Poezija

Златници и оскоруше

Запрећеш златнике у наду сагорелу
у пламену што с језика витла сводом
нудиш да душу за њих трампим
и све ван кавеза назовем слободом.

Кад гризе студен свеједно одакле ватра
и где је одар: у колиби ил здању
узлет у понор је: над понором спознаја
да нема наде у сваком чекању.

Док шума гори додолске певаш
а касни реч да угарак спаси
нов човек без страсти у теби ће знати
да сваку ватру вода не гаси.

Зато мирно пређимо мост који нас спаја
док га бујице речи не поруше
и задњи зрак бљеска под челом

сиђи у мрак срца засади оскоруше.

Повратак с пута

У окну петог спрата
сазвежђе једно мирује
као у осоју свеће.
Или лето није успело
да се кроз окно извуче
па се његов жар
у срцу рефлектује.
Или то с друге стране очи
шире радости капије
између изгубљених компаса.

Чинило ми се
да сам кренула на југ
не препознах страну света
ни кога да дода
фењер и огртач
и вратих се.

Имала сам Жад

и била убеђена

да није у соби остао.

Свакодневница

Ноћ ме истисне као пучина

у собне окове маглене.

Да ли је то мисао још мрачна

или су очи склопљене?

Тетурам слепо у капут и чизме

па челом треснем о зид дана,

одасвуд јекне звонки невид,

из мене песма изиграна.

Крај клупе светиљка жутило слива

на стабла с некролозима насмејаних лица

као да су овде испод дуге прошли

а не што их скамењене шиба вејавица.

Без „добро јутро“,без стиска руке,

једнако мртви, ћутке,као утваре

гледамо дућане и баханалије.

Које је доба? Шта зрије у њему?

шупља пуноћа- пуна шупљина,

шта ли је?

Не знам мерити корак

док јурим ветрењаче

и спотичем се.

Осећам: нога натрашке гази,

руга ми се огледало јер не познаје лице

што себи у очи језик плази-
то срамно видело невидице.

Види ли се ишта доле из ове низине ?

Ево ме у кули Страхињића Бана
омеђеној облацима
у којој се усправљам до висине трновог венца
и Жезла мог оца, потонулог у праслици
због неспоразума споразума
тумарам без путоказа и друма
по светлости у зобници.

Крваве реке.
Ходим непомична
уз Матицу низ коју одлазим ради враћања
предачким завежљајима
и Мајци Тројеручици.

Стижем, иако нисам одлазила, сем до Содоме и Гоморе,
преко Помпеје пролутах у Самарију
и вратих се Вину и Хлебу,
преостао пртљаг у мени
Лоза и Божур брат
надлеће с јатима косова над Пољем
у изврнутом небу.

А где се то Земља затурила
у витлању топуза ума?
Tемељ Куле обурдан, свемир црвоточи.

Није грешка Поретка. Можда је привид?

Или то нису моје очи?

Уверавање разговор и договор са песмом

Хајде песмо – време да се спава
ено дрво зоре на истоку листа,
ако у сан не побегнемо сажећи ће јава
од нас неће остати ни слова ни листа.

Залуд кроз ноћ ужарену машемо крилима
ни бео дан их неће од пламена скрити
и ноћ да је бела тако би се звала
можда ће нас снови лепше обојити.

Нисмо,песмо,поље с ког узлећу птице
нити коме раме да главу наслони
закључајмо кулу и склопимо очи
пре него рушевином прсли звук зазвони.

Хајдемо песмо,планућеш у глави,
од срца ћу ти постељу направити,
можда ћемо после сна лепше запевати,
можда ће нам крила покривач спасити.

Нити ти моја нити ја твоја
залијмо цвеће и хајде да се спава
израшћемо можда у новом цвету
ил у неком присоју где светлост обитава.

*****
Цвилиш у мраку, дан не примаш да уђе,
пред оваквом зором бар у сан нас пусти
а могли смо и птицама улепшати пој
док се камен хладан до срца не спусти
да му да облик и да личи драчи
где вешамо заметке зрневља,
отрован прилог хлебу и погачи.

*****
ај са извора давног јутра,
да ово јутро напојимо.
Жедни речи из сећања
са љубављу и светлошћу
мркле речи измиримо.

*****
ајмо песмо док нас има
а гледамо се преко ножа,
не видимо трун ни брвно,
у срцу тмина,
не потежи, изићи ћеш:
ти из мене ја из тебе
Дом љубљви – развалина.
Прогутаће вртлог
и све што смо били.
Бесмо ли играчке или љубав Творца?
Нек ме мимоиђе понор твојих речи

ако не, песмо, нек буде Воља Оца.

Моја Васељена

Ма каква Итака за простор моје собе

еј, то моје острво бескраја и сања

антикварница у изврнутом чабру небеском

из ког се нестаје брже од раних трешања

одакле војске предачких портрета

крећу из моје главе на Поље

(једина кретња)

иду те војске да бране Књигу Постања

књига на полици фењер и компас

а на компасу пометња

Ех, моја соба кошница без зуја

грађена на Хелеспонту од родослова и сјена

у њој ноћимо ја и четири стране свијета

Мала Васељена!

Около собе ми тројански коњи играју

и плаше утве златокриле

испод прозора Минотаур полаже марихуану

баш у јагњеће јасле

придошла ала зијева

у магли Кос вида крила опкољена змијом

у дебло Царева Храста лилипутанска сјекира сијева

цијепа срце за огрев неба над Србијом

Вани неко са издисајем попијева у рог

немушту песму мог рода и хлеба

чујем сестре Лазареве горе на крову неба

под столом посрамљен Бог.

Ја ступам низ векове родослова

ко празан кавез

из ког још један свитац разгони мрклину с пута

кроз звездано затишје собу ми осветљава

мој триптих испод капута.

Ко ме то изгони из дубине бића

и с Лозе, свети Симеоне

у мраку осипа Слова

вуго!!! Видим ти искежено лице!!!

Газиш ми трпезом на Тајну Вечеру

у Делу Васкрслог Бога

бљеснуће Моја Соба
из флора на реверу.