Film na dan

Bocca della Verita

, 09 2013 18:33:59 +0200

Vraćamo se blogovanju sa novim pričama i novim zanimljivostima. Danas ću opet biti u lepršavom fazonu pa ću malo da pišem o romantičnim filmovima. Naslov na italijanskom i priča o romantičnim filmovima: ima li bolje mešavine? Za sve one svetske putnike zaljubljive prirode, tekst o jednom lepom slatkom filmu sigurno neće biti na teretu. Svi mi koji baš i ne možemo toliko često da putujemo, ostaćemo ostavljeni na milost i nemolist svojim maštanjima, što opet ne mora da bude ništa manje zanimljivo.

Osim naše mašte, možemo da ukrademo i tuđu, i opet, gde ćete bolje mesto za to od filmova? Holivudski film prepunjen romantikom, sniman na lokacijama večnog grada Rima - kombinacija u koju ne moramo da sumnjamo. Jedan od najlepših holivudskih klasika iz onog perioda je film Vilijama Vajlera (William Wyler) "Praznik u Rimu" (Roman Holiday, 1953.) sa Gregori Pekom (Gregory Peck) i Odri Hepbern (Audrey Hepburn). Koliko je puta spomenem u svojim tekstovima neko bi rekao da sam zaljubljen u njene uloge. Ali dobro, ne moram da preterujem sa sentimentalnošću, nisam baš toliko.

Neću dugo da vas davim, barem se nadam da ću uspeti da se zaustavim na vreme, pa ću pisati o samo jednoj sceni iz filma. Moramo pre svega da ostavimo pojam savremenih romantičnih komedija iza sebe. Verujem da sve one bljuvotine, gluposti i površnosti tzv. "ženskog filma" služe jedino trudnicama, koje ionako moraju da kvase svoje maramice suzama. Prava romantična komedija je davno izumrla i na žalost je danas skoro neuhvatljiva na filmskom platnu. Romantična komedija od pre 60 godina nudi mnogo više nego i 60 romantičnih komedija snimljenih u zadnjih godinu dana (ako su uopšte i uspeli da ih naštancaju toliko). Nego, priča o propadanju svih mogućih vrednosti u svetu u kome smo trenutno uhvatili malo vazduha, je preširoka i previše mračna. Moramo da se vratimo nazad u prošlost.

Kako su posle Drugog svetskog rata italijanski filmovi postali veoma dobro prihvaćeni na američkom tlu, došlo je do veće saradnje između do skoro zaraćenih strana. Holuvudski sudio Paramount je i inače bio poznat kao jedan od retkih koji je sarađivao sa ljudima iz evropske kinematografije. Odlučili su da naprave film koji će biti snimljen na lokaciji, i to ni manje ni više nego u Rimu. Ne treba napominjati da je zanosna ljubavna priča previše fiktivna čak i za jedan film i da više liči na bajku.

Upoznaćemo na trenutak i naše glavne junake. Odri glumi princezu Anu (Ann Smith), koja potiče iz neke evropske kraljevske porodice. Uvodna scena je vešto izvedena u obliku novinskih vesti. Saznajemo da je princeza u poseti Rimu gde će morati da izvršava dužnosti svoje monarhije. Ni sam ne znam šta sve u to spada, možda bi neki naš političar mogao da mi malo bolje pojasni. Uloga Ane je pisana za Elizabet Tejlor (Elizabeth Taylor), ali je dodeljena tada malo poznatoj Odri. Ulogom Ane, Odri će polako ali sigurno učvršćivati svoj položaj među zvezdama holuvudskog bulevara. Njen partner je inicijalno trebao da bude Keri Grant (Cary Grant), međutim, on je smatrao da je previše star da bi bio njen partner u filmu (što mu neće smetati deset godina kasnije).

Zbog toga, njenog partnera, američkog novinara-dopisnika po imenu Džo Bredli (Joe Bradly), tumači Gregori Pek. Eto, Pek je bio 13 godina stariji od Odri pa mu nije smetalo. Ccc, holivudski perverznjaci. Mada, kad se pogleda film, razlika se ne uočava, a njih dvoje baš deluju primereno jedno drugome. Nije teško da se zamisli u kom će pravcu krenuti zaplet. Naravno, to nije ni bitno, kod ovakvih filmova mi znamo šta na kraju mora da se desi. Princeza je nekako usamljena sa svojim grandioznim životom, i želi napolje, makar na trenutak. Posle iscrpljujućeg dana, doktor joj daje pilule za spavanje, ali se ona iskrada iz dvorca u želji da oseti rimske noći. Pošto pilule počnu da rade, završava spavajući na nekoj klupi u sred grada. Naš vrli heroj, u nedostatku para za igranje pokera, odlučuje da malo protegne noge, i "kao slučajno" naleti na nezaštićenu princezu misleći da je samo neka pijana devojka.

Pošto mu je žao da je ostavi takvu (barem se nadamo da mu je žao i da nije podli, matori perverznjak), odvodi je u svoj stan na prenoćište. Shvatamo da on nije perverznjak (po treći put već koristim ovu reč), i da nije iskoristio njene slabosti u toku noći. Spletom okolnosti, od svog šefa iz novinske agencije, povezuje kockice, i shvata da ima princezu u svom stanu. Kako bi mogao da izgubi posao, rešava da malo "prošeta" princezu po gradu nebi li izvukao kvalitetnu priču o njenom životu. A sve to da ona ne sazna, podrazumeva se. Ni princezi se ne vraća u dvorac, pa želi da iskoristi našeg novinara nebi li joj on pokazao grad iz perspektive običnog smrtnika. Ni on ne sme da sazna da je ona princeza, iako ona ne zna da on to već zna (auh, zbrka). Ambasada njene porodice izdaje obaveštenje da se princeza razbolela u toku noći i da je odložila sve obaveze. S druge strane, daju se u potragu za njom.

