Film na dan

Zašto žanrovi?

, 20 2013 17:06:57 +0200

U duhu budućih planova i tekstova da probamo malo proširiti vidike i konačno se ozbiljnije suočimo sa pravim filmskim temama. Možda ja nisam osoba koja bi mogla merodavno da piše o preopširnim stvarima, ali makar ću da pokušam. U nekoj vrsti pripreme za pisanje članka, uvideo sam da na internetu i nema mnogo jedinstvenih priča o filmskim žanrovima. Kao i svaki put kad pišem o opštim filmskim problemima, nailazim na poteškoće, pa ćemo s tim u vezi videti šta će od svega ovoga ispasti. Na kraju krajeva, mogu da budem dosadan; dakle, ništa novo.

Nije nikakva novost reći da je pojam žanra u filmskoj industriji uzet iz literarnog stvaralaštva, međutim, vremenom su razlike postajale sve veće. Naravno, film je svojim sazrevanjem postao nova umetnost, pa više i ne vredi da se upoređuje sa kniževnošću. S druge strane, nakon uspostavljana sistema filmskih studija (krajem dvadesetih godina prošlog veka), i famoznog kodeksa 1934., došlo se do prave sistematizacije filma kao proizvoda. Javio se i pojam filmske industrije, pa su filmovi smatrani artiklima za prodaju. Da bude jasnije, holivudske "gazde" zu želele da sve u vezi filma stave u kalup: reditelje, priču, ideje, scenografije, glumce, pa na kraju i žanrove. Čak su u nekim trenucima znalo koji žanr dolazi iz kog studija (MGM je pravio grandiozne spektakle, Universal je bio zadužen za horore, Warner Bros. za gangsterske filmove itd.).

Danas je pojam filmskog žanra u dovoljnoj meri zanemaren jer se sve teže uočava razlika među njima. Opet, kako je sve manje pravih i ostvarenja vrednih pomena, a sve više skupih audio-vizuelnih predstava, opet je nekima lakše da prave kategorizaciju. Akcije, avanture, fantazije, trileri, horori i lake komedije preovladavaju našim ekranima. Da li mi uopšte nešto znamo o filmskim žanrovima? Šta je to triler film? Ako imamo lake, znači li to da postoje i teške komedije? Ili čak tvrde? Pošto ovde ne bih da polemišem puno, probaću sa nekim činjenicama.

Problem kategorizacije filmova se može posmatrati i sa naučne strane. Glavna podela filmova je na fiktivne i dokumentarne, sa prelaznim oblikom malog broja filmova nazvanim dokufikcija. Među fiktivnim delima, najbitniji su narativni, odnosno filmovi koji prate neki logički nit radnje. S druge strane imamo i apsktraktne proizvode, kojih je značajno malo, i bez obzira na njihovu navodnu umetničku vrednost, istoriji filma nisu od velikog značaja. Naravno, i ovde postoje preklapanja, tako da imamo podvrstu umetničkih filmova, koji baš ne bi mogli da se stave pod jedan žanr, a opet nisu dovoljno apstraktni. I kad se tako krene u razdvajanje i podele, već na početku se uviđa problem: podela zapravo i nema.

Kao najbitniji u celoj filmskoj istoriji, narativni filmovi zauzimaju centralno mesto. Njihova osnovna podela bi mogla da se izvrši i prema unapred osmišljenoj atmosferi, priči, pa čak i prema formatu kamere. Dakle, žanr može da bude i stvar tehničke prirode. Iako nemi film ne može da bude žanr, moramo da ga odvojimo od zvučnih. Mlađim gledaocima je takođe jako bitno da li je film u koloru ili je "na žalost" crno-beli. Mislio sam da će se razlika između 3-D i 2-D posle 2008. i "Avatara" povećati, ali smo za sada tek na početku. Widescreen može da pravi veliku razliku o odnosu na filmove običnog (akademskog) formata, mada je to "nestručnom" oku manje uočljivo. O formatima i širokim ekranima tek imam da pričam u nekim sledećim tekstovima.

Čuli smo i za A i B produkciju. U ono vreme čvrste holivudske kontrole, nezavisnim filmadžijama je bilo gotovo nemoguće da naprave svoje delo, dok je danas uz pomoć raznih digitalnih kamera i jeftinih softvera to drastično olakšano. Nezavisni (indie) filmovi mogu da se nađu na svakom koraku, međutim, mislim da je i njihovo zlatno doba prošlo. Narativni filmovi bi po teoriji trebalo da traju minimum 40 minuta (feature-length), sve ispod toga je kratkometražni film, i nama trenutno nije od značaja. Filmovi u epizodama su takođe posebna podela. Kad smo već kod epizoda, danas je popularno i očigledno isplativo pravljenje raznih nastavaka, koji uglavnom ne donose ništa dobro i novo, ali eto zarađuju.

Mogli bismo ovako još u tri teksta, međutim, zaustavićemo se kod žanrova. Kod ovog problema tek možemo da naiđemo na prepreke. Danas se i ne zna šta je pravi žanr, što s neke strane može da bude dobro. Ako je priča dobra i univerzalna, možemo da je spakujemo u koji god hoćemo okvir. Ljudi često beže od mjuzikala ili vesterna, iz predrasuda da su to nezanimljivi žanrovi. Pa i holivudski film bi mogao da bude žanr sam po sebi. Neko bi rekao da oni ne mogu da dostignu nivo umetničkog stila koji nalazimo među evropskim filmom, ali se ja sa ovim ne bih složio. Uostalom, zar smo do sad naučili da ne treba imati predrasuda?

Mnogi, a među njima i ja, vole da dele filmove prema rediteljima. Ne mora da znači da će svaki reditelj stvarati u okviru svog žanra (a imamo i takvih primera Hičkoka ili Džona Forda), već da će njihova dela imati neki lični dodir, koji se lako uočava (Felini ili Bergman). Možemo da ih delimo i prema glumcima, ali to već ne bi bilo žanrovski (iako bi Švarceneger bio glumac akcionih filova, a Džim Keri komedija). U glavne žanrove bi mogli da ubrojimo sledeće: drama, akcija, avantura, komedija, krimi-gansterski film, epsko-istorijski, horor, mjuzikl, SF odnosno naučna-fantastika, ratni film i vestern. Nisam ja napravio ovu podelu, sklopio sam je sa nekoliko relevantnijih sajtova.

Šta nam ovde nedostaje? Pa npr. pornići. Neki autori su postavili teoriju da postoje tzv. vanžanrovske kategorije filmova, gde bismo mogli da uvrstimo animirane, dečje, porodične, kultne, dokumentarne, neme i već pomenute porno filmove. Eto, našli smo i njima mesto. Jedan od najpoznatijih perioda klasičnog Holivida je bio sredinom četrdesetih godina kad se pojavio film-noir. Međutim, noar filmovi se danas ne smatraju posebnim žanrom, već su uglavnom detektivske misterije oslikane u mračnom stilu sa puno ubistava i fatalnih žena. A kad već imamo dečije, zašto ne bismo imali muške i ženske?! Pomenuo sam klasične filmove, pa eto postoje i moderni, a njihova razlika može lako da se pojasni.

