Film na dan
http://megamind.blog.rs/blog/megamind
<p>Go ahead, make my day...</p>
megamind2026-06-09T22:23:30ZBez ideje do realizacije
http://megamind.blog.rs/blog/megamind/reboot/2014/04/09/bez-ideje-do-realizacije
<div style="text-align: justify"> Bližimo se kraju. Odnosno, još nekoliko rečenica, redova i pasusa, i prestaću sa novim unosima u ovu blog stranicu. Rešio sam da završim putovanje. Naravno, kad se jedno završi, drugo mora da počne, a tek će se videti kad će doći taj novi početak. Za sad mi ostaje da se svečano i ponosno odjavim od svih vas.</div><div style="text-align: justify"> </div><div style="text-align: justify"> Nisam siguran ni da li ću uspeti da održim nivo prethodnih tekstova, malo sam umoran od svega, a naročito od ovih pokušaja pisanja, pa dobijem blokadu. A rečenice neće, pa neće. Neka to bude prvi razlog zatvaranja. Trudio sam se, nije da nisam. U početku je bilo i po dva - tri teksta dnevno, a onda sam došao u situaciju da mi i jedan mesečno bude problem. Jedan mesečno, čisto da kalendarčić sa desne strane dobije novu recku.</div><div style="text-align: justify"> </div><div style="text-align: justify"> Entuzijazam je spao, i onda je i volja za pisanjem otišla. Onda sam u međuvremenu pogledao još brdo filmova, i pročitao ili čuo još dva brda korisnih filmskih informacija, što me je sve nateralo da se zamislim nad mojim istinskim filmskim znanjem. Dakle, mnoge tekstove sam prevazišao, a u mnogima su podaci nedorečeni. Ili ideje. Nije da vas ti tekstovi lažu, ali odišu malo jačim amaterizmom. Dobro, ceni se pokušaj i želja, ali kad shvatite da grešite, onda ne želite da taj nivo baš i održavate.</div><div style="text-align: justify"> </div><div style="text-align: justify"> Treće je ono što me je uvek nerviralo i kopkalo - moj stil pisanja se nije ni malo popravio. Bilo je tu par bljesaka; nekoliko tekstova se ističe svojim kvalitetom, ali sve ostalo je blagi prosek, a nije prošlo ni bez promašaja. Nadam se da ću uskoro krenuti ponovo da čitam beletristiku, pa će mi se povratiti i moć dobrog pisanja. Do tad, radnja se zatvara. </div><div style="text-align: justify"> </div><div style="text-align: justify"> Zašto sam siguran da ću opet početi da čitam? Pa, završavam fakultet. Za sve ovo vreme od kad postoji ova blog stranica (nekih godinu i po dana), ja sam se grčevito borio za trenutak koji če doći u ponedeljak - diplomiranje. Moglo bi se reći da sam rodio nekoliko mečića dok nisam došao dovde. Zato i nisam mogao da čitam ništa drugo do stručnih spisa. Mečići su zahtevni, znate i sami. Od ponedeljka će sve biti bolje. Osim posla, toga ionako nema. </div><div style="text-align: justify"> </div><div style="text-align: justify"> Vidite i sami da je sve ovo usiljeno. Nekad sam čak mogao da pišem bez i minuta razmišljanja: sad imam temu, a ne umem da je sprovedem u delo. Naravno, loš pokušaj može da bude samo to - loš. Nisam siguran da li ću novu blog stranicu otvoriti na ovom sajtu, i da li će joj tema biti filmovi, ali sigurno neću da je započinjem dok ne budem definitivno siguran u svoje spisateljske moći. Znam da ih imam, samo se još uvek nisu razradile. Nek' je zdravlja.</div><div style="text-align: justify"> </div><div style="text-align: justify"> Što se tiče filmova, kao što gore i napomenuh, bilo ih je i biće ih. Uskoro ću na IMDb-u proslaviti 2.000-ti naslov. To nije loš uspeh za jednog amatera, ali je tek početak za pravog filmovila kakav želim da budem. Da li ću uklopiti posao, čitanje, gledanje filmova i privatni život, ostaje da se vidi?! Ja znam da ću se sigurno truditi da sve to izbalansiram. Sve dok jednog dana ne budem imao decu, pa i njih ne navadim na isto.</div><div style="text-align: justify"> </div><div style="text-align: justify"> Nek' je zdravlja. Polako bih da se opraštam od vas. Obrazložio sam ono što sam hteo, izvinio se javno (ili ako nisam, to radim ovom prilikom), uzimam katanac i ključ, i polako zatvaram radnju. Pogasili smo svetla, spustili roletne, i možemo da prekidamo. To je to od mene. Bilo je lepo dok je trajalo: ko je čitao, čitao je, ko nije, više sreće drugi put. A sigurno ćemo se naći na nekom drugom mestu. Uostalom, neću da se krijem, javiću vam se.</div><div style="text-align: justify"> </div><div style="text-align: justify"> Do tad, kako kaže Ruška Jakić - ljubav je uvek u modi. Hah, malo mi je sad glupo da završavam njenim citatima. Aj' neka bude Ivo Andrić. Ma ne, nećemo ni njega da diramo. Uživajte u životu, pišite, blogujte, a pre svega toga - čitajte. Ovako ćete makar imati jednu glupost manje. Laku noć, bilo je to zanimljivih 80 tekstualnih avantura.</div><div style="text-align: justify"> </div><div style="text-align: justify"> Film na dan <em>is closed for bussiness</em>. </div>Reboot2014-04-09T20:46:49ZmegamindPo preporuci
http://megamind.blog.rs/blog/megamind/reboot/2014/03/11/po-preporuci
<div style="text-align: justify"> Da završavamo polako. Najlakše je završiti već na početku, no, o tome u sledećem dvobroju. Kako bi se sve uklopilo sa mojim željama, stilom i idejama, ovo će biti pretposlednji tekst na ovom blogu. Kao i svaki put, ne mogu da ostavim uvod sa tek nekoliko reči, pa ćemo dodati još nekoliko da ga opravdamo. Ako treba, i još nekoliko rečenica. Ili samo jednu. A sad, ono po šta smo došli.</div><div style="text-align: justify"> </div><div style="text-align: justify"> Ili još nekoliko redova o opravdanosti bloga? Shvatio sam da mi ova stranica ipak predstavlja teret, iako sam pokušavao nekoliko puta da je oporavim i udahnem joj nov život. Neće, pa neće. Promena forme nije donela ništa dobro, pa ću pokušati sa suštinom, ali na nekom drugom mestu. Nego, o svemu tome u poslednjem tekstu. Naravno, ne bih da osuđujem moju blog stranicu, dosta se promenilo u međuvremenu. Ma koga lažem, vrlo malo zapravo. Sve je u glavi.</div><div style="text-align: justify"> </div><div style="text-align: justify"> Treći pasus. O čemu večeras pričamo? O preporukama. Po preporuci. Tema je vrlo prosta i vrlo zahvalna za pisanje, čini mi se. Svakako, mora se znati o čemu se piše, iako sam u to krenuo bez ikakve veze. Bogami, otupeo sam načisto, moje reči trenutno nemaju nikakvu oštrinu. Biće ovo pisanje radi pisanja, čisto da se namakne neki tekst. Na kraju ih mora biti 10. Sve se svodi na to. Žao mi je samo ove teme, zaslužuje nekog boljeg pisca i još bolji tekst.</div><div style="text-align: justify"> </div><div style="text-align: justify"> Potrudiću se da ne ispadnem kilav koliko mislim da sam trenutno. Onda ne vredi ni da se postavljaju pitanja, jer ionako neće biti više nikog da na njih odgovara. Evo zašto moram da menjam suštinu. Ne bloguje se ovako. Možda napravim i više od jedne blog stranice, pa ove lutajuće misli pretočim u dnevnik. Ne znam. Ne volim da ne znam, ali moram. Do daljnjeg. Čak sam po preporuci i počeo da blogujem. Aham, rečenica koja je prekinula tok misli, ali čiji je smisao na mestu.</div><div style="text-align: justify"> </div><div style="text-align: justify"> Što se tiče preporuka za filmove, najveća bi trebala da bude sajt IMDb. Svo znanje koje se skupljalo godina je sublimiranu u tu stranicu. Postoji čak i profesionalni deo, za koji naravno nikad nisam (niti ću, verovatno) uplaćivao novce. Svaki put kad pomislimo da je neki film dobar, IMDb nas saseče u korenu - ah, pa njegova ocena je manja od 7,0 - ne može. Prvi put kad sam video da neko drugi osim mene koristi baš taj zloslutni IMDb je bilo još pre 8 godina. Izađe novi film, a pre nego što izgubiš vreme na skidanje polumračnog snimka, proveriš na njemu da li to skidanje uopšte ima vajde.