I tako nam se raspreda priča o nevinoj i željnoj života princezi i romantičnom ali životno potpuno svesnom novinaru. Džo će pozvati svog kolegu, zanimljivog imena, Irvinga Radovića (ne znam odakle im ideja za srpsko prezime, ali dobro?!), koji će da pokuša da napravi koju fotografiju naše zelene princeze. U nekom trenutku se više i ne zna ko priča istinu, i šta je njihova istina. Mi znamo. Tako dolazimo do najpoznatije scene u filmu, koja moguće da je čak i improvizacija. Bocca della Verita, odnosno "Usta istine" je inače spomenik oblika novčića, sa izvajanom glavom, koji je nekada davno bio fontana, a koji se nalazi u jednoj crkvi u Rimu. Još od srednjeg veka je potekla priča o tome kako su "Usta istine" svojevrsni detektor laži, i da će onome ko laže i gurne ruku u nju, neko tamo čudovište da je odgrize. Onome ko je pošten, navodno neće biti ništa. Uporedite srednjevekovne legende i današnje vreme: pa to znači da bismo svi bili osakaćeni, pod uslovom da već na neki način nismo životni bogalji.

Improizacija ili ne, negde na pola filma, naši junaci se suočavaju sa fontanom i istinom. Pošto Džo ispriča priču koju sam i ja vama, sa skrivenim smeškom savetuje princezu da gurne ruku i okuša sreću. Opet da se spomene da je ona naivna i krhka, pa svoj strah ne može da sakrije. Video snimak sa jutjuba će prepričati radnju bolje nego moje reči, pa zato i neću da opisujem nešto što može da se vidi. Nije ni fora da se film upropaštava i vraća u rečenice. Scena je postala popularna tokom godina, i bila kopirana više puta. Ostaće da su "Usta istine" ostala poznata širom sveta upravo nakon ove scene. Naš novinar inače zna šta radi, ne brinite se za njegovu ruku.

A kako se film završava? Eh, pa kako biste vi onda rešili da ga pogledate, ako vam ja kažem?! Romantična komedija na svom vrhuncu, film koji nikako nije dosadan, prelepe lokacije, sjajni i simpatični glumci, neverending story, i sve to pod orkestracijom odličnog reditelja. Nikako se nećete pokajati, mada znam da ste vi ipak za instant prizvode, i moderne bezlične otrcane priče koje se nevešto kriju iza pojma romantike. Kako god hoćete, ja ću nastaviti sa svojom misijom. Do nekog sledećeg susreta i nekih novih anegdota, ostavljam vas jutjubu i romantici. Vi nikako nemojte da ostavite romantiku.

Šta je pesnik hteo da kaže?!

, 13 2013 20:05:30 +0100

Sigurno se svi sećate razlika u tumačenjima popularnih književnih dela, i zanošenja do besvesti profesora srpskog jezika potencijalnim mislima i željama pisaca istih? Možda sam malo zakomplikovao? Znate ono: "šta je pisac/pesnik ovde hteo da kaže"? Takvih situacija ima i u filmovima, a večeras ću opisati jednu sličnu u koju sam upao pre nekoliko nedelja gledajući neki tamo film.

Ja sam, naime, pokušao da budem pametan i da protumačim nešto iz tog filma baš onako kako su naši profesori (mada uglavnom profesorke) tumačili sve one lektire iz osnove i srednje škole. Pošto sam već duže vreme "zarobljen" u svetu filma pomislio sam (ili umislio) da neke stvari mogu da vidim onako kako ih je reditelj zamislio. Otrežnjenje je stiglo onda kad sam se u želji da budem pametniji nego što jesam informisao malo detaljnije u vezi pogledanog dela. Svakako sam se nasmejao sebi u lice.

Ako je nebo tmurno, onda je sigurno zato i zato; plava boja simbolizuje to i to; ako neko pljune daleko onda je takav, a ako pljune sebi pod cipelu, onda je onakav, ... Evo, upravo me uhvatila nostalgija za srednjom školom. Ah te profesorke srpskog jezika. O njima u nekim drugim blogovima. Dakle, da ne idem previše daleko, zaustaviću se ovde i časkom objasniti gde sam zapeo. Tekst je smešten u kategoriju popularnih scena, pa iako se ne govori o konkretnoj sceni, nije ništa napamet urađeno. Ne brinite vi za mene, još nije došlo vreme za nova preuređivanja bloga.

Jedan od najboljih britanskih filmova "Kad bi..." (if...., 1968.) je mene naterao da još jednom preispitam svoje (ne)znanje i (ne)razumevanje kinematografske umetnosti. Film je režirao Lindzi Anderson (Lindsay Anderson) u jeku studentskih protesta varljivog leta '68., iako nije konkretno vezan za bilo kakve demonstracije. Delo je nekako nadrealno, kontrakulturno i kritikuje britanski školski sistem. Britanci su mu dali jedno veliko X pre zvaničnog prikazivanja. Glavnu ulogu tumači Malkolm Mekdauel (Malcolm McDowell), poznati nam negativac iz Kjubrikove "Paklene pomorandže", kome je ovo bila i prva velika uloga.

Ima i golotinje, ima i nasilja, ima čak i gay simbolizama, pa to X koje je zaradio i ne čudi previše. Naravno, danas sve to deluje malo drugačije. Ono zbog čega sam pomislio da sam postao veliki poznavalac filmova su bile određene scene koje su u odnosu na ostali deo filma bile crno - bele. Kao i sve profesorke srpskog jezika i književnosti poželeo sam da svemu tome dodam na mističnosti i počeo da se zapitkujem zašto je to baš tako. Celokupno dešavanje je smešteno u studentski kampus neke nezavisne škole za momke. I dalje mi nije jasno zašto su se nekad po školama odvajali momci od devojaka, pa kad onda vrag odnese šalu ... Hm, da, onda se deca kriva.