Sve u svemu ozbiljan, mukotrpan i nezahvalan posao. Zašto ovaj tekst liči na najobičnije bacanje rečenica kao povrća u lonac za čorbu? Zbog preobimnog posla koji bi jedan takav tekst zahtevao, osećam da bih duboko zaglibio. A nije mi namera. Odlučio sam zato da u narednim tekstovima u kojima se može polemisati, krenem sa opisivanjem svakog žanra ponaosob, dok bih ujedno nabrajao lične favorite. Videću u kom će smeru to da krene, a nadam se da ću biti uspešan. Do tad vas moram ostaviti sa ovim bednim pokušajem od teksta, i ako uspem da pročačkam nešto na jutjubu, možda vas i to bude sačekalo. Ćeraćemo se još kako!

Uloge tumačili ...

, 18 2013 18:25:06 +0100

Sa sigurnošću znam da će mi ovo biti najteže napisan tekst do sad, iako ga nisam ni započeo. I pored sve muke i želje da pronađem konkretnije prevode za neke reči koje se koriste u industriji filma, zbog nepoznavanja cele nauke i procesa, ja to nisam u mogućnosti da uradim. U svakom slučaju nisam profesionalac, mada sam se u prethodinim pričama trudio da budem što je moguće profesionalniji, objektivniji i razumljiviji. Problem nije baš vezan za filmski jezik, više se koristi pri produkciji i reklamiranju filmova. Nekoliko nedelja unazad sam čeprkajući po internetu naišao na neke zanimljive podatke, pa mi se, eto, javila neopisiva želja da o tome nešto i napišem. A sad, da počnem.

Svaki put kad pogledamo neki film, njegove junake i ljude koji su ga napravili uzimamo zdravo za gotovo. Neretko ne upamtimo i sam naslov. Glumci mogu da se pamte, ali ni to nije baš isključivo - osim danas popularnih megazvezda retko će se ko setiti neke manje poznate osobe iz ovog sveta. Reditelji se mogu nabrojati na prste, a ostali filmski radnici (kostimografi, direktori fotografije, scenaristi, scenografi, ...) su misaona imenica. Za sebe mogu da kažem da sam popravio poznavanje rediteljskih imena, a mogu da nabrojim i ponekog scenaristu. Niko nije lud da pamti ono što mu nije potrebno. Ova priča, kao što se po njenom otvaranju vidi, ima nekoliko problema.

Iako ne moramo da pamtimo šta u najavi filma piše, otprilike možemo da znamo redosled pojavljivanja redova i natpisa (makar i podsvesno). Tokom istorije kinematografije i ove stvari su se menjale, a danas se svaka uvodna špica filma pravi u zavisnosti od mašte ljudi koji su zaslužni za dizajn, dok je nekad ovo bilo jako ograničeno. Ako ste pogledali neki "stariji" film, možete da se setite da su uvodne kartice bile rigorozno identične. Menjala su se samo imena ljudi i nazivi filmova. Mislim da moj tekst ide u pravcu poistovećivanja nivoa dosade čitanja uvodnih ili završnih natpisa nekog filma. Pajtonovci su razbili ovu monotoniju u svom delu "Monti Pajton i Sveti Gral" (Monty Python and the Holy Grail, 1975.). Ko sve to ionako čita?! Ne čitam ni ja, nisam toliko zastranio, ali ne volim da praktikujem premotavanje najavne špice jer smatram da je i ona deo filma. Toliko.

Kad je film počeo da pravi svoje prve korake (početkom XX veka), smatralo se da će on predstavljati kratkotrajnu zabavu, i da je kinematograf nepotrebna izmišljotina. Nije se mnogo brinulo o ljudima iz kamere, a mnogi nisu ni želeli da se njihovo ime vezuje za ovu "jeftinu" novotariju. Međutim, do 1910., film je počeo da prerasta u industriju, i kao u svakoj fabrici, trebalo je napraviti sistem, odnosno pokretne trake. Tako su naravno razmišljali Amerikanci, a ni danas se nisu odmakli daleko. Krenulo se i sa sistematizacijom radnih mesta, pa smo tako dobili reditelje, kamermane, scenariste, producente, direktore fotografije, a kasnije dizajnere zvuka, itd. Studiji su zbog raznih okolnosti (možda ću da pišem i o tome) krenuli redom da se sele u sunčanu Kaliforniju, odnosno u današnji Holivud (Hollywood). I naravno: u svakoj fabrici se radi i dobijaju plate (osim kod nas).

Vlasnici studija opet nisu želeli da glumci u njihovim filmovima dobijaju zasluge za glumu u vidu natpisa njihovih imena, jer su se plašili da će da postanu popularni i tako početi da traže sve veća primanja. Ni neki pozorišni glumci nisu želeli da im se ime vezuje za film, ali su želeli da glume i budu plaćeni. Dve osobe su promenile ovo stanje stvari - Meri Pikford (Mary Pickford), prva filmska zvezda i Čarli Čaplin (Charlie Chaplin), veliki mozak filmskog jezika. Tako smo dobili prva imena u najavnim špicama i prve zvezde. Filmski jezik je napredovao, filmska industrija se zahuktavla i krajem dvadesetih godina uspostavljen je sistem velikih studija, gde su oni kontrolisali sve procese: od planiranja, produciranja, snimanja, pa do prikazivanja filmova u bioskopima. Svaki studio je imao svoja velika imanja, svoje biskopske sale i svoje zvezde. O studijima takođe drugom prilikom.

Na početku sam napisao kako se danas redosled natpisa u najavi nekog filma uziva zdravo za gotovo i da to više nije ni važno. U ono vreme je bilo itekako bitno da se zna ko je ko u tom svetu. Reditelji su u zavisnosti od svoje "veličine" dobijali svoje ime pre ili posle naslova filma, iznad ili ispod njegovog natpisa, a retki su dobijali i zasluge za ceo film (A Movie by ...). Reč za koju ne mogu da nađem adekvatni prevod (jer ne poznajem stručne reči u dovoljnoj meri) je billing, i ona predstavlja natpise na karticama u najavi ili odjavi svakog dela, i redosled pojavljivanja imena. Možda mi neko na kraju može pomoći oko pravog prevoda. Dakle, kad sledeći put pustite neki film, i čekate da prođe najava, setite se da i iza toga stoji nečiji rad. Makar na sekundu, dok slova ne počnu da brljave...