</div><div style="text-align: justify"> </div><div style="text-align: justify"> Ako IMDb prihvata, skidaj! Dobro, pre 8 godina se za skidanje filma odvajala cela noć, a ne kao sad. Zato nam možda taj sajt i ne vredi isto. Da, baš. Ljudi su izgleda izgubili moć samosvesnog rasuđivanja i kritike. S druge strane, vi nikako ne možete da pogledate film o kome nemate nikakvih informacija. Čak iako ga puste na televiziji, može se naći teletekst. Ako nema teleteksta, uvek u pomoć ide gugl, a onda već nezaobilazni IMDb, i to je to. Iznenađenjima više nema mesta.</div><div style="text-align: justify"> </div><div style="text-align: justify"> Kako ljudi onda da znaju koji je film dobar a koji ne, ukoliko već imaju preporuku, i to ne malu, nego u obliku ocene koja i te kako bode oči?! Važnije je valjda šta celi svet misli o filmu, nego moje rasuđivanje. To je kao <em>placebo</em> - ako film ima dobre ocene, gledanje će podsvesno biti ugodnije, ako su mu loše, ne daj Bože da nam uopšte padne na pamet da ga planiramo. U kontroli kvaliteta proizvoda postoji taj efekat kad se u redosledu posle nekoliko dobrih pojavi i loš. Šta se desi: ocenjivač ga podsvesno, povučen čulima, ocenjuje kao dobrog, iako to ne bi uradio da je proizvod ocenio samostalno?!</div><div style="text-align: justify"> </div><div style="text-align: justify"> Zato je bitno i kada, s kim, gde, kako, ... Mnogim filmovima je tehnički prošao rok trajanja. Ne mislim naravno na suštu tehniku njegove izrade, jer mnogi nemi filmovi iz dvadesetih deluju modernije u svojim vizijama nego npr. svi ovi novi rimejkovi rimejkova. Rok trajanja je jako bitan. Bitna je poruka, bitna je i preporuka. Šteta što sam previše stegnut i nervozan da bih do kraja mogao da se opustim u zanimljivoj priči. Verovatno ću na nekom drugom mestu i na drugi način ponovo otvoriti ovu temu, pa će to sve ići drugačije. Imaću i ja svoj <em>reboot</em>.</div><div style="text-align: justify"> </div><div style="text-align: justify"> Osim IMDb-a, koga uzgred, ovde pomenuh makar 5 puta (ako ne i više, nisam brojao, ne brinite se), postoji i wikipedija. E sad, zaista ne znam koliko se drugi koriste njome, ali meni pomaže i više nego što mi treba. Još odavno sam pri uređivanju blog stranice postavio deset linkova ka stranicama koje najviše koristim pri odabiru filmova. Uglavnom, to su originalni sajtovi, dok na wikipedijinim pojašnjavanjima istih postoje praktičniji predlozi. Šta je pesnik hteo da kaže - lakše će te naći sve osvajače Oskara (<em>Academy Awards</em>) na wikipediji nego na originalnom sajtu Akademije. Sve to pod uslovom da neko želi da se upozna sa istim materijalom.</div><div style="text-align: justify"> </div><div style="text-align: justify"> Ja to svakako jesam uradio. I da budem konkretan, pošto sam bolesno sistematičan, uspeo sam da pogledam sve dobitnike tog istog Oskara. Naravno, za najbolji film. Za sve kategorije i sve pobednike mi treba malo više od mladosti, koju baš i ne mogu u potpunosti da gubim na preporuke ljudi i institucija sumnjivih pretenzija. Neću da ulazim u to da li je nagrada Oskara nameštena ili ne. Čak ni oni nisu najvažniji, ima toliko festivala i nagrada. Ali, zašto bi i oni bili bitni? Imam toliko pomoći, ali samo je jedan mozak.</div><div style="text-align: justify"> </div><div style="text-align: justify"> Iskoristite ga. Evo, uglaviću jedan polupasus kako bih se na miru oprostio od vas. Loše sam započeo, fino premostio, i kao uvek, očajno finiširao. Biće dana za megdana, i vremena za blogovanje. Neću da vam preporučujem ništa, ne verujem da bi ste me poslušali. Gledajte onda ono što vam srce, tj. IMDb kaže. Jer između glave i tela, medijator mora biti IMDb. Al' ga isprozivah. Laku noć. </div>Reboot2014-03-11T00:47:29ZmegamindDruštveno - korisno gledanje
http://megamind.blog.rs/blog/megamind/reboot/2014/02/16/drustveno-korisno-gledanje
<div style="text-align: justify"> U vreme sve veće asocijalizacije našeg pa i globalnog društva, postavljati pitanje zajedničkog gledanja filmova bi se činilo nepotrebnim. Ne računajući zaljubljene parove koji svoje veze pokušavaju da zakrpe lošim tzv. romantičnim komedijama (kad već seks ne pomaže), malo je onih pravih entuzijasta. Sve je manje prijatelja po bioskopu. A sve je manje i bioskopa. </div><div style="text-align: justify"> </div><div style="text-align: justify"> No, da idemo korak po korak, kako je to postalo popularno reći među našim sve neuspešnijim sportistima. Čini se da više ništa ne ide progresivnom linijom. Svaka je godina sve gora i gora, propada fudbal, ni muzika nije što je bila, bla bla. Cvetaju kladionice, kafići, kič i šund. Filmovi mogu da se izuzmu na neki način, makar bih ja mogao da ih izuzmem, tako što ću reći nešto vrlo opasno po sebe, a tičući se domaće kinematografije: naši filmovi nikad i nisu bili nešto. Zar je moguće? Kako li se samo usuđujem?!</div><div style="text-align: justify"> </div><div style="text-align: justify"> Opet nećemo računati izuzetke. Dakle, cela naša skorija istorija (bar ona najsvežija, a da se poistovećuje sa rajem na Zemlji) je po meni bila kinematografska fatamorgana. Koji to filmovi najviše privlače široke narodne mase? Otprilike su to komedije. A naša kinematografija ih je prepuna. Te komedije nisu ni malo reprezentativne na globalnom planu. Možda to i nije važno. Šta vredi amerikancu da poštuje ili ne naše filmove kad ne razume naš smisao za humor? Najbolji humor na svetu.</div><div style="text-align: justify"> </div><div style="text-align: justify"> Moram da povučem ručnu ako ne želim samolinčovanje. Skrenuo sam sa teme i to dobrano. Hteo sam da zapodenem razgovor o tome da li je zanimljivije filmove gledati nasamo ili u društvu. Došao sam do kritike domaćih komedija. Hm, možda i nisam daleko?! Kad razmislim malo bolje, uopšte nisam daleko. Osim "lakih" komedija (ako znate neku "tešku", molio bih vas da mi je preporučite, jer zaista nisam naišao na sličnu, a da je pod tim terminom), koje to filmove volite da gledate u društvu?</div><div style="text-align: justify"> </div><div style="text-align: justify"> Ko od vas ili nas voli da ga neko remeti beskonačin nizom polupismenih pitanja o tome šta se to zapravo dešava na ekranu, ko je ko, i kad je šta? Opet otvaramo previše pitanja. Nema veze, ovde smo da bismo lečili malo frustracija, ako nam ih društvo već nije. Uh, kakav čudan sklop rečenice, lektor bi mi dobro došao. Dobro bi mi došao lektor. Ili to nije njegov posao? Lektor, kolektor, detektor, sećate li se toga? I kome je to smešno? Da vidimo ruke.</div><div style="text-align: justify"> </div><div style="text-align: justify"> Sve se uklapa kao po loju. Podmazuje se takoreći. Ili odvojeno. Počeli smo sa asocijalizacijom društva, iako je ona počela mnogo pre digitalnog doba. Možda je asocijalno društvo starije od socijalnog? Možda, al se nećemo time i baviti. Zanima nas samo zašto je bolje nasamo a ne udovje, troje, ili u masi... Evo, ja bih voleo utroje, nikad nisam. A jedini film kojeg sam pogledao u bioskopu (računam premijere, a ne amaterske sale i pokušaje bioskopa) je bio "King Kong" iz 2005. Za onaj iz 1933.će ni moji roditelji nisu bili spremni.</div><div style="text-align: justify"> </div><div style="text-align: justify"> Nema nikakve mistike oko toga zašto sam baš njega gledao - došao sam u Beograd trbuhom za kruhom negde iz provincije, i hteo da probam sve što ovaj grad nudi. Nisam se baš proslavio od onda, eto, i mene je uhvatila asocijalnost. Čamotinja valjda. Nikad nije kasno, reći će lakokomedijaši kojima su puna usta još lakše životne mudrosti. I ko zna zašto je to dobro? To što su im puna usta? I to. Dobro je što sam ja konačno počeo da shvatam filmove kako treba. Sam. Da li bih to mogao u društvu?