Prvi dan.

Dear Diary,
u moru bezveznih sajtova i foruma pronašla sam ovaj i čini mi se potpuno okej.
'Online dnevnik' zvuči zabavno.

Pod tenzijom sam već nedelju dana ili čak više.Svi drugari iz mog duštva su navikli su na mene kao oragnizatora u svemu. Bilo da je to običan izlazak, priredba u školi ili neko veće okupljanje poput proslave Nove godine i slično. To je u redu. Volim da komadujem i oragnizovanje obožavam. 23. decembar je, a ja apsolutno ništa nisam uspela da pronađem, baš nikakav prostor.
Jedan dečko se ponudio i da budem iskrena bila sam iznenađena. On je poznat po ''ne držanju'' reči i baš je neodgovoran, ali ovog puta je delovao uverljivo. Nekako smo se svi složili oko toga i počeli pare da prikupljamo... Onda je došlo polugodište i ocene (opomene) su učinile svoje. Izvisili smo, nas dvadesetoro bez prostora za Novu godinu. Sad je sve na meni. Nemam plan B, što se jako retko dešava i u frci sam. Šta da radim? Svi očekuju da nešto smislim, bukvalo da stvorim. Između ostalog, večeras mi je najbolji drug nastradao od ''jakih likova kojima se svi dive'' iz moje škole. Nikad neću shvatiti dečake, svaki problem rešavaju tučom. Zar jednostavno nije lakše i bezbolnije da se vređaju? Ili su oni ipak previše glupi da bi pesnice zamenili rečima. Sve u svemu, moj drug je bio na distanci i nije vraćao udarce, popio je par šamara, ranu na obrazu, spustio glavu i otišao kući. Sasvim razumljivo. Baš mi ga je bilo žao. Dobio je batine bez nekog velikog razloga - klinački problemi. I na filmovima teško podnosim tuče. Jednostavno ne volim i ne mogu da stojim sa strane i gledam kako se dvoje lemaju, ne mogu, teško mi je tako da sam se danas rasplakala maltene. Mogu da gledam i totalne neznance kako se tuku i opet ću osetiti neku krivicu i tugu i rasplakaću se. Jako sam emotivna, to u poslednje vreme više smatram manom nego vrlinom.
Oči mi se sklapaju, vreme je za krevet.
Sutra idem u Novi Sad u kupovinu, baš se radujem tome.
Laku noć!

Xoxo M:)