Ne završavam još uvek, ali ko se umorio može da ode. I tako su popularne zvezde postajale megazvezde, a američki san je mogao da se ostvari. Svaki studio je imao svoje superstarove, najpoznatiji u to vreme je bio Klark Gejbl (Clark Gable), zaštitni znak MGM-a, koji je inače bio i najveći studio. To je značilo da će Gejblovo ime u svakom filmu da se pojavi prvo, bez obzira ko sa njim glumi. Može se zaključiti da je u takvoj priči bilo i nepravdi, pa je neki glumac koji ima glavnu ulogu morao da se pomiri sa tim da će mu ime izaći kao peto ili šesto, a neko ko se pojavi na 5 minuta na ekranu biće pomenut prvi, i to sa ogromnim natpisom. Možda vam zvuči kao nešto banalno ili čak snobovski, ali među ljudima (a naročito zvezdama) ima i previše sujete, a s druge strane, svakom producentu je potrebna dobra reklama i ime koje će prodavati ulaznice. Naravno, danas je marketing otišao u neku drugu dimenziju što se toga tiče.

Primer za forsiranje poznatih imena u cilju promovisanja filma i uzimanja para je "Supermen" (Superman, 1978.), gde su se imena Marlona Branda i Džina Hekmana (Gene Hackman) pojavila pre pojavljivanja naslova filma, a naročito pre imena Kristofera Riva (Christopher Reeve) koji glumi samog Supermena, čija je popularnost u ono vreme bila daleko ispod pomenute dvojice. Znamo svi šta Marlon Brando igra u ovom ostvarenju i to za velike pare; dok se čak nije ni trudio da glumi kako treba. Ali, ko umije, njemu dvije, ko zna zna, i ostalo ... Primera pojavljivanja imena i natpisa ima raznih, a nemam više vremena da o tome razglabam do u besvest, zaustaviću se samo kod nabrajanja. Osim nečijeg imena pre uvodne špice i naslova filma, postoji i poslednje pojavljivanje, gde se nečije ime pojavljuje u svojstu "predstavljanja" (and with, presenting, ...). Imamo i primere sakrivanja nečijeg imena radi pojačavanja mistike. Primer je ime Kevina Spejsija (Kevin Spacey) koje se u filmu "Sedam" (Se7en, 1995.). pojavljuje tek u odjavnoj špici (znamo i zašto, ako smo pogledali).

Auh, bogami se ovo odužilo. I tako, na silu završavajući tekst, mogu da sumiram još nekoliko stvari. Činjenica je da su se "filmske gazde" dovijale na razne načine da nas ubede u to da su naše pare bezbedne u bioskopima (ovde mislim na nas kao gledaoce, mada ko danas i ide u bioskope?!); svaki veliki šou traži svoje zvezde, i Amerikanci su najbolji prodavači zabave. Ostali su naravno kopirali kako su mogli, jer ovde i nije moglo da se eksperimentiše preterano, a i njima su trebale zvezde. Sve u svemu, zamršena, nejasna i nadasve dosadna tema će dočekati svetlost dana na mom blogu, a ja se nadam da sam uspeo da od ničeg napravim nešto. Ovde još puno toga fali, reči se ponavljaju i previše puta, dosta reči fali, a ja sam iskoristio samo one najbitnije informacije. Doduše, mislim da više nije ni bitno, niko ovo neće ni da čita. Do nekog zanimljivijeg susreta ...

Color by Technicolor

, 26 2013 20:36:24 +0100

Da li vam ovo zvuči poznato, i gde ste ga eventualno zapazili? Rešenje i nije mnogo teško i ne postoji samo jedno. Rešenje je simbol jednog vremena, a nama može da predstavlja povratak u detinjstvo. Najčešće smo ovo viđali na početku ili na kraju nekog crtanog filma. A crtani filmovi ne bi bili zanimljivi kad bi bili crno - beli. Deci sigurno ne. Onda da se vratimo na početak cele priče. U detinjstvo? Biće ovo i vizuelni tekst i možda malo poduži, biće i podataka, a pričaćemo o pojavi kolora na filmu. Pričaćemo o bojama, ali ne onim LSD.

Kad bi vas neko upitao: "Šta je starije - šibica ili upaljač"; pretpostavljam da biste bili stopostotno uvereni u tačnost vašeg rešenja. Jer, ako nikako drugačije, makar deluje logično. A znate li možda da li su stariji zvučni filmovi ili filmovi u koloru? Ovde se ipak morate malo poslužiti istorijom i doći do logičnijeg rešenja. Međutim, istina i činjenice su malo drugačije. Naime, upaljač je otkriven nekih desetak godina pre šibice, dok se boja na filmu pojavila znatno pre zvuka, iako su zvučni filmovi postali popularni pre filmova u koloru. Kolor ili boja?

Da li ja slučajno ili namerno pravim grešku, da li uopšte pravim grešku, da li sam neobavešten, i u čemu je problem? Možda ste primetili da u svakom svom tekstu za "film u boji" koristim izraz "film u koloru". Ovo nema nikakve veze sa zaostavštinom srpskog jezika ili sa mojim nepoštovanjem i korišćenjem pozajmljenica. Pogledao sam, pročitao i proverio: stručnije i pravilnije je reći "film u koloru", i nema nikakvih problema sa srpskim jezikom. Moglo bi se reći "polihromatski filmovi zasnovani na trokolornom procesu imbibicije boje na filmsku traku", ali to bi bilo malo nezgrapno za korišćenje, zar ne? Dakle, i tu smo dilemu razrešili - boje su u slikarstvu, na filmu je kolor. Kao što imamo i kolor štampače (pa čak i kolor printere), a ne štampače u boji. Jer nisu oni u boji, već štampaju u boji. Think About It.

Ne moramo puno da se "bacamo" stručnim terminima da ne bi došlo da zamora i materijala i publike. Vratimo se na početak. Pošto se filmovi mogu pravilnije nazvati pokretnim slikama (Motion Pictures), problem kolor fotografije se pojavio simultano sa pojavom crno - bele fotografije (sredinom XIX veka). A filmovi su se pojavili krajem XIX veka, kao što i znamo. Dakle, boju na filmu imamo pre zvuka, iako su se i zvučni i kolor filmovi proslavili gotovo u isto vreme (krajem dvadesetih i početkom tridesetih godina XX veka). Znamo tačno kad se pojavio prvi zvučni film ("Džez pevač" - The Jazz Singer, 1927.), ali oko prvog filma u koloru postoji nesporazum. Najraniji proces dodavanja boje na filmsku traku je bilo ručno viražiranje. Toliko je prosto da se odmah može pretpostaviti o čemu se radi: neke tamo osobe (uglavnom žene) su ručno bojile svaku sličicu trake. Pošto su filmovi trajali kratko u to vreme (do 15 minuta), ovo je finansijski moglo da se podnese.

Druga tehnika koja se koristila da bi se filmu dodalo na umetničkoj vrednosti je bilo tonovanje. Tonovanje i viražiranje su dve posebne tehnike, mada su se koristile u isto vreme, a ponekad i zajedno. Tonovanje već ne umem stručno da objasnim, ali mogu da pojednostavim: to vam je ono kad je film ili fotografija obojena nekom nijasnom radi dobijanja izražajnijih efekata (najpoznatija je sepija - sepia). Sepija se zadržala čak i do današnjih dana, uglavnom na fotografijama. Nešto potpuno drugačije, a zasnovano je na principima dodavanja i oduzimanja boja (ne razumem baš do kraja), se takođe pojavilo u ranim godinama filma, a nazvano je Kinemacolor. Najbitnije je znati da je proces dvokoloran, što znači da se korišćenjem dve osnovne boje mogu dobiti nijanse ostalih (dodavanjem i oduzimanjem). Znamo da postoje tri osnovne boje: zelena, crvena i plava (u slikartsvu je možda žuta umesto zelene, ali je na filmu ovako - i ja sam malo zbunjen). Najveći problem je pravila plava boja, koja nije mogla da se dobije.