</div><div style="text-align: justify"> </div><div style="text-align: justify"> Normalno da niko ne očekuje da baš svaki nameravani film pogleda u društvu, ali se može praviti razlika između jedne i druge krajnosti. Možda više i nema smisla raspravljati o nečemu što nema smisla? U svakom slučaju, mogu se pohvaliti tekstom bez konca i kraja o temi koja i ne može da se sastavi. Mogu i da gledam filmove u društvu. Nego, ko će sa mnom da gleda King Konga iz 1933.će? Hoće li neko? Da ne skitam kasnije. Imam monitor od 19", <em>widescreen</em>, 16:9, sve u fullu. Max. Slušalice jedne, pa će i deljenje biti intimnije.</div><div style="text-align: justify"> </div><div style="text-align: justify"> U principu se niko neće ni javiti, jer mnogi i ne znaju da je 1933.ća zapravo i postojala. Nema veze, nastavljam u samoći. Šta sve čovek neće uraditi sam... Dakle, da rezimiramo polako - društvene norme su sve niže, urušavaju se sistemi, bioskopi još više (pa čak i bukvalno), a izgleda će i filmovi krenuti njihovim stopama. Kud svi, tu i mali Mujo. Vama, gledaocima tih "novih" audio - vizuelnih doživljaja (koje ja ne mogu nazvati filmovima), moram da izjavim saučešće, jer uskoro nećete imati gde i šta da gledate. Ja ću sigurno biti srećan i sa King Kongom iz 33-će.</div><div style="text-align: justify"> </div><div style="text-align: justify"> Što li sam se baš uhvatio za njega, kad ionako nemam za šta?! Psst. Znači, otvorili smo temu tek na kraju, a sve ispred napisano je skoro pa i nebitno. Nebitno. Jedino mi je frka što nisam opimista, mada je to možda i bolje, nemam prevelikih očekivanja. Zar ne vidite da će biti propast sveta? Neka, nek' propadne, nije neka šteta. Do nekih boljih novih filmova, ja ću se otpozdraviti. Nemojte biti usamljenici, budite upareni, gledajte filmove zajedno, radite nešto korisno. Makar i komedije. Da, one naše, nesavršene. </div>Reboot2014-02-16T20:18:58ZmegamindKako vreme prolazi
http://megamind.blog.rs/blog/megamind/reboot/2014/02/01/kako-vreme-prolazi
<p> <em>Play it Sam, play "As Time Goes By".</em></p><p style="text-align: justify"> Znamo skoro svi odakle je ovo. A opet, nije toliko ni važno. Kazablanka. U mojih je Top 10, bez pogovora. Jednom ću vam izdiktirati tih svojih deset najboljih. Nije toliko ni specijalno, mnogi se filmovi ponavljaju i prepisuju. Trebalo mi je neko vreme da je sklopim. Mislim na listu. Kako znam da neće da se menja? Pa i ne znam. Ima li tamo negde u etru nepogledanih filmova još neki koji je zreo za top liste? Verovatno. Imam li vremena da ga nadjem? Manje - više verovatno.</p><p style="text-align: justify"> Drugi pasus. O čemu pričamo u ovom tekstu? O filmovima, kao i uvek. Da sam makar stalno pričao o filmovima, pa da nemam ovaj grozni osećaj laganja. Dobro. Kazablanka je davno bila na dnevnom redu. Njene replike mogu da se proučavaju svaka za sebe. Naravno, možemo i da se pravimo pametni. Nećemo. Kako vreme prolazi? Ne treba nam znak pitanja. Aham, dakle "dok vreme prolazi" bi bilo bolje? Moguće. Ali ja, za razliku od onog ministra koji ne zna da broji preko milijardu nemam specijalnog prevodioca sa kinesko-engleskog, pa onda moram sam.</p><p style="text-align: justify"> Radim i grešim. Baš kako vreme prolazi. A šta se to dešava sa našim filmovima dok prolazi vreme? Kako mnogi reditelji kažu: "dok prolazi vreme, mi starimo, a filmovi ostaju isti". Šta se to onda dešava sa nama, bolje je pitanje?! Na ovom mestu, možemo da otvorimo više polemika. I naravno, nijednu nećemo da zatvorimo, kako i dolikuje istom ovom mestu. Samo da vidimo u koliko ćemo redova sve to da spakujemo, pa da odemo na spavanje mirne glave. Hop, idemo u sledeću rečenicu.</p><p style="text-align: justify"> Znate i sami da sam odlučio da moja svežija pisanija budu više kontemplativnog karaktera nego obično prepisivanje pod uticajem wikipedije. Nikako da izbacim ovo w. Baš je strawa maweni, cmok. Film se pojavio u svom današnjem obliku 1895. Braća Limije (<em>Lumiere</em>), itd., itd. Za ovih 120 godina, o kojim bismo ciframa mogli da govorimo? Dakle, mislimo na cifre snimljenih filmova. I gde da umuvamo tone izgubljenih? Ko to sve da pogleda? </p><p style="text-align: justify"> Kako vi volite da gledate filmove? Šta za vas predstavlja "stari film"? Da se ponavljam i opet citiram Pitera Bogdanoviča (<em>Peter Bogdanovich</em>)? Novi film je samo onaj koji nismo pogledali. To su njegove reči, nema navodnika. Ima li neko želju da gleda filmove iz 1915. npr.? Ima li neko želju da gleda filmove iz 1995.? Koliko je ta devedeset i peta daleko? Kako vreme prolazi, filmovi ostaju isti a mi se menjamo. Ali, zašto nam ta godina sad deluje tako daleko? Zar su filmovi stari svega devetnaest godina baš toliko zastareli?</p><p style="text-align: justify"> Zagrebe li se malo više po njihovoj površini odmah će se uočiti tehnički nedostaci. "Ha ha, ovi efekti su tako nerealni i smešni", rećiće neko. Šta je onda suština filma? Efekti? Koliko li sam samo pitanja postavio do ovog mesta, užas, majke mi! Vodeći se takvom filozofijom gledanja filmova, mi bismo samo gledali filmove od godine u kojoj smo postali svesni istih. Znači, ja sam rođen u osamdesetim, i ove filmove iz 1995. mogu da gledam. Ali! I to veliko ALI, te filmove sam već trebao davno da odgledam. Nema svrhe vraćati se više na iste. Eventualno pogledati neki sa vrha IMDb liste. Svrha, vrha, iste, liste, baš mi se potrefilo.</p><p style="text-align: justify"> Lakše nego što sam očekivao se ovaj tekst razvio. Ili je bolje: ovaj tekst se razvio bolje nego što sam očekivao? Nema šta, majstor za gluposti i prazan hod ostaje majstor za gluposti i prazan hod. A moglo je samo "majstor". Zašto ne uglaviti još jedan pasus. Evo, njemu u čast, preći ću na sledeći.</p><p style="text-align: justify"> I sad ne znam kako bih ga započeo. Da, filmovi. Trebamo li mi "mlađi" osećati malo nezahvalniji položaj u kojem smo, a tičući se načina gledanja filmova? Da li je za nas kasno da gledamo neke "stare filmove" i klasike? Imamo li vremena za njih? Da li je isto gledati gorepomenutu Kazablanku (<em>Casablanca, 1942.</em>) baš te 1942. ili 2012 (te sam je godine ja prvi put gledao, pa zato podatak)? U čemu je veći užitak? Šta da radimo sa filmovima određenog trenutka, a ima ih na gomile, naročito onih iz "revolucionarnih" šesdesetih?</p><p style="text-align: justify"> Kad trenutak prođe, ostaje jedno veliko "meh, niša posebno". Zato nam ostaje vrlo malo klasika. Velikih reditelja više nema. Vreme heroja je ovek u dalekoj prošlosti. Ljudi danas nemaju živaca ni za običan jednoipočasovni "zabavni" film, a ne za npr. četiri sata "mučenja" sa Lorensom od Arabije (<em>Lawrence of Arabia, 1962.</em>) gde niti postoji zaplet, niti postoji ljubavna priča, niti ženski likovi. Da li je tim velikim rediteljima iz prošlosti bilo lakše da gledaju, hvataju fore, i odmah prave svoje remek-delo, nego što je mnogim entuzijastima danas?</p><p style="text-align: justify"> Mi zasigurno imamo više filmova za domaći zadatak nego što su ih imali ljudi pre pedeset godina. I pre bilo koliko godina. Vreme prolazi. Dok mi pohvatamo sve filmove iz četrdesetih, pedesetih, i dalje i dalje, kad ćemo da gledamo ove iz 2013.? A nije da ih nema mnogo. Kakav god šund da izlazi iz Holivuda, da njih nema, ne bi nikakvog filma bilo. Pa kad pogledamo "sve" filmove iz četrdesetih, pedestih i dalje i dalje, kad će da stigne na red 2013.? 2033.će? Bože, hoćemo li stići živi?</p><p style="text-align: justify"> Pošto nisam neki optimista, ne smem ni da prognoziram šta sve može da nas zadesi do 2033.će. Možemo zato i da stanemo. Još jedno pitanje za kraj: kako vam se čini tekst sa ovoliko nerešenih problema? Hoćete li da razmišljate o odgovorima? Hej, pa to su već dva pitanja za kraj. Nećemo više, garantujem. Shvatili ste poentu, nadam se. Ja sam kao i uvek mnogo hteo, mnogo započeo, pa se na kraju tresla gora i rodio miš. Ili je to sve možda samo na površini pa je suština sakrivena negde duboko? Duboke su misli moje, ah.</p><p style="text-align: justify"> Vreme će pokazati, jer kako vreme prolazi... I još nešto; ipak sam vas prevario ubacivši još jedno diskretno pitanje na kraju pretposlednje rečenice poslednjeg pasusa. A koga i briga. Laku noć, uživajte u oluji, nemojte da Vučić dolazi da vas spašava.</p>Reboot2014-02-01T23:25:24ZmegamindPraznici i šta s njima