Prve scene koje su crno - bele su scene iz katedrale u kojoj se vrši nedeljna služba i kojoj prisustvuju svi učenici. Onda nailazimo i na neke scene koje imaju određene seksualne detalje, i koje su takođe u crno - beloj varijanti. Pomislio sam da to predstavlja namerno distanciranje od ostatka filma i da nešto želi da nam kaže. Međutim, nisam bio glup do kraja jer nisam znao šta to zaista žele da nam kažu. Bio sam pametan jer nisam znao. Hm... I tako, mic po mic, scenu po scenu, film je došao do kraja, a ja ostao sa svojim razmišljanjima o eventualnim podsvesnim željama reditelja. Prošla je večnost (dvadesetak sekundi) do otvaranja stranice na vikipediji i do po mene poražavajućeg podatka.

Naime, kolor i crno - bele kamere traže različito osvetljenje. U priči o technicoloru sam objašnjavao da je za njihove kamere potrebno više svetla, dok crno - bele mogu lako da se bore sa nešto jednostavnijim scenografijama. Pošto reditelj i producenti filma nisu imali vremena a ni sredstava, nisu mogli na brzinu da organiziju i dobro osvetle dotičnu katedralu, pa su odlučili da sve scene u njoj snime u crno - beloj tehnici. Kako je Andersonu to izgledalo zanimljivo, rešio je da još nekoliko nasumičnih scena snimi u istoj tehnici i tako filmu doda na mističnosti. Ali, nisam se samo ja upecao, i mnogi kritičari su pali na isti fazon. Kad se sve sabere, rešenje je prosto - nema misterija, nema četvorostepene simbolike, nema skrivenih motiva, ...

Ništa od ovoga ne mora da sugerira kako su i ostala književna ili filmska remek - dela rađena sasvim slučajno ili iznuđeno. Veliki majstori svog zanata znaju zašto i kako da rade svoj posao, kod njih nema viškova ili manjkova, ali ... Ne treba ići ni u tu krajnost. Uvek sam se trudio da budem umeren i skroman, naročito u svojim izjavama, i mislim da bi sa takvim stavom mnogima bilo lakše. Danas međutim imamo probleme druge vrste, možda je i više namernih umetničkih podbačaja nego što je nekada bilo remek - dela; a možda jednostavno više nemamo umetnike. U ovo drugo ne želim da verujem. Konkretan film je jako dobar, savetujem svima da ga pogledaju, neće sigurno da bace dva sata kao što su ih nekad bacali na razne farme, maldive, zvezde, idole i ostale ... Da bih ostao živ, moram da kritikujem, a moram da budem umeren da ne bih bio glup. Budite pametni, još jednom!

Srbija je noćas na Ceru

, 15 2013 19:50:59 +0100

Danas, na Dan državnosti Srbije, pokušaću da budem što mogu uzdržaniji. Ja kao manji Srbin od mnogih koji to izgovaraju naglas, busaju se u grudi a onda iza leđa teraju ovaj narod i ovu zemlju na put bez povratka, želim nešto da kažem. Ova zemlja ne zaslužuje da na njoj postoji ova država. Jadna, namučena i napaćena zemlja se još jednom pati sa svojim mučiteljima. Ovoga puta iznutra.

Blog koji sam napravio treba da govori o filmovima a ne o politici. Politiku više ne želim da pratim, ne znam ni da li sam kompetentan u opšte da pišem bilo šta o tome?! Istorije se sve više gnušam i sve joj manje verujem. Ovo je filmski blog. Pričaćemo o filmovima.

Pre nekog vremena sam napisao kako nema mnogo pravoslavnih, religioznih ili filmova sa Srpskom tematikom. Čini mi se da sam tad i pomenuo film "Marš na Drinu" iz 1964. godine. Reditelj je bio Žika Mitrović, sa plejadom naših poznatih glumaca. Srpska tematika snimana u vreme komunizma. Neću dalje o tome.

Ako ga do sad niste pogledali, a busate se u grudi, prestanite, pokrijte se ušima i bežite odavde. Pokušavam da kontrolišem svoje frustracije, ali mi teško ide. Svaki put kad čujem neke priče o Srbiji, patriotizmu i nacionalizmu meni pripadne muka. Da se razumemo, ja sam nacionalista. Samo, ne znam da li neko uopšte zna šta je to?!

Ne mogu da idem u širinu sa tekstom. Karađorđe je pre 209 godina uradio šta je morao. Mi smo uspeli da za 20 godina upropastimo sve ono što smo bili. Reč "seljak" se upotrebljava za sve živo samo ne za ono za šta je i namenjena. Pogledajte film, naćićete scenu u njemu koja vam govori nešto sasvim suprotno o seljaku.

Dok budete tražili tu, ja vam nudim jednu drugu, scenu od koje se uvek naježim a ponekad mi i krenu suze. Kako kažu klinke na fejsbuku: "ko razume, shvatiće". Sve ono što su naši preci sakupljali i stvarali, mi smo za 20 godina potrošili. Busajte se u grudi koliko vam volja.

Za mene je ovo naš najbolji film i film koji mi uvek izvuče emocije. Iako sam filmofil i volim filmove koji su često i skuplji, kvalitetniji, pametniji i dublji, ovaj film mogu da gledam svaki dan. A sad, poslušajte ili pogledajte scenu i postidite se... Srećan vam Dan državnosti gospodo.

"Ako ne stignete sad, nećete nikad više stići!"

Ja sam. Ne, ja sam!

, 11 2013 21:22:44 +0100

Ko je ko, a ko sam ja?

Ah, glupog li stiha i još glupljeg pitanja iz neke tamo popularne pesme. Šta da radim kad odzvanja u glavi kao zvono, a ničeg boljeg nema!? Uvek tražim opravdanja. Hajde, radimo ljudi, uozbiljite se. Još jedna rečenica koja počinje pitanjem i sa "šta". Šta mi to tražimo ovde? I još jedno pitanje za autore, ili ako ih ima više (zar nije manje?): da li smo konačno pobegli od prazničnih pričica? Pa zar nam još uvek nije došla Nova godina? Neeee...