Ovde dolazimo do onog što je u naslovu i naznačeno. Od svih ostalih sistema koji su se pojavili, nijedan nije imao takav uticaj na film kao što je to bio Technicolor. Technicolor je u stvari firma, koja je stvorena 1915. godine, a osnovali su je dva studenta poznatog Tehnološkog univerziteta u Masačusetsu (MIT), odakle i ono Tech u imenu. Pošto je sve to ipak inžinjerski posao, nema svrhe objašnjavati ga ovde - treba znati da je proces aditivan (opet neko dodavanje) i dvobojan. Makar je bio u nastajanju. Pošto je bio inovativan, jeftiniji i ekonomičniji od svih ostalih, među holivudskim producentima je nastala velika pomama za snimanjem "novih" filmova. Oduševljeni su bili i gledaoci. Krajem dvadesetih godina, Technicolor je uveo poboljšanu verziju koja je koristila proces imbibicije za dodavanje boje (eh, i ja sam neki budući inžinjer). Znamo već da se u ovo vreme simultano pojavio i zvučni film. Razlog zbog kojeg je Technicolor "počistio" svoju konkurenciju je bio taj zbog toga što njihovi procesi nisu ugrožavali zapis zvuka na filmsku traku (što je bio problem kod viražiranja npr.).

Još jedan razlog velikog buma novih zvučno - kolornih filmova je bio i taj što su prvi zvučni filmovi uglavnom bili mjuzikli, kojima je boja tako nužno bila potrebna. Znamo, tamo je sve šareno. Dakle, oni su postali monopolisti (Technicolor). Onda su 1932. usavršili novi trohromatski sistem, čime su dodatno učvrstili svoju poziciju, koju neće gubiti tokom narednih dvadeset godina. Iako je bio tehnički najsavršeniji sistem tog vremena, trohromatski Technicolor je imao svoje mane. Kamere su bile ogromne i preskupe, komplikovane za snimanje na lokaciji, zahtevale su veliku količinu svetlosti, i tražile su iskusne tehničare za operiranje na njima. Ko god da je hteo da snima kolor filmove morao je da angažuje Technicolor. Kajmak za ubiranje je bio nikad veći.

Onda je došla depresija, pad posećenosti filmskih projekcija, uvukla se sumnja u kolor filmove, a ni Technicolor nije želeo baš da snima filmove u svojoj produkciji. Najpoznatije partnerstvo je napravljeno sa tada malom kompanijom Volta Diznija (Walt Disney). Možemo konačno i da pomenemo neki naslov. Zvanično prvi film u novoj trokolornoj tehici je bio Diznijev kratak crtać iz kolekcije Silly Simphony, "Cveće i drveće" (Flowers and Trees, 1932.). Pošto je pokupio neke nagrade i bio zapažen, Dizni je potpisao ugovor sa Technicolorom na duže vreme, što će se kasnije ispostaviti kao veoma uspešna saradnja. E, na njihovim crtaćima smo skoro uvek mogli da pročitamo ono Color by Technicolor.

Prvi film žive akcije u trohromatskom tehnikoloru je bio La Cucaracha, iz 1934., koji je u stvari bio kratak eksperiment, priča o dvoje plesača. Oduševio je Akademiju, dobio nekog Oskara i podstakao industriju filmova na ponovno oživljavanje boje na filmovima. Prvi dugometražni film u potpunosti u koloru je bio "Beki Šarp" (Becky Sharp, 1935.) Rubena Mamulijana (Ruben Mamoulian). Od tada kreće stidljivo vraćanje i novo otkrivanje kolora na filmovima, iako će njegova kulminacija doći tek pedesetih godina XX veka. Od kraja šesdesetih godina, pa na ovamo, više nemamo crno - bele filmove kao glavne produkcijske proizvode, osim nekih namernih i umetničkih pokušaja velikih reditelja (pada mi na pamet "Razjareni bik", Raging Bull, iz 1980. Martina Skorcezea).

Dakle, tridesetih godina XX veka, kolor filmovi kreću u osvajanje sveta. Polako, ali sigurno. Naravno, uz konstantno usavršavanje tehnologije, tehnike i procesa. Najpoznatiji filmovi iz tog perioda su bili "Avanture Robina Huda" (The Adventures of Robin Hood, 1938.) Majkla Kertisa (reditelja poznatije "Kazablanke"), "Čarobnjak iz Oza" (The Wizard of Oz, 1939.) Viktora Fleminga, i svakako "Prohujalo sa vihorom" (Gone With the Wind, 1939.), grandiozni film studija MGM i Dejvida Selznika (David O. Selznick). Možete i da naslutite koliko su ovi filmovi uticali na učvršćivanje kulta nove tehnologije. Da se vratimo dva pasusa iznad: Volt Dizni je možda i najvažniji čovek u potpunoj afirmaciji kolor filmova. Prvi dugometražni animirani film u istoriji je urađen ceo u koloru, a mi znamo i njegovo ime "Snežana i sedam patuljaka" (Snow White and the Seven Dwarfs, 1937.). Posle nam dolaze i "Pinokio" (Pinocchio, 1940.), eksperimentalni dugometražni crtać "Fantazija" (Fantasia, 1940.), i naravno "Bambi", (Bambi, 1942.). Ne vredi ići dalje sa nabrajenjem, biće previše i za ovako već prenatrpani tekst...

Od reditelja koji su u svojim radovima počeli intenzivno da snimaju u koloru, treba istaći pre svih Alfreda Hičkoka (Alfed Hitchcock), sa mnogobrojnim popularnim ostvarenjima. Prvi u koloru mu je bio "Konopac" (Rope, 1948.). Dalje već znate - istorija. Kao što sam i napisao, vladavina Technicolora je trajala do sredine pedesetih godina, a njihov pad se desio baš u vreme standardizovanja kolor filmova. Šta se desilo? Pa pojavile su se druge kompanije. Najpoznatija od njih je bila Eastman Kodak, dok je Kodak i danas najrasprostranjeniji u filmskoj industriji. Došle su nove firme, pojavile su se nove kamere, novi procesi, novi formati, pa i novi reditelji i na kraju novi film. Poslednji veliki produkcijski film snimljen u tehnikoloru je bio "Kum II" (The Godfather, Part II, 1974.) Frensisa Forda Kopole. Technicolor odlazi u anonimu, pa iako postoji i danas, nije to više to. Nama ipak ostaje ono - Color by Technicolor, nama ostaju filmovi. Istorija pripada njima.