http://megamind.blog.rs/blog/megamind/reboot/2014/01/04/praznici-i-sta-s-njima
<p> Ili sa njima.</p><p style="text-align: justify"> Pre će biti da je s. S kao srećna nova godina sa sve malim slovima, srećan Božić, srećni praznici, ... Lagano, dan po dan, i praznično ludilo prolazi. Ostaje Božić, i ona famozna julijanska, pravoslavna, srpska i samo naša Nova godina. Inače, možda sam malo požurio s pisanjem, jer ta atmosfera još uvek traje, ali ću imati nekih obaveza, pa bi bio red da obavim što se obaviti mora. Dakle, pišem pod prisilom samog sebe. </p><p style="text-align: justify"> Izgleda se najbolje izražavam kad mi tekstovi idu u paru, naime... E, ako sam i hteo da završim rečenicu, izgubio sam volju. Taman htedoh da napišem nešto pametno, kad mi izlete ono ozloglašeno "naime". Da li se primećuje kako ta jadna i toliko silovana reč iskače iz svakog drugog pasusa svih, ali bukvalno svih novina i bilo kakvih oblika informisanja? Šta se to dešava sa pismenošću naših intelektualaca, pa ne uspevaju da nađu nov način za mrešćenje svog znanja?!</p><p style="text-align: justify"> Opa, vidite kako može? Mrešćenje znanja. Gde sam ja ono stao? Pišem tekstove u paru. Dobro, to lako može da se proveri, imate kalendar sa strane. Silovanje reči "naime". Dobro, i to smo apsolvirali - inteligencija nam nije inteligentna. Praznici još uvek nisu prošli. Dobro, imam obaveza, a i mi smo narod poznat po plandovanju. Čestitke. Dobro, bilo ih je. Filmovi. Aham, pa njih nikad dosta. </p><p style="text-align: justify"> Čemu služe praznici? Služe odmaranju, ukoliko to pohlepni demokratski vlastodršci dozvole a da se ne poklopi sa vikendom (i pod uslovom da vikend ne predstavlja samo nedeljno popodne). Moja uloga u društvu je još uvek nedefinisana, iako mogu mnogo toga da dam. Naravno, nemam gde, jer mi još samo malo fali da diplomiram, a i kad to budem uradio, sumnjam da ću ikome biti rod. Šta mi onda preostaje? Trčanje kad mu vreme jeste ili ležanje i gledanje filmova. </p><p style="text-align: justify"> Pošto mi gledanje filmova nije više samo razonoda, nego sam odavno uključio mozak pa ga ubacio u treću brzinu (brže od toga nema smisla, kad vam kažem), ne mogu da tvrdim kako im je vreme samo u vreme praznika. Svakako, moram da izrazim žaljenje za svu radničku klasu koja je sprečena u ovakvom vidu intelektualnog uzdizanja. Rekoh već, privilegovan sam još koji mesec, dok ne uspem da se orodim sa nekim. Sve ima svoje.</p><p style="text-align: justify"> Ono što je bilo pre godinu dana, ostavićemo tamo. Internet to sve lepo beleži, i zato hvala njemu te sad imam nekoliko desetina tekstova iza svog imena. Iako sam ime sakrio. Bilo je lepo dok sam pisao onako pun poleta i oduševljenja, a možda je razlog bio taj što sam i imao razlog za to isto oduševljenje. Godina prođe, razlozi se zaboravljaju. Zašto smo ovde? Verujem da su mnogi lepo sačekali novu godinu, i da su im rezolucije drastičnije nego jednolični život koji vode?!</p><p style="text-align: justify"> Biće da sam prvi put ovako oštar prema svojim čitaocima. A, ionako se znamo - niste ovde bez razloga. A razlog je gubljenje vremena. Jedini razlog koji ne zaboravljamo dok nam vreme prolazi. Uvek nađemo razlog da izgubimo vreme. Čitamo i pišemo blogove. Blago nama. Gledamo filmove. Blago... E, pa ovde nema blaćenja. Ne dam! Šta smo novo naučili? Jesmo li uživali sa dragim nam osobama? Jesmo li uživali uz filmove, dok je iza nas gorelo drvo u kaminu, napolju padao sneg, a mi pili vino, smejali se, pričali o dogodovštinama, pravili planove, ... ?</p><p style="text-align: justify"> Voleo bih da je makar sneg pao. Imao bih za šta da se hvatam. Ovako mogu samo da budem prost. Kako su lepe one praznične čestitke. Glupo je što ih više i ne štampaju. A ko ih pa i šalje?! Glupo je što je čarolija otišla. Na mojoj blog stranici imate link za jedan odličan filmski sajt (prigodnog i lako upamtljivog imena <em>filmsite</em>) koji je nekoliko dana pred katolički Božić napravio listu prazničnih kultnih filmova (ako praznični filmovi mogu biti kultni). Makar postoji kult prazničnih filmova, ako ništa drugo. Ima klasičnih, a ima i ovih modernih. Deda mrazevi, i tako to.</p><p style="text-align: justify"> Mislio sam da bi bila dobra ideja da tu listu nađete i ujedno pogledate neki film sa iste. Mada, verujem da ste mnoge sa odavno pogledali. Prošle godine, u poznatom mi nadahnuću, pisao sam nekoliko dana o poznatim prazničnim naslovima. Ove godine smo rekli da nećemo naslove. Opet, priznajem, uz sav stečeni sarkazam i mrzovolju tokom godina, nekad mi i nedostaju praznične atmosfere, uz poznati srpski kamin sa razglednica. Nekako sam u životnom procepu - nisam više dete, pa bilo glupo da se mator konj kao ja gura uz roditelje i tera ih da zajedno gledaju filmove.</p><p style="text-align: justify"> A u procepu sam jer nisam ni roditelj. Zamišljam sebe kako sa dečicom i ženom sedimo uz kamin, pijemo vino (svi osim dece), bla, bla... Huh, zamalo da me savlada patetika. I ta moja famozna nepostojeća žena nikako da zavoli vino i romantiku, inače bi odavno bila uz mene. Šta da radimo s praznicima? Da gledamo filmove? Pa, što da ne! Porodica je tu, umesto kamina može da nam posluži smederevac (pa čak izuzetno i radijator), vino u rinfuzi nije ni malo skupo, sneg ćemo da zamišljamo sa razglednica, a naše televizije će se pobrinuti za raznovrsni program i još bolju ponudu filmova. </p><p style="text-align: justify"> I šta onda više da tražimo? Ove godine je nova godina najbolja. Sledeća će već biti bolja, samo da izdržimo onih 360-tak dana bez euforije. Kao da je godina bog zna šta. Gledajte filmove. Ćao.</p>Reboot2014-01-04T19:37:12ZmegamindImati i nemati
http://megamind.blog.rs/blog/megamind/reboot/2013/12/30/imati-i-nemati
<p> Odakle početi? I nemati. A imati. </p><p style="text-align: justify"> Završava se kalendarska godina, nezvanično se podvlače crte, a zvanično jurca na sve strane, sređuju frizure, kupuje poslednja količina zaliha namirnica, itd. Lista je podugačka, ali se u preglomaznim rečenicama ne snalazim baš najbolje. Doduše, navedeno će se obaviti tek sutra, ali ko zna, možda i ja zapadnem u vrtlog novogodišnjeg praznovanja, pa ne budem imao vremena za pisanije?!</p><p style="text-align: justify"> Prošle godine sam tekstove objavljivao i 30. i 31. decembra, što će reći da sam bio usamljeniji i patetičniji nego ove. Međutim, sutra je novi dan, kako kaže Skarlet O' Hara, ko zna dokle još mogu da se srozam?! <em>Megamind</em> nema ni s kim a ni gde da slavi, asocijalan je tip, pa će zato malo da piše. Sad patetiku i šalu na stranu. Ovo je trebalo da se stvori još pre mesec dana kad je ideja bila svežija. Kako nikad nije kasno, nadam se da će se sve spojiti kako treba i ispasti kako drugi žele.