripremama za upis u srednju školu i da počne da redovno uči. Ja i Maja ćemo mu pomagati koliko god možemo ali je njegov problem sto ne radi svaki dan po malo da mu se ne bi naučeno mešalo, nego da to bude lepo osmišljen sistem i da to bude trajno znanje.

Složio se. Činilo mi se kao da mu je spao veliki teret koji mu je dugo ležao na duši i da ga samo nevešto prikriva svojom agresivnošću, a nikako da počne jer ne može sam da se organizuje. Dakle dogovoreno. Samo je uzdahnuo. Bilo mi ga je u tom trenutku čak i žao ali to nisam htela da pokažem. I dalje sam glumila strogu mamu da bih ga naterala bar da razmisli o svojim postupcima. Samo me čvrsto zagrlio.

Otišla sam u kuhinju da skuvam čaj i kafu za sve pa da malo radimo. Prvo sam Maju u njenoj sobi preslišavala hemiju. Ima važan kontrolni. Miša je za to vreme podvlačio biologiju i posle doručka preslišala sam ga, kao i fiziku. Posle smo radili srpski, Zmaja i Jakšića. Otišao je u prodavnicu. To je njegova redovna obaveza i više se i ne buni nego mi uzima procenat tako što svaki dan kupi sebi neku sitnicu, slatkiš...

Sve se stigne kada se ustane na vreme. Bio je ponosan na sebe i sa nekom sigurnošću je krenuo u školu. Samo se smeškao. Oprostio mi je onaj šamar u afektu kako ga je on kasnije u šali prepričavao. Znao je da mi se njegov bezobrazluk skupljao danima. Zna on koliko ga volim.

Nikoga ne volim kao njih dvoje. Oni su mi najveća radost. Za svoju decu bih sve učinila i ništa mi nije teško kada su oni u pitanju.

Volim da ih posmatram kako rastu i sazrevaju. Želim da im pomognem kada su na raskrsnici života, kada im dođu žute minute da budem njihova mirna luka i neko ko je uz njih u dobru i zlu. Naravno to ne znači da ću tolerisati bilo kakvo neprikladno ponašanje.To su moja deca i kada su dobra i kada su manje dobra ja ih uvek volim ali imam pravo da se ljutim zar ne?

Teško mi je kada se posvađaju. To je retko ali žestoko. Miloš je u fazi kada je jači i spreman da fizički se obračunava. To mi smeta. Moram da mu objasnim da mu je Maja jedini iskren prijatelj i neko ko ga mnogo voli, a znam da je tako jer se kao starija sestra uvek zaštitnički odnosi prema njemu. Možda će kasnije u životu steći još nekog iskrenog prijatelja, ali je i to pitanje. Poznanika će imati mnogo ali pravog prijatelja jednog ili nijednog. Zato se moramo držati zajedno.

Ponedeljak

milenica65 — Tue, 20 Nov 2012 10:05:35 +0100

Ja sam samo obična mama, a obične mame često hoće da puknu od besa. Konačno su spavali, jeli, malo kao učili, neko se našminkao, a neko tuširao i otišao. Okrenuh se oko sebe. Navala toplog vazduha zagreva moje klimakterične obraze i shvatih da je neko ukljčio grejanje, a ja sam upravo otvorila prozore jer napolju sija sunce posle pet dana kiše. Ko to može biti? Posle kraćeg razmišljanja shvatih da sam to ja učinila verovatno u naletu toplo-hladno ili sam pošla za nešto pa sam zaboravila. No svejedno. Moja mama po običaju gleda Pink. Na tacni doručak, na tacni ručak, jer danas je mlad mesec, a to je loš dan za nju.

Bacam još jedan tužan pogled na svoju sobu. Soba je u haosu ali sam zato ja lepa, jer to obično ne ide jedno uz drugo. Često je obratno pa neka danas bude tako. Odmoriću se malo pa cu sve to srediti za čas. Inače, današnji ponedeljak je počeo malo nesvakidašnje. Samu sam sebe iznenadila. Spavaju deca, a vec je devet sati. Znam da me sin moli da ga preslišam još od sinoć. Kći paniči. Čas plače, čas me ljubi, čas ćuti i strelja me onim njenim, danas zelenim, očima. Učimo zajedno. Znam šta joj uliva sigurnost. Preslišavanje. Potura ispred mene njenu zelenu svesku i ja je pitam lekciju po lekciju. Odmah druga priča. Vraća joj se samopouzdanje.

Vraćam se na raniji događaj. Sinoć smo Maja i ja gledali film "Ljubav u doba kolere", po Markesovom romanu, a Miša je bio sa tatom u dnevnoj sobi. Jutros ga budim u devet, a on neće da ustane. Nešto mi drsko odgovara kao što inače i radi kada mu je otac u kući. Poludela sam u momentu i tresnula mu šamar. Shvatila sam da to nije metod pa sam sela, malo se sabrala i rekla mu da moramo da ozbiljno razgovaramo. Na moje iznenađenje mi je odgovorio: "Znam, moramo".

Čestitamo

milenica65 — Tue, 20 Nov 2012 10:03:35 +0100

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.