Definitivno poslednji pasus! Moja je ideja bila pisanje jednog megalomanskog članka. Videću da li sam uspeo da se izborim na pravi način sa njim. Dakle, pričali smo o bojama, pričali smo o kolor filmovima, pričali smo o firmi Technicolor. Nadam se da vam je mnogo toga jasnije posle ovoga, pod uslovom da ste nešto i hteli da saznate. Ja želim da svako izađe sa jednim osmehom na licu i novim saznanjima. Gledajte filmove. Gledajte crtaće. Možda će vam neki od ovih naslova protresti emocije na pravi način. Do sledeće prilike...

Color by Technicolor

Srpska, Pravoslavna, Julijanska, ...

, 13 2013 19:32:38 +0100

I filmovi.

Zabporavismo ono "Naša Nova godina" da dodamo ispred. I treba da stoji ispred jer nam se čini kao da se samo ovde slavi dočekivanje još jedne Nove godine. Od viška glava ne boli. Tako se kaže. Kako se od vremena gašenja Srbije (usled formiranja Jugoslavije) promenilo mnogo stvari, tako se menjao i prioritet "Naše Nove godine". Mnogo je vode proteklo Dunavom, a mi smo mnogo stvari zaboravili. Čini mi se da najviše volimo da zaboravljamo.

Da se ne bih previše zaneo, sasvim ću se malo osvrnuti na problematiku različitosti kalendara i osvrnuću se na ono što nam je na ovom blogu zasigurno bitnije. I filmovi. Od velikog raskola hrišćanstva 1054. godine veliki su se problemi nagomilali. Međutim, ni to nije mnogo važno. Pošto računanje vremena može da varira od mesta do mesta, došlo se do greške u pravljenju kalendara iz jednih, drugih i trećih razloga. Ko voli astronomiju i istoriju može da proučava ove fenomene.

Hajde sad brzom brzinom da skratimo. Papa Grgur VII i greške u proračunu, danas su nas doveli do toga da postoji razlika od 13. dana. Tu nam dolazi ono spominjanje Srbije od pre 100 godina. Pojašnjeno: u Srbiji pre Jugoslavije (nisam siguran da li i u Jugoslaviji pre komunizma) se vreme računalo po starom kalendaru. Zovemo ga julijanski po Juliju Cezaru jer se razlikuje od gregorijanskog po papi Grguru. E sad, odakle veza pravoslavlja i Julija Cezara? Kad se raspala Jugoslavija, odjednom smo se svi setili naše vere i našeg starog kalendara.

Tako to ide svuda, histeriji nikad kraja. Iako je komunizam pokušao da iskoreni religiju u bivšoj nam velikoj zemlji, nije uspeo da je izbaci iz glava svih ljudi. Onda smo u poslednjih dvadesetak godina svi postali vernici, svi slavimo Slave, i svi odjednom dočekujemo našu staru zaboravljenu Novu godinu. Kad se ide u krajnost, ide se do kraja. Mešaju se stvari koje ne može niko da sastavi. Pa se to lagano stišavalo dok nije došlo do ovih nekoliko poslednjih godina, gde je opet skoro svakoj osobi manje važno da li ove Nove godine ima ili nema. I kakve veze sve ovo ima sa filmom?

Možda i nema nikakve, možda sam se opet uplašio nedostatka reči i misli, a možda čak i ima neke. Ono o čemu bih voleo da pišem je nedostatak pravoslavnih tema u filmu. Mislim da je današnji dan i dočekivanje pravoslavne Nove godine (iako je više ni sve pravoslavne crkve ne dočekuju) baš pogodan za jednu takvu temu. Vi i da mislite suprotno, više mi ne možete ništa, još malo pa stižemo na kraj teksta. Dobro, nisam baš toliko požurio. Da ne bih zabalavio i previše, možda je bolje spustiti se u pasus namenjen konkretnijim stvarima.

Hvala. Tu smo. Pre svega: koliko nas ima? Ne vas koji čitate ovaj tekst, mislio sam na one pravoslavne veroispovesti. E sad, danas religija toliko i ne zauzima mesto u životima ljudi kao nekad, ali je zato sve više ima u politici. Verovatno pogrešno i opasno. Kako god, u politikama filmskih producenata, pravoslavlja je uvek bilo jako malo. Da počnemo od nas. Jugoslovenska kinematografija, iako jaka u vreme komunizma, nije mogla, ni smela da se ovim pitanjima bavi. Zato smo jako puno uskraćeni za filmove tih tematika. Može se napomenuti da je filmova sa srpskom tematikom, ili pričama iz srpske istorije bilo takođe malo. Sve u slavu bratstva i jedinstva. Ne zauzima ni jednu stranu, i nisam pristrasan (iako možda tako deluje).

Najpoznatiji film iz tog vremena (a da je sa temom iz pre - jugoslovenskog perioda) je bio "Marš na Drinu" iz 1964. Iako bez pominjanja kralja i sa još nekim minusima, mene i danas čudi kako je u opšte uspešno završen. Nego, to je bila samo kap u moru. Simboli pravoslavlja su bili sakriveni ili ponekad izlagani ruglu mase. Valjda je tako bilo u svim komunističkim zemljama? Jeste, ali i nije. Najpoznatiji pravoslavni film svetskih razmera je onaj ruskog reditelja Andreja Tarkovskog "Andrej Rubljov" (Andrey Rublyov, 1966.). Doduše, ovaj film je, kao i sva dela Tarkovskog, više vizuelni doživljaj pun slika nego što ima jaku vezu sa portretisanjem života poznatog ruskog ikonopisca. U svakom slučaju, makar se jedno kinematografsko svetsko remek - delo može nazvati pravoslavnim (šta god da to znači).

Nije se samo kod nas sve zaokrenulo u poslednjih dvadesetak godina, pad berlinskog zida je dosta toga promenio svuda u svetu. Čini mi se da se u Ruskoj, a i nekim kinematografijama iz okoline, pojavljuje sve veći broj filmova sa sličnim temama. U Makedoniji imamo i muziku koja može da se okarakteriše kao moderna crkvena (Anastasia, Mizar, ...), dok je kod nas još uvek sve nekako pod znakom pitanja. Gde je problem, i u kome, mi nikad nećemo dobiti prilike da saznamo?! Najbitnija stvar u pravljenju svakog filma su pare, pa ih neko verovatno ne da za takve stvari. Bitnije su nam jeftine komedije i ratni promašaji. Kad pominjemo pare, da pomenemo i Holivud (odmah se javila asocijacija) makar u jednoj rečenici - pravoslavni lobi (ili bilo čiji sa ovih prostora) je tamo verovatno još uvek slab za bilo kakve uspešnije poslove te prirode.