</p><p style="text-align: justify"> Da se ne upropastimo pričama o slavljima i praznicima (jer je tekst iza baš o slavljima, a tekst ispred mora da bude o praznicima), vratićemo se osnovama i pričati o počecima. Osnova i početak, da li je to isto? Niste ni svesni kolika je količina radosti koja me ispuni svaki put kad spontano dođem do nove ideje. E sad, bitno je i ne ponavljati se, a nije teško videti da je i o počecima pisano. Hm da, ali to je bilo o početku pre početka. Onda ćemo lako preskočiti preistoriju.</p><p style="text-align: justify"> Metafizika je disciplina koja se bavi prauzrokom, a sasvim slučajno je dobila baš takvo ime, iako je sa fizikom imala malo dodirnih tačaka. Šta želim da kažem? Posledice nastaju od uzroka. Bravo. Da bismo imali, moramo da nemamo. Tačno, ali ne baš uslovno. Ostavićemo ljude koji su imali, pa tek onda imali još više, jer većina nas nije bila u toj situaciji. Oni koji jesu sigurno neće gubiti vid i vreme po nekim nebitnim blog stranicama. Znači, ovde je samo raja. I ringe ringe.</p><p style="text-align: justify"> Treba da me bude sramota, ako uopšte želim da se nazovem piscem, ili makar da se opravdam (pošto se pisanjem i bavim), jer... Kažem vam da se sa preopširnim rečenicama i ne snalazim najbolje. Zbog čema me je sramota? Iako nevezano za ideju ove priče, roman "Imati i nemati" nisam pročitao. Pošto nemam pojma o čemu je Hemingvej (<em>Ernest Hemingway</em>) tamo pisao, usudio sam se da upotrebim naslov njegovog romana za svoj nebitan blog. Čak ni film (<em>To Have and Have Not, 1944.</em>) nisam pogledao, a kobajagi sam neki filmski bloger. Zato smo se i vratili korenima. </p><p style="text-align: justify"> Naslov sam uzeo polusvesno, iako ne baš slučajno, a moja ideja je možda drugačija. Hteo sam da uklopim dve teme u jednu priču, ali me je razgovor o nebitnim stvarima omeo. Kao i uvek. Pa dobro, ko se ponavlja, lakše završi školu. Gde smo počeli, i kako ćemo ako nemamo? Eto, to su nam neke ideje vodilje. Jevrejska poslovica kaže "dabogda imao pa nemao", ali ni ona nije bitna. Mi ćemo stvari postaviti naopako. Ne mogu da tvrdim da ste svi kao mali bili u težoj materijalnoj situaciji, ali mogu da kažem da je odrastanje u devedestim bilo puno odricanja, iako sa mnogo lepšim stvarima nego što su eplovi telefoni.</p><p style="text-align: justify"> Generalno govoreći, nije ni samo materijalna nemaština u toku odrastanja presudna na sazrevanje naše ličnosti. Šta ćemo sa intelektualnom? Jedino smo emotivno bogati dok ne napunimo dvadesetak (i nešto), a onda postajemo pravi beskućnici. Gde bismo mogli da uklopimo filmove? Prema mojoj ideji, čeprkali bismo po najdaljoj svesnoj prošlosti i pokušali da se setimo prvih slika koje smo povezali sa filmom. Poznato je da odraz u ogledalu povezujemo sa našom ličnošću (pod uslovom da smo to mi koji se ogledamo) tek posle 18 meseci. Kada postajemo svesni filmova?</p><p style="text-align: justify"> Iskren da budem, nemam pojma. Ali, šta je sa nemaštinom? Da li je bolje imati sve što se poželeti može (ili za šta naš mozak zna da postoji), ili biti uskraćen za mnoge radosti, pa ih spoznavati tek onda kad nas želja poodavno prođe? Moglo bi se o ovome diskutovati i na filozofskom pa čak i teološkom nivou, no, mi smo ovde došli samo da ćaskamo bez obaveza. Što je mozak prazniji, to je naše zadovoljenje veće. Pa evo nam i odgovora - da bismo bili zadovoljni onim što imamo, moramo biti glupi. Glup čovek ne traži mnogo.</p><p style="text-align: justify"> Kažu da su pametni ljudi skromne osobe: gde se to onda uklapa sa prethodnom izjavom?! Zaplet kad mu rasplet nije. Setiću se mog slučaja, on mi je nekako najpoznatiji. Dakle, sve gore navedeno: odrastao sam u devedestim, u ne baš najboljoj materijalnoj situaciji, i sa ne baš najboljom emotivnom inteligencijom (tu sam malo išao u kontra smeru). Moje želje su bile ogromne a to su i sad. Ili sam glup ili pametan. Hteo sam da imam TV u boji, sad mi nije ni bitan. Hteo sam da gledam filmove, sad ih gledam i preko mere. Hteo sam da se igram sa igračkama koje nikad tada nisam mogao sebi da priuštim, radio sam jedno vreme u magacinu igračaka. </p><p style="text-align: justify"> I tako dalje, i tako dalje, ... Hteli mi to ili ono, život se namerno igra sa nama. Ili je to Bog? Da nisam bio uskraćen za svoje želje, ne bih postao ono što jesam. A opet, nisam ni postao mnogo. Međutim, to što sam svestan onoga što jesam i nisam ili ne mogu da budem je moja velika pobeda. Nemati pa imati bi onda bila najbolja kombinacija. Osim ako nam ništa nije potrebno iako nemamo mnogo. Tad smo samo srećni u životu.</p><p style="text-align: justify"> Šta bi bio zaključak? Koji bi vam savet mogao dati? Čekaj, čekaj, pa gde su filmovi? Eh, da, mislim da se sećam svojih prvih slika sa TV-a, ali su one bile crno-bele, pa to baš i ne može da bude reprezentativno, jer ko zna šta sam ja to uopšte gledao? A nisam daltonista. Hm... Vi biste mogli da se odreknete svega, pa da počnete iz početka, i onda se uželite... Ne, ne, svako od nas ima svoj put. Savet koji bi mogla da izrekne svaka druga klinka na fejsbuku nije vredan završetka teksta jednog <em>Megaminda</em>! Ah, avaj, srozavam se sve više (ili niže?), moram da idem, čeka me frizer, ipak je za koji sat doček. Valjalo bi i do marketa, biće gužve sutra. Laku noć. Srećno sledeće godine.</p>Reboot2013-12-30T18:06:52ZmegamindValjda prvih godinu dana
http://megamind.blog.rs/blog/megamind/reboot/2013/12/09/valjda-prvih-godinu-dana
<div style="text-align: justify"> Sa "valjda" sam započeo svoj prvi tekst, sa "valjda" ćemo proslaviti i godinu dana. Bez ikakve ideje o čemu bih mogao da pišem u ovom tekstiću, ja to pisanje i započinjem. Nekako se u skorašnjim pisanijama oseća talas neposrednog, slučajnog i možda zbrzanog. Da se kalendar nije poigrao sa mnom i blogovanjem, pitanje da li bi baš danas nešto proizašlo iz mojih misli. Normalno, moje misli (na sreću) proizvode dosta toga, mada retko kad šta artikulisano iznesu kao dobru i valjanu ideju.</div><div style="text-align: justify"> </div><div style="text-align: justify"> Opa, jedan pasus se sasvim nevino promuvao umesto uvoda: pa to je izvanredno. Kako se izgovara izvanredno, kao ekstra, ili...? Pisati i stvarati pod pritiskom može da bude i teško i olakšavajuće. Ne bismo ni imali velike stvaraoce da nisu bili u siromaštvu i bedi. Danas se opet svi žale na tu istu bedu, a nikako da neko uradi nešto povodom toga, a još više da stvori neko delo vredno pomena. A možda samo više nema strpljenja?! Ko će uostalom da gubi vreme i čita knjige, kad na internetu sve može da se nađe i savlada za pola sata. U vr' glave.</div><div style="text-align: justify"> </div><div style="text-align: justify"> Čim osetim naviranje neke krupnije misli, moram da prekidam, jer će u suprotnom tekst otići u pogrešnom pravcu, iako taj isti tekst i nema pravac koji bih mu dao. Previše lutanja. Što se tiče strpljenja, o tome bi tek moglo lepo da se piše, samo naravno, zašto krnjiti ovaj tekst, kad se i tome može posvetiti novi. Ja kao da namerno želim da oteram ljude od svog bloga. Koje ljude? Sve je urađeno namerno i sa svešću, dakle u ovom pisanju nema slučajnosti. </div><div style="text-align: justify"> </div><div style="text-align: justify"> Onda da unesemo malo konkretnosti. Pre godinu dana, bilo je to tačnije osmog decembra, ali ipak malo posle ponoći, a kalendar nema obzira prema sentimentalnosti, na nagovor prijateljice, koja je u međuvremenu prestala i sama da bloguje (koliko ja znam, možda i grešim), a još davnije pobegla sa moje stranice. Ne krivim je, naravno. Sve je ovo lepo, samo, prethodna rečenica je završena na pola, tačka je stavljena gde joj mesto nije. Auh, vidi stvarno, nije ni čudo što je moja blog stranica postala probušeni čamac koji tone i iz kojeg su svi pobegli. </div><div style="text-align: justify"> </div><div style="text-align: justify"> Sreća pa je njegov verni kapetan ostao na njemu da krpi rupe. Pre godinu dana, sav u naletu stvaralaštva i želje, napisao sam u jednom dahu četiri teksta. Ili pet. Hah, kao ne mogu da se setim, iako vrlo lago mogu da proverim. Ko nema u vuglu, ima na guglu. Neka, neka bude četiri. Slovima. Danas se mučim sa jednim. Sa jednim, bez ikakvih informacija, bez slika, i bez one standardne filozofije. Nekoliko nasumice nabacanih rečenica i mišljenja o mišljenjima će pokušati da mi sačuvaju obraz. </div><div style="text-align: justify"> </div><div style="text-align: justify"> Opet, prosto sam zadivljen kako ovi pasusi niču kao pečurke. Posle kiše valjda. I nikako ne smem da zaboravim da mora da ih bude 10. Deset je slogova u desetercu, deset pasusa u tekstu, deset tekstova u kategoriji, deset žena u krevetu, ... A ne, ne, nije to. Zamislite i to, već smo na šestom pasusu, a ništa bitno nije rečeno. Doduše, ovo je slavljenički tekst, smisla i nema. Ponašam se kao naši fudbalski klubovi (a možda i celo društvo), samo slavimo dane prošlih uspeha, zlatno doba, heroje, junake, zaslužne građane, ...