Ne vredi vam da zovete u pomoć iako ne verujem da će vam biti preveliko mučenje. Pričamo o nečemu što je relativno blisko praznicima ali i ne mora da se uzme kao takvo. Imao sam jedan veliki problem, hteo da sam da napišem gomilu stvari o praznicima, specijale posvećene filmovima, ali nisam imao vremena. Zapravo, imao sam vremena, ali nisam želeo da po ceo dan budem zarobljen uz kompjuter. Tako da je sve ostalo na jednom tekstu dnevno, a mi smo došli ovde.

"Sada kasno je"... Bljutavi stihovi će me odvesti u provaliju. U propast, možda? Ništa od najavljenog uozbiljavanja. Vi ste me već izvalili, svaki put kad nisam siguran da li imam dovoljno rečenica u svom rukavu, ja krenem da lupetam gluposti. Tako i ovde. I samo da znate, niste ni svesni, a već ste došli do sredine trećeg pasusa. Možda smo i na njegovom kraju. Naš Spartak će ostati uskraćen za jedan dobar uvod. FK Spartak iz Subotice? Spartak Moskva? Sofija?

Kad sam u petom razredu osnovne škole učeći o Rimu saznao da je tamo postojao neki tip po imenu Spartak, u isto vreme mi je bilo i čudno i smešno. Kakve sad veze ima neki gladijator sa fudbalskim klubovima? Nadam se da sam dovoljno porastao da shvatim da nikakve veze među njima nema. Osim inspiracije ili možda krađe. Kao kad iz geografije učimo da u Južnoj Americi postoji reka koja se zove Orinoko. Ah, da, vi mlađi ne znate ni ko je on. Skoro pa se tekst dokotrljao do polovine, i to nikad brže. Možemo malo da se prisetimo istorije i doba Rimske republike (to je bilo pre carstva). Od 73. do 71. godine pre nove ere vođen je Treći ustanak robova ili Gladijatorski ustanak. Ili Spartakov ustanak.

Osim u stvarima u kojima ne bih želeo a ni smeo da stanem kad mu vreme nije, ovde ipak mogu i može mi se. Šta? Ko nije pazio na časovima istorije neka se hvata za glavu, mada i ne mora kad već postoji google. Svaki ga put spomenem. Što se tiče istorije, toliko od mene, sad prelazimo na ozbiljnije stvari u koje spada i film. Možete slobodno da se sporite sa mnom u vezi toga koliko je slobode u interpretaciji nekog istorijskog događaja u svakom filmu napravljeno. Naše konkretno delo koje danas uzimamo u obzir je film "Spartak" (Spartacus, 1960.). A i kako bi drugačije kad pričamo o Spartaku? Najbitnija ličnost u ovom projektu je Kirk Daglas (Kirk Douglas), koji glumi...

Toliko glupi već niste. Važno je napomenuti da je on u ovom ostvarenju bitniji i od reditelja Stenlija Kjubrika (Stanley Kubrick). Naime, pošto ga neki producenti nisu izabrali za tumačenje uloge Ben - Hura 1959., on je odlučio da sam sebe stavi u ulogu jednog istorijskog junaka i da to delo i producira. Ima se, može se. Početno je za reditelja bio izabran Entoni Men (Anthony Mann), ali ga je Daglas posle samo nedelju dana rada i snimljene početne scene otpustio jer je smatrao da Men nije dorastao veličini projekta. Preuzeo je Kjubrik, iako sa malo iskustva u to vreme (znamo do kojih je visina došao kasnije). Ne treba napominjati da je ovo delo jedno od najskupljih, najekstravagantnijih, da je zaradilo mnogo para, četiri Oskara, i da traje tri sata. I tako dalje. Malo se izgubih u svom onom zezanju.

Sad već shvatate da nećemo govoriti o celom filmu, za to će biti drugih prilika, ovde razmatramo njegovu najpoznatiju scenu. Naravno, neki deo fabule bi mogao da se zna, iako nas istorija nije ničemu naučila. Spartak, poreklom iz Trakije (prelistajte istorijske atlase), je bio rob i radio u kamenolomu, odakle su ga odveli na trening za gladijatora. Filmu, kao i u istorija (kojoj u poslednje vreme sve manje verujem) pominju dosta imena, pa bi delovalo malo prebunkirano kad bi se sva i spomenula. Najpoznatija ličnost u filmu je Marko Licinije Kras, koga glumi i najpoznatiji glumac u filmu (pored Daglasa) - Lorens Olivije (Laurence Olivier). Svi znamo priču o Spartaku koji sa sedamdesetak svojih saboraca gladijatora izvede pobunu u gladijatorskom kampu, a onda lutajući po Italiji sakupi do 120.000 ljudi sa kojima pustoši, hara, ili kako već hoćete da nazovete to. E sad, koje su bile njihove želje, ideje i zamisli mi nikad nećemo znati. A imamo istorijske podatke.

U filmu se kaže kako su oni želeli da dođu do italijanske luke Brindizijum gde bi se ukrcali na brodove sicilijanskih pirata, koji bi ih za velike pare odveli daleko od Rima i vratili u njihove domove. U Holivudu nikad ne manjka patetike, znamo i to, pa je film pun priča o slobodi, domovini, borbi, nešto kao komunizam. Posle nekoliko dobijenih borbi, Rim odlučuje da se ozbiljno suoči sa pobunjenicima, šalje Licinija Krasa u obračun (ujedno ih i pirati izdaju), sve se uroti protiv njih, gube bitku i opet padaju u ropstvo. Kao kruženje vode u prirodi. Uh, da me čuju borci za ljudska prava. Ništa loše nisam mislio. Rimljani odlučuju da vođu Spartaka razapnu na krst i tako naprave primer svim ostalim robovima. Na pitanje "Ko je Spartak?", pravi Spartak (Daglas) ustaje i odgovara kako je on taj, ali u isto vreme ustaju jedan po jedan i solidarišu se s njim. Odjednom, svi su ustali i svi su Spartak (I'm Spartacus). Scena koja je kopirana i previše puta.