Da završavamo, iako mi se čini da sam napisao nikad besmisleniji tekst. Nisam mogao da mozgam previše na ovu temu, kao i svaki put bih radije želeo da se otvori neka nova ideja za diskusiju. Dok se ne usaglase kalendari, neki od nas će verovatno da slave ovu "Našu Novu godinu", a ja pošto nisam ni onu "običnu", ne vidim razloga za to ni večeras. Daleko je bitnije da li ćemo u bližoj budućnosti gledati neke filmove za koje ćemo moći da kažemo: "E, ovo je naše". Svakako, u prvim tekstovima sam naglasio da podela na domaće i strane filmove ne bi trebala da postoji. Možda sam napravio grešku a možda sam samo sentimentalan. Pozdrav. Srećna Nova godina i jedna pesmica za potpuni užitak i vraćanje u detinjstvo!

Filmovi za porodicu, praznike i Božić

, 02 2013 19:20:35 +0100

Hohoho po drugi put.

Ne, ovo nije repriza ili nastavak teksta od pre dva dana. Kao što vidite, već se razlikuju, čak nisu ni u istoj kategoriji. Inače sam planirao da napravim neki kraći serijal, neku manju grupu tekstova posvećenu praznicima: juče se pričalo o jednom liku i donosile se važne odluke za Novu godinu. Ili je malo n? Sve dok traje veselo raspoloženje (ne računam sve one dobre ljude koji moraju da rade), biće i veselih tekstova. Da ne upotrebim zaboravljenu reč za veselo - gay. Zaboravićemo zaboravljeno.

Da je klima ostala normalna, i da ljudi nisu umešali svoje prste u nešto gde im nije mesto, mi bismo za ovaj doček imali sneg. Pravi pravcati sneg, sneška belića, sanke i grudvali bismo se. Ovako ćemo morati da ga gledamo samo preko malih ekrana. Ili da ga čitamo u novinama. Imam poteškoća sa pisanjem, očigledno sam potišten nedostatkom snega, zato moram da gledam tv i program koji mi oni serviraju. Na veliku sreću, neko je izmislio internet, a sve nas oslobodio oštrih kandži televizije (pošto nema snega, nema ni razloga da izlazimo napolje; a da ima snega, bilo bi nam hladno za izlaženje - zato nam ostaju ekrani).

Dok uspete da nađete sve argumente i duboko me zakopate zajedno sa mojom tvrdnjom o neizlaženju, ja se već odmakoh za čitavu rečenicu. Ovde mi ne možete ništa. I neću da budem tvrdoglav, samo sam se šalio. Mada, kad ste već ovde i čitate ove redove, verovatno ste zdrav život ostavili iza sebe. Eto, još jedna provokacija. Nastavljamo. Pošto televizija više ne mora da bira umesto nas, mi smo postali dovoljno zreli da znamo šta je to za nas i dobro. Osvrt je samo na filmskom programu, na šta ste drugo mislili?! Nikako ne mogu da se izborim sa rečenicama koje počinju na o. Još malo, pa cela azbuka.

Ovde smo. Evo ga opet! O, Bože. Uozbiljiću se. Pričamo o praznicima i prazničnim filmovima, pričamo o porodici i toplom domu u zimske dane. Kad mu vreme nije. Nama je lako, imamo internet, i dok su pirati na vlasti (neka tako i ostane) ne moramo da se brinemo za kvalitet filmskog tv programa u ove hladne dane ispunjene porodičnom toplinom u zagrejanim kućnim sobama pored malih ekrana... Trgni se, čoveče! Koliko je loš kvalitet programa posledica nedostatka para a koliko samo nečije lenjosti i pomanjkanja želje da nešto učinii boljim, nećemo saznati. Imamo sebe, a sebe ima filmove. Pa ih gledamo zajedno.

Kad malo bolje razmislim, ovo možda čitaju i deca, a ja se gubim kao da sam na drogama. Laku noć, deco. Šta neki film čini porodičnim i prazničnim? Sneg? Prošli tekst je napomenuo da postoji razlika u proslavi Božića (a i Božićnih i Novogodišnjih praznika uopšte) između pravoslavaca i katolika. Razlozi za razdvajanje su tema za neke druge priče. Naša tema su filmovi, a pošto je tržište filmova zatrpano pre svega holivudskim, onda je i najveći broj prazničnih filmova ispunjen katoličkom tradicijom, a mi se tu malo razumemo. Još veće čuđenje kod mene izaziva činjenica da isti taj Holivud drže Jevreji, a oni veze nemaju sa Božićem. Mada, njihova se vera zna.

Izneh toliko uvreda u ovom tekstu, da se pitam da li će uopšte biti objavljen. Naravno, svako žito ima svoj kukolj i svi su ljudi jednaki. Osim onih koji su jednakiji. Porodični filmovi bi mogli da predstavljaju grupu za sebe i kao takvi se podvedu pod poseban žanr. Međutim, da ja vas pitam, da li je neko gledao porodične filmove osim u vreme praznika, naročito ovih sada? Ne morate da lažete. Ne, i ako da, vrlo retko. Tanka linija razdvajanja porodičnih od prazničnih filmova je postala još tanja. Romantične komedije takođe ostavljamo za neku drugu priliku, nije ni njima ovde mesto. Takođe se i distributeri trude da ovakve filmove uvek nekako sačuvaju za kraj godine. Televizije to rade sa starijim klasicima, a reprize u martu ili avgustu retko ko da pogleda.

Taman kad sam shvatio da u naslovu ne stoje i novogodišnji filmovi kao takvi, mozak me je usmerio na drugu misao: pa i nema novogodišnjih filmova! U stvari, možemo samo da cepidlačimo. Još jednom podsećamo da je kod nas problem što nam prvo dolazi Nova godina pa tek onda Božić. Pa tek onda Nova godina. Pa onda Božić. A ne, ne. Ima li toplijeg prizora na filmu od onog gde je neki mali grad prekriven snegom, sijalice upaljene, a svi veseli u iščekivanju Deda Mraza. Ako on uopšte i postoji. Ma to je samo na filmu. I sad si kao pametan?! Mogao bih i da navedem neke primere. Razlog postojanja nogodišnjih filmova bi postojao u serijalu "Sam u kući" (Home Alone). Znamo svi priču o dečaku koji biva zaboravljen dok mu porodica "mirno" dočekuje Novu godinu. Ja za drugi film ne znam. Ideja ovih filmova je da svi kao odu negde za doček, pa se u usput izdešavaju neke (uglavnom komične) situacije.

Ono glavno je na kraju - Božićnih filmova je na tone; i kao i porodični, mogu da se svrstaju u neki poseban žanr. Iako je ovde malo karakterističnih žanrovskih podela. Glavna tema bi bila veselje i radost. Glani rekviziti: sneg, zima, jelke, ukrasi, ... Dakle, to je to. S druge strane, postoje filmovi koji uvek izazivaju neku toplinu u našim srcima, ili budu prijatni, a nisu namenski praznični, pa se takođe mogu svrstati ovde. Nekad nam i televizije suptilno nagoveste da je reč o prazničnim filmovima. Pre svega mislim na najsvežije franžize "Gospodar prstenova" (The Lord of the Rings) i Hari Poter (Harry Potter). I tako svake godine isto, uz sporadično "umuvavanje" nekog drugačijeg naslova. Moglo bi se napomenuti da je u SAD najgledaniji film za Božićne praznike "Čarobnjak iz Oza" (The Wizard of Oz, 1939.), sa preko milijardu gledanja iz godine u godinu. Svi ovi čarobnjaci zaslužuju da se o njima priča zasebno.