</div><div style="text-align: justify"> </div><div style="text-align: justify"> Nastavljamo li sa brojanjem? Još tri. Dobro, ako uspem, može i jedanaest, nije problem. Nekada davno, bili smo hrabri, pametni, plodni, uspešni, daroviti, radili smo, stvarali, pobeđivali, a danas slavimo, osvrćemo se na datume. Pre godinu dana, ja sam započeo blogovanje. Posle godinu dana, ja se krpim, uh, jedva uspevam da iscedim neki grašak talenta iz mozga, ... Gorepomenuto - naše društvo - pliva u patetici. Kakvu budućnost, mi daroviti iz ovog sadašnjeg trenutka imamo, ako se stalno vraćamo na davno prošlo vreme?</div><div style="text-align: justify"> </div><div style="text-align: justify"> Niko ne želi da se zapita: kako bih to ja mogao jednog dana nekome da postanem heroj? Šta sam to pominjao, patetiku? Hm, mora da je to osobina nekin meni nepoznatih ljudi. Godinu dana aktivnog blogovanja dovelo me je ... Bla, bla. Vidici su se promenili. Mnogo se filmova pogledalo u međuvremenu, mnogo toga saznalo. Novi vidici, nova saznanja, i odmah preispitivanje prošlosti. Koliko se grešaka napravi sa nepotpunim i šturim znanjem? Znate na šta mislim, napravio sam propuste u nekim tekstovima, pa se sad kao kajem. Ali, revizije nema. </div><div style="text-align: justify"> </div><div style="text-align: justify"> Za malo da još jedan pasus započnem rečju koja počinje slovom "n". Negde sam naučio da kao to ne bi trebalo da se radi. Previše ponavljanja, i odmah je stil loš. Čitati što više, to je pravo rešenje. Čitati pa pisati, a ne obrnuto. Čitati po svaku cenu. U slavljeničkom duhu neće biti mnogo kukanja, ali bih mogao još po ko zna koji put da napomenem - ja ne umem da pišem tako dobro kao što bih želeo. I nikom ništa. Internet je čudo. Majke mi.</div><div style="text-align: justify"> </div><div style="text-align: justify"> Već smo na desetom pasusu? A, pa nećemo tako, biću šmeker, pa ću se razvući na 11. Reč "film" je večeras pomenuta samo jednom. I to, čini se, sasvim slučajno. Prošlo je i tih godinu dana. Izdešavale su se neke stvari. Ja sam lično položio nekoliko ispita, pa sam vrlo blizu diplomiranja. Nadam se da će i tim mukama doći kraj. Bez obzira na to, filmove sam gledao i filmove ću gledati. Ljubav prema njima je samo rasla, iako ne uvek istim intenzitetom. Uz filmove sam sazreo, uz filmove učim. Uz knjigu jedva.</div><div style="text-align: justify"> </div><div style="text-align: justify"> Uz nove filmove, drugačije se gleda na još novije. Hm? Sve je to valjda povezano. O tome će se naravno pisati, jer do brojke od deset tekstova u ovoj rubrici ima još dosta. Dakle, film na dan, devojka na noć i nema greške. Pasus br. 11 je gotov. Godina prođe, film na dan nikad ;) .</div>Reboot2013-12-09T17:56:51ZmegamindCilj ili putovanje?
http://megamind.blog.rs/blog/megamind/reboot/2013/12/02/cilj-ili-putovanje
<p style="text-align: justify"><em> It's not about destination, it's about the journey.</em></p><p style="text-align: justify"> Čitajući sinoć neki članak Rodžera Iberta (<em>Roger Ebert</em> - uostalom, na ovoj stranici imate i moj tekst o njemu, i link njegove blog stranice), naleteh na jednu misao, ili bolje reći na ideju. Dobro, ideja je ona iz uvodne rečenice. A i Rodžera ćemo gotovo odmah ostaviti na miru, iako su njegovi komentari i filmska kritika zvezda vodilja mnogim ljubiteljima sedme umetnosti. Možda se profesionalniji poznavaoci neće složiti sa mnom, pa ću dograditi prethodnu rečenicu upadicom da je Ibert samo trenutno najpopularniji i najkomercijalniji.</p><p style="text-align: justify"> Pošto je dotični gospodin umro pre više od pola godine, biće ružno ako ne zastanem. Verovatno će ga ostaviti i svi oni zlomišljeni. Da se vratimo srži današnje teme, koja sigurno nije Rodžer Ibert. Zaustavih se tačkom baš u pola misli. Htedoh da napišem da tema nije ni filmska kritika, ali bi to bilo netačno. U kom god obliku da je obrađujete, nema razgovora o filmovima bez filmske kritike, bilo amaterske ili zvanične. Moje poznavanje filmova hvata zalet tek nekoliko godina, pa se smatram tek skromnim polaznikom ove škole. I to nezvaničnim. Švercujem se praktično, bez plaćene karte.</p><p style="text-align: justify"> Hm, eto još jedne ideje - da li pravi i zvanični poznavalac filmova (pa i njihov stvaratelj) mora nužno biti školovano lice, ili kao ja, priučenjak? Šta smo rekli: za pisanje je potrebno čitanje knjiga, za muziku slušanje, ... ? I to je sve. Teško bi se došlo do odgovora bez malo opširnije rasprave, što znači da bi se ovaj pasus uskoro pretvorio u novi tekst. Onda ovde možemo i da završavamo. A ne, ne, putovanje. Cilj. </p><p style="text-align: justify"> Sa svakim novim pisanjem, umesto da smanjem gubljenja u prazno, ja ih povećavam. Biću iskren prema sebi pa ću reći da je to posledica nedostatka vere ili čak straha od neznanja. Nisam kriv što ne umem. Evo, trudim se, posle ove rečenice ide zaplet. Kao mlad (to bi bio neki period do 23.će godine života) nisam ni postavljao ono današnje pitanje. Još jedna iskrenost - verujem da nisam ni znao šta ta razlika između dve krajnosti znači. Kao kad pročitate gomilu "mudrih" reči na internetu, pa kažete sebi "<em>wow</em>, kako su duboke", a one istog trenutka izađu napolje bez ikakvog zaustavljanja u glavi i pokušaja mučenja sivih ćelija.</p><p style="text-align: justify"> A šta ja tu mogu? Mladost - glupost. Međutim, ne mora da znači da mladi ne razmišljaju, već može biti da sam ja malo zaostao sa razvijanjem mozga, pa mi se onda čini kako je to i sa ljudima oko sebe. Nije ni važno, jer sam opet počeo da skrećem. Mogli bismo ideju prvo da predstavimo u nekom opštem smislu, pa da je onda konkretno prevedemo na film. Problema nema, jer sam opštenje podigao na viši nivo. Samo opštim a ne konkretišem. Blago meni sa tolikim seksom.</p><p style="text-align: justify"> Krenemo na putovanje, a onda nam se ono na pola puta zasvidi, da više i ne želimo da stignemo na cilj. Koliko vam se to puta desilo? Bilo da se u vozu ili autobusu našla neka simpatična devojka (ovo u slučaju muškog pola), bilo da nas je muzika opustila, bilo da smo pešačili pa prošli pored predivnih pejzaža, slika, ljudi, ... Bilo nekad ... Sećam se da mi je kao klincu makar duplo zanimljivije bilo da postavim poligon za igranje (napravim kućice, doteram figurice na mesto itd.) nego da se igram. Sa pojavom interneta i mojim ulaskom u adolescenciju, takođe se sećam da mi je potraga za erotskim slikama i pornićima bila takođe duplo zanimiljivija od njihovog gledanja.