Scena koja sažima ceo film u jednu rečenicu. Dakle, za tih nekoliko meseci lutanja, svi su na kratko osetili čari slobode, borili su se za sebe i druge, za svoj dom i svoja prava. A kad za to već nisu mogli da se izbore odlučili su da svi zajedno i umru. Rim je bio previše jak. Na kraju budu raspeti na krstovima celom dužinom puta od Apije do Rima (ne znam koliko je to u kilometrima). Još jedna stvar mi je zanimljiva: oni zapravo i nisu bili raspeti na krstovima nego na konstrukciji koja liči na slovo T. Da li je krst bio rezervisan samo za Isusa pitam se i dalje? U svakom slučaju, današnji Rim koji sve nas drži u novom robovlasništvu, ne želi da se pojavi novi Spartak i makar nas na trenutak odvede u slobodu. Da li ćemo na kraju svi poželeti da umremo za njega i sa njim, pitanje je koje bismo svi mogli sebi da postavimo. Laku noć i "lepi snovi".

Ben-Hur i za ovaj Božić?

, 05 2013 20:45:25 +0100

Hm, čini mi se da ne.

Možemo opet da se igramo kviza. Nagradno pitanje je već postavljeno, a nagrada je... Pa, neka bude tekst napisan do kraja. Ako se setite odgovora. I zašto mi se čini da je odgovor "ne"? Dobro, hajde, verujem da svi pratite najave tv programa, jer našeg favorita od prethodnih godina očigledno nema među najužim kandidatima. Nećemo da računamo kablovsku, satelit i internet. Nemojte, molim vas, da se praviti naivni. Znate, znate.

Problem je kod mene nastao onog trenutka kad sam shvatio da film koji je svake godine bio prikazivan 7. januara, dakle za Božić, ove godine je izostavljen i zamenjem nekim drugim, koji se takođe po, ne znam kojoj, matematičkoj formuli smenjuju iz godine u godinu baš tog 7. januara. Taj moj problem se ogleda u tome što mi je ideja za ovaj tekst pala na pamet nekoliko dana pre svih tv najava. Nadam se da se ne ljutite. U svakom slučaju, nismo mnogo daleko od onog što ćemo i dobiti, baš tog 7. januara.

Zašto se kod nas za Božić puštaju drugačiji filmovi nego što se to radi u zemljama sa katoličkom tradicijom, još uvek mi nije jasno?! Da li je Hristovo poimanje različito? I da jeste, smatram da razlika ne treba da bude toliko drastična. Da li su teme filmova različite? To svakako jesu. U katoličkim se zemljama puštaju filmovi sa već pomenutim elementima i simbolima, dok se kod nas puštaju filmovi koji imaju direktne uticaje iz Biblije. Naravno, ne treba razglabati koji je pogled bolji ili razumniji. Ono što je naša tema je jedan od takvih ostvarenja - "Ben Hur" (Ben-Hur, 1959.). Bićemo precizniji, nećemo da se osvrćemo na ceo film, uzećemo u obzir samo jednu scenu.

To je jedan od onih filmova koji se pusti odmah nakon Božićnog ručka i traje sve dok ne padne mrak. Neka bude konkretnije: četiri sata sa reklamama. I više. Naša današnja tema je jedan od najuspešnijih holivudskih filmova ikad napravljenih. Po holivudskim standardima. Sa još dva filma (nećemo odgonetnuti koja) drži rekord sa najviše Oskara, tačnije njih 11. Uspeh na blagajnama je bio ogroman, vratio je kompaniju MGM sa ivice finansijske provalije, a davno zaboravljena simpatija prema epskim spektaklima je vraćena među gledaoce. Sa druge strane, nađe se po neki kritičar koji smatra da je delo previše kruto, i da je samo jedno u nizu holivudskih kopija. Pa dobro, negde smo između. Reditelj ovog čuda je bio Vilijam Vajler (William Wyler), još jedan u nizu stranaca u Holivudu (drugom prilikom).

Radnja samog filma može da se skupi u nekoliko rečenica, iako on traje duže od tri sata. Nama, kao i svaki put, nije namera da detaljno prepričavamo, za to ćete morati da ga pogledate ako ga već godinama unazad niste. Makar njegov deo. Još bolje ako znate baš za onaj deo o kojem želimo da pričamo. Iako u podnaslovu filma stoji da je to priča o Hristu (A Tale of Christ), Isusa vidimo u samo nekoliko kadrova. Što ne mora ništa da znači, najbitnija je poruka. Kada na kraju filma Isus bude razapet na krstu, njegova krv pomešana sa vodom slivaće se niz planinu, a glavne junake će zadesiti čudo - zato jer su verovali u njega, a nisu mu ništa tražili zauzvrat. Niti je on njima. Možda ćemo ovaj film gledati za Uskrs, kad malo bolje razmislim.

Glavni lik je Hrist, ali je naslovni ipak neko drugi - Juda Ben Hur, bogati princ i trgovac iz Jerusalima koga glumi Čarlton Heston (Charlton Heston). Nisam neki Hestonov obožavalac, pa neću ni komentarisati njegovu glumu. Posle nekoliko godina, njegov prijatelj iz detinjstva, rimski građanin Mesala se vraća u Jerusalim, sada kao tribun. I nemoj neko da me pita o kom istorijskom vremenu govorimo! Tokom paradiranja rimske vojske, sa krova Judine kuće, slučajno otpadne komad crepa i pada na glavu novog guvernera Judeje. Iako zna da je bio nesrećan slučaj, Mesala odvodi Judu u ropstvo, a njegovu majku i sestru šalje u zarobljeništvo. Juda je kao rob poslat da vesla na rimskoj galiji, a posle čudnih spleta okolnosti spašava konzula i postaje popularan i bogat. Negde na polovini filma, posle još nekih okolnosti, dolazimo do naše scene. Dolazimo do trke dvokolica.