Šteta što ovaj tekst ne može da bude dovoljan za sve one slatke, tople i dobre filmove koji nam svaki put ispune srca svojom lepotom. Možda ću zaista da krenem u praktikovanje nastavaka tekstova, samo će ovaj morati da sačeka još godinu dana. Do tada ću sigurno da pričam o nekim filmovima koji mogu da budu praznični ili porodični ali kad mu vreme nije. Obavestiću vas i o tome i podsetiti na njihovo značenje, nemajte brige. Zimu najviše volimo u sred leta. Svetu se ne može ugoditi. Srećni vam praznici i hohoho po drugi put!

Vozimo se kolima

, 28 2012 22:02:16 +0100

... subotom popodne.

Ko zna pesmu, svaka mu čast. Ovde ipak govorimo o nečem drugom. Pretprošli tekst je za mene bio manje opuštanje, bilo mi je ugodno, pa sam rešio da se dodatno odmorim. Ništa hitno, ništa bitno. A opet da se kaže nešto. Kao što i svaki put drndam o nečemu, mislim da ću i ovde da izvučem jedan solidan pasus a da zapravo ništa i ne kažem. Mogu da uključim i moju podvojenu ličnost, pa će i ona nešto da doda. I tako, evo ga, fin jedan pasusić - ja sam zadovoljan.

Kažu da cilj opravdava sredstva, pa zašto ne bih i ja opravdao pisanje radi pisanja?! Dobro, dva pasusa bi bila i previše. Šta ćemo sa kolima? Nije ni subota. Hajde malo da se igramo, propitujemo, odmaramo mozak pred praznike i pričamo o kolima. A ne, to rade neke druge čikice. Nećemo da idemo u Monte Karlo i slikamo se ispred Ferarija pa sve to pokazati nekome na fejsbuku. Pa kad nemamo ni za volan od tog istog. Ne, ne, pogrešno ste shvatili, ovo nije priča o tom stvarima.

Ovo je priča o nekim drugim kolima. Ovo je priča o filmu. O filmu i kolima. O, o, o, ... Baš se lagano osećam u ležernoj varijanti. Naravno, automobili, jedan od najbitnijih izuma čovečanstva (ili nam se barem tako nudi da mislimo), od svog postanka pa do danas, bla, bla, bla... Svi znamo tu priču. Ford, pokretna traka, točkovi, autoput, gorivo, brzina, udesi, filmovi... Dalje, ovo nije ni tekst o sportskim kolima na filmu. Nije ni o jurnjavama na filmu. Mada bi se mogla sklepati jedna fina pričica i o tome. Znamo da je sve počelo filmom "Francuska veza" (The Frech Connection, 1971.) i prvom ozbiljno snimljenom automobilskom scenom u jednom gradu.

Bez onih kadrova gde neko sedi u nekoj tamo kocki, klati se levo - desno, okreće volan desno - levo, ležerno priča i nema pojma šta radi. Ovo inače ne liči na pravu rečenicu. Mislimo li na one kvazi scene u kolima? Jaoj, pa nije valjda da se o tome ovde priča? Bravo, upravo smo i došli na ovaj blog sa tom idejom na umu. I da odmorimo glavu, naravno. Neko može da se priupita ima li potrebe da se uopšte priča o tome. Tekst je u smešten u grupu popularnih scena, kakve to sad veze ima? E, pa za vašu informaciju, Me myself and I smo veliki fanovi gore pomenutih scena. A sad idemo dole.

Mnogim ljudima se ne sviđa kad vide da je vožnja kolima na filmu ustvari jedna velika iluzija. Dobro, i film je iluzija, pa šta sad?! Takve scene se uglavnom povezuju sa starijim filmovima, onima u crno - beloj tehnici, što im dodaje na odbojnosti. Kada smo mi to odlučili da se otarasimo starog, nikad neću shvatiti. Ne vredi pojašnjavati da staro ne postoji. I baba je bila devojka. Mada, čini mi se da sam viđao i novije filmove (pre će biti serije) da još uvek koriste poznatu tehniku maskiranja prave vožnje automobila. Zapravo, ja i ne znam kako se tačno ove scene nazivaju i da li imaju neko ime.

Za mene su to klasične scene u kolima. Dakle, ne realne sa pravom vožnjom, nego one simpatične virtuelne, gde je sa pravim automobilima jedino zajedničko zadnje staklo. Shvatili smo. Ali zašto je to bilo tako? Razloga je svakako bilo više. Kad je film dobio zvuk 1927. godine, prvobitni mikrofoni i zvučne kamere su bile toliko glomazne da je i najobičnija scena kretanja glumaca bila teško izvodljiva. Zato imamo filmove u kojima svi nepomično stoje, a mikrofoni se sakrivaju u žbunju ili negde vrlo blizu glumaca. Naravno, tehnologija se menjala, pa se polako i tehnika snimanja poboljšavala. Prve kamere u boji (Techicolor) su bile još glomaznije i skuplje, da se jedva šta moglo snimiti a da se kamera pre toga nije čvrsto i dobro fiksirala. I to se naravno vremenom promenilo.

Kakve ovo veze ima sa bilo čime? Pa ima. Jako je teško bilo snimiti bilo šta u pokretu, a još teže, auto u pokretu. Pre svega, nisu znali gde da postave i kako da postave kameru a da to izgleda minimalno zadovoljavajuće. Ne moramo ni da se ograničavamo samo na automobile - krupni kadrovi jahanja, vožnje kočija, pilotiranja avionom, skokova i vožnje luna parkom, bile su samo neke od najproblematičnijih scena. Problemi su se rešavali u hodu i u zavisnosti od mašte i majstorstva reditelja. Dakle, nemojmo mnogo da im zameramo. Takođe, nisu postojali dodaci na kamerama koji bi ublažavali trzaje (tzv. steadicam). A sve se to moralo snimiti.

Možemo da napomenemo i sve opasnosti koje vožnja automobila nosi sa sobom, iako nam danas to deluje kao uslovljena radnja. Ljudi su se u početku jako plašili automobila. A mnogi nisu ni znali da voze. Glumci naročito. Ili pak nisu hteli, niti su im ugovori dozvoljavali. Kad sve to saberemo, dolazimo do ozbiljnih glavolomki za producente i reditelje tokom dugog niza godina. Danas je, međutim, taj način snimanja scena dosta jeftiniji, pa se u filmovima sa manjim budžetima i dalje koristi. Nama ostaje u amanet da gledamo kako neki glumac "kao" vozi, dok pozadi po više puta prolaze isti automobili, on drži volan, i ko zna gde gleda, priča sa svojom saputnicom, ulazi u krivinu bez ikakvog prisustva inercije, itd. itd. Pa dobro, meni je dovoljno simpatično.