</p><p style="text-align: justify"> I na kraju, za sve studente i školarce pitanje: šta je važnije, dobiti diplomu ili studirati? Diploma je cilj, ali je studiranje putovanje. Pa, šta je slađe? Kako mi je ostalo još nekoliko ispita do diplomiranja, a ujedno se i studiranje odužilo, mogu na nekoliko nivoa da pišem o ovom problemu. Nisam amater. Čija je šteta, nije ni važno. Gde nam dođu filmovi? Svakako da je u procesu gledanja jednog filma cilj njegov kraj i razjašnjenje eventualnog problema, a da je putovanje samo gledanje. Moglo bi se duboko zaći u teoriju filma, a opet se ne iščeprkati iz njenih kandži na propisan način. Razni teoretičari i autori su pričali o tome kojim se tehnikama dolazi do cilja i kakvo putovanje treba da bude; nama sitnice i nisu bitne.</p><p style="text-align: justify"> Najbitnija su osećanja. Osećanja ne mogu da se pretvore u teoriju, a treba biti veliki majstor pisane reči pa im udahnuti život. Meni to ide malo teže, pa se uz sav trud ne mogu obavezati na tako nešto. Za ovu našu temu bi možda bilo lakše da pričamo o sveukupnom gledanju filmova. Šta je pisac hteo reći? Pa evo, ja sam samosvesno odlučio da filmove upoznam malo podrobnije i konkretnije, dakle imao sam cilj. Uskoro će tri godine od te moje rezolucije, cilj je očigledno nedostižan (jer snimljenih filmova ima dovoljno da ih jedna osoba optimalnog životnog veka ni teoretski ne može pogledati), ali je putovanje postalo neodoljivo. Iako se švercujem, više nemam strah od izbacivanja.</p><p style="text-align: justify"> Možda sam preterao u konstituisanju cilja: filmova ima mnogo, a s druge strane, nisu ni svi vredni gledanja. Često i napravim grešku, pa pogledam nešto što nije ni za švercovanje, ali avaj, ko radi ... Još jedna tema. Sama problematika teksta nije do kraja ispitana. Očito moji tekstovi postaju preveliki za moje spisateljsko umeće. U ovom slučaju je početni cilj bio sastavljanje priče iz jedne naizgled proste ideje, ali je putovanje postalo preozbiljno i prenaporno, jer ja još uvek ne shvatam njegov obim. Ovog puta nemamo ni cilj, a ni prijatan put. Pa dobro, <em>you can't have 'em all</em>. Amater sam, tim se dičim. Vi putujte, ali nikako bez cilja, jer kad nema cilja nema ni ugodnog putovanja. Valjda.</p>Reboot2013-12-02T19:22:37ZmegamindZnam da ništa ne znam
http://megamind.blog.rs/blog/megamind/reboot/2013/10/22/znam-da-nista-ne-znam
<div style="text-align: justify"> Jučerašnji tekst je ostavio neku vrstu praznine i sasvim nesvesno započeo novu temu na koju nisam ni obraćao puno pažnje. Ponovnim čitanjem pomenutog teksta (izgleda da sam ga samo ja i čitao), došao sam na ideju za još jednu priču. Ovu. Bilo bi lepo kad bi novi redovi nicali sami od sebe, a teme i ideje se nadovezivale jedna na drugu. No, videćemo koliko je to izvodljivo i koliko moja mašta može da bude plodna.</div><div style="text-align: justify"> </div><div style="text-align: justify"> Potrudiću se da sam sebe ne uslovljavam brojem tekstova, pasusa, pa čak i reči. Koliko god "iscurelo", buću zadovoljan. Naravno, neću vas ostaviti baš na ovom mestu, nije to u mom stilu. Može li, s druge strane, ovaj pasus da bude sam sebi svrha? Ako već ne želim da budem oskudan, mogu li da budem preopširan? To verovatno može uvek, a da budem iskren - nekako mi se i usladilo. Prema tome, pasus je završen, i još jedan zarez dodat kako bi se izvukla koja nova reč. Kvantitet nije kvalitet. Hm, eto ideje za novi tekst. Nadam se da ću moći da je povežem sa filmovima. </div><div style="text-align: justify"> </div><div style="text-align: justify"> Bogami, izvukao sam i više nego što sam očekivao. Odavde pa na dalje nema zezancije, mogli bismo malo i da radimo. Šta to povezuje naslov, filmove i moju ideju? Znam da ništa ne znam. Znamo li? Mislim na autora. Kaže li se uopšte "autor"? Možda mislislac? Filozof? Sokrat. Kako se od kraja srednje škole nisam dugo bavio istorijom filozofije i filozofima, malo sam ih pozaboravljao, pa se zbog toga stidim. Kad bolje razmislim, još jedna ideja se upravo rodila.</div><div style="text-align: justify"> </div><div style="text-align: justify"> Da li je Sokrat bio baš toliko glup, pa nije znao ništa? Aham, već sam postavio ta pitanja. Dobro. Ne bih da zaboravim ovu drugu ideju koja mi je malopre sinula, pa ću krenuti od nje. Rekao sam već kako od kraja srednje škole nisam imao prilike da se puno bavim filozofima. Možda nisam imao vremena i želje, ali hajde, nije ni važno. Dalje, posle toliko godina pauze (da ih ne brojim) i smanjivanja informisanja, omiljeni filozof mi je postao Sokrat, iako to nije bio u srednjoj školi. Nameće se pitanje: da sam ih malo više proučavao, da li bi mi danas baš Sokrat bio najdraži?</div><div style="text-align: justify"> </div><div style="text-align: justify"> Novi pasus za novo mudrovanje. Znam da ništa ne znam. Dugo sam se pravio pametan svojom kontra-rečenicom: ne znam koliko znam. Mislio sam da je moja mudrost (ako je uopšte moja, mada je nigde nisam čuo pre toga; a opet, koliko se dugo nisam bavio filozofijom nije ni čudo što je nigde nisam čuo ili pročitao), daleko kvalitetnija od Sokratove. Sinulo mi je i lupilo u čelo baš kao munja. Ipak nisam mudriji od njega. Kažu da su najjednostavnije stvari uvek najteže za izvođenje. A gde ćete jednostavnije od - znam da ništa ne znam?!</div><div style="text-align: justify"> </div><div style="text-align: justify"> Vratimo se na pretposlednji pasus. Zaključak bi bio sledeći: s obzirom da se nisam upuštao u previše filozofije, sve sam je manje znao. Međutim, što je manje znam, sve sam sigurniji da je i ono malo znanja koje posedujem o njoj sasvim dovoljno da se javno šepurim pred ljudima i pravim pametan. Koliko je Sokrat znao, i koliko je njegova misao genijalna? U sledećih nekoliko redova pokušaću da njegov problem prenesem na moj problem sa filmovima. Jao, filmovi. Pa da, ipak je ovo filmski blog. Pazite kako izlazite iz autobusa.</div><div style="text-align: justify"> </div><div style="text-align: justify"> O počecima sam govorio. O početku ću tek da pišem. Ovaj tekst lebdi negde u etru, uskočićemo na trenutak, malo prošunjati i izaći napolje. Pre nego što sam postao koliko-toliko filmski obrazovan (jer je sad i moje filmsko obrazovanje dovedeno u pitanje, baš zbog Sokratove misli), imao sve konce u rukama. Znao sam da nisam odgledao neke tamo poznatije filmove, pa sam smatrao da će mi za to trebati nekoliko dana. Inače, naredni tekstovi će se konkretnije baviti naslovima, pa ih zato ovde i izostavljam.</div><div style="text-align: justify"> </div><div style="text-align: justify"> Gde nastaje problem? Što sam se više upuštao u odiseju proučavanja filmova, rupa je postajala sve dublja, a njeno dno sve mračnije i dalje. Umesto da samo zagrebem po površini, pogledam desetak filmova i dođem do tražene istine, došao sam u situaciju da manijakalno kopam obema rukama, dok su nokti pocrneli od zemlje. Grebem kao da sam lud, ali je promena više nego očekivana - zavoleo sam to čeprkanje. Ne mogu ni da se prepoznam. A šta je još važnije?</div><div style="text-align: justify"> </div><div style="text-align: justify"> Pa, znam da ništa ne znam. Ne znam ni kako vi gledate na to, a i na filmove (jesu li to filmovi, ili su filmovi to?). Ko hoće da razume, ja mu nisam ni potreban kao medijator. S druge strane, volim da podelim svoje najdublje emocije (misleći na emocije koje se tiču filmova; one druge ostaju u spavaćoj sobi) upravo na svojoj blog stranici. Sa vama. Znam da ništa ne znam, i znam da neću skorije saznati.</div><div style="text-align: justify"> </div><div style="text-align: justify"> Koliko je filmova snimljeno do sad? Pa ko to sve da isprati? Ali, zar nije za savladavanje filmskog znanja potrebno pogledati tek nekoliko najvećih ostvarenja? Tačno. Međutim, taj broj "nekoliko" postaje i opsesija i noćna mora. Još samo nekoliko filmova, i tu sam. Spoznao sam, naučio, progledao, došao do znanja, ... Na kraju, ipak shvatam da ništa ne znam. Ne znam ni koliko znam. Zato sam se i postideo i pobegao sa stranice na neko vreme. Zato sam rešio da moji tekstovi budu uopšteniji nego obraćanje naših predsednika (vlade, države, odbora, preduzeća, ustanova, ...). Zato sam se i vratio. Zato što znam koliko ne znam. Ah ti filmovi...</div>Reboot2013-10-22T14:08:30ZmegamindPočetak pre početka