Kažem već da bi prepričavanje bilo uzaludan i nepotrebno veliki posao, pa ćemo ovde oštro da skratimo. U toj poznatoj sceni trke dvokolica u glavnim ulogama su nekadašnji prijatelji Juda i Mesala, sada u suprotstavljenim taborima. Arena u kojoj se odvija trka je izmišljena, kao i mesto, kao i sama trka. Nisam siguran ni da su to uopšte dvokolice; kočija kojom upravlja jedan čovek a vuku je četiri konja. Posle nekih desetatak minuta trke, Mesala biva pregažen, i na kraju podleže ranama. Naš junak pobeđuje i nastavlja putešestvije koje će ga na kraju dovesti do Golgote. Već smo pomenuli. Njegova majka i sestra će biti izlečene od kuge Hristovom milošću. To je otprilike srž. Samo, nije fora da se zaustavimo na dve rečenice. Scena trke dvokolica predstavlja jednu od najboljih, najautentičnijih, najinovativnijih i najuticajnih scena u istoriji filmske kinematografije.

Jedva se izborih sa ovim rečima. Postoji nekoliko zanimljivih činjenica u vezi ove scene, postoji nekoliko mitova, postoji na hiljade ljudi iza nje, skoro pola godine snimanja... Ona je takođe jedna od najskupljih scena u istoriji filma, a zanimljivo je da je nije snimio Vajler nego njegovi pomoćnici. U scenariju je stajalo samo "trka kočijama" (the chariot race). Bilo je potrebno napraviti arenu, dovesti gledaoce, nabaviti konje, sinhronizovati kamere, kaskadere, glumce, statiste, scenografiju, ... Mamutski posao je obavljen, a koštao je ni manje ni više nego milion dolara (i za današnje vreme pozamašna suma za jednu scenu). Konji su bili dopremljeni iz Slovenije (poznata rasa lipicanera), a statisti su bili lokalni Italijani, gde se i snimalo. Inače, bačenih minuta scena je bilo 260 puta više od onih iskorišćenih, što je takođe rekord svoje vrste. Možda je ovaj jedan pasus malo za ono što ova scena predstavlja u svetu filma i po prvi put se osećam postiđeno.

Pognute glave, moram da završavam, jer se sve ovo odužilo. Kad budemo pričali o nekim drugim stvarima vezanim za ovaj film, biće još nekih informacija. Inače, treba pomenuti da je ovo ustvari rimejk istoimenog nemog klasika iz 1925. godine, sa podjednako uzbudljivom scenom trke kočija. Do sledećeg Božića se možda slegnu utisci. A imate i internet, pa se možete informisati. Začudilo me to što se na jutjubu ne može naći verni isečak ove scene. Ne znam da li je razlog tome cenzura, piraterija ili nemar. Možda sva tri. Od mene ono najrelevantnije što sam uspeo da nađem, a vi se potrudite da pogledate film u celosti. Nije ništa teško, samo 200 minuta.

Dance With Me

, 24 2012 17:18:05 +0100

Pa šta bismo drugo?

Eh, da vidimo koliko ste pronicljivi ovoga puta! Svaki novi tekst počinje da odiše nekom misterijom, iako se nikako namerno nisam želeo igrati sa mozgovima svojih čitalaca. Moram da priznam da mi se nekako zasvidela ideja da u naslovu koliko-toliko uspem da sakrijem ono o čemu želim da pišem. A priznaću još više ako kažem da mi je ovo najtajnovitije do sad, i da je sadržina, još uvek, nenapisanog teksta obavijena najvećim mrakom. Da li je nekome poznata pesma? Hoćemo li da zaplešemo?

Može, ali samo odavde. Imamo misteriju, a imamo i simboliku. Tačno je da postoji pesma koja se zove "Dance With Me" (dakle "Pleši samnom" - i nije ona domaća bljutava), čiji je originalni izvođač manje bitan (naročito za ovaj tekst), ali je takođe činjenica da je obrada pesme, za divno čudo, ipak poznatija i lepršavija. Još jedna nedoumica: tekst je stavljen u grupu popularnih scena, a mi ovde govorimo o muzici. Da li je u pitanju neka greška? Ne, nije. Bend koji je uspeo da obradi pesmu, a da zvuči bolje nego original (vrlo teško i retko danas) je francuski bend Nouvelle Vague.

Sad već počinje da se nazire simbolika. Ime benda u prevodu znači Novi talas (ili hajde neka bude i Novi val), dok bi na engleskom bilo New Wave. Govorimo o francuskom bendu, a u nekim ranijim tekstovima smo negde napomenuli da postoji francuski filmski novi talas. Ustvari, on ne samo da postoji, nego je najpoznatiji i najoriginalniji novi talas koji je u svetu postojao. Kad se kaže Novi talas, na njega se prvo pomisli. Praktično, svi novi talasi mogu da traju i danas, to mu sad više dođe kao ideja nego kao period, ali je tehnički era tog Novog talasa trajala od 1958. do 1964. godine. Tehnički. Za ostale filmske i muzičke nove talase konsultovati internet (imali smo i mi naš, ali muzički). Začetnikom francuskog novog talasa se smatra reditelj Žan-Lik Godar (Jean-Luc Godard), verujem da je ime poznato.

O njemu kao reditelju, o pravcu i nekim drugim filmovima konkretnije kao i svaki put, nekom drugom prilikom. Da mi vidimo gde nas sve ovo vodi. Francuska filmska škola svakako spada u sam vrh svetske kinematografije, ali nije se proslavila tek Novim talasom. Bilo je jako dobrih filmova i pre šesdesetih. Međutim, grupi reditelja, koju je predvodio Godar, a koja je i nadenula svom pokretu konkretno ime, se nije svidelo kako se filmovi prave po određenom kalupu i šablonu. Tako su se preispitivali svi mogući postulati klasičnog filmskog jezika: kadriranje, režija, vizuelni stil, naracija, i ostalo. Sam Godar je bio komunista, pa su i filmovi odisali socijalnom pravdom i više ličili na dokumentarce. Rekli smo da nećemo u detalje ovaj put, biće prostora i za to.