Filmovi imaju i previše dobrih stvari da bi nam se smučili zbog nekih nebitnih sitnica. Tačno je da danas scena vožnje izgleda realističnije nego kad zaista sednemo u auto; a kako to uspeva da se snimi, probaćemo da otkrijemo nekom drugom prilikom. Ovaj tekst je bio za sve one sentimentalne romantike i ljubitelje klasičnih filmova. Ne znam koju bih konkretnu scenu mogao da izaberem sa jutjuba i postavim je vama na uvid, ako me do sad niste baš razumeli, da se pojasni do kraja. Smislićemo nešto, po ko zna koji put. Vozi Miško!

Starosna granica

, 14 2012 21:33:22 +0100

Samo za 18+.

Pokušaću da napravim privlačan naslov i još privlačniju prvu rečenicu i da time probam da privučem dva nova slučajna čitaoca na onih postojećih nula. Pornići, kako su to dobri filmovi, filmovi za odrasle, a da ih retko koja odrasla osoba i pogleda. Dobro, za mene su odrasli oni sa više od četrdeset, što me pozicionira u grupu mladih. Verovatno imam tu negde dvadesetak i nešto. Pa nivo edukacije koji se dobija u ovim filmovima - nesvakidašnje. Da li gledate porniće? Šta ste pitali: koliko često? Pet ili manje puta? Ah, ne, izvinjavam se.

To bi od mog privlačnog uvoda bilo sve, hvala lepo, možete da se povučete, a ova dva nova čitaoca mogu slobodno da odu. Pa ne vredi, red na porniće još uvek nije došao. I ja čekam da se napravi neki sa nekom radnjom, dobrim kadriranjem i izborom glumaca. Biće vremena i za njih, jednom je Met Dejmon (Matt Damon) obećao da će napraviti pornić sa smislom, i nikako to da uradi. Mada, kad je u pitanju izbor glumaca, ne mogu ni da se požalim kako je loš, eto, i Stalone i Kostner su počinjali odavde. Odužilo mi se ovo nešto.

U jednom tekstu sam govorio o tome kako među filmovima ne treba praviti podele. Naravno, i porno-film je film. I to je poslednja rečenica koja će da ima bilo kakvu povezanost sa lažnom temom ovog teksta. Među tim podelama se našla i ona koja filmove deli na stare i nove. A dakle, o tome se ovde radi?! Izvinjavamo se, odlazimo. Gde je starosna granica filmova? Bolje pitanje bi bilo možda - do kad su se snimali stari filmovi, a kad su počeli novi? Za neke ljude, stari filmovi su svi oni koji nisu iz XXI veka, a za neke još veće poznavaoce filmova, novi filmovi su samo oni iz druge decenije XXI veka. Hajde sad se lepo i vi poznavaoci spakujte i napustite ovaj tekst. Ostadoh sam.

Nadam se da sam samo pesimističan što se broja poznavaoca filmova tiče. Ovaj blog sam i otvorio s namerom da pokažem ljudima da je film nešto mnogo više od obične zabave za naša čula. Kako lažem, otvorio sam da bih nešto konačno i napisao, a ionako su svi već pobegli. Ne, ne, nije nedostatak pisanja o pornićima razlog njihovog odlaska, rekao sam gore da neću više da ih pominjem. Nedoslednost.

Zna li se tačna godina razdvajanja starih od novih filmova? Iako zapravo deluje kao nešto oko čega bi moglo da se diskutuje, meni se čini da se ta godina jasno uočava. Pre svega, dalje da napomenem, postoje diskusije oko toga, ali ja sam lično presekao i za mene godina razdvajanja filmova na stare i nove postoji. Stare i mlade. "Bolje vruće pivo nego četir' ladna, bolje stara baba, nego čička mlada": kaže Rambo Amadeus. Dakle, starih ili novih filmova nema, jako je glupo deliti ih tako, film može biti samo jedan. Ali za gledanje. Za njihovo proučavanje postoji druga priča.

Odgovor je 1967. Ko se beše rodio te godine? Ma ne budalo jedna, pitali smo koja je to godina koja razdvaja stare od novijih filmova. Ah, da, kolabirao mi mozak. Ipak još uvek nemam 18, možda zato i ne razumem o čemu se ovde piše. Zašto baš 1967. (ponavljamo je više puta, da bi se lakše zapamtila)? Da li je možda konkretno neki film imao toliki uticaj, pa se onda sve promenilo? I jedno i drugo, i treće i peto, odgovori su svi potvrdni. Tačno je, 1967. se pojavio film Boni i Klajd (Bonnie & Clyde, 1967. - i ovde da se zna godina), ne toliko kultni, ne toliko ni kvalitetan (da se razumemo, film spada u bolje američke filmove, ali ne u najbolje), koliko film koji je klasični Holivud poslao u penziju.

Konačno je i Holivud dobio svoj novi talas, period od nekih 7 - 10 godina koji je nazvan Novim Holivudom. Čudna li čuda! Filmovi u sred Holivuda koji se bave nasiljem, puni krvi na sve strane, scene snimane napolju, droga, mafija, ubistva. Nije to baš ni toliko drastično kako se na prvi pogled čini, ali je svakako jedan iskorak koji niko od Holuvuda nije očekivao. Boni i Klajd je film koji govori o dvoje buntovnika koji u proputovanju i upoznavanju Amerike pljačkaju i ubijaju čisto eto zato što im se hoće. Poslednja krvava scena u filmu je dodatno šokirala sve čedne i konzervativne Amerikance. Glavni junaci filma bivaju ubijeni.

U stotinak filmova koji su promenili Holivud, dešavalo se sve ono što je u starim filmovima bilo nedopustivo i nezamislivo. Tih godina (1966. tačnije) je i stari produkcijski kodeks (MPAA) ukinut i zamenjen sistemom rejtinga (MPAA film-rating system), što je značilo da više nema zabranjenih scena, sve je moglo da se snimi, ali nisu više ni svi mogli da gledaju sve. Eto opravdanja naslova i podnaslova teksta, sa uvodom sam vas samo zavaravao.

A onda su se pojavili Kopola, Lukas i naravno Spilberg, i svoje viđenje filma doneli na mainstream. Šta se desilo: pa producenti su shvatili da od nastavaka mogu da se uzmu dobre pare - Kum II (The Godfather Part II, 1974.); i da dobra reklama, specijalni efekti i visok budžet donose još više para - Ajkula (Jaws, 1975.)?! A zna se čiji je koji film i koji je bolji. Da se zna još jedno, sve ovo važi samo za američke filmove, sa ostalim stvari stoje drugačije, ali ništa drastičnije.

Sve što je dobro, kratko traje. Ali, za neku utehu neka bude da je makar i trajalo. Pijemo i znamo da nam je lepo, znamo da sutra ništa od toga biti neće i nešto nas baš briga. Naravno, alkohol nije dozvoljen za mlađe od 18. Kao ni pornići. Ili da zabranimo i Spilberga? O njemu nekom drugom prilikom, do tad - da se zna: nove lampe za stare, staro za novo, a filmovi da se ne dele. I jutjub da priskoči u pomoć kad zatreba.