http://megamind.blog.rs/blog/megamind/reboot/2013/10/21/pocetak-pre-pocetka
<div style="text-align: justify"> Početak bilo kakvog rada, posla ili interesovanja često nam posle neke vremenske distance bude obavijen velom tajne. Desiće se ponekad pa ćemo se prisetiti baš tog trenutka kad nam je "kvrcnulo" u glavi pa smo dobili ideju, i eventualno sebi promenili život. Ne mora da znači da će svi jednog dana imati ideje kao Donald Tramp (<em>Donald Trump</em>), ili Mark Cugerberg (<em>Mark Zuckerberg</em>), na kraju krajeva, kad bismo svi bili uspešni, ovaj i ovakav svet ne bi ni postojao. </div><div style="text-align: justify"> </div><div style="text-align: justify"> Hoću da kažem kako ljudi vole da se prisećaju svojih početaka, neretko i sa određenom dozom stida, jer ipak, vreme je učinilo svoje, iskustvo nam je pokazalo da smo nekad bili mladi, zeleni i naivni. Možda sam ironičan, pošto mladost ne mora uvek da simboliše samo energičnost i neiskustvo, lutanje "glavom bez obzira". S druge strane, ni starost ne donosi sazrevanje baš svaki put. Barem takvih primera oko nas ima koliko poželite. Bilo kako bilo, da nismo ušli u auto, ne bi ni bilo vožnje, pa ko god da vozio.</div><div style="text-align: justify"> </div><div style="text-align: justify"> Razlog manjeg zaokreta u pisanju tekstova na ovom blogu je i prihvatanje greške. Verovatno sam sazreo, ako ne zbog stečenog znanja u međuvremenu, a ono zbog činjenice da će uskoro ova stranica proslaviti godinu dana. Započeo sam je vrlo emocionalno, vatreno, ali takođe i snebivljivo. Trebalo mi je neko vreme da se opustim, kao da je danas na internetu jako važno kakvog je kvaliteta ono što se nudi. Cenzurisanje i lektura nemaju vreme za "5 minuta slave" svakog od nas. </div><div style="text-align: justify"> </div><div style="text-align: justify"> Da se ne razumemo pogrešno, ni ja ne želim da pišem radi pisanja, odnosno, neću napraviti tekst o tome kako sam počeo da pišem tekstove. Iako mi ni to ne ide loše. Već počinjem da se premišljam. O kom to početku ja zaista želim da pišem? Šta bih da podelim sa vama? I koji početak je stariji: stvaranje blog stranice o filmu, ili film konkretno?! Dilema više nije zanemarljiva. Kokoška ili jaje? Vidljivo je da se piše o počecima ove stranice, ali prirodni tok stvari ne ide tako. Ne mogu da pišem o filmovima ako ih nisam gledao.</div><div style="text-align: justify"> </div><div style="text-align: justify"> U poslednjoj rečenici pasusa iznad sublimira se celokupna moja odsutnost sa stranice tih nekoliko meseci. Ne uzimajući u obzir spoljašnje okolnosti (zauzetost oko ispita, pa i povremeni rad, nervoza, manjak volje i energije za neka druga delovanja a ne pisanje, ...), najbitniji problem koji je zaustavio moj rad je moje dvoumljenje. A možda i sumnja u svoje kvalitete. Oko sumnje u kvalitet pisanja sam pričao, i kroz razne tekstove provlačio teze nebrojeno puta, tako da to baš i nije sumnja. Ja znam da ne umem da pišem kvalitetno. Neki se drugi crvić sumnje u meni rodio.</div><div style="text-align: justify"> </div><div style="text-align: justify"> Koliko ja zapravo poznajem filmove, filmsku istoriju, filmski jezik, film uopšte? Znate onu Sokratovu : "znam da ništa ne znam"?! Nije on baš bio toliko glup da je dozvolio sebi da ga svi pamtimo uglavnom po toj rečenici. Uostalom, da li glup čovek i zna da ne zna? A ako zna, da li voli da prizna da ne zna? Hm, pošto ja priznajem da ne poznajem filmove, da li sam to indirektno priznao da sam pametan? Jer, nasuprot glupoj osobi stoji pametna! Opet ta ironija. Nego, zbog čega sam ovaj put ironičan? </div><div style="text-align: justify"> </div><div style="text-align: justify"> Današnjim čitaocima ne prijaju teme i radovi koji otvaraju previše pitanja a daju malo odgovora. Naučeni smo da sva rešenja postoje tamo negde, bilo na kablovskoj televiziji, internetu, pa čak i u filmovima. Svaka jednočasovna "naučna" emisija (ili naučna bez navodnika, ako ih još uvek ima) gradi svoju priču tako brižljivo, ubrzava tempo, provlači reklame taman kad ih ne želimo, i zavodi nas kako bismo izgubili još jedan vredan sat našeg života i sačekali rešenje. Ali, na kraju, niko ne ostane ravnodušan. Niko ne ostane bez demistifikacije. Prema tome, dolazimo do pitanja koji su to filmovi bolji, oni sa otvorenim ili oni sa dovoljnim krajem? </div><div style="text-align: justify"> </div><div style="text-align: justify"> Još jedno pitanje, a ovaj put i gde mu mesto nije, nikako mi ne pomaže. Vama još manje. Čak planiram da završavam polako. Vidite, posle dužeg vremena, a tako bismo nazvali moju apstinenciju od ovog sajta, osećam zadovoljstvo. Zadovoljstvo jer sam uspeo da napišem nekoliko ne toliko kvalitetnih redova, koji zapravo ne govore ni o čemu, osim o mojim nasumičnim mislima. Ili su to moje nasumične misli koje stoje same za sebe a ne govore o nasumičnim mislima? Možda je prefiše filozofije pogubno za nečiju blog stranicu? Možda ljudi i ne žele da čitaju blogove?</div><div style="text-align: justify"> </div><div style="text-align: justify"> Jedna stara kineska poslovica (a sve što je staro kinesko je <em>cool</em>; uostalom, nove kineske poslovice i ne postoje) kaže da ako drvo pada u šumi gde nema ljudi, niko neće ni da ga čuje. Kako pada. Dakle, ako ljude i ne zanima moje naklapanje u prazno, do ovih redova neće ni doći; što će reći da je potpuno nevažno o čemu ja to naklapam. O filmovima to sigurno ovaj put nije bio slučaj. Pošto sve volim da radim u desetercu, ko zna, možda i napravim neki set od deset tekstova koji će biti tako nasumično napisani. </div><div style="text-align: justify"> </div><div style="text-align: justify"> Na žalost, sam sam sebi dao rđavu ideju koja će me izgleda ponovo gurati u provaliju inspiracije. Mora da ih bude deset! Sumirajući sve ovo, ipak sam uspeo da napravim tekst ni iz čega. Na kraju, nije bilo ni jednog ni drugog početka, ali smo zaključili da ja ne umem da pišem, i što je važnije - ako već želiš blog stranicu, nemoj da kopiraš druge. Pažljivo konstruisana razrada dolazi do vrhunca. Daću vam odgovor. Nije me bilo sve ovo vreme jer sam shvatio da ja ne dajem ništa novo u osvrtu na filmove. Polovina svakog mog teksta je bila kopirana uglavnom iz wikipedije, a druga polovina je bila od male važnosti za zadatu temu.</div><div style="text-align: justify"> </div><div style="text-align: justify"> Pošto sam uspeo da izvučem još jedan pasus, mogao bih i da dam neko obećanje. Toliko ih je na ovoj stranici bilo da se osećam pomalo kao neki političar. Makar da imam četiri plate, bilo bi mi lakše. A ima ih i sa pet? Videćemo, možda se i promenim. Kad se budem stabilizovao, možda ću i uspeti da neke filmove predstavim samo iz mog ugla; a do tad, čavrljanje u nedogled. Neka me neko zapita za svrhu ovog teksta. Moj odgovor će biti bez ikakve mistike: znam da me niko ne čita i znam da sam loš pisac, ali su takva vremena da me jednostavno mrzi da koristim olovku i papir, mrzi me da sve to kasnije prekucavam, a i mrzi me da kostistim <em>Word</em>. Prosto, na blogu je najlepše ;) . </div>Reboot2013-10-21T16:52:44Zmegamind