Prvi Godarov film, ujedno i najdominantniji film ovog perioda je bio "Do poslednjeg daha" (A bout de souflle, 1960.), sa Žan-Pol Belmondom (Jean-Paul Belmondo) kao glavnom zvezdom. Ali, ovaj tekst nije posvećen njemu, posvećen je jednom drugom Godarovom ostvarenju. Ustvari, nije baš ni posvećen filmu, napomenuli smo na početku da govorimo o sceni. Da budemo precizniji, taj misteriozni film ima tri kultne scene, a ja sam morao da se opredelim za jednu. Govorimo o filmu "Neobična banda" (Bande a part, 1964.). Koliko god da deluje daleko ili nepoznato, kad se pogledaju te scene, čini se kao da su negde već viđenje, što dovodi do zaključka da su verovatno prekopirane više puta.

Kratko možemo da se osvrnemo i na radnju, da se makar nešto sazna. Glavna glumica u ovom delu je Ana Karina (Anna Karina - bez smejanja, sleng za njeno prezime onda nije bio poznat) koja glumi Odil (Odille), devojku koja radi kao služavka sa svojom tetkom u kući izvesnog gospodina koji je pun para, a krije ih u ormanu (valjda ih je pokrao na prevaru). Na časovima engleskog jezika upoznaje dvojicu momaka, Franca (Franz) i Artura (Arthur), koji joj se isprva obojica udvaraju, ali se ona na posletku "zbliži" (ili šta već) sa Arturom. Pošto im ispriča za tajnu koju zna o novcu u kući, oni uspevaju da je ubede da ga zajedno opljačkaju. Naravno, ona je malo priglupa i dosadna, oni pohlepni, pa se neprestano kroz film provlače scene ubeđivanja i premišljanja. Dobro, nije film baš dosadan koliko i moje pisanje, moram da napomenem da je kod Godara uvek sve onako kako nije. Ili možda i nije.

Artur i Odil provode noć zajedno, a sutradan u kafiću, zajedno sa Francom, kuju plan oko pljačke, uz ostale raznorazne detalje i zavrzlame. Pogledati film, dakako. I sad, u tom kafiću, se dešavaju dve od tri kultne scene: pošto su već počeli da razgovaraju o nečem dosadnom, Franc u jednom trenutku preporučuje da ćute minut vremena kako bi se nečim zanimali. Dešava se to da oni zaćute, ali iznenada zaćuti i zvuk na filmu. Mislim da je Godar prvi reditelj koji je tako nešto uradio. Kako nisu izdržali ceo minut, Franc ih prekida i primećuje kako je i to dosadno. Napomenuću i treću scenu, pre nego što se vratim na onu o kojoj i pričamo: dok posećuju muzej Luvr, oni se ne šetaju nego protrčavaju kroz njega, i tako obaraju neki tamo rekord (rekord protrčavanja kroz Luvr verovatno). Trčati kroz Luvr je, pretpostavljam, za dosadne Francuze bio veliki presedan.

Najzad, ono zbog čega smo svi ovde došli: dok u tom restoranu smišljaju plan, a posle ćute skoro minutu, u filmu se ne dešava skoro ništa. Negde u sred tog razgovora Artur i Odil odlučuju da igraju. Franc priča sa nekim čovekom (valjda konobarom), i odlučuje da im se pridruži. I tako njih troje kreće da igra. Eh, svaka mi čast na rečitosti. Pesmu u R&B fazonu, koja ih prati dok plešu, ili oni prate pesmu dok plešu (to je npr. nedoumica i lepota ove scene) je komponovao Mišel Legrand (Michel Legrand). Sam Godar, koji je narator u filmu, u nekoliko trenutaka prekida pesmu da bi nešto rekao (ne znam baš ni koliko vezano za radnju), dok oni ne prekidaju plesanje. Zašto je scena kultna? Pa, postoji jedan noviji film sa scenom plesa, takođe kultnom, ali kojoj je uzor bila upravo ova scena. Dobro, nije to nešto što je određuje kao kultnu, ona je sama po sebi zaista fascinantna i razlikuje se od svega što se često sreće u filmovima.

Da li da vam otkrijem tu drugu scenu pod uticajem ove naše? Pa, lako je. Petparačke priče (Pulp Fiction, 1994.) i ples Ume Turman i Džona Travolte. Eto, sad je lakše. A zašto smo pominjali bend Nouvelle Vague na početku? I to je lako. Njihov drugi album iz 2006. nosi naziv "Bande a part", a na njemu je pod rednim brojem #3 snimljena pesma koja se zove "Dance With Me", kao obrada pesme grupe The Lords of the New Church. Zašto je sad to bitno? U spotu za ovu pesmu je obrađena baš naša scena, uz naravno simboliku naziva albuma. Nikad više uticaja, obrada, prerada i krađa na jednom mestu... Nadam se da vam je sve ovo bilo zanimljivo, a za druge stvari - drugi tekstovi na ovom blogu i druge informacije na google-u. Jedino mogu da vam pomognem sa jutjubom; za pesmu se snađite.

You talkin' to me?

, 13 2012 16:30:56 +0100

Da prevodim?

