Thinking left is sometimes right

Dam ti da me ne zaboravis nikada

, 27 2012 23:42:58 +0100

U cemu je poenta svega, seksa , veza, drkanja raznoraznih vrsta, bukvalnih i figurativnih?- Nema je.

Istina je samo da ces da se osetis kao govno ako drugima pricas o stvarima koje radis, o ispalama koje dozivis, korpama koje popijes. Ovako, ako precutis i takozvanim prijateljima misteriozno odmahnes glavom na pitanje sta se desilo proslo vece, sramota ces zadrzati za sebe a oni ce otici kuci zeleci da prethodno nisu izbljuvali sopstvenu prljavstvinu vec i sami odigrali kartu neme, blago zaostale osobe. Ja recimo uvek sve govorim, iako nije bog zna sta, i nikad ne osecam grizu savesti ili sramotu. Kapiram vrlo jasno kada je potencijalni mladic kreten i vice versa. Jasno mi je kada sam sadista prema nekome ko to ne zasluzuje ili kada sam naisla na podjednako ravnodusnog saigraca. Ono sto meni nije jasno jeste zasto se ljudi zavaravaju i govore sami sebi bajke? Zasto ciljano upadaju u gnezdo zvecarki iznova i iznova i onda neutesno ponavljaju- on je kreten, ja sam do jaja, on je kreten,mrzim ga, ja sam.. kao pokvarena ploca. Nije on/ona kreten, ti samo srljas u nesto sto sasvim sigurno nema buducnosti koju zelis, dajes se i ocekujes sve, odmah i sada.

Da se razumemo, ja nemam nista protiv srljanja, to je super, malo patis, malo si srecan, najcesce se brzo i tuzno zavrsi. Ali bitna je svest, biti svestan da ljudi lazu, da i naizgled naiskreniji govori nose neku sublimiranu poruku koja nam se verovatno ne bi dopala u svom izvornom obliku –lepa si, divna si, imas divne oci i sjajnu zvaku, bas si zgodna, bistra i duhovita, a zatim- ja nisam za vezu, ali super si, sad sam izasao iz iste, hoces na pice kod mene, sta ti je, ma samo drugarski, ti mene zavlacis, ne ja tebe, pravis mi problem, svuci se.

Zar ne bi bilo lakse kada se zene ne bi pravile glupe a muskarci ne bi smisljali sonete o mesecu i sjaju u ocima. Zar ne bi bilo lakse reci-zelim vezu, kombinaciju, zajebanciju, da se zenim, da radjam, da zaboravim...

Tako da dolazim do sustine- a ona je ne analizirati- sve je onako kako ti se na prvi utisak ucini. Duva po ceo dan u stanu i guta eksere-narkoman je, nece da te vodi kuci, ima brdo brojeva, ne smes da zoves na fixni- nisu radovi u stanu koji traju godinama, ozenjen je, prica o bivsoj koju voli najvise na svetu, ali to je gotovo, gotovo- zaboga devojko, zasto si i dalje tu.

Isto vazi i za muskarce.

Problem lezi u ljudima koji zele da se osecaju prevarenim kako ne bi krivili sebe za svoje neuspehe i personalne tragedije. Odrastimo, i budimo jasni i glasni.

dodaj upaljac i igraj vise

, 24 2012 07:26:46 +0100

Alex i ja sedimo na mansardi -koja uopste nije to, vec obican krov, ali je naziv ostao greskom nekih gluvih telefona- pijemo kafu i igramo jamb. On je nacisto sjeban jer se prvi put zaljubio i ne moze da se kontrolise. Ja konstatujem da smo oboje blizanci tako da ne bi bilo lose da se pravi da ga zabole svaki put kad je vidi jer smo dobri u glumatanju ravnodusnosti. Uvek dajem mudre savete. On se slaze ali dubokumno odgovara da, u dubini duse, samo smo obicne preosetljive pi*kice. Ja se ne slazem jer, iako i sama patim zbog imaginarne i jednostrane ljubavi, ona je vise plod moje zelje da prestanem da solingujem* i varvarskog poriva da potcinim. Pita me kako zamisljam savrseno jutro u nekoj, deceniju udaljenoj, buducnosti. Mozda me i ne pita, mozda sama zapocinjem kako bih razbila depresivnu tisinu u kojoj se oboje pitamo zasto svakodnevno rutinski igramo jamb i pijemo beskonacne kafe umesto da zivimo taj zivot buducnosti.

Uglavnom, budim se u svom stanu, naravno moji ne zive vise sa mnom- volim ih, ali neki ljudi su, jednostavno i nazalost, predodredjeni za tragikomicni zivot starice sa dvanaest macaka- krevet je ogroman, i stan je tacno onakav kakav zelim, mozda sam probila koji zid i ucinila ga svetlijim, pored mene spava nag muskarac kakvog zelim, mada mu ne vidim lice, ustajem, oblacim se i kuvam kafu, odlazim na mansardu, pisem, gledam u daljinu, masem Divcu u zgradi pored, mase mi nazad, ponovo gledam u daljinu i slusam neku super-kul-melanholicnu-opustajucu-hipstersku muziku, zamisljam da zivot ima soundtrack i pitam se koja bi moja pesma bila kada se osecam stvarno badass, vracam se dole, muskarca nema, lezem u krevet i palim cigaru.

A. kaze da ni u sopstvenoj fantaziji nisam u stanju da se podredim nekome i vezem, hence the nedostatak licnosti i odsustvo golog coveka na kraju. Pita me jesam li lezbejka, smejemo se i onda se opet rastuzimo. On odlazi a ja ostajem, gledam u starca od preko puta kako u svom nesrecnom pokusaju voajerizma pokusava da se sakrije u improvizovanoj basti svoje terase. Masem mu, gasim cigaru i silazim u stan.

Čestitamo

, 24 2012 04:31:24 +0100

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.