Razmišljajući kako dalje sa tekstom, nikako ne uspevam da dovršim ovu prvu rečenicu. Zato moram da je malo "poguram" pričom o tome kako ne mogu. Blog se polako razvija u jednu ozbiljniju stvar (ili ja to samo umišljam?!), pa je shodno tome potrebno održati njegovu svežinu na određeni nivo. Kod nas se kaže - "kad uđeš u kolo, igraš do kraja". U drugom članku sam nagovestio da ću u grupi tekstova "Filmovi u užem smislu" pisati o filmovima. Još jedan bljesak maštovitosti. E, pa, smatram da bi moglo da se piše i o delovima filmova - kultnim scenama koje se pamte intenzivnije i duže nego sam film.

To me vraća na naslov. Kome ja to govorim? Ko to meni šta govori? Ove dve interpretacije su užasne, i nemaju nikakve veze sa onim što je zaista upamćeno. Volite li taksiste? Da, to su oni dosadni ljudi koji na silu započnu neku temu dok vas u pola noći vraćaju pijanog kući i spremaju se da vam to papreno i naplate. Ne znam kako to ide preko dana, nikad kao trezan nisam ni pomišljao da imam dovoljno para za taksi. Da li ovo ima neke veze sa francuskim filmom Taksi (Taxi, 1998) i njegovim nastavcima (kad se već pominju taksisti)?! Ne, nema nikakve veze. Ozbiljniji filmofili mi se već smeju, ali da ipak ne bude zabune, pričamo o taksisti, ne o taksiju.

Kako nisam znao koliko teksta mogu da smislim a da nešto ne zaboravim, odlučio sam da ovaj članak posvetim samo jednoj sceni. Govorimo o taksisti - da, da. Taksista (Taxi Driver, 1976) bi po meni mogao da bude jedan od boljih američkih filmova (iako je holivudski), doduše ne mogu da budem grešan sam prema sebi, redielj ovog filma ima makar jedan bolji film. Nešto vezano za bikove, da, film o stočarstvu. Reditelj Taksiste je danas ultra-mega-giga poznati reditelj američko-italijanskog porekla, a zove se ni kratko ni jasno Martin Skorceze (Martin Scorsese). Jeste, danas štancuje blokbastere kao na traci i forsira Di Kaprija više nego što bi neko drugi rođenog sina, ali na kraju ga baš i briga za moje mišljenje.

Međutim, glumac koji ga je izvukao iz anonimnosti (or is it other way arround?) i glumio u čak osam njegovih filmova, glumac koji (da razbijemo tenziju) izgovara gore spomenutu repliku iz naslova, glumac čija se ćerka zove po jednoj našoj reci - sad već kratko i jasno je Robert de Niro (ne mora na engleskom, piše se isto). Bio sam malo pregrub prema Skorcezeu, ipak ga poštujem, možda više kao filmskog istoričara nego reditelja. Eto, opet uvreda. Ako sam bio grub prema Skorcezeu, za De Nira ne verujem da će neko ikad moći da mu nađe neku zamerku (glumačku svakako), ja sigurno ne mogu. Spustimo se jedan red niže, sledi razrada.

Taksista je drugi (od već pomenutih osam) zajednički projekat Skorcezea i De Nira i u nepovrat sa trona Holivuda lansirao je obojicu umetnika. Kolike su oni zvezde danas, ne treba trošiti pasuse. Tada je bilo drugačije. De Niro je uporedo sa Bertolučijem snimao film Dvadeseti vek (1900 - Novecento, 1976), a u pauzama snimanja se vraćao u Njujork, polagao kurs za taksistu, a onda vozio ulicama skoro dva meseca kako bi skupio iskustvo za svoju ulogu. Predanost i profesionalizam na delu. Konačno, De Niro u filmu tumači lik vijetnamskog veterana, bez nekog obrazovanja, obolelog od hronične neispavanosti i depresije, koji dobija posao taksiste sa punim radnim vremenom.

Njegovo ime je Trevis Bikl (Travis Bickle), a pošto se u ovom tekstu ne bavimo likovima, nego jednom konkretnom scenom, preskačemo punu radnju, zbog čega će svi oni koji ovaj film nisu pogledali, morati to da urade. Ako hoće naravno. I bez mehanike, mora iz ljubavi, naglašavaću ovo svaki put. Iz raznih vijetnamskih i post-vijetnamskih filmova nam je poznato kako su se pre ili kasnije američke žrtve rata ponašale (vijetnamske žrtve su - "blago njima" - bile mrtve). Bikl noćima luta u svom taksiju kroz opasne krajeve Njujorka, vozeći konstantno makroe, zavisnike od droge, lopove, ... Pošto mu se očigledno gadi sve to, on dobija želju da grad "očisti" od prljavštine.

Onda nam tamo negde u filmu dolazi famozna kultna scena. Scena koja je ustvari De Nirova improvizacija. U scenariju je pisalo da naoružani i "napaljeni" Bikl treba samo da gleda u ogledalo. Umesto toga, sve je otišlo u istoriju pop-kulture. Zamišljajući imaginarnu konfrontaciju (da li se i imaginarno zamišlja?), Trevis Bikl izgovara čuveno: You talkin' to me? You talkin' to me? You talkin' to ME? Then who the hell else are you talkin' to? You talkin' to me? Well I'm the only one here. Who the fuck do you think you talkin' to? Ne samo što je postala kultna, ova replika je izabrana od strane Američke Filmske Industrije (AFI) za desetu najbolju repliku (filmski citat) ikad.

I scena, i film, i Skorceze i De Niro, su otišli u legendu. Šta se dalje dešava? Iskreno, već sam došao do kraja članka i zaista ne mogu da preterujem sa brojem rečenica, nije mi dozvoljeno... Uostalom, definitivno ovaj film zaslužuje da se o njemu makar još jednom priča. Kao i Trevis Bikl. Kao i Skorceze. Kao i De Niro. Nakon nekoliko iznešenih uvreda na račun Skorcezea, nadam se da sam se "očistio". Nije on baš ni najbolji reditelj koga je Holivud dao, ali sa druge strane, zaključili smo da najbolji i ne postoji. Na kraju, da nije jutjuba, ne bismo ništa ni znali. Ma kome